Varnava Getsimanski
| Varnava Getsimanski | |
|---|---|
 Viksa, Spomenik Svetom Varnavi, ktitoru Iverskog manastira | |
| Lični podaci | |
| Druga imena | Vasilije Iljič Merkulov
Kanonizirovan V 1995 godu, v denь Sobora Radonežskih svяtыh, v Uspenskom Sobore moskovskogo Kremlя Svяteйšim Patriarhom Aleksiem II V like prepodobnыh Denь pamяti 17 fevralя (st.st) |
| Datum rođenja | 24 januar 1831 |
| Mesto rođenja | Prudiщi Tulska oblast, Ruska imperija |
| Datum smrti | 17 februar 1906 (75 g) |
| Mesto smrti | Sergijev Posad, Dmitrovski jezd, Moskovska gubernija, Ruska imperija |
| Svetovni podaci | |
| Kanonizacija | 1995 od strane Ruska pravoslavna crkva |
| Praznik | 17 februar |
Varnava Getsimanski (rođ. Vasilij Iljič Merkulov; 24. januara 1831 — 17. februara 1906) je bio jeromonah, sveštenik Getsimanske isposnice Trojice-Sergijeve lavre, svetitelj Ruske pravoslavne crkve. Svete mošti prepodobnog Varnave počivaju blizu Ilinske strane Černigovske crkve Černigovske isposnice.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je 24. januara 1831. godine u selu Prudišči, Tulska oblast. Vasiljevi roditelji, Ilja i Darin Merkulov, bili su kmetovi. Na krštenju dečak je dobio ime Vasilije u čast Svetog Vasilija Velikog. Od malena je sa starcima išao na crkvene službe, pokušavajući da nauči molitve napamet. Pobožni roditelji poslali su sina u školu psalmopejaca, gde je učio Letopis i Psaltir.
Godine 1840. porodica Merkulov je prodata drugom zemljoposedniku koji je živeo u selu Naro-Fominske, Moskovska gubernija. Novi vlasnik, princ Ščerbatov, naređuje da se tinejdžer nauči metaloprerađivačke radove. U slobodno vreme od zanata, Vasilije posećuje obližnju Zosimovu isposnicu i upoznaje pustinjaka, monaha Geronda, koji ubrzo postaje njegov duhovni vodič.
Slučaj koji mu se dogodio 1850. godine uticao je na celokupnu dalju sudbinu ovog mladića. U jesen, 19-godišnji Vasil i njegova majka otišli su u Trojice-Sergijevu lavru. Kada se posle bogosluženja mladić dotakao moštiju Svetog Sergija, osetio je neobjašnjivu radost.
Godinu dana kasnije, Vasilij odlazi tamo zajedno sa Gerondom, koji je odlučio da okonča svoj život u blizini moštiju Sergija Radonješkog. 23. decembra 1857. godine postao je iskušenik Getsimanske isposnice Trojice-Sergijeve lavre. Nekoliko godina proveo je na bravarskom poslušanju u Lavri. Kasnije je bio zadužen za svećnjak, a takođe je dobio blagoslov da u crkvi čita Apostol i pouke iz Prologa.
Godine 1852, po blagoslovu namesnika Lavre, Antonije se preselio u Getsimanski skit. Ova isposnica je živela po statutu Sarovske pustinje, koju je opisao sarovski starac Pajsije Veliki.
Za vreme svog boravka u skitu, posebno veliki uticaj na budućeg starca imao je monah Danilo (Šimovski).
Varnava je 17. februara 1856. godine dobio potvrdu o oslobođenju, odnosno oslobođenju od vlastelina. Tek posle skoro deset godina, 20. novembra 1866. godine, posle upokojenja starca Danila, primio je monaštvo pod imenom Varnava[1].
Krajem 1863. godine Vasilije je prvi put otišao u selo (sada grad) Viksa, gubernija Nižnji Novgorod, da traži mesto svog budućeg manastira. Na jednu vrstu od sela, on je izabrao zabačeno mesto i tamo se dugo molio, zatim se poklonio na sve četiri strane, iskopao krst na mestu budućeg obitavališta, a na mestu svetog oltara stavio polomljenu granu. Ubrzo je, po njegovoj želji, mesto osvećeno donošenjem čudotvorne oranske ikone Bogorodice. Tako je Varnava Getsimanski postao osnivač Viksunskog Iverskog manastira 1863. godine[2].
Godine 1871. Varnava je rukopoložen u jerođakona, 10. januara 1872. godine za jeromonaha, a posle izvesnog vremena ga je namesnik Lavre Antonije (Medvedev) potvrdio u zvanju narodnog sveštenika Getsimanske pećine. isposnica. Varnava je 1890. godine postao sveštenik cele isposnice.
Od ovog trenutka počinje Varnavina popularnost među vernicima. Hodočasnici iz mnogih delova Rusije dolaze po njegov blagoslov. Svedočanstva savremenika koji su s njim razgovarali sadrže mnogo primera starčeve dalekovidnosti. Starac je dnevno primao od 500 do 1000 ljudi[3].
U januaru 1905. godine car Nikolaj II je sa porodicom otišao na ispovest Varnavi, koga je starac blagoslovio da prihvati mučeništvo.
U januaru 1906. starac je dobio akutni katar respiratornog trakta, oslabio je vid. 17. februara 1906. starac se upokojio, upokojio se na ispovesti u Uspenskoj kućnoj crkvi Sergijevo-Posadskog staračkog doma Trojice-Sergijeve lavre.
Telo Svetog Varnave je 1923. godine preneto na Sergijevsko Vaznesenje (sada Sergijev Posad), 1934. na Nikoljsko groblje, a 1968. na Zahirsko groblje.
Kanonizacija[uredi | uredi izvor]
1989. godine, na Arhijerejskom sinodu, postavljeno je pitanje kanonizacije jeromonaha Varnave. Posle proučavanja materijala, mitropolit Juvenalije, šef komisije za kanonizaciju, izvestio je patrijarha Aleksija II o mogućnosti kanonizacije starca Varnave.
Patrijarh je 30. septembra 1994. godine poslao pismo namesnika Trojice-Sergijeve lavre arhimandritu Teognostu, u kome je obavestio da je komisija jednoglasno donela zaključak o mogućnosti uvrštavanja jeromonaha Varnave (Merkulova) među lokalno poštovane. svetitelji Moskovske eparhije u telu Radonjeških svetitelja.
1995. godine, na dan Sabora Radonjeških svetitelja, Sveti Patrijarh je kanonizovao jeromonaha Varnavu (Merkulova) u Uspenskom Sabornom hramu Moskovskog Kremlja.
Mošti monaha položene su u rekonstruisanu crkvu u čast Černigovske ikone Bogorodice Lavre Černigovske isposnice, bočni oltar crkve je bio zapečaćena u njegovo ime.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Černіgіvsьko-getsimansьkiй skit trійcі-sergієvoї lavri: opis”. Vіdpovіdі na zapitannя - HowToUkr.ru (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-07-03.
- ^ „Prepodobnый Varnava Gefsimanskiй - Radio VERA” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-07-03.
- ^ „Sergієv Posad. Getsimansьkiй černіgіvsьkiй skit”. proukrtravel.ru (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-07-03.