Varsava Persijski

Varsava Persijski
Lični podaci
Datum smrti	342.
Mesto smrti	Persepolj, Persijsko carstvo
Svetovni podaci
Praznik	24.(11.) decembar

Sveti Varsava ili Varsavija Persijski († 342) je bio hrišćanski svetitelj i misionar, koji je postradao u Persiji.

Pravoslavna crkva pominje svetog varsavu 11. decembra.

Monasi iz manastora Svetog Avgustina, Ramsgejt, u svojoj Knjizi svetitelja (1921) napisali su (4. vek) : "Persijskog igumana i njegovih jedanaest monaha pobio je kao hrišćane kralj koji je progonio, Sapor II, u blizini ruševina Persepolja (342. godine)".

Hagiograf Alban Batler je o njemu je napisao:

"Sveti Varsavija, iguman, i njegovi saputnici, mučenici, u Persiji. Evgenije, koga su Orijentalci nazivali Abus, Haldejci Avus, odnosno Oče naš, a pokvareno od Sozomena Aones, bio je učenik velikog svetog Antonija. Putujući na istok, osnovao je i upravljao brojnim manastirom u blizini Nisiba, odakle je poslao kolonije po celoj Persiji, u kojoj je u četvrtom veku bilo mnogo manastira, kako to govori Teodorit, Barebrej i drugi sirijski pisci. Sozomen nam govori, da su ovi monasi, Abusovi učenici, dovršili obraćenje čitave Sirije, i svojom propovedom doveli u pravu veru mnoge među Persijancima i Saracenima. Varsavija je bio jedan od ovih revnosnih Abusovih učenika, i bio je iguman u Persiji, imajući pod sobom deset monaha, koje je sa velikom pažnjom vaspitavao na putu hrišćanskog savršenstva. Njegova izuzetna revnost učinila je da ga progonitelji obeleže jednog od prvih za ubijanje.

Bio je uhapšen na početku velikog progona cara Sapora, i opozvan pred guvernerom provincije po optužnici da je radio na ukidanju religije magova u Persiji. Sa njim je njegovih deset monaha u lancima odvedeno u Astaharu, grad blizu ruševina Persepolja, gde je boravio guverner provincije. Ovaj neljudski sudija se mučio da izmisli najokrutnije vrste muka da im nanese. Po njegovom naređenju kolena su im bila natučena i razbijena, noge polomljene; tada su im ruke, bokovi i uši na najvarvarskiji način sečeni i cepani, oči su im tučene, a lica otečena i upaljena od dobijenih udaraca. Naposletku, guverner, besan što vidi sebe pobeđenim njihovom nepobedivom vrlinom, i umoran od mučenja, osudi ih da im odseku glave. Mučenici su radosno išli do mesta pogubljenja, pevajući hvalu Bogu u pesmama i psalmima, okruženi velikom četom vojnika i dželata, a praćeni neverovatnim brojem ljudi. Dobri iguman je usrdno želeo da pošalje pred sebe na blaženstvo sve one duše koje mu je Bog dao na dužnost, i ova molba koju je uputio Bogu sa velikom žarom i milosrđem, bila je uslišena.

Pokolj je već počeo, kada je mag koji je putovao tim putem, sa svojom ženom, dvoje dece i nekoliko slugu, ugledavši gomilu, dojahao kroz narod sa slugom ispred sebe, da vidi šta je bilo. Gledao je prepodobnog igumana kako stoji radosno, pevajući božanske hvale, i hvatajući svakog monaha za ruku dok su prolazili, kao da će ih predati krvniku. Dela govore da je video i svetli vatreni krst kako sija nad telima ubijenih. Bez obzira da li je ranije bio sklon hrišćanskoj religiji, ili je svoje obraćenje u potpunosti dugovao iznenadnom izuzetnom susretu, on je na licu mesta postao savršen hrišćanin: i pokretan snažnim impulsom božanske blagodati, osetio je u sebi iskrenu želju da bude jedan u tom blagoslovenom društvu. On, dakle, siđe s konja, preobuče se sa svojim slugom, i šapnu igumanu na uvo, moleći da bude primljen u broj svoje svete vojske, pošto se s njima sjedinio u veri i želji. Iguman pristajući, prođe mu kroz ruke posle devetog, i odseče mu glavu dželat, koji ga nije poznavao. Nasledio ga je jedanaesti mučenik. Najzad, prepodobni Varsava, otac ovih mučenika, izloži svoj vrat krvniku.

Tela ovih dvanaest svetaca ostavljena su da ih progutaju divlje zveri i ptice grabljivice; ali su njihove glave donete u grad i postavljene u hram Nahitisa, ili Venere. Jer, iako su magovi mrzeli sve idole, postojalo je nekoliko sekti idolopoklonika u mnogim delovima Persije. Primer maga mučenika podstakao je njegovu ženu, decu i celu porodicu da revnosno ispovedaju hrišćansku veru.

Ovi mučenici su postradali 3. juna, u trećoj godini velikog progona cara Sapora, trideset treće godine njegove vladavine, odnosno, 342. godine. Sveta Varsavija se pominje i u grčkim Menologijima i u Rimskom martirologu na god. 11. decembra"