Blaženstvo

Blaženstvo ili eudaimonia (grč. εὔδαιμονία, od εὔ - dobro + δαιμον - duh; lat. beatitudo) je središnji cilj svih sistema antičke etike. Ono je potpuna i samodovoljna vrlina, koja nadilazi sve druge ciljeve kojima se teži radi postizanja nekog dobra. Etika zasnovana na konceptu eudaimonije naziva se eudaimonizam. Prema tome u čemu vidi sreću kao najviše dobro vredno težnje (da bi se na najbolji način moralno živelo), eudaimonizam može biti hedonizam, perfekcionizam, utilitarizam, altruizam i egoizam, a moguća su i njihova međusobna prožimanja.

Eudemonizam je filozofski etički pravac ili učenje po kome je postizanje sreće (eudaimonia) i blaženstva glavni motiv, pobuda i svrha svakog ljudskog delovanja i merilo vrednosti svakog ljudskog čina. Eudemonizam se pojavljuje isključivo u etičkim teorijama antičke Grčke. Kada govorimo o sreći i blaženstvu dostignutom zahvaljujući čulnom uživanju reč je o tzv. negativnom eudemonizmu. Nasuprot tome, dostizanje duhovne sreće možemo kategorisati kao pozitivni eudemonizam.

Antičke teorije eudaimonizma

Za razliku od hedonizma gde je sreća subjektivni osećaj i proizvod čulnog uživanja, antički eudemonist sreću poima na drugačiji način. Sreća nije subjektivno zadovoljstvo već stanje koje se postiže ispravnim, moralnim postupanjem ili ostvarenjem istinske prirode pojedinca. Za Platona blaženstvo je trajna kontemplacija vrhovnog Dobra, koje nadilazi čulni svet. Za Aristotela blaženstvo je „najbolja, najplemenitija i najugodnija stvar na svetu“, a sastoji se u življenju prema razumu i vrlini. U Nikomahovoj etici Aristotel veliča kontemplativni život kao suštinsko ostvarenje eudaimonie. On naglašava da je eudaimonija stanje koje ne mogu posedovati deca. Prema Boeciju blaženstvo je: „dobro čije posedovanje ne dopušta želeti ništa drugo"; „zbir svih dobara“. U srednjem veku pojam gubi filozofsko, a sve više poprima teološko značenje.

Sokrat

Kao i drugi antički filozofi Sokrat smatra da svi ljudi teže sreći i blagostanju. Vrlina je uslov i razlog sreće. Vrine kao što su samokontrola, mudrost, hrabrost, smernost i pravednost imaju krucijalan značaj za vođenje pravednoga i srećnoga života. Vrlina garantuje životnu sreću. Tako da kada Sokrat ukazuje Atinjanima da vode računa o svojoj duši, to znači da treba da brinu o svojoj vrlini, a ne o bogatstvu i počastima. Kada duša teži savršenstvu poseduje vrlinu. Moralna vrlina je najviše dobro.

Platon

Platon

U svojoj Republici Platon insistira da je vrlina stanje duše i da samo osobe koje žive u harmoniji sa vrlinom mogu da dosegnu blaženstvo i sreću. Duša bez vrline je haotična i u ratu sa samom sobom. Ukoliko osoba zadovolji svoje primarne želje nedostatak unutrašnje harmonije onemogućava joj dostizanje sreće. Vrlina je neophodna za sreću, odnosno njen je sastavni deo.

Aristotel

U Nikomahovoj etici Aristotel pojam eudemonije povezuje sa ljudskom aktivnošću, vrlinom i razumom. U osnovi je Aristotelovo poimanje čoveka kao racionalne životinje gde je svrha življenja izjednačena sa dostizanjem savršenstva uma. Dosezanje sreće je nemoguće bez razumom artikulisane aktivnosti, a vrlina je opisana kao arete tj. svojevrsna izuzetnost. Primarni cilj čoveka treba da je život u vrlini i u skladu sa razumom.

Vrlina je kod Aristotela potrebna, ali ne i suštinska za eudamoniu. Aristotel takođe ne umanjuje značaj spoljašnjih činilaca poput lepote, porekla, porodičnog života kao sastavnog dela života u sreći i blaženstvu.

Vidi još

• Antička filozofija
• Etika
• Sreća

Literatura

• Ackrill, J. L.. Aristotle the Philosopher. Oxford: Oxford University Press. Ackrill, J. L. (1981). Aristotle the Philosopher. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-289118-1. 
• Anscombe, G. E. M. (1958) Modern Moral Philosophy. Philosophy 33; repr. in G.E.M. Anscombe (1981), vol. 3, 26–42.
• Aristotle. The Nichomachean Ethics, translated by Martin Oswald (1962). New York: The Bobs-Merrill Company.
• Aristotle. The Complete Works of Aristotle, vol. 1 and 2, rev. ed. Jonathan Barnes, ed. Princeton: Princeton University Press,. Bollingen Foundation, 1995. Complete Works of Aristotle: The Revised Oxford Translation. Bollingen Foundation. januar 1995. ASIN B000J0HP5E.  CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Broadie, Sarah W (30 September 1993). Ethics with Aristotle. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508560-0. 
• Cicero. De Finibus Bonorum et Malorum: "On Ends", H. Rackham, trans. Loeb Classical Library (Cambridge: Harvard University Press, 1914). Latin text with old-fashioned and not always philosophically precise English translation.
• Epicurus. "Letter to Menoeceus, Principal Doctrines, and Vatican Sayings," 28–40 in B. Inwood and L. Gerson, Hellenistic Philosophy: Introductory Readings, Second Edition Indianapolis: Hackett Publishing Co. Inwood, Brad (1998). Hellenistic Philosophy: Introductory Readings. Hackett Publishing Company. ISBN 978-0-87220-378-5. 
• Irwin, T. H. (1995) Plato's Ethics, Oxford: Oxford University Press.
• Janello, Martin. Philosophy of Happiness, Palioxis Publishing, 1000 pages. Janello, Martin (2013). Philosophy of Happiness. Palioxis. ISBN 978-0-9910649-0-8. 
• Long, A. A., and D.N. Sedley, The Hellenistic Philosophers, vol 1 and 2 (Cambridge: Cambridge University Press, 1987)
• Norton, David L. (1976) Personal Destinies. Princeton University Press. 1976. .
• Plato. Plato's Complete Works, John M. Cooper, ed. Translated by D. S. Hutchinson. Indianapolis: Hackett Publishing Co. Plato (1997). Complete Works. Hackett. ISBN 978-0-87220-349-5. 
• Urmson, J. O. (1988) Aristotle's Ethics. Oxford: Blackwell.
• Vlastos, G.. Socrates: Ironist and Moral Philosopher. Ithaca, NY: Cornell University Press. Vlastos, Gregory (1991). Socrates, Ironist and Moral Philosopher. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9787-2. 
• McMahon, Darrin M. (2005). Happiness: A History. Atlantic Monthly Press. ISBN 978-0-87113-886-6.  , November 28.
• McMahon, Darrin M., The History of Happiness: 400 B.C. – A.D. 1780, Daedalus journal, Spring 2004.