Bolnice škotskih žena — Jedinica „Amerika“ u Ostrovu

Bolnice škotskih žena kraj Ostrovskog jezera
Naziv	Bolnice škotskih žena — Jedinica „Amerika“ u Ostrovu
Osnovana	1916
Zemlja osnivač	Škotska, SAD
Prvi upravnik	dr Agnes Benet (dr Agnes Elizabeth Lloyd Bennett, 1872–1960))
Sedište	Ostrovsko jezero (danas Vegoritis), Egejska Makedonija, Kraljevina Grčka

Bolnice škotskih žena u Ostrovu ili Bolnica Ostrovo (engl. Ostrovo Unit) ili kako su je srpski vojnici nazivali Jedinica Amerika bila je jedna od tri bolničke jedinice iz sastava Bolnice škotskih žena na solunskom frontu u periodu od 1916 do 1918. godine. Bolnica je u svom sastavu imala 200 velikih belih šatora za smeštaj ranjenika i bolesnika, pretežno srpskih vojnika iz Gorničevske bitke i sa Kajmakčalana.

Preduslovi i značaj

Saveznici su na jugu Balkanskog poluostrva 1916. organizovali Solunski front. Rat je morao da se privede kraju, borbe su tek predstojale. Trećinu snaga na Solunskom frontu činili su izlečeni, oporavljeni, nahranjeni, odeveni i naoružani srpski vojnici. Srpski vojni sanitet, koji je pretrpeo ogromne gubitke u toku prve dve godine ratovanja i epidemije pegavca, takođe je reorganizovan.

Na Solunskom frontu savezničke engleske, francuske, kanadske i ruske bolnice razmestile su se od Soluna, preko Meglenske ravnice, duž Crne Reke, sve do podnožja Kajmakčalana.

Po dogovoru iz Pariza, srpske bolnice su bile pod upravom francuskog saniteta, a srpskom sanitetu je pripala organizacija zavojišta i evakuacija ranjenika. Kako srpski lekari nisu prihvatili zavisnost od saveznika, uz brojne otpore i negodovanja Francuza i Engleza osnovana je Prva Srpska poljske hirurške bolnice u Vasilici (14. juna 1916), koja će se septembra 1916, preseliti u Dragomance.

U pomoć srpskim vojnicima na solunskom frontu stigle su, i ponovo bile prve, škotske žene sa više bolnica i transportnom jedinicom. Došle su i sanitetske misije iz drugih delova Komonvelta: iz Australije, Novog Zelanda, Kanade. Stiglo je ukupno 60 žena, počev od bolničarki i vozača sanitetskih vozila do lekara i hirurga. Bile su to odlično opremljene i vozilima snabdevene jedinice, koje su preuzele evakuaciju ranjenika iz Gorničevske bitke i sa Kajmakčalana. Odred motornih sanitetskih vozila Bolnica škotskih žena ili „transportna jedinica”, kako su je zvali, osnovana je u Velikoj Britaniji kao posebna jedinica od 18 članova, koja je brodom u Solun doputovala u leto 1916. godine.

Na Solunskom frontu, od novembra 1915, radila je Bolnica škotskih žena, „Jedinica Girton i Njunham“ (The Girton & Newnham Unit“), predvođena dr En Luiz Mekilroj, koja je posle Velikog rata bila prva lekarka sa zvanjem profesora na Medicinskom fakultetu u Londonu. Jedinica je, od početka rada (8. maj 1915 ) do završetka (1. septembar 1919), bila pod rukovodstvom dr En Luiz Mekilroj (1874–1968), koja se u Solunu, kao i po oslobođenju u Srbiji, posvetila rehabilitaciji i ortopedskom protetisanju brojnih srpskih ratnih invalida.

Sastav Jedinice „Amerika”

„Jedinica Amerika“ koja je dobila naziv po američkim filantropima, čija su imena bila ispisana na bolničkim krevetima, bila je isključivo formirana od žena starosti od 25 do 45 godina, pretežno iz Australije i sa Novog Zelanda.

Brojnost i kadrovska stuktura

Osoblje jedinice od 60 članica činilo je:

• pet lekarki hirurga,
• 20 dobro stručno obučenih medicinskih sestara,
• 10 bolničarki,
• glavna medicinska sestra Mod Teit (Miss Maud Ellen Tate),
• administrator Florens Džek (Miss Florence Jack), koju je zamenila maja 1917. godine Meri Hjuz Grin.

U ekipi je bila i Meri Džozefina Bedford (Miss Mary Josephine Bedford), filantrop iz Brizbejna.

Lekarski tim

dr Kuper Lilijan Vajolet i Džozefina Bedford

dr Meri de Garis

Lekarski tim činile su:

• dr Kuper Lilijan Vajolet (dr Lilian Violet Cooper, 1861–1947), prva žena hirurg u državi Kvinslend (Australija),
• dr Džesi Skot (Dr. Jessie Ann Scott, 1883–1959), lekarka iz Krajstčerčua na Novom Zelandu, članica Bolnice škotskih žena u Kragujevcu i Kruševcu.
• dr Sibil Luis (Dr. Sybil Lonie Lewis, 1874–1918), lekarka Bolnice škotskih žena u Valjevu, veteran iz Bolnice škotskih žena, pod upravom dr Elis Hačinson u Valjevu.
• dr Ana Lejla Munkaster (Dr. Anna Leila Muncaster, 1885–1930) lekarka u jedinici Srpskog potpornog fonda u Kragujevcu (pod komandom gospođe Stobart), držala dispanzer na Rudniku, bila učesnik povlačenja preko Albanije, najduže sa Srbima.
• dr Meri de Garis (Dr. Mary Clementina De Garis), iz Viktorije, druga žena u Viktoriji sa diplomom medicine.
• dr Izabel Emsli Haton (Dr. Isabel Emslie), koja je prebacila bolnicu u oslobođenu Srbiju.
• dr Meri Gordon (Dr. Mary Louisa Gordon),
• dr Grejs Pailtorp (Dr. Grace Winifred Pailthorpe),
• dr Helen Lili (Dr. Hellen Lillie),
• dr Džoan Kenedi Rouz (Dr. Joan Kennedy Rose),
• dr Mira Makenzi (Dr. Myra Mackenzie),
• dr Mabel Blejk (Dr. Mabel Nellie Blake),
• dr Meri Ferguson (Dr. Mary Mitchelina Grant Ferguson).

Ojačanje

Bolnica je bila pojačana Srpskim hirurškim zavojištem, pod rukovodstvom dr Čedomira Đurđevića (1866 — 1940), hirurga, koji je završio medicinu u Beču. Lekarski pomoćnik bio je medicinar Uroš Ružičić (1891–1966), koji je pored bolničkih dužnosti, imao ulogu prevodioca. U bolnici je bilo oko 60 srpskih bolničara i pomoćnih radnika.

Dolazak u Solun i osnivanje bolnice u Ostrovu

Dr Agnes Benet, prva upravnica bolnice u Ostrovu

Dana 3. avgusta 1916. osoblje Jedinice „Amerika” zajedno sa transportnom kolonom (hitna pomoć na čelu sa gospođom Harle) započelo je pomorsko putovanje za Solun, u koji su stigle 13. avgusta 1916. godine. Kao sedma Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu, Jedinice „Amerika” je privremeno bila smeštena u zalivu Mikra, do iskrcavanje opreme od 1.400 bala (koje su obavile same članice bolnice do 17. avgusta 1916. godine), u iščekivanju konačnog odredišta. Prvobitna odluka da bolnica radi u Solunu je izmenjena, a njene pripadnice su poslate bliže frontu, prema Ostrovskom jezeru, u Egejskog Makedoniji u Kraljevini Grčkoj, sa zadatkom da uđu u sastav, zavojišta Drinske divizije, Treća hirurška bolnice, Treće armije, kojom je komandovao general Miloš Vasić.

Pravi konvoj (kolona od 39 kamiona i ambulantnih kola) na čelu sa dr Agnes Benet, vođom jedinice i administratorom gospođom Florens Džek, stiglo je u Ostrovo 15. septembra 1916. Odmah su dr Agnes Benet i Florens Džek obišle teren i iazbrale mikrolakaciju za razmeštaj bolnice na obalama Ostrovskog jezera, u teritorijalnoj zoni pod komandom srpske vojske. Lokaciju bolnice je dr Izabel Emsli, ovako opisala:

Ležala je (bolnica) sasvim sama na prostoru pod zelenom trskom u udubljenjima brežuljaka koji su se uzdizali sa svih strana, u neposrednoj blizini bila je šuma velikih brestova, dom mnogih porodica kukavica, a iza njih mnogo belih šatora bolnice oko jezera Ostrovo.

Osim nekoliko manjih previjališta, u njenom okruženju bila je to jedina veća saveznička bolnica najbliža solunskom frontu, na oko 30 kilometara od Kajmakčalana, sa koga će nešto kasnije stići najveći broj ranjeniha u ovu bolnicu.

Ostrovo na padinama iznad Ostrovskog jezera i Pripadnice bolnice škotskih žena na tim padinama (Grčka 1916).

Položaj, razmeštaj i opremljenost i značaj

Položaj

Bolnica je razmeštena u šatorima na pola puta između mesta Edese i Florine, na obali Ostrovskog jezera (grčki: Λίμνη Βεγορίτιδα ili Οστρόβου [Límni Vegorítida ili Ostróvou — Limni Vegoritida ili Ostrovu) jednom od jezera iz grupe Egejskih jezera u Egejskoj Makedoniji, i Severnoj Grčkoj. Udaljena 135 km od Soluna bolnica je bila u severoistočnom delu kotline Sariđol, između planina Nidže na severu i Karakamen na jugu na nadmorskoj visini od 543 metra, sa izvorom sveže vode, okružen drvoredom brestova i planinskim vencem u daljini.

Pored grad Ostrovo (Arnisa), u neposrednom okruženje Bolnice su bili selo Čegan sa severne strane, selo Patele (Agios Pantelejmonas) sa zapadne i sela Kolačka (Manjaki), Uklemeš (Farangi) i Kočana (Perea) sa istočne strane. Bolnica je bila u neposrednoj bilizini železničke pruge. Sve komandne strukture su su smatrali da je položaj strategijski opravdan, jer se Ostrovo nalazilo u blizini prve linije fronta (pre svega one na Kajmakčalanu) na železničkoj pruzi, pogodnoj za snabdevanje i evakuaciju ranjenika. Naime od ostrova su vodili putevi ka frontu, između brda i razbacanih stena, najbliže što je moglo zapadnom delu srpskog dela Solunskog fronta.

Razmeštaj i opremljenost

Bolnica škotskih žena u Ostrovu, raspolagala je sa pet velikih šatora u kojima je bilo po 40 postelja (ukupno 200 postelja — 160 postelja za hirurgiju, a 40 postelja za bolničko odeljenje), smeštena u dvadesetak redova šatora počela. Na početku rada, Bolnica je bila namenjena isključivo zbrinjavanju hirurških bolesnika, ali je sa pojavom epidemije malarije postaje mešovita bolnica. Bolnica je u svom sastavu imala sledeće organizacione jedinice:

• odeljenja: hirurgije,
• bolničko odeljenje,
• dijagnostičko odeljenje — rendgen, bakteriološku laboratoriju,
• dispanzer,
• prijemno odeljenje sa pratećim magacinom sanitetskog materijala,
• kuhinju i vešeraj.

Značaj

Značaj bolnice ogledao se u tom što je ona na bila liniji kretanja ranjenika. Naime iako je bilo na planini Nidže nekoliko srpskih previjališta, ali ne i bolnica – sve do Soluna. Bolnica je spremno dočekala prve ranjenike 19. septembra 1916. godine.

Organizacija zbrinjavanja ranjenika

Primarno zbrinjavanje ranjenika

Evakuacija ranjenika iz divizijskog zavojišta do Ostrova

Jedna od prihvatnih stanica između prve borbene linije i bolnice u Ostrovu

Prihvat ranjenika u Bolnici u Ostrovu

Evakuacija ranjenika sa Kajmakčalana vršena je i danju i noću bez prekida; a vreme trajanja evakuacije iznosilo je prema zapisima Dr. Žarka M. Ruvidić, sanitetskog pukovnika:

• Od bojne linije do bataljonskih previjališta 40 minuta do 1 sata;
• Od bataljonskih do pukovskih previjališta 30 do 45 minuta;
• Od pukovskih previjališta do zavojišta 2 do 3 sata danju a 3 do 4 sata noću.
• Od zavojišta desnog odseka (Trećeg) do evakuacione stanice u Ostrovu teški ranjenici prevoženi su automobilima stizali su za 2 do 2,5 sata, a ranjenici evakuisani mazgama prelazili su taj put za 5 do 6 sati.

Radi brže evakuacije obrazovana je na sredini puta od pukovskog previjališta desnog odseka (5. pešadijski puk) do zavojišta desnog odseka prihvatna stanica, gde su se smenjivale bolničarske patrole, koje su nosile ranjenike i odatle su odmorne druge bolničarske patrole ranjenike prihvatale i za kratko vreme donosile u zavojište.

Da bi se upotrebila sva transportna sredstva koja stoje na raspoloženju i da bi se put od 3. divizijskog zavojišta do Ostrova za ranjenike, koji se evakuišu kolima i mazgama, skratio, obrazovana je u podnožju sela Batočina kod slagališta municije prihvatna stanica 3. zavojišta sa jednim medicinarom i potrebnim brojem bolničara. Do te prihvatne stanice evakuisani su ranjenici mazgama zavojišta i kolima 2. bolničkog odelenja kao i kolima profijant i municione kolone.

Odatle su ranjenike evakuisali malim engleskim automobilima (kamionima) i sanitetskim vozilima marke „Ford „transportne jedinice“ bolnice u Ostrovu koji su dotle donosili municiju i hranu i vraćali se prazni u Ostrovo.

Upotrebom svih sredstva za evakuaciju ranjenika, osnivanjem prihvatnih i relejnih stanica uspelo se da se svi ranjenici brzo i na vreme iznesu iz bojne linije do bataljonskih i pukovskih previjališta. Na taj način, čak i u vremenu kada je bilo najviše ranjenika, nije bilo nagomilavanja ranjenika kod pukovskih i bataljonskih previjališta. Težak ranjenik donošen je sa položaja do divizijskog zavojišta u roku od 4 sata, a do hirurške stanice u Ostrovo stizao je za 12 do 14 sati.

U izveštaju koji je podnela dr Agnes Benet, glavni lekar „američke jedinice“, po završetku bitke za Kajmakčalan, je navedeno:

Pravo sa Kajmakčalana, a to je značilo da su dopremani iz primitivnih previjališta, gde su bili štićeni krovovima od granja – i čekali na prevoz – jodirani, previjeni, sa postavljenim udlagama – sve dok ambulante ne bi došle do njih... Neki su ostajali, nisu preživeli i samo maleni drveni krstovi govorili su o njima... Ambulante su se kretale gore-dole, obično u konvoju. Obično je dovoženo 10-15 ranjenika u isto vreme, do bolnice gde su bili premeštani na naša bela nosila sa belim prekrivačima i potom prenošeni u šator za prijem. Bila je to naša zamisao i mnogi su nas sanitetski radnici pohvalili zbog toga. Ranjenici u svojim prljavim i krvavim uniformama tako su donošeni na stolove prijemnog odeljenja. Sa njih je skidana odeća, bili su oprani i zbrinuti, prenošeni u odgovarajuća odeljenja u čistim pidžamama.“ Izveštaj se nastavlja opisima obrade ranjenika, opisuju se putovanja ambulanti, saopšteni od devojaka vozača, kao nešto posebno – ali bi to bilo i previše za ovu priliku... Navedeno je da je bilo „previše slučajeva gangrene“ i da su one bile teret operacionih šatora. Sestre su se onesvešćivale na poslu, radilo se danonoćno, nije bilo zamene, a trebalo je u isto vreme sterilisati i instrumente u malom sterilizatoru... „Sestre su se držale apsolutno herojski, a takođe naši bolničari koji su im pomagali. A pošto je sve funkcionisalo odlično – opravdano je to u nama budilo ushićenje organizacijom posla i našim radom...

Dalja evakuacija ranjenika

Nakon primarnog zbrinjavanja dalja evakuacija ranjenika u bolnice u Solunu obavljana je preko Francuskog evakuacionog centra. Sestre su bdele nad ranjenicima sve do njihovog ukrcavanja u sanitetski voz...

operacija u našem operacionom šatoru bilo je 350 – bilo je to za naš ponos – sve se radilo u specijalnom šatoru koji nam je poklonila organizacija farmera Ajenšajra... Torakalni ranjenici bili su nam najteži – malo smo mogli za njih da učinimo.

Bolnica na novoj lokaciji, u Vranju

Oktobra 1918. godine, po naređenju načelnika saniteta srpske vojske pukovnika dr Đoke Vladisavljevića, jedinica „Amerika“ napušta Ostrovo i odlazi u Vranje, gde je njena pomoć bila najpotrebnija, jer dd Skoplja do Niša nije bilo nijedne bolnice.Iako je rat završen njegove tragične posledice su se i dalje osećale. U varoš su se vraćali demobilisani Vranjanci a po njihovimkućama vladao je španskog gripa. Nakon epidemije španskog gripa, bolnicu je čekala i epidemija pegavca s početka 1919. godine. Šest medicinskih sestara koje su dobile pegavi tifus je ozdravilo, ali je preminula Agnes Erl, previjajući nogu bolesnika od pegavca. Na njenu sahranu došlo je na hiljade ljudi iz Vranja i okoline.

Kada je epidemija sanirana u aprilu 1919. odeljenje za pegavi tifus, bilo je pretvoreno u hirurško, u koje su nagrnuli svi oni građani koji su bili na listi čekanja za operaciju. Otvoreno je i dečje hirurško i ginekološko odeljenje.

U Vranju je bolnica radila godinu dana, do oktobra 1919. godine i u ovom delu Srbije dala najveći mogući doprinos u suzbijanju epidemija španske groznice i pegavca, i pružanju opšte medicinske, ginekološke, pedijatrijske i hirurške pomoći vojnicima i civilnom stanovništvu Vranja i okoline. Tako je ova bolnica postala jedina strana bolnica koja je na tlu Srbije radila i godinu dana u miru, nakon završetka ratnih operacija, pomažući Srbiji, onda kada je to bilo najpotrebnije. Pre potpunog prestanka rada misije Škotskih žena, ledi Haton je pomogla da se u Vranju otvori okružna bolnica, za celokupni doprinos ona je dobila je Orden sv. Save i Orden Belog orla.

Kada je bolnica predata srpskim vlastima, većina članova Bolnice škotskih žena — Jedinica „Amerika“ se vratilo kući i nastavila svoje predratne živote, dok su druge ostale u Srbiji da bi nastavile pružati medicinsku pomoć Srpskom narodu u teškom posleratnom periodu.

Priznanje za rad

Po završetku Prvog svestkog rata pedeset dve članice Jedinice „Amerika“ Bolnice škotskih žena u Ostrovu, dvanaest lekarki i četrdeset medicinskih sestara i bolničarki odlikovano je Ordenom srpskog Crvenog krsta

Orden Svetog Save dobile su dr Agnes Benet, dr Lilijan Kuper, dr Meri de Garis, dr Izabel Emsli, dr Džesi Skot, dr Sibil Luis, dr Lilian Munkaster i Meri Džozefin Bedford.

Vidi još

• Bolnice škotskih žena - „Transportna jedinica”
• Heroine Prvog svetskog rata u Srbiji
• Bolnica škotskih žena u Dobrudži
• Bolnica škotskih žena
• Bolnica škotskih žena na solunskom frontu

Literatura

• Dimitrijević Brana, „U kontejneru“ zapisi srpskog vojnog hirurga 1916-1918, Beograd, 2001.
• Cesil & Celia Manson, Doctor Agnes Bennett, Michael Joseph, London, 1960.
• Stebbing, Edward, At the Serbian Front in Macedonia, John Lane & Bodley Head, London, 1917.
• Ruvidić, M. Žarko, Evakuacija ranjenika pri zauzeću Kajmakčala 1916, Srbija, Ratnik, 1921.
• Frenklin, Stella Miles, Ne mari ništa (It Matters Not), Mitchel Library, Sydney, Australia.
• Popović Filipović, Slavica, Za hrabrost i humanist, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914-18. godine, Signature, Beograd, 2007.
• An Intreview with dr Agnes Bennett, ‘Sydney Morning Herald’, 26. December 1917
• Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
• McLaren, Eva Shaw (1919) A History of the Scottish Women's Hospitals Hodder and Stoughton, London
• Gilchrist, Hugh (1997). Australians and Greeks, Volume 2. Halstead Press, Sydney
• Manson, Cecil and Celia (1960) Doctor Agnes Bennett Michael Joseph, London
• Leneman, Leah (1994) In the Service of Life: Story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals Mercat Press
• Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
• Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press

Spoljašnje veze

• „Scottish Woman's Hospitals”. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g.  (jezik: engleski)
• WW1 - The Scottish Women’s Hospitals (1914-1919) (jezik: engleski)
• Dr Agnes Benet na čelu Bolnice škotskih žena na solunskom frontu