Bitka kod Folklandskih Ostrva

Bitka kod Folklanskih Ostrva
	Deo Prvog svetskog rata
	; Folklandska Ostrva
Vreme	8. decembar 1914.
Mesto	blizu Folklanskih Ostrva
Ishod	odlučujuća britanska pobeda
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo	Nemačko carstvo
Komandanti i vođe
Deveton Stardi	Maksimilijan fon Špe
Jačina
2 bojna krstaša; 3 oklopna krstaša; 2 lake krstarice; 1 preddrednot	2 oklopna krstaša; 3 lake krstarice; 3 transportna broda
Žrtve i gubici
10 mrtvih; 19 ranjenih; nema izgubljenih brodova	1.871 mrtav; 215 zarobljenih; 2 oklopna krstaša; 2 lake krstarice; 2 transportna broda zarobljena

Bitka kod Folklandskih ostrva je pomorska bitka, koja se odigrala 8. decembra 1914. na početku Prvog svetskog rata.^[1]

Situacija pre bitke

Nemački prodor u Atlantik

Nakon bitke kod Koronela 1. novembra 1914. godine, usled poteškoća oko snabdevanja svojih brodova u Tihom okeanu i primljenih obaveštenja o nailasku jačih japanskih pomorskih snaga, komandant nemačke Istočnoazijske eskadre, viceadmiral Maksimilijan fon Špe, je krenuo ka Atlantskom okeanu radi krstaričkog rata i eventualnog pokušaja proboja u Nemačku.^[1]

Zadržavši se nekoliko dana u Valparaisu, radi popune zaliha, viceadmiral fon Špe je bio veoma srdačno dočekan od tamošnje nemačke nasobine koja mu je uručila cveće. Videvši cveće rekao je svojim oficirma: „To će biti za moj pogreb“. Tokom tih nekoliko dana, verovatno na osnovu nekih svojih obaveštajnih podataka, a možda i britanskih dezinformacija, proturenih preko agenata u lukama Južne Amerike, da su svi britanski ratni brodovi hitno upućeni u Južnu Afriku radi gušenja pobune Bura^[1] i da su na Folklandskim ostrvima, u luci Port Stenli ostale samo 3 - 4 zastarele jedinice, viceadmiral fon Špe je pre isplovljavanja iz Valparaisa odlučio da pre dubljeg ulaska u Atlantski okean prepadom na Folklandska Ostrva uništi zalihe goriva i matrijala, i zarobi britanskog guvernera. Neki istoričari smatraju da je njegov krajnji cilj zapravo bio presretanje trgovačkih i vojnih isporuka u Južnom Atlantiku, nakon što bi zauzeo britansku radio-stanicu i rudarsku postaju u Port Stenliju na Folklandskim ostrvima.

U nemačkim pomorskim arhivima ne postoje dokumenti bilo koje prirode koji se odnose na napad na Folklandska ostrva u decembru 1914. To je bilo potpuno iznenađenje za Berlin. Pretpostavlja se da je viceadmiral fon Špe radio po svom nahođenju ili tajnim naređenjima kada je planirao svoj napad. Prvi pomorski lord flote Njegovog Veličanstva Džon Fišer je rekao Prvom lordu britanskog Admiraliteta ser Vinstonu Čerčilu: „Da sam ja na Špeoovom mestu, okupitao bih Foklande, utvrdio ih i odatle uništio pomorski saobraćaj na Južnom atlantiku ...“ Ako je ser Fišer oavko razmišljao, vrlo je verovatno da i fon Špe nije samo razmatrao tu mogućnost već je odlučio i da pristupi potpunoj invaziji, okupaciji i utvrđivanju Folklandskih ostrva.

Ilija Damjanović

Nakon isplovljavanja iz Valparaisa, fon Špeova eskadara se izgubila na pučini, a da niko sa sigurnošću nije mogao da predvidi njene poteze. Izuzetno je malo poznata činjenica da je na istorijsku scenu u tom času stupio odvažni bokeljski kapetan Ilija Damjanović koji je bio zapovednik trgovačkog parobroda „Rawson“ argentinske kompanije „Compania Argentina de navigacion a vapor Nikolas Mihanović“. Ploveći na redovnoj liniji Buenos Ajres – Patagonija – Ognjena zemlja kod zabačenog ostrva Pikton uz čileansku obalu kapetan Damjanović je uspeo ono što danima nije uspevalo britasnkom admiralitetu. 4. novembra izjutra je plovio uobičajenom rutom među hiljadama ostrvaca, grebena i tesnaca kod samog Magelanovog prolaza kada je južno od ostrva Pikton ugledao obrise nemačke flote.

Ne osvrćući se na paniku putnika na brodu kojih je bilo oko 300, kapetan Damjanović je rizikovao svoj, život putnika i posade kao i sam parobrod i skrenuo sa rute da bi pratio nemačku flotu, a zatim je podatke o kretanju i poziciji nemačkih ratnih brodova prosledio jednom britanskom brodu koga je usput sreo.

Oko 12:00 časova, 6. decembra, viceadmiral fon Špe je isplovio iz Magelanovog prolaza prolaza sa svojih 5 ratnih brodova i uputio se ka severoistoku.

Britanska reakcija

Za to vreme, Britanci su preduzimali hitne mere ne bi li zaštitili pomorski saobraćaj u Atlantskom okeanu. Čim je stigla vest o porazu viceadmirala ser Kredoka, ser Vinston Čerčil došao je na ideju da se izdvoji bar jedan brod iz sastava tzv. „Domovinske flote“ u domaćim vodama koja je imala za cilj da drži „u šahu“ kompletnu nemačku flotu u samoj Nemačkoj, i uputiti ga u južnoameričke vode. Na takav Čerčilov predlog je lord Fišer imao još smeliji predlog. Smatrao je da iz Domovinske flote treba izdvojiti dva bojna broda, a uz to da se i treći uputi u vode Zapadne Indije — ka Karibima — u slučaju da viceadmiral fon Špe prođe kroz Panamski kanal. Time bi se veoma mnogo oslabila snaga flote u samoj matici. Admiral ser Džon Dželiko, komandant Domovinske flote je odmah pristao da odvoji bojni krstaš „Princes Rojal“ (eng. HMS „Princes Royal“), ali su problemi nastali što su dva bojna krstaša, „Infleksibl“(eng. HMS „Inflexible“) i „Invinsibl“ (eng. HMS „Invincible“) upravo tada uplovili u tzv. suvi dok radi popravki i čišćenja korita i nisu bili u mogućnosti da isplove pre ponoći 13. novembra.

Ipak, donesena je odluka da ta dva bojna krstaša isplove već 11. novembra, pod komandom viceadmirala ser Dovtona Sterdija (engl. Sir Frederick Charles Doveton Sturdee, 1859-1925), a u slučaju potrebe da se radnici brodogradilišta ukrcaju na njih i da se prvom pogodnom prilikom vrate i dovrše posao. Tako je i bilo učinjeno.

Bojni krstaši su primili naređenje da se tokom plovidbe ne služe radio—uređajima, kako ne bi odali svoje pozicije. Pored toga, britanski Admiralitet je formirao čak 5 eskadri od kojih je svaka ponaosob bila jača od nemačkog sastava kontradmirala fon Špea. Ove eskadre su bile raspoređene po raznim zonama Atlantskog okeana, dok je luci Port Stenli naređeno da se što je moguće jače utvrdi svim raspoloživim sredstvima.

Viceadmiralu ser Dovtonu Stardiju su pored ova dva bojna krstaša bile potčinjene i sve pomorske snage u Atlatskom okeanu južno od petog stepena severne geografske širine kao i u Tihom okeanu.^[1]

Suprotstavljene snage

Britanci

Dana 7. novembra viceadmiral Stardi je u Port Stenli uplovio sa svojim brodovima, gde je zatekao tzv. „preddrednotski“ bojni brod „Kanopus“ (eng. HMS „Canopus“) spremnog za borbu (masa: 12.950 tona, maksimalna brzina: 18 čvorova, glavno naoružanje: četiri topa od 305 mm, 14 topova od 152 mm i četiri torpedne cevi), i odmah je pristupio popuni pogonskog materijala.^[1] „Kanopus“ je, iako već zastareo, predstavljao sigurnu oružanu platformu i pokretnu tvrđavu za odbranu tog dela ostrva.

Sa snagama koje su doplovile sa ser Stardijem britnasku eskadru na Folklandskim ostrvima sačinjavala dva bojna krstaša — „Invinsibl“ (eng. HMS „Invincible“) i „Infleksibl“ (eng. HMS „Inflexible“), tri oklopna krstaša — „Karnarvon“ (eng. HMS „Carnarvon“)' — (masa: 9.960 tona, maksimalna brzina: 27,7 čvorova, glavno naoružanje: 14 topova od 152 mm i dve torpedne cevi), „Kornvol“ (eng. HMS „Cornwall“) i „Kent“ (eng. HMS „Kent“) — (masa: 9.960 tona, maksimalna brzina 24,7 čvorova, glavno naoružanje: 14 topova od 152 mm i torpedne cevi), dve lake krstarice — „Bristol“ (eng. HMS „Bristol“) i „Glazgov“ (eng. HMS „Glasgow“), kao i jedna pomoćna krstarica — „Makedonija“ (eng. HMS „Macedonia“).

Nemci

Nasuprot ovim britanskim snagama fon Špeovi oklopni krstaši „Šarnhorst“ (nem. SMS „Scharnhorst“)i „Gnajzenau“ (nem. SMS „Gneisenau“) imali su zajedno 16 topova kalibra 210 mm, 12 topova od 150 mm i osam torpednih cevi. Maksimalna brzima im je bila 22,5 čvorova. Laka krstarica SMS Drezden (nem. SMS „Dresden“) imala je deset topova kalibra od 105 mm, osam topova od 45 mm i dve toprpedne cevi. Mogla je da razvije brzinu od 24 čvora. Laka krstarica „Lajpcig“ (nem. SMS „Leipzig“) imala je deset topova kalibra 105 mm i dve torpedne cevi, a mogao je da razvije brzinu od 22 čvora, „Nirnberg“ (nem. SMS- „Nürnberg“) dest topova kalibra 105 mm i dve toprpedne cevi. Mogao je da razvije brzinu od 23,4 čvora.

Zbog svega ovoga britanski pomorski sastav je višetruko nadmašivao nemački i u naoružanju i u brzini.

Argentinski stav

Da bi se stekla kompletna slika o složenosti situacije pre nemačkog napada na Folklandska ostrva ovde se mora napomenuti i eventualna umešanost argentinske vlade u planiranja viceadmirala fon Špea. Još od 1914. g. se razmatra mogućnost u kojoj je vlada u Buenos Ajresu bila upoznata ili je učestvovala u svemu ovome. viceadmirala fon Špe je imao odrešene da čini ono što je smatrao da je najbolje po nemački Admiralitet, ali sigurno ne u razmerama invazije što bi nesumljivo imalo ozbiljne diplomatske posledice. Razmere fon Špeove možda isuviše smele avanture se ipak moraju posmatati i u svetlu njegovog opšteg tmurnog raspoloženja nakon što su svi komandanti oklopnih krstaša i lakih krstarica bili protiv njegovog plana koji je isplaniraoi izložio u novembra u Valparaisu. 8. decembar je veoma važan crkevni praznik u Argentini, a prema memoarima kapatena fregate Hansa Pohamer (nem. Hans Pochhammer), prvog oficira Oklopnog krstaša „Gnajzenau“ i preživelog veterana ove bitke „Poslednje putovanje Grafa Špea“ (nem. „Graf Spees Letzte Fahrt“) (izdatim u Lajpcigu 1924) viceadmiral fon Špe je baš 8. decembar odredio kao datum napada. U argentinskim arhivama ne postoji nijedan dokument koji se odnosi na to, ali Argentina bi i tada imala jednak interes u upravljanju Folklandskim ostrvima kao šti ih je imala i kasnije, a i danas.

Izveštaj viceadmirala Stradija

Izveštaj viceadmirala ser Dovtona Stardija napisan je 19. decembra 1914, 11 dana posle bitke Folklandskih ostrva; do tada je ser Stradi imao vremena da uporedi različite izveštaje i utvrdi činjenice. Dvosmislenost izveštaja podnetog britasnkom Admiralitetu doprinosi sumnji da su Britanci znali da je viceadmiral fon Špe nameravao da pretvori Folklandska ostrva u nemačku pomorsku bazu.

Viceadmiral fon Špe je tokom prvih pet meseci rata praktikovao da izdvoji jednu krstaricu i pošanje je sa naročitim zadatkom da neutrališe lučka postrojenja na neprijateljskim ostrvima, umesto da pođe sa celokuopnom eskadrom i izloži svoje snage eventualnom riziku. Usled primetnog smanjenja količine uglja do decembra 1914. g. i sve većeg pomankanja obaveštajnih informacija o kretanjima britanske mornarice, bilo je suprotno logičnom razmišljanju da fon Špeove snage nastave ka Port Stenliju sa dva oklopna krstaša, tri lake krstarice, zatim sa tri pomoćna broda koja su plovila sa tim snagama plus još dva broda koja su se spuštala sa severa, ako im je svrha bila samo da unište radio-stanicu i spale zalihe uglja na ostrvu.

Izveštaj viceadmirala ser Dovtona Stardija pod ne baš jasnim okolnostima dospeo je u javnost i objavljen je kao dodatak u londonskoj „Gazeti“ broj 29087, 3. marta 1915.

Potopljena dva nemačka pomoćna broda

Iz objavljenog izveštaja jasno se vidi da je 8. decembra vidiljivost bila maksimalna; more je bilo mirno sa laganim povetarcem sa severozapada, sunačano, nebo bez oblaka. Prvi brodovi nemačke eskadre su primećene rano, i do 09:00 časova tog jutra britanski bojni krstaši i krstarice već su bili u žestokoj poteri za pet nemačkih brodova, koji su se povlačili krećući se u i istoj liniji ka jugoistoku. Stradi je još zabeležio da zapovednik lake krstarice „Bristol“ poslao informaciju u 11:27 časova pre podne da su se „nedaleko od Port Plezenta pojavila tri neprijateljska broda, verovatno za prevoz uglja ili transporteri. Stoga je zapovednik dobio direktivu da preuzme komandu i nad Masedonijom i uništi transportere.“ Na kraju svog izveštaja ser Stradi se nakratko osvrnuo na nemačke transportere - „ „Masedonija“ je izvestila da su samo dva broda ~ parobrodi „Baden“ i „Santa Izabel“ bili zatečeni: oba broda su bila potopljena nakon što ih je posada napustila.“

Za ova dva oprečna navoda, koji izgleda namerno dovode u zabludu, krije se priča koja nikako nije trebalo da dospe u javnost, ni tada a ni narednih decenija. Port Plezent se nalazi nekoliko kilometra niže od Port Stenlija na istočnoj obali Folklandskih ostrva. Kako su tri nemačka broda uspela da se jednostavno naprosto stvore tamo neposredno pre podneva, nije obajšnjeno. Jedino objašnjenje je da nije bila postavljena straža u istočnim i južnim vodama oko ostrva u noći 7. decembra, a da su nemačka plovila ubrzala tokom noći i usidrila se blizu obala. Pomoćna krstarica „Masedonija“ je izvestila „da su samo dva broda prisutna, oba potopljena nakon što su ih posade napustile“. Ostaje zagonetka kako je uprkos savršenoj vidljivosti i mirnom moru bilo izbrojano tri nemačka broda u okolini Port Plezenta umesto dva, iako je kasnije zadržana brojka od dva. Istoričari osnovano postavljaju pitanje da li je, ili nije, postojao i treći brod?

Veruje se da je bilo pet nemačkih pomoćnih plovila. Dva, parobrodi „Mera“ i „Elenore Voerman“, isplovili su 4. decembra 1914. g. iz La Plate i uputuli se ka nepreciziranoj lokaciji natovareni cementom, koturima bodljikve žice, rovovskom opremom i namirnicama. Smatra se da su bili upućeni ka Folklandskim ostrvima. Vratili su se u La Platu 11. decembra.

Brod za prevoz uglja „Baden“, nosivosti oko 7500 tona, bio je tzv. „HAPAG“ brod sagrađen 1913.. Brod za prevoz uglja „Santa Izabel“, sa oko 5200 tona nosivosti bio je „Hamburg-Sud Amerika“ brod, izgrađen 1914. g. Oba su bila moderni brodovi za transport uglja i predstavljali bi koristan dodatak britanskoj trgovačkoj floti da su bili zaplenjeni; ali, ipak su oba potopljena na oko 100 km od Port Stenlija. Oba ova parobroda bila su zauzeta od posada lake krstarice „Bristol“ i pomoćne krstarice „Masedonija“ oko 13:00 časova i njihovim posadama dato je deset minuta da napuste brodove radi kontrole. S obzirom da su britanske kontrolne grupe ostale na „Santa Isabeli“ sedam, a na „Badenu“ osam i po časova pre nego što su bili potopljeni, sumnja se da njihovi tovari sadržavali i nešto eksplozivnije i delikatnije od običnog uglja. Fantomski brod je verovatno bio putnički brod „Zajdlic“ u vlasništvu društva „Nortdojče Lojd“, izgrađen u Šihauu 1903.. Sa kapacitetom od 2.000 putnika nije više bio u najboljim danima, ali je mogao da razvije brzinu od 24 čvorova. Dan uoči izbijanja rata „Zajdlic“ je isplovio iz Sidneja i doplovio je do Argentine potpuno neprimećen. Ukotvio se u Baija Blanki, južnom predgrađu Buenos Airesa. Početkom novembra 1914. g. otplovio je za Valparaiso u Čileu, gde se nalazio glavni mobilizacioni centar za nemačke rezerviste i dobrovoljce iz cele Južne Amerike.

Krstarica Zajdlic

Prema memoarima kapatena fregate Hansa Pohamera - „Poslednje putovanje Grafa Špea“ - nemačka Istočnoazijska eskadra se krila u zalivu Penas, na južnoj obali Čilea krajem novembra 1914. da bi popunili zalihe uglja i brodsku opremu. Najverovatnije oko 21. novembra im se pridružio „Zajdlic“ koji je stigao iz Valparaisa. Za Pohamera je ovaj brod bio velika zagonetka jer je zvanično predstavljen kao „bolnički brod“ iako nije nosio nikkave vidljive oznake. Kapetan fregate nije uopšte video potrebu za takvim plovilom, jer je svaki od pet nemačkih ratnih brodova Istočnoazijske eskadre bio adekvatno medicinski opremljen, sa ambulantama i sve ukupno 11 hirurga. Pohameru, kako je tvrdio, nije bio odobren pristup na „Zajdlic“, a takođe ni jedan član navodnog ‘medicinskog osoblja‘ nije uopšte viđen.

Iako je Pohamer u svojim memoarima potvrdio da su tri pomoćna broda bila prisutan kod ostrva Pikton u kanalu Bigl početkom decembra 1914. g. izbegao je da napomene kada su isplovili: jasno je da nisu krenuli ka Folklandskim ostrvima zajedno sa pet ratnih brodova 7. decembra uveče, već su verovatno isplovili ranije. Kapetan fregate Pohamer tvrdi da je tokom zarobljeništva u Port Stenliju jedno vreme proveo na „Masedoniji“. U razgovoru sa njenim oficirima, na pitanje šta se desilo sa brodom „Zajdlic“ rečenemo mu: „Isplovio je iz Port Plezenta kao šipmiš iz pakla. „Masedonija“ i „Bristol“ su morali da podlože kotlove, dopuštajući tako „Zajdlicu“ da odmakne ka jugozapadu i tako pobegne; svi smo mislili da je „Zajdlic“ naoružana trgovačka krstarica“.

Po dolasku u argentinske vode „Zajdlic“ se usidrio u San Antonio Oesteu i proglasio se za bolnički brod. Argentisnke lučke vlasti se nisu dale zavarati, i pritvorile su ga kao nemački pomoćni brod. Ostao je tamo sve do kraja rata. Najverovatniji zadatak ovog broda, koji je mogao da primi 2.000 putnika, bio je da evakuiše stanovništvo Folklandskih ostrva i preveze ih do neutralne Argentine.

U svakom slučaju, Britanci nisu mogli više čekati. Viceadmiral Stradi je definitivno imao nameru da 9. decembra isplovi iz luke u Port Stenliju da pronađe i uništi Špeovu flotu. Iznenada Fon Špeova flota se pojavila ujutru 8. decembra na vidiku. Istovremeno oklopna krstarica Kanopus koja je štitila Foklande otvorila vatru.

Bitka na mapi Južne Amerike.

Bitka

Britanska flota zatečena na sidrištu

Viceadmiral fon Špe je započeo napad 8. decembra nameravajući da dopuni ugalj kasnije, u estuaru La Plate. Uočio je prisustvo drugih brodova na tom području, ali je pogrešno pretpostavio da pripadaju Carskoj Japanskoj mornarici.

Britanci na Folklandskim ostrvima su bili veoma neoprezni, jer iako su znali da postoji mogućnost dolaska nemačke eskadre — a bili su tu baš da bi joj sprečili ulazak u Atlantski okean — oni ne samo da nisu poslalu ni jednu jedinicu na izviđanje no su svi brodovi bili u zalivu i mirno utovarivali ugalj i ostali materijal — smatrali su da su Nemci još uvek u Valparaisu. Iako su kotlovi bili loženi, mašine uopšte nisu bile pod parom, te brodovi nisu mogle brzo da isplove. Da je fon Špe odlučio da forsira napada britanski brodovi u luci bili bi glineni golubovi jer bi prvi brod koji bi potonuo blokirao čitavu luku.

Dana 8. decembra, oko 07:50 časova, dok je većina jedinice viceadmirala Stradija još uvek ukrcavala ugalj, bili su opaženi oklopni krstaš „Gnajzenau“ i laka krstarica „Nirnberg“ koji su im se približavali. Kada su ovi brodovi oko 08:30 časova primetili dim britanskih brodova koji su forsirano ložili kotlove, smatrali su da Britanci pale skladišta goriva i uglja na ostrvu. Nastavivši da prilaze sidrištu, primetili su i neke ratne brodove o čemu su obavestili viceadmiralanfon Špea koji je na oklopnom krstašu „Šarnhorst“, sa lakim krstaricama „Drezden“, „Lajpcig“ i tri transportna broda bio udaljen tridesetak kilometara. Tek kada je bojni brod „Kanopus“ otvorio vatru iz topova od 305 mm na oklopni krstaš „Gnajzenau“, gađajući ga preko niske prevlake, i time ih potpuno iznenadio, nemačka prethodnica je iznad zaliva ugledala četiri tronožna jarbola kakve su u to vreme imali samo bojni krstaši i bojni brodovi. Pored toga, primetili su i jarbole drugih, velikih brodova. Obavešten o ovome, viceadmiral fon Špe prekasno postaje svestan opasnosti - ali i propušta sjajnu priliku da gađa britanske brodove dok su još u luci - naređuje prekid operacije i oko 10:00 časova se maksimalnom brzinom od 22 čvora ratnim brodovima upućuje ka jugoistoku, na otvoreni okean, dok je transportnim brodovima naredio da se odvoje i pokušaju da se spasu. Međutim, za nemačku Istočno azijsku eskadru, sa posadama koje su bile umorne i čiji se brodovi nisu po naoružanju mogli nositi sa Britancima, ishod je bio očigledan i neizbežan.^[1]

Nemačka flota beži

Nemačka eskadra je dosta dobila u vremenu time što britanski brodovi nisu bili pod parom i što nisu mogli odmah da isplove. Videvši nemački manevar i znajući da im je bojni brod „Kanopus“ obezbedio dovoljno vremena, viceadmiral Stradi je naredio posadama da doručkuju do se ne zagreju kotlovi.

Tek između 09:45 i 10:00 časova su isplovili britanski bojni krstaši „Invinsibl“ i „Infleksibl“, oklopni krstaši „Karnavon“, „Kornvol“ i „Kent“ kao i laka krstarica „Glazgov“ i uputile se u poteru za nemačkim ratnim brodovima. Nešto kasnije su isplovile i lake krstarice „Bristol“ i pomoćna krstarica „Masedonija“ i krenule u poteru za nemačkim transportnim brodovima.^[1]

Po odličnoj vidljivosti — čak od oko 30-tak kilometara, umernom vetru i mirnom moru, viceadmiral Stradi je počeo postepeno da sustiže eskadru viceadmirala fon Špea. Od nemačkih brodova je prva počela da zaostaje laka krstarica „Lajpcig“. U 12:55 časova bojni krstaš „Infleksibl“, a ubrzo za njim i „Invinsibl“, sa odstojanja od 16.000 metara otvaraju vatru na „Lajpcig“. Uviđajući da nema nade za beg od britanskih bojnih krstaša, a u nameri da spase krstarice, fon Špe im u 13:20 časova naređuje da se odvoje ka jugu, a sam je sa oklopnim krstašima „Šarnhorst“ i „Gnajzenau“ okrenuo u 13:25 ka Britancima i sa razdaljine od 15.000 metara otvorio vatru.^[1]

Nemački oklopni krstaši štite odstupnicu

Stradi je za nemačkim lakim krstaricama uputio bojne krstaše „Kornvol“, „Kent“ i laku krstaricu „Glazgov“, a sa oklopnim krstašem „Karnavonom“ prihavtio je borbu sa nemačkim oklopnim krstašima. Bitka se pretvorila u nekoliko odvojenih porišta. Odnos anagažovanih glavnih topova bio je 16 od 305 mm, 4 od 190 mm i 6 od 152 mm prema 16 od 210 mm i 12 od 150 mm u korist Britanaca. Masa bočnog plotuna britanske glavnine snaga bila je 6.576 kg, a nemačke 1.776 kg — 3,7:1. (Oklopni krstaš „Karnavon“ je učestvovao samo u završnoj fazi bitke, protiv oklopnog krstaša „Gnajzenau“.)^[1]

Koristeći se svojom većom brzinom Britanci su birali daljinu gađanja. Nemci su više puta tokom bitke pokušavali da smanje rastojanje ne bi li povećali učinak svoje vatra i možda, eventualno, stvorili uslove za lansiranje torpeda. Iako se borba vodila uglavnom na krajnjoj granici dometa nemačke teške artiljerije, Nemci su, ipak, postizali pogotke. Nemački oklopni krstaši imali su malu prednost što su bili okrenuti u pravcu nasuprot svežeg severozapadnog vetra koji je nanosio dim na njih i činio ih Britancima gotovo nerazgovetnim metama tokom čitave bitke. Kapetan Pohamer u svojim memoarima pominje da je postojao dug predah u ranim fazama bitke kada su britanski bojni krstaši pokušavali da namame viceadmirala fon Špea da se pomeri iz te pozicije koja mu je donosila prednost, ali nisu uspele.

Bojni krstaši protiv nemačkih oklopnih

Kada se daljina smanjila na 11.000 metara i u dejstvo stupila nemačka srednja artiljerijska oruđa, viceadmiral Stradi je naredio da se poveća odstojanje tako da je oko 14:00 časova prestala vatra sa obe strane. Pokušaj viceadmirala fon Špea da umakne na pučinu bio je osujećen većom brzinom britanskih brodova, te je borba nastavljena oko 14:50 časova. Stradi je rešio da koristi prednost jačeg kalibra i domet svojih topova. Bojni krstaši „Invinsibl“ i „Infleksibl“ su započeli odlučnu paljbu na nemačke oklopne krstaše. Fon Špe je tada odlučio da pokuša da sa oba oklopna krstaša manevriše kao sa jednim ne bi li pokušao da poveća svoju gustinu paljbe, ali u tome nije uspeo. Zastavni brod nemačke Istočnoazijske eskadre „Šarnhorst“ je pretrpeo strahovita oštećenja - srušeni su mu bili dimnjaci a na puno mesta su harali požari. Vatra se još više rasplamsala u 16:04 a u 16:17 časova bio je oklopni krstaš „Šarnhorst“ potonuo sa viceadmiralom fon Špeom i celokupnom posadom od 765 ljudi.^[1]

Oklopni krstaš „Gnajzenau“ ipak je nastavio borbu apsolutno svestan bezizlaznosti situacije. Do 17:15 časova je potpuno ostao bez municije što su odmah uočili na brianskoj strani. Međutim, viceadmiral Stradi je izdao naređenje da se nastavi sa paljbom jer „Gnajzenau“ nije razvio belu zastavu. U 18:20 časova potpuno onesposobljen za dalju borbu oklopni krstaš se sam potopio. Britanci su odmah spustili čamce za spasavanje, ali su uspeli da spasu svega 190 članova posade, od koji su mnogi već sutradan umrli. Britanski bojni krstaši su zajedno primili oko 40 pogodaka i izgubili jednog člana posade, dok su četvorica bila teže povređena.^[1]

Ovako dugačka borba pokazuje veliku požrtvovanost i junačku borbu nemačkih posada, kao i odličnu gradnju nemačkih brodova. Bilo bi sasvim logično da su nemački oklopni krstaši bili uništeni u roku od nekoliko desetina minuta, jer su britanski bojni krstaši bili gotovo četiri puta nadmoćniji i rasplagali su znatno većom brzinom. U borbi se pokazalo da je nemački oklopni krstaš „Gnajzenau“ bio pogođen skoro trideset puta od britanskih teških topova pre no što je potonuo.

Potapanje nemačkih krstarica

Na odvojenom bojištu bojni krstaš „Kornvol“ i laka krstarica „Glazgov“, potopili su nemačku laku krstaricu „Lajpcig“, na koji je povremeno vatru otvarao i oklopni krstaš „Kent“. „Lajpcig“ se borio sve do mraka sa čak sedam puta jačim protivnikom. Čak i kad je teško oštećena krstarica ispucala svu miniciju i lansirala sva svoja torpeda, još uvek je držala podignutu ratnu zastavu. „Glazgov“ mu se sve više približavao, u nameri da ga dokrajči, kada su sa „Lajpciga“ bile ispaljene dve svetleće rakete. te je „Glazgov“ obustavio paljbu. U 21:23 časa, na više od 150 km od Folklandskih ostrva, „Lajpcig“ se prevrnuo potopljen od strane sopstvene posade da ga ne bi zarobili Britanci.^[1] Od ove hrabre posade bilo je spaseno svega 18 ljudi.

Oklopni krstaš „Kent“ je potopio nemačku laku krstaricu „Nirnberg“. „Nirnberg“ je jurio punim brzinom vešto izbegavajući pogotke, primoravajući „Kent“ da forsira svoje kotlove do krajnjih granica. Oko 13:30 časova „Nirnberg“ je prihvatio borbu, nastavljajući da beži. Međutim oko 18:30 časova na „Nirnbergu“ su eksplodirala dva kotla, što je „Kentu“ povećalo prednost u brzini i manevrisanju. Kada je nemačkoj lakoj krstraici zapretila opasnost da bude zarobljena, nakon borbe sa sedam puta jačim oklopnim krstašem, potopila ju je sopstvena posada u 19:27 časova. Odbivši da se preda „Nirnberg“ je tonuo pramcem napred, a pobednici su mogli da vide na krmi koja se sve više i više uzdizala grupu mornara koji su do poslednjeg trenutka pozdravljali nemačku ratnu zastavu.

Čerčilova reakcija

Prvi lord britanskog Admiraliteta, ser Vinston Čerčil je ovako opisao svoje proživljavanje bitka kod Folklanda: „Tog popodneva oko 17:00 časova radio sam u Admiralitetu kad mi je admiral Oliver doneo telegram guvernera Folklanda: Admiral fon Špe doplovio je ranim jutrom sa svim svojim brodovima i sada je u borbi sa kompletnom flotom admirala Stradija, koja je upravo ukrcavala ugalj. Obuzela me jeza, jer smo poslednjih meseci doživeli tolika neprijatna iznenađenja. Jesmo li ponovo iznenađeni i poraženi, uprkos našoj nadmoćnosti, odmah na početku? Da li je to bilo moguće zaključiti iz ovog telegrama, upitao sam načelnika Vrhovne komande. Nadam se da nije tako, jedino je odgovorio. Ipak sam primetio da ga je moje pitanje uznemirilo. Dva sata kasnije ponovo su se otvorila vrata, a redovno mrko i čangrizavo Oliverovo lice se pretvorilo u grimasu nalik na smešak. Sve je u redu. Svi su na dnu“.

Krstarica Lajpcig

Od cele fon Špeove eskadre uspela je da pobegne, zahavaljujući mraku, jedino laka krstarica „Drezden“ i zavuče se u jedan usamljeni zaliv Ognjene Zemlje.

Tu je ostala skrivena preko dva meseca i pošto se snabdela ugljem, koji joj je parobrodom bio poslan od nemačke tajne službe u Punta Arenasu, nakon čega je isplovila u Tihi okean. Tokom sastanka sa drugim parobrodom za ugalj, koji je čekao da joj popuni zalihe nakon krstarenja, „Drezden“ je iznenadio oklopni krstaš „Kent“, ali je „Drezden“ opet uspeo da umakne.

Uplovio je u zaliv San Huan Bautista Fernandez na čileanskom ostrvu Mas a Tjeri, pred koji su 14. marta 1915. godine stigli oklopni krstaš „Kent“, laka krstarica „Glazgov“ i pomoćna krstarica „Orama“. Odmah su otvorili vatru na njega uprkos tome što je bio u neutralnoj luci, te je posada ove nemačke lake krstarice bila prinuđena da potopi svoj brod da ga Britanci ne bi zarobili.^[1]

Zaključak

Treba napomenuti da su, uprkos izvojevanoj pobedi, Britanci tokom bitke slabo gađali držeći se na što je moguće većem rastojanju. Na takvoj udaljenosti nemački brodovi nisu uopšte mogli da upotrebljavaju svoje topove kalibra 150 mm, dok su jedva dosezali britanske brodove sa svojim topovima od 210 mm. Uprkos tome Nemci su uspeli da čak 22 puta pogode britanski bojni krstaš „Invinsibl“, što dokazuje sjajan kvalitet nemačkih posada.

Na kraju borbe, britanskim brodovima je ostalo još samo po 32 granate kalibra 305 mm.

U bici kod Folklandskih ostrva je poginulo je 1.871 nemačkih mornara, uključujući i viceadmirala fon Špea i njegova dva sina. Spaseno i zarobljeno ih je 215. Najveći broj ih je bio sa „Gnajzenaua“, pet sa „Nirnberga“ i 18 sa „Lajpciga“. Britanaca je poginulo svega 6, a ranjenih je bilo 20.^[1] Ovom pobedom Britanci su otklonili opasnost koja je pretila njihovom saobraćaju u Atlantskom okeanu, povratili prestiž poljuljan nakon bitke kod Koronela i oslobodili znatne pomorske snage koje je vezivala eskadra kontraadmirala fon Špea.^[1] Kao posledica poraza svoje Istočnoazijske eskadre Nemačka Carska ratna mornarica je odustala od presretanja pomorskog saobraćaja ratnim brodovima. Umesto toga odvojila je nekoliko naoružanih trgovačkih brodova radi pljačke sve do kraja rata. Ovi usamljeni presretači nisu niako bili u skladu sa ratnim kodeksima viceadmirala fon Špea.

Kada je nemačka eskadra bila uništena, a kapetan Damjanović se sa svojim brodom „Ravson” vratio u Buenos Ajres, gde mu je priređen veličanstven doček. Osim novinskih članaka u kojima se isticala njegova hrabrost, pismene zahvalnice britanskog poslanika u Buenos Ajresu, predstavnika savezničkih vlada i predloga za orden, kapetan Ilija Damjanović nikad nije odlikovan za ovaj podvig. Britanska ambasada uputila je pismeni zahtev vladi u Londonu za odlikovanje Ilije Damjanovića, ali se London poptuno oglušio o ovaj poziv.

Prvi primer bežične razmene informacija

Britanski vojni istoričar Džon Kigan u svojoj knjici „Obaveštaja služba u ratu“ opisao je ovu bitku i bitku kod Koronela uzevši ih za primer kako bi ilustrovao uticaj bežične razmene obaveštajnih informacija na ishod. Podaci o brodovima mogli su se slati širom sveta, tako da se brodovi više nisu morali oslanjati samo na vizuelnu potragu. Jedan od ciljeva fon Špea u Port Stenliju bio je i zarobljavanje tamošnjeg komunikacionog centra.

Reference

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 3), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str.2

Literatura

Prikril, Boris (1952). Ratne flote i pomorske bitke. Beograd: Tehnička knjiga.
Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 3), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str.2

Spoljašnje veze

[:0-1] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 3), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str.2

[1]