Veselin Šijaković

Veselin Šijaković (1924-2009) bio je pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini koji je 1943. godine, u Vrnjačkoj banji, ubio gestapovskog oficira, jednog od najodgovornijih za nacistički zločin u Kragujevcu 21. oktobra 1941, kada je strijeljano 3.000 civila, od kojih 300 učenika.

Biografija

Veselin Šijaković je rođen 1924. godine u Nikšiću. Drugi svjetski rat ga je zatekao u Kragujevcu. Tamo je učio Vojno-tehničku školu. Nacisti su ga zarobili prilikom zauzimanja zgrade Vojno-tehničkog zavoda. Zajedno sa zarobljenim pitomcima poslat je na prinudni rad.

Nakon nekoliko nedelja, uspeo je da pobegne sa još dva druga u šumu. Tamo su se pridružili pripadnicima Jeličkog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ubrzo je raspoređen u jedinicu zaduženu za diverzije, popularno nazvane trojka.

Po naređenju vrhovne komande JVuO u jesen 1942, određena je trojka zadužena za likvidaciju majora Gestapoa, koji je imao ključnu ulogu u streljanjima civila i đaka u Kragujevcu. Trojka je stigla u Beograd i ušli su u zgradu u kojoj je živeo taj major, kroz otvoren prozor podruma. Na stepeništu ih je dočekao nemački stražar i nakon okršaja svi su izginuli. Nemački oficir je, nakon toga, prebačen u Vrnjačku banju, gde su oni imali jako uporište. Šijaković je sam prijavio svoju trojku za likvidaciju nemačkog oficira.

Sam Veselin Šijaković o je tu akciju detaljno opisao u svom interviju reviji Istok, 2005. godine:

„Noću smo se prikrali vili u kojoj je živio gestapovski oficir. Čekali smo u dvorištu da dođe sa sjedeljke u obližnjem hotelu. Oko jedan sat poslije ponoći, u pratnji trojice vojnika, pojavio se, teturajući se, očigledno pijan. Vojnici su mu pomogli da se popne uz unutrašnje stepenište i vratili se da patroliraju ulicom. Kada je otvorio prozor od svoje spavaće sobe, posao nam je bio znatno olakšan. Prvi put su mi ruke zadrhtale, i to tako jako da su stube počele udarati o zid. Rekao sam sebi: Ipak, ja nisam za ovakve zadatke!

Uspio sam nekako da se popnem i uđem neopaženo. Lijevom rukom sam ga ščepao za kosu i glavu mu pribio uz jastuk, a desnom rukom mu zario nož u srce. Riknuo je kao lav! Pošto glavu nije mogao da mrdne, noge su mu otišle u vis i neprestano koprcale! U istom trenutku, odjeknuo je vrisak žene koja je ležala u susjednom krevetu, na moje zaprepašćenje. Zbunjen, izvadio sam pištolj i upucao je sa par metaka! Moji drugovi, koji su čekali u dvorištu, mislili su da je njemački oficir pucao na mene, jer je dogovor bio da ne upotrebljavamo vatreno oružje, pa je jedan od njih pohitao uz stube. Sudarili smo se na stubama, niz koje sam ja više padao, leđima, nego što sam koračao.

Zasvirale su sirene, poziv na uzbunu, a mi smo se dali u bijeg kroz susjedna dvorišta. Tek tada sam shvatio da sam zaboravio da uzmem torbicu njemačkog oficira, što mi je bio jedan od zadataka. Mislio sam da ću zbog toga biti kažnjen, međutim, od Vrhovne komande sam odlikovan Obilića medaljom, koju mi je kasnije, pred 20.000 boraca, uručio veliki junak Jezdimir Dangić, komandant Drinskog korpusa“.

O svom stradanju, nakon završenog rata Veselin govori:

„Zarobili su me partizani na Đurđevdan 1946. godine na Ustikolini. Opkolili su kuću u kojoj smo se nalazili nas trojica, kao i ukućani. Gađali su kuću i bacačima, pa je ranjeno dijete od jedne godine. Kada sam video da će pobiti i tu porodocu, odlučio sam da se predamo. Tri meseca je vođena istraga. Suđenje je bilo na Vojnom sudu u Nišu. Optužili su me da sam ratovao protiv partizana, što sam ja negirao, jer na njih, sem onog dana kada su me uhvatili, nikada nisam metka ispalio. Ipak, osudili su me na smrtnu kaznu. Posle tri mjeseca, presudu su mi preinačili u doživotnu robiju, i 1948. su me prebacili u podgorički zatvor Jusovača. Tu su me držali u totalnoj izolaciji od drugih zatvorenika, u najgorim uslovima, iako sam bio teško bolestan. Kada sam bio na izdisaju snaga, 1952. godine, pustili su me da umrem kući. Saznali su za moj slučaj prijatelji iz Beograda, i prebacili me tamo, gdje me spasio lekar dr Veselin Savić. Iste te 1952. godine sam se oženio sa Darinkom Šaranović, koja je došla da me obiđe, pošto je znala da sam robijao sa njenim bratom“.

U široj javnosti poznat je kao otac Bogoljuba Šijakovića, univerzitetskog profesora i nekadašnjeg ministra vera u Vladi Republike Srbije.

Srpska pravoslavna crkva, ga je odlikovala za doprinos pravoslavlju, Ordenom Svetoga Save prvoga reda.