Bitka za Budimpeštu

Bitka za Budimpeštu
Deo Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu
Sovjetski vojnici u Budimpešti
Vreme 29. decembar 1944 — 13. februar 1945. Mesto Budimpešta, Mađarska Ishod Sovjetska pobeda
Sukobljene strane
Nemačka Mađarska	SSSR, Rumunija
Komandanti i vođe
Karl Pfefer-Vildenbruh, Gerhard Šmidhuber  †	Rodion Malinovski, Fjodor Tolbuhin
Žrtve i gubici
Niske procene: ~ 48.000 poginulo, ~ 51.000 zarobljeno, Visoke procene: ~ 150.000 poginulo ili zarobljeno, procennjene civilne žrtve: 40.000 poginulo	Niske procene: ~ 70.000 poginulo, Visoke procene: ~ 160.000 poginulo

Bitka za Budimpeštu je bila opsada tokom Drugog svetskog rata koja je trajala od 29. decembra 1944. do 13. februara 1945. u kojoj su snage Crvene armije osvojile Budimpeštu iz ruku nemačkih SS i mađarskih snaga. Ovo je bila jedna od najkrvavijih opsada ovog rata, uporediva po broju žrtava sa opsadama Berlina i Staljingrada.

Opšta situacija

Krajem 1944. Mađarska je bila saveznik Nemačke, i za Nemačku je bila bitna i u političkom i u ekonomskom smislu - nemačkoj industriji su bila potrebna mađarska nalazišta nafte kod jezera Balaton.

16. oktobra 1944, mađarskog vođu Mikloša Hortija je smenila lokalna nacionalistička partija, Strelasti krstovi. Nije bilo nade za miran kraj u Mađarskoj - spremala se žestoka bitka.

Opsada

Opkoljavanje Budimpešte

29. oktobra 1944, Crvena armija je počela ofanzivu prema Budimpešti. Više od 1.000.000 vojnika se podelilo u dve operativne manevarske grupe koje su jurile prema gradu, sa ciljem da ga odseku od ostatka nemačkih i mađarskih snaga.

7. novembra 1944, sovjetske snage su ušle u istočna predgrađa Budimpešte, na 20 kilometara od starog grada. Neobična je činjenica da je vrlo malo stanovnika želelo da napusti grad.

19. decembra, nakon neophodnog predaha, Crvena armija je nastavila ofanzivu. 26. decembra, Sovjeti su zauzeli put koji spaja Budimpeštu sa Bečom, i time je grad opkoljen.

Budimpešta je bila važan cilj za Staljina. Bližila se Konferencija na Jalti, i Staljin je želeo da pokaže svoju punu moć Čerčilu i Ruzveltu. Stoga je izdao direktivu generalu Rodionu Malinovskom, u kojoj mu je naredio da osvoji grad što je pre moguće.

29. decembra 1944, napadni klinovi Trećeg ukrajinskog fronta, koji je nakon Batinske bitke napredovao desnom stranom Dunava, odsekli su Budimpeštu sa zapada, čime je Budimpešta opkoljena. Istog dana Malinovski je poslao dva emisara kako bi pregovarali o predaji grada. Emisari se nikada nisu vratili. Ova činjenica je predmet spora između nekih sovjetskih, nemačkih i mađarskih istoričara. Neki smatraju da su emisari namerno ubijeni, dok drugi veruju da su greškom upucani dok su se vraćali. U svakom slučaju, sovjetski komandanti su ovo smatrali aktom odbijanja predaje i naredili su početak opsade.

Početak opsade i prva nemačka ofanziva

Ofanziva je počela u istočnim predgrađima, napredujući kroz Peštu, a velike centralne avenije su olakšavale napredovanje. Odbrana grada je pokušala da uspori sovjetsko napredovanje. Na kraju su se povukli, kako bi skratili svoje linije odbrane i nadajući se da će iskoristiti brdski teren Budima.

1. januara 1945, Vermaht je započeo Operaciju Konrad, kojom je pokušao da organizuje proboj iz Budimpešte na zapad kroz brdoviti teren severno od Budimpešte. Istovremeno, 4. SS oklopni korpus, privučen za ovu svrhu sa Visle, krenuo je u prodor sa zapada prema Budimpešti, u pokušaju da se spajanjem napadnih klinova probije sovjetski obruč.

3. januara 1945, sovjetska komanda je poslala još četiri divizije u pomoć i zaustavila je ofanzivu na manje od 20 kilometara severno od Budimpešte. 12. januara 1945, Vermaht i Vafen-SS su bili primorani na povlačenje - Operacija Konrad nije uspela.

Pojačavanje borbi

U međuvremenu, gradske borbe u Budimpešti su dobile na intenzitetu. Snabdevanje je postalo odlučujući faktor, zbog gubitka aerodroma Feriheđ pred sam početak opsade, 27. decembra 1944. Do 9. januara 1945, nemačke snage su mogle da koriste neke od glavnih avenija, kao i park pored budimskog dvorca, za sletišta za avione i jedrilice, iako su bile pod stalnom artiljerijskom vatrom. Pre nego što se Dunav zaledio, nešto namirnica je moglo da se prevozi baržama, pod okriljem tame i magle.

Međutim, nestašice hrane su bile sve veće i vojnici su morali da se sami snalaze za hranu - neki su čak jeli svoje konje.

Ubrzo su se sovjetske trupe našle u sličnoj situaciji onoj u kojoj su bili Nemci kod Staljingrada. Ipak, Sovjeti su uspeli da iskoriste prednost urbanog terena, intenzivno se oslonivši na snajpersku borbu. Ekstremne temperature su imale velikog uticaja na nemačke, a posebno na mađarske vojnike, koji su počeli da dezertiraju u značajnom broju. Borbe su se proširile čak i na gradsku kanalizaciju, jer su je i nemačka i sovjetska strana koristile za kretanje trupa. Šest sovjetskih marinaca je čak uspelo da uđe u dvorac na brdu, ostavši tamo nekoliko sati i zarobivši jednog nemačkog oficira, pre nego što su se vratili na svoje linije, ponovo podzemnim putem. Međutim ovolika mobilnost je bila retka, jer su kanalizaciju koristile i nemačke i mađarske trupe, kojima je lokalno stanovništvo pružalo pomoć u vidu vodiča.

Sredinom januara, Sovjeti su zauzeli ostrvo Čepel, zajedno sa vojnim fabrikama koje su još uvek proizvodile Pancerfauste i granate. U međuvremenu, u Pešti se za branioce pogoršavala situacija.

17. januara 1945, Hitler je prihvatio povlačenje svih preostalih trupa iz Pešte i pokušaj da se odbrani Budim. Svih pet mostova preko Dunava su bili zakrčeni saobraćajem - evakuisali su se vojnici, ranjenici i civili. 18. januara 1945, nemačke snage su srušile pet prelepih mostova, uprkos protestima mađarskih oficira.

Druga nemačka ofanziva

20. januara 1945, Vermaht i Vafen-SS su započeli drugu veliku ofanzivu, ovog puta južno od grada, napravivši rupu od 20 kilometara u sovjetskim linijama, napredujući prema Dunavu, i preteći sovjetskim linijama snabdevanja.

Staljin je naredio svojim snagama da drže položaje po svaku cenu. Dva armijska korpusa koja su bila određena da napadnu Budimpeštu su brzo preusmerena južno od grada, kako bi zaustavila nemačku ofanzivu. Na kraju, Vafen-SS trupe, koje su došle na manje od 20 kilometara od grada, nisu bile u stanju da nastave ofanzivu usled zamora i lošeg snabdevanja. Branioci Budimpešte su tražili dozvolu da pokušaju da napuste grad i pobegnu iz obruča, ali Hitler je odbio.

28. januara 1945, nemačke trupe više nisu mogle da drže svoje položaje, i bile su prinuđene na povlačenje. Napad je predstavljao poslednji pokušaj Vermahta da izvrši strateški manevar. Do kraja rata, Nemci će biti u stalnoj defanzivi. Sudbina odbrane Budimpešte je bila zapečaćena.

Bitka za Budim

Za razliku od Pešte, koja je na ravnici, Budim je na brdovitom terenu. Ovo je braniocima omogućilo da postave artiljeriju i utvrđenja iznad napadača, što je u velikoj meri usporilo sovjetsko napredovanje. Glavno utvrđenje Gelerd brdo su branile elitne SS trupe, koje su uspešno odbile nekoliko sovjetskih napada. U blizini, sovjetski i nemački vojnici su se borili za gradsko groblje, često se boreći oko grobnica, koje je artiljerijska vatra otvorila.

Borbe na Margitinom ostrvu, na sredini Dunava, bile su izrazito nemilosrdne. Ostrvo je još uvek bilo povezano sa ostatkom grada preko preostale polovine Margitinog mosta.

6. februara 1945, Gelerd brdo je konačno palo, posle žestokog sovjetskog napada, izvedenog sa tri strane istovremeno. Borbe su trajale šest nedelja. Sovjetska artiljerija je sada konačno mogla da dominira celim gradom i da tuče po položajima preostalih trupa sila Osovine, koje su se koncentrisale na manje od dva kvadratna kilometra i patile od loše ishrane i bolesti (dnevna sledovanja su bila svedena na 150 grama hleba i mesa od zaklanih konja). Uprkos svemu, branioci su odbili da se predaju i branili su svaku ulicu i kuću.

Nakon osvajanja južne železničke stanice, posle dvodnevnih krvavih borbi, Sovjeti su napredovali ka Dvorskom brdu. 10. februara 1945, nakon žestokog napada, sovjetski marinci su uspostavili mostobran na ovom brdu.

Pokušaj bega

Usled tako beznadežne situacije, general Karl Pfefer-Vildenbruh je odlučio, uprkos Hitlerovim naređenjima, da pokuša bekstvo iz obruča.

Nemačke i mađarske snage, sa određenim brojem civila, iskoristile su maglu i pokušale beg u tri talasa. Prvi talas je uspeo da iznenadi svojetske vojnike i artiljeriju i veliki broj njih je uspeo da pobegne. Drugi i treći talas nisu bili te sreće, jer je sovjetska artiljerija imala vremena da zagradi oblast i tuče po bežećoj vojsci. Uprkos sovjetskoj vatri i velikim gubicima, 10.000 ljudi je uspelo da se domogne šumovitih brda severozapadno od Budimpešte, i pobegne prema Beču.

Posledice

Dana 13. februara 1945, preostali branioci su se konačno predali. Budimpešta je ležala u ruševinama, više od 80% zgrada je bilo srušeno ili oštećeno, a istorijske znamenitosti, poput zgrade Mađarskog parlamenta ležale su u ruševinama. Svih pet mostova preko Dunava je bilo uništeno. Oko 40.000 civila je poginulo, a nepoznat je broj onih koji su umrli od gladi i bolesti. Masovna silovanja žena između 10 i 70 godina starosti su bila uobičajena.

Za Vermaht je opsada Budimpešte predstavljala poslednju veliku operaciju na južnom frontu. Ova bitka je u još većoj meri iscrpla redovnu vojsku, a posebno Vafen-SS.

Za sovjetske snage, opsada Budimpešte je predstavljala finalnu probu pred bitku za Berlin. Pobeda im je takođe otvorila put ka Beču, koji je pao dva meseca kasnije.

Literatura

• Nikolaj Šefov, Russian fights, Lib. Military History, M. 2002
• The Siege of Budapest, Peter Cvak
• Ungváry, Krisztian (2006). The Siege of Budapest: One Hundred Days in World War II. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11985-5.