Brak i bračni običaji Srba u 19. veku

Brak i bračni običaji Srba u 19. veku imali su značajnu ulogu y narodnom tradicionalnom običajnom životu. O njima danas saznajemo na osnovu raznovrsne građa o načinu sklapanja braka, o svabdenim običajima i ritualima vezanim za zaključenje braka i bračni život, zahvaljujući delu Vuka Karadžića, koji ih je detaljano opisao u svojim spisima, u izvornom obliku.

Terminologija za brak i bračne običaje Srba u rečniku Vuka Karadžića

Brak

Za pojam brak, kao narodne izraze Vuk Karadžić navodi reči:

Udadba, udaja, udavanje — izvedene iz reči „udati ce”.

Ženba, oženba, ženidbina, priženiti, poženiti, iženiti — izvedene od reči „ženiti ce“, „oženiti” i „ženiti”.

U istom značenju Vuk Karadžić udaja ili oženba navodi i narodne izraze: „udomiti ce”, „poći za koga“.

Oženiti se

Vuk je u svojim rukopisima naveo i svoje zapažanje o značenju reči „oženiti“ y nekim krajevima Balkana, pa se tako npr: u Srbiji ova reč odnosi na oženjenog muškarca, a u Vidinu („a može biti i po svoj Bugarskoj“) izraz „oženiti djevojku“ znači udati je za nekoga (Vuk navodi primer „oženila ćerku“).

Vuk je y suštini osetio osnovnu razliku y shvatanju ovih narodnih izraza, vezanih za ženidbu, koji upućuju na daleke tragove ostataka patrilokalne i matrilokalne bračne zajednice y dalekoj prošlosti (npr kada bi bračni život započinjao y domu žene i njenih roditelja, onda je mogla da se „kćer oženi“, a kada je bračni život započinjao y domu muževljevom i njegovih roditelja, onda se sin „ženio“).

Bračni satus muškarca i žene

U svom Rječniku Vuk je naveo niz termina kojima se y narodu označava bračni status muškaraca i žena, kao što su reči:

Udata žena — za koju su korišćene sledeće reči da označe bračni status — „žena, kućanica, kutnjica, domaćica“, ili samo „ona“

Oženjen muž — za koga su krošćene sledeće reči da označe njegov bračni status „čovek, muž, vojno, rabar, domaćin, gospodar“, ili samo „on“.

Termin suprug, supruga, za bračni status, Vuk nije uneo y svoj Rječnik, a pominje ga na drugom mestu, samo y vezi sa komparativnim opisivanjem zakonskih (crkvenih) i narodnih običajnih odredaba o maloletnim supružnicima.

Mladenci (mladijenci)

Za mlade supružnike (danas označene kao mladenci), po kojima su se oni razlikovali od starijih generacija supružnika, Vuk Karadžić, je zabeležio narodni naziv „mladijenci”, za:

Mladog supružnika muškarca — „ženik”, „mladoženja, mladijenac,

Mladu supružniicu — „nevjesta”, „mladica”, „nevjestica”.

Predbračni period

Predbračni period Vuk je opisao i obeležio narodnim nazivima, kao što su „momkovanje” i „djevovanje“. Uzrast y kome su započinjale pripreme za brak označio je tradicionalnim nazivima y narodu:

Momak, dilber, bećar — y značenju neoženjenog muškarca, i

Moma, dikla, djevojka, ćevojka — y značenju neudate žene, „pa makar ona bila i starija od 50 godina.“

Momaštvo i devojaštvo

Nazivima „udavača”, „momčiti ce” i „devojčiti ce”, Vuk je označio onaj period y životu mladića i devojaka koji prethodi neposredno udaji ili ženidbi, a opisao je takođe i običaje (simbolička obeležja) koja ga prate kao: devojka koja se udaje, „udadbenica“, „otišao y momaštvo“, i sl .

Predbračno doba

Narodne izreke o predbračkom dobu života devojaka i mladića, bile su u 19. veku: „đevovanje, moje carovanje“, i „u bećara svakoga šićara“, i sl.

Bračni običaji posle Prvog i Drugog srpskog ustanka

Celibat

Prema zapažanjima Vuka Karadžića o bračnim običajima; celibat ili neženstvo y obnovljenoj Srbiji posle Prvog i Drugog ustanka i kod Srba „u Vojvodstvu austrijskome“, kao i y Crnoj Gori, celibat, bio je „po grčkom zakonu“; dok u Crnoj Gori i Srbiji on nije bio obavezan za sveštenike, o čemu govori ovaj citat o popovima u Crnoj Gori:

„popovi su svi morali da se žene i venčaju pre rukopolaganja... s djevojkom koju mu (roditelji)... izaberu još kao dijete. Mlada ostaje kao devojka kod svojijeh roditelja, a mladoženju vladika zapopi. I... kad tako učeći se odraste, na uobičajen način dovede kući mladu...“

Celibat ili neženstvo je bio y Srba 19. veka retka pojava, jer je patrijarhalni porodični život uslovljavao sklapanje braka y mlađim godinama, često i y maloletnom dobu devojaka i mladića. Takođe su bile retka pojava y to vreme „usićelica, osijećelica, osediličina” — neudate devojke, o čemu Vuk kaže:

„To se vrlo rijetko događa (i to samo djevojkama koje imaju osobito kaku manu na tijelu) i kod prosta naroda drži se za veliku nesreću“. Za starog momka, neoženjenog muškarca i uopšte čoveka bez porodice Vuk je naveo naziv bećar i starac delija.

Pojavu celibata y srpskom narodu Vuk je zabeležio uglavnom y narodnim predanjima i motivima narodnih pesama, a posebno kao deo rituala zavetovanja devojaka na bezbračnost radi izvršenja krvne osvete y nekim krajevima Crne Gore. Ove zavetovane („tobe“) devojke y narodu su opevane kao „momak djevojke“, i opisane uglavnom kao običaj kada se „devojka podilberi“, i zameni „ruvo djevojačko“ momačkim odelom i oružjem, kako bi mogla da osveti svoje izginule muške članove porodice ili roda. O ovim crnogorskim amazonkama Vuk je naveo dosta primera na osnovu očuvanih porodičnih usmenih predanja.

Odnosi devojaka i mladića y predbračnom periodu, prema Vukovim opisima, bili su strogo patrijarhalni. Supružnici se najčešće nisu pre venčanja nikada ni videli, jer su o izboru devojke i mladića za udaju i ženidbu odlučivali uglavnom samo roditelji i srodnici. Za devojku ovaj period života y roditeljskom domu označavalo je, uz pripremanje za domaće poslove i poslušnost prema muškarcima i starijima y kući, još i vršenje niza magijsko-religioznih radnji i obreda, y cilju obezbeđenja dobre prilike za udaju, materijalnog blagostanja i zdravog poroda y braku.

Ipak, y narodnim pesmama i y običajima pominje se i devojke „grješnice, kopiljače“, i njihov težak položaj y porodici i društvu, y kome, prema patrijarhalnom vaspitanju, „sramoćenje“ devojke pre venčanja predstavlja povod za krvnu osvetu i najtežu telesnu kaznu koja se izvršavala nad prestupnicima.

Dob u kome su supružnici u 19. veku sklapali brak

Na osnovu komparacije između tradicionalnih narodnih shvatanja i odredaba crkvenog zakonodavstva y ovom pogledu. Vuk je zaključio da:

„po grčkom zakonu ne smije se djevojka udati ispod 12, ni mladić oženiti ispod 14 godina.

Ovo se pravilo y Srbiji rijetko griješi: šta više pridaju se još tri godine; ali y Crnoj Gori vjenčavaju se prava djeca.

U Srbiji prose djevojku kad je y očevoj kući odrasla i zrela za udaju; y Crnoj Gori često prose djevojku dok je još dijete...

Ponekad se roditelji sporazumeju o zaručivanju svoje djece još dok su sasvim mala; y Srbiji to biva bez ikakvijeh naročitijeh pripremanja, već i kao y šali, i onda se za djevojku rekne da je „poklonjena“.

Postoje predanja da su roditelji ugovarali brak dok su im žene bile trudne da će se oprijateljiti, ako jedna rodi muško, a druga žensko.

Takođe se različito vodilo računa i o razlikama y godinama i starosti supružnika y pojedinim našim krajevima:

„nekada se dešava da za muškarca od tri godine isprose djevojku od deset godina, i kad ih poslije nekoliko godina svedu, nevjesta je odavno zrela za udaju, a mladoženja još nije. Ali se češće događa obratno, tj. da je momak za toliko godina stariji od djevojke.

Srpska vlast u pokušaju promene bračnih običaja posle Prvog i Drugog srpskog ustanka

Nakon prvih oslobodilačkih pokreta s početka 19 veka, Karađorđe je prvi, tokom Prvog srpskog ustanka iz 1804. posebnim naredbama počeo kod Srba da se meša i suzbija neke od tradicionalnih običaja y vezi sa sklapanjem braka. Tako je u Srbiji y vreme prvog ustanka Vuk Karadžić naveo i opisao primer „Marjana“ y Karađorđevoj pratnji, kao „devojke y muškim haljinama“. Potom se i knez Miloš mešao y narodno običajno pravo oko ženidbe i udaje, razvoda braka i izbora supružnika, namećući svoju volju i izdajući razne naredbe.

U pokušaju da unesu strane zakone u mladu srpske kneževine, njni vladari su u 19. veku pokušali su da urede i brak i bračnu zajednicu, kroz određene građanskopravne propise. Među tim propisima bili su prvo oni koji su regulisali otmicu devojke i razvod i statusna i bračna prava supružnika, nasleđivanje ženske dece, porodične zadruge. Zatim slede odredbe koje zabranjuju stare običaje, npr. one koje su se odnosili na veštičarenja itd.

Spoljašnje veze

• Stefanović, Vuk (1818). Srpski rječnik. Beč.