Vizantijska diplomatija

Olga, vladar Kijevske Rusije, zajedno sa svojom pratnjom u Carigradu (Manuskript Jovana Skilice iz Madrida, Nacionalna biblioteka Španije, Madrid))

Savremeni prikaz prijema ambasadora cara Konstansa II na dvoru Tang Taizonga u Čanganu, 643.g.n. e.

Pod Vizantijskom diplomatijom podrazumevaju se principi, metode, mehanizami, ideali (ciljevi) i tehnike koje je Vizantijsko carstvo zastupalo i koristilo u pregovorima sa drugim državama i ostvarivanju svojih ciljeva u spoljnoj politici. Dimitri Obolenski tvrdi da je očuvanje civilizacije u južnoj Evropi bilo rezultat izuzrtne veštine i snalažljivosti vizantijske diplomatije, koja ostaje jedan od najtrajnih doprinosa Vizantije istoriji Evrope i Bliskog istoka.

Izazovi i ciljevi

Nakon pada Rima, ključni izazov za Vizantijsko carstvo predstavljalo je održavanje niza odnosa sa svojim raznolikim susedima, uključujući tu i narode kao što su Persijanci, Gruzijci, Iberci, germanski narodi, Bugari, Sloveni, Jermeni, Huni, Avari, Franci, Langobardi i Arapi, čime je uspevala da sprovodi svoju politiku i tako uspela da održi svoj impeijalni status. Svim ovim susedima nedostajao je ključni resurs koji je Vizantija nasledila od Rima, tj,razvijenu formalizovanu (uobličenu) pravnu strukturu. Svi ostali su kada bi kretali u izgradnju sopstvenih formalnih političkih institucija, ostajali zavisni od Vizantijskog carstva. Klasični pisci vole da prave oštru razliku između mira i rata, ali je vizantijska diplomatija predstavljala jednu vrstu rata u sasvim drugčijem obliku za razliku od onoga, što bi se moglo nazvati klasičnim ratom. Predviđajući potonje ličnosti kao što su Nikolo Makjaveli i Karl fon Klauzevic, vizantijski istoričar Jovan Kinam piše: „Pošto puno različitih pitanja vodi ka jednom kraju, pobedi, diplomatija je stvar ravnodušnosti koju neko koristi kako bi do nje i došao.“ Sa redovnom vojskom od 120.000-140.000 ljudi nakon velikih gubitaka koja su ga zadesila u sedmom veku, bezbednost carstva počela je da zavisi od aktivine diplomatije.

Vizantijski „Biro za varvare“ bio je prva strana obaveštajna služba, koja je prikupljala informacije o protivnicima carstva iz svih mogućih izvora. Dok je na površini bila protokolarna kancelarija — njena glavna dužnost je bila da obezbedi da strani izaslanici budu propisno zbrinuti i dobijaju dovoljno državnih sredstava za svoje izdržavanje, a zadržala je sve zvanične prevodioce — što je očigledno imalo i bezbednosnu funkciju. Na osnovu svoje Strategije iz 6. veka Vizantijci daju savete sopstvenim diplomatama kako se treba ophoditi prema stranim izaslanivima, i to sledećim rečima: „[Izaslanike] koji nam budu bili poslati treba treba primiti časno i velikodušno, jer su svi strani izaslanici širom sveta visoko cenjeni. Međutim njihove pratioce,treba držati pod prismotrom kako bi ih onemogućili u prikupljanju bilo kojih informacija, do kojih bi došli eventualnim postavljanjem pitanja našim ljudima.

Principi i metode

Omurtag, vladar Bugarske, šalje delegaciju vizantijskom caru Mihailu II (Manuskript Jovana Skilice, Nacionalna biblioteka Španije, Madrid).

Vizantijska diplomatija uvukla je svoje susede u mrežu međunarodnih i međudržavnih odnosa, stvorenih i kontrolisanih od strane sopstvenog carstva. Ovaj proces uglavnom se vrteo oko sklapanja ugovora. Vizantijski istoričar Evangelos Hrisos ističe troslojni proces na delu: 1) novi vladar je dočekivan u porodicu vladara iz vizantijskog kulturnog kruga, 2) dolazilo bi do asimilacije(prihvatanja) vizantijskih društvenih stavova i vrednosti, 3) A kao formalizacija drugog sloja istog procesa, postojali su zakoni.

Da bi pokrenuli ovaj proces, Vizantinci su koristili brojne metode uglavnom iz bogate diplomatske prakse. Na primer, inostrana poslanstva u Carigradu često bi ostajale godinama. Od člana drugih kraljevskih kuća rutinski bi se zahtevalo da ostane u Carigradu, ne samo kao potencijalni talac, već i kao koristan pijun u slučaju da se promene politički uslovi u zemlji iz kojih potiče. Druga ključna praksa bila je obasipanje posetilaca raskošnim prikazima. Carigradsko bogatstvo služilo je državnim diplomatskim ciljevima kao sredstvo propagande i kao način impresioniranja stranaca. Kada je Liutprand iz Kremone bio poslat kao ambasador u vizantijsku prestonicu, bio je očaran carskom rezidencijom, luksuznim obrocima i akrobatskom zabavom. Posebno se vodilo računa o stimulisanju što većeg broja čula u što većoj meri: jarko osvetljene stvari za videti, zastrašujući zvukovi, ukusna hrana; čak i diplomatska postavka u kojoj varvari stoje oko prestola noseći svoju domorodačku nošnju.

Činjenica je da je Vizantija u ophođenju sa varvarima uglavnom više preferirala diplomatiju nego rat nije iznenađujuća. Jer su, Istočni Rimljani, bili suočeni sa uvek prisutnom potrebom da se moraju da se bore na dva fronta - na istoku protiv Persijanaca, Arapa i Turaka, na severu protiv Slovena i stepskih nomada - iz ličnog iskustva su znali koliko je rat skup u novcu i radnoj snazi. Vizantinci su bili vešti u korišćenju diplomatije kao ratnog oružja. Ako bi Bugari pretili, oni bi podstakli Kijevsku Rusiju da deluje protiv njih. Ruskoj pretnji bi se moglo suprotstaviti savezom sa Pečenezima. Ako bi se Pečenezi pokazali problematičnim, moguli su kontaktirati sa Kumanima ili Uzesima. Uvek je bilo nekoga iza neprijatelja u poziciji da ceni carevu velikodušnost.

Ova strategija se u praksi mogla videti tokom invazije ruskog kneza Svjatoslava na Bugarsku 967. godine, tokom koje je car Nićifor Foka manipulisao Rusima, Bugarima, Pacinacima, Mađarima i Avarima pojedinačno okrećući jedne protiv drugih, čime je na kraju oslabio a zatim i neutralisao takve grupe koje su ranije bile pretnja Carigradu.

Još jedan inovativan princip vizantijske diplomatije bilo je efikasno mešanje u unutrašnje stvari drugih država. Oko 1282. godine Mihajlo VIII je sponzorisao pobunu na Siciliji protiv Karla Anžujskog pod nazivom Sicilijanska večernja. Car Iraklije jednom je presreo poruku svog persijskog protivnika Hozroja II u kojoj je naredio pogubljenje svog generala. Iraklije je poruci dodao 400 imena i preusmerio glasnika izazivajući pobunu onih sa spiska. Car je održavao staju pretendenata na gotovo svaki strani presto. Mogli bi im se u tom slučaju dati sredstva i pustiti ih da pustoše ako je njihova domovina pretila napadom.

Vidi još

• De Administrando Imperio

Sources

• Antonucci, Michael (februar 1993). „War by Other Means: The Legacy of Byzantium”. History Today. 43 (2). CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Chrysos, Evangelos K. (1992). „Byzantine diplomacy, A.D. 300-800: means and ends”. Ur.: Shepard, Jonathan; Franklin, Simon. Byzantine Diplomacy: Papers from the Twenty-Fourth Spring Symposium of Byzantine Studies, Cambridge, March 1990. Aldershot, England: Variorium. str. 25–39. ISBN 0860783383. 
• Dennis, George T. (1985). Three Byzantine Military Treatises. Washington, District of Columbia: Dumbarton Oaks, Research Library and Collection. 
• Gabriel, Richard A. (2002). The Great Armies of Antiquity. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. ISBN 0-275-97809-5. 
• Haldon, John (1999). Warfare, State and Society in the Byzantine World, 565–1204. London: UCL Press. ISBN 1-85728-495-X. 
• Kazhdan, Alexander P. (1992). „The notion of Byzantine diplomacy”. Ur.: Shepard, Jonathan; Franklin, Simon. Byzantine Diplomacy: Papers from the Twenty-Fourth Spring Symposium of Byzantine Studies, Cambridge, March 1990. Aldershot, England: Variorium. str. 3–21. ISBN 0860783383. 
• Laiou, Angeliki E. (2002). The Economic History of Byzantium: From the Seventh through the Fifteenth Century. Washington, District of Columbia: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 0-88402-288-9. 
• Neumann, Iver B. (avgust 2005). „Sublime Diplomacy: Byzantine, Early Modern, Contemporary” (PDF). Millennium: Journal of International Studies. Netherlands Institute of International Relations 'Clingendael'. 34 (3): 865—888. ISSN 1569-2981. doi:10.1177/03058298060340030201. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 08. 2017. g. Pristupljeno 11. 04. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Obolensky, Dimitri (1974) [1971]. The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500-1453. London: Cardinal. 
• Obolensky, Dimitri (1994). Byzantium and the Slavs. Crestwood, New York: St Vladimir's Seminary Press. ISBN 0-88141-008-X. 
• Oikonomidès, Nicolas A. (1992). „Byzantine diplomacy, A.D. 1204-1453: means and ends”. Ur.: Shepard, Jonathan; Franklin, Simon. Byzantine Diplomacy: Papers from the Twenty-Fourth Spring Symposium of Byzantine Studies, Cambridge, March 1990. Aldershot, England: Variorium. str. 73–88. ISBN 0860783383. 
• Shepard, Jonathan (1992). „Byzantine diplomacy, A.D. 800-1204: means and ends”. Ur.: Shepard, Jonathan; Franklin, Simon. Byzantine Diplomacy: Papers from the Twenty-Fourth Spring Symposium of Byzantine Studies, Cambridge, March 1990. Aldershot, England: Variorium. str. 41–71. ISBN 0860783383.