Vera Miščević

vera miščević
Vera Miščević
Lični podaci
Datum rođenja	(1925-04-07)7. april 1925.
Mesto rođenja	Belegiš, kod Stare Pazove, Kraljevina SHS
Datum smrti	10. oktobar 1944.(1944-10-10) (19 god.)
Mesto smrti	Zvečka, kod Obrenovca, Srbija
Delovanje
Član KPJ od	1943.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB	ref. saniteta III bataljona Treće vojvođanske brigade
Heroj
Narodni heroj od	27. novembar 1953.

Vera Miščević (Belegiš, kod Stare Pazove, 7. april 1925 — Zvečka, kod Obrenovca, 10. oktobar 1944) bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Poticala je iz zemljoradničke porodice. Njeni roditelji otac Špira i majka Dušica imali su četvoro dece – tri ćerke Danicu, Jovaku Joku i Veru i sina Milorada. Zbog slabog materijalnog stanja, svojoj deci nisu mogli da priušte školovanje, pa su se svi posle završene osnovne škole bavili zemljoradnjom i kućnim poslovima.

U toku leta 1941. godine u Belegišu počinju da se stvaraju prve antifašističke organizacije, a u blizini sela je bio formiran i Podunavski partizanski odred. Vera je zajedno sa svojom drugaricom Ljubom Radinović išla na omladinske sastanke gde je dobila prva saznanja o Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ) i borbi protiv okupatora. U toku zime 1941/1942. godine, zbog teških uslova partizanskog ratovanja na ravničarskom terenu, u pojedina sela su upućivani borci iz Odreda, da bi tamo politički radili. U Belegiš je tada došlo nekoliko boraca, koji su bili iz ovog sela. Njihov dolazak veoma je pozitivno uticao na uključivanje omladine u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Vera se tada priključila ilegalcima i počela da za njih obavlja kurirske poslove. Pored ovoga učestvovala je i u nekoliko akcija sečenja telefonskih žica između Belegiša i Starih Banovaca.

Zbog svoje aktivnosti, početkom 1942. godine primljena je u članstvo mesne organizacije SKOJ-a u Belegišu. Tada se kod nje javila jaka želja da napusti selo i priključi se partizanima. Drugovi su je odgovarali od toga jer je bila mlada i potrebna mesnoj organizaciji, kao veoma snalažljiva u obavljanju kurirskih poslova. Da bi drugovima dokazala da je sposobna da ide u partizane, decembra 1942. godine je samoinicijativno uz pomoć brata Milorada i komšije Save Radakovića izvela akciju razoružavanja jednog folksdojčera, koji je živeo u selu. Iako je tada zarobila pušku nisu joj dozvolili da ode u partizane.

Februara 1943. godine sa jednom grupom omladinaca je otišla u Surduk, sa željom da je prime u partizanski odred, ali je većina njih bila vraćena jer nije bilo oružja za sve. Nova prilika za Verin odlazak u partizane javila se ubrzo – u aprilu iste godine u istočnoj Bosni bile su formirane dve vojvođanske brigade, a u Sremu je otpočelo prikupljanje boraca za formiranje treće brigade. Tada je odlučeno da se primi veći broj omladinaca, a posebno devojaka koje bi bile upućene na kurseve prve pomoći. Vera je preko Batajnice i Ugrinovaca stigla u Pećince, gde je stupila u Treći udarni bataljon, sa kojim je potom u okolini Ležimira učestvovala na poroslavi Prvog maja. Ubrzo potom bila je upućena u Prhovo, gde je zajedno sa još 40 devojaka pohađala bolnički kurs. Ova odluka, da bude bolničarka Veru nije mnogo obradovala jer je ona želela da bude borac.

Posle završenog bolničkog kursa bila je upućena u Bosutsku partizansku četu, koja je juna 1943. godine bila uključena u sastav Trećeg bataljona tada formirane Treće vojvođanske udarne brigade. Ubrzo po dolasku u četu, Vera je veoma uporno zavela higijenske mere među borcima i svojom upornošću primorala ih da ozbiljnije vode ličnu higijenu. Posebno je ostala upamćena po velikoj brizi o ranjenicima. Pružala im je pomoć i u najtežim situacijama, ne brinući mnogo za svoju bezbednost. Zbog veoma požrtvovanog odnosa prema ranjenim i bolesnim borcima Vera je u prvoj polovini 1943. godine bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Vera se, iako bolničarka, više puta isticala hrabrošću u borbama, vođenim u Sremu i istočnoj Bosni, gde je njena brigada prešla u septembru 1943. godine. Učestvovala je u napadu na Bijeljinu i Brčko, krajem 1943. godine. Početkom marta 1944. godine, kod Čelića, kada su borci njenog bataljona, pod pritiskom neprijatelja pokolebali i počeli povlačiti, ona je pozvala drugove na juriš i u tom protivnapadu je neprijatelj odbijen. U borbi kod Vlasenice, njen bataljon je bio napadnut sa dve strane, od nemačkih tenkova i artiljerije. Pošto su se borci povukli, na brisanom prostoru je ostao jedan ranjeni partizan i dok su se ostali borci kolebali ko će se vratiti po ranjenog druga, Vera je istrčala iz zaklona i spasila ranjenika. U borbi kod Bunarice, na putu Zvornik-Tuzla, kada je njen bataljon vodio tešku borbu, protiv jakih nemačkih snaga, broj ranjenih boraca se stalno povećavao, a do njih se teško moglo doći, zbog jake neprijateljske mitraljeske vatre. Vera je tada puzeći po zemlji, uz jaku partizansku paljbu, spasila četrnaest ranjenih boraca i dva puškomitraljeza.

U toku leta 1944. godine Vera je bila upućena na viši bolnički kurs u Šekovićima, a posle završetka ovog kursa Vera je dobila novu englesku uniformu i sanitetsku torbu i postavljena za referenta saniteta Trećeg bataljona. U drugoj polovini 1944. Treća vojvođanska brigada vodila je izuzetno teške borbe sa jedinicama nemačke Sedme i Trinaeste SS divizije, a u avgustu 1944. godine je učestvovala u Durmitorskoj operaciji. Početkom septembra, u rejonu Višegrada, brigade se prebacila preko Drine i prešla u Srbiju. U sastavu Dvanaestog vojvođanskog korpusa Treća brigada je učestvovala u oslobođenju zapadne Srbije i kretala se ka Beogradu.

U početnoj fazi Beogradske operacije, tokom borbi za oslobođenje Obrenovca, u noći 10/11. oktobra 1944. godine, Drugi i Treći bataljon Treće vojvođanske brigade su na putu Šabac-Obrenovac, kod sela Zvečka, vodili teške borbe. Pošto je neprijatelj poslao tenkove, baš u pravcu dejstvovanja Trećeg bataljona, bataljon se morao povući. Prilikom povlačenja, Vera, je začula zapomaganje dvojice ranjenika, koji su bili neizvučeni i odlučila da se vrati po njih. Prilikom pokušaja da im pomogne i da ih izvuče, bila je smrtno pogođena rafalom iz jednog tenka.

Privremeno je bila sahranjena u blizini mesta pogibije, a posle oslobođenja Srema, 1945. godine njeni posmrtni ostaci su preneti u rodno mesto i sahranjeni na seoskom groblju. Takođe, njeno ime je upisano i na Groblju oslobodilaca Beograda 1944, na spisku boraca iz 36. vojvođanske divizije.

Ukazom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 27. novembra 1953. godine, proglašena je za narodnog heroja.

Ime Vere Miščević danas nosi osnovna škola u njenom rodnom selu Belegišu, kao i istureno odeljenje ove škole u susednom selu Surduku. Takođe ulice sa njenim imenom postoje u Belegišu, Novom Sadu, Zemunu, Inđiji i Staroj Pazovi. Godine 1974. u centru Belegiša, ispred osnovne škole joj je podignuta spomen-bista, rad vajara Ljuboja Čabarkape. Njena bista, istog autora nalazi se i u Memorijalnom kompleksu „Boško Buha“ u selu Jabuci, kod Prijepolja.

Foto-galerija

• 
  Spomen-bista u Belegišu
• 
  Spomen-bista u Belegišu
• 
  Spomen-bista na Jabuci, kod Prijepolja
• 
  Spomen-biste Vere Miščević i Mate Blažine u memorijalnom kompleksu „Boško Buha“ u Jabuci kod Prijepolja.
• 
  Spomenik palim borcima u Belegišu
• 
  Grobno mesto na groblju u Belegišu
• 
  Orden narodnog heroja

Literatura

• Vojna enciklopedija. Beograd. 1973. 
• Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975. 
• Žene Srbije u NOB. „Nolit“ Beograd, 1975. godina.
• Heroine Jugoslavije. „Spektar“, Zagreb 1980. godina.
• Radovan Panić Treća vojvođanska brigada. Vojnoizdavački zavod, Beograd 1980. godina. [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. mart 2011)
• Razumenka, Popović Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941-1945. Beograd. 
• Miodrag Mikica Budimčić, Rade Dragišić i Stevan Tišma Narodni heroj Vera Miščević. Sremska Mitrovica 1983. godina.
• Milan Inđić Djeca heroji. „Dom štampe“, Zenica 1985. godine.