Pređi na sadržaj

Bitka na reci Imdžin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka na reci Imdžin
Deo Japanske invazije Koreje (1592-1598)

Osam provincija kraljevine Čoson.
Vreme18. maj 1592.[1][a]
Mesto
reka Imdžin, južno od Pjongjanga, Severna Koreja.
UzrokPokušaj Korejanaca da zaustave Japance pred Pjongjangom.
Ishod Japanska pobeda.
Teritorijalne
promene
Pjongjang pao bez borbe mesec dana kasnije.
Sukobljene strane
 Japan
 Čoson
 Dinastija Ming
Komandanti i vođe
Koniši Jukinaga
Kato Kijomasa
Kuroda Nagamasa
Mori Terumoto
Kim Mjung-vun
Ji Il
Sin Kil-i  
Ju Keuk-jang  
Jačina
20.000 10.000[1]
Žrtve i gubici
laki polovina vojske

Bitka na reci Imdžin (engl. Battle of Imjin River) bila je pokušaj korejske vojske da zadrži japansko napredovanje ka Pjongjangu tokom japanske invazije Koreje (1592). Bitka je završena odlučujućom japanskom pobedom, a Pjongjang je osvojen bez borbe nekoliko dana kasnije.[1]

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Posle pada Seula, 3. maja 1592, kralj Senđo i vlada Čosona povukli su se na sever i 7. maja stigli u Pjongjang. Ostaci korejske armije, oko 5.000 ljudi, utvrdili se se na severnoj obali reke Imdžin, južno od Pjongjanga, kako bi zaštitili novu prestonicu i dve najsevernije provincije (Pjongan i Hamgjong), dok je 6 južnih provincija Koreje (Kjongsang, Čola, Čungčong, Kjongi, Kangvon i Hvanghe) prepušteno Japancima.[1]

Japanska vojska stigla je do reke Imdžin već 8. maja, ali je zatekla južnu obalu reke bez sredstava za prelazak (pošto su sve skele i čamci na vreme prevučeni na severnu obalu) i Korejance utvrđene na severnoj obali, pa su japanske vođe odustale od direktnog napada. Punih 10 dana obe vojske su ostale svaka na svojoj strani reke: Korejancima su stizala pojačanja (još 5.000 ljudi pod komandom generala Kim Mjung-vuna, prikupljenih sa severne granice, stiglo je iz Pjongjanga sa naređenjem da povrate Seul) i raslo samopouzdanje, naročito među mlađim i neiskusnijim oficirima, dok su japanske vođe smišljale kako da izvuku Korejance sa tako jakog prirodnog položaja. Ono što je zadržavalo Japance nije bio strah od Korejanaca (kako se činilo korejskim oficirima), već širina reke, brzina struje, strmina obale i nedostatak plovnih sredstava. Najzad, posle 10 dana oklevanja na reci, Japanci su se demonstrativno, uz veliku buku i nered, povukli sa obale: nedisciplinovani korejski generali, koji su žurili da se istaknu, odmah su sa većinom jedinica prešli reku i upustili se u gonjenje; vrhovni komandant nije uspeo da ih zaustavi. Svega nekoliko kilometara južno od reke korejske trupe pale su u unapred pripremljenu zasedu: deo je izginuo zajedno sa svojim oficirima, dok su se preostali podavili u reci pri pokušaju povlačenja. Jedinice koje su preostale na severnoj obali, mada još dovoljno brojne da se odupru japanskom napadu, zahvatila je panika, te su u neredu napustile položaj. Za to vreme, Japanci su iskoristili čamce koje su uništene korejske jedinice ostavile na južnoj obali i odmah prešli reku svom silinom.[1]

Posledice

[uredi | uredi izvor]

Probivši korejsku odbranu svojim lukavstvom, japanski generali, među kojima je postojala izražena surevnjivost i takmičarski duh, nisu nastavili napredovanje ka Pjongjangu i Kini zajedno, već su podelili svoje snage, odredivši pravce napredovanja kockom. Koniši je krenuo na sever, u Pjongjang, Kato na severoistok, u provinciju Ham-gjung, a Kuroda na zapad, u provinciju Vang-ha.[1] Na korejskoj strani, general Ji Il je ponovo uspeo da pobegne iz bitke, ovog puta prerušen u nosača, i javio je kralju o porazu, koji ga je smesta postavio za zapovednika preostalih korejskih snaga, koje su zaposele gazove reke Tadong, pod samim zidinama Pjongjanga.[1]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Po lunarnom kalendaru, koji se u to vreme koristio u Kini, Japanu i Koreji.[1]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e ž Hulbert, Homer B. (1905). The History of Korea (vol. 1 of 2). Seoul: The Methodist Publishing House. str. 376—380.