Википедија:Vikipedisti/škola/Midi kurs/Drugi deo
 | Ova stranica na Vikipediji je prevaziđena, a ovde je zadržana prevashodno iz arhivskog interesa. |
Midi kurs - drugi deo[uredi | uredi izvor]
Pripremajući se za ovo predavanje, razmišljao sam o tome koliko je potrebno tehničkih informacija o Midiju da vam na ovakvim predavanjima prezentujem: više ili manje, minimum ili maksimum? Tada sam shvatio da razmišljam u pogrešnom pravcu. Jedna moja draga prijateljica je rekla da ona ne želi da troši svoje dragoceno vreme čitajući moje tekstove, jer u njima ne nalazi na informacije koje očekuje, ili koje nisu na takav način obrađene kakve očekuje od ove enciklopedije (vikipedije). Dakle parola: kratko - brzo - jasno - pouzdano. OK slažem se. To je svakako potrebno i to bi trebala biti suština vikipedije. Međutim da li je ta suština jedina opcija?
Dok posmatramo lepu ženu ili devojku, mi (muškarci) uživamo u svakom detalju koji možemo da registrujemo. Od ukupne figure zanosnog hodanja i njihanja, gracioznog mahanja rukama, registrujemo lepu haljinu, obline, frizuru, lice, detalje na licu. O suštini preterano ne razmišljamo. O njenom karakteru i razvoju ličnosti možemo da nađemo na vikipediji, o njenoj ili bilo kakvoj lepoti ne možemo nigde naći. Zašto? Zato što nam to ne daju. A zašto ne daju? Zato što nemaju ili ne cene osećanja. Zbog toga nam propisuju racionalističko-empirijski metod koji koji je osećanja lišen. Lepota, kao i muzika o kojoj će biti još puno reči u sledećim predavanjima ovog kursa, pripadaju istoj kategoriji i smatram da trebaju biti prisutne, ali isključivo na srpskoj vikipediji
Ispričaću vam jednu priču. Naravno da joj je mesto na (isto tako isključivo) srpskoj vikipediji. Iako sam planirao da klasičnu muziku u Midi formatu vrlo malo ili skoro nikako ne koristim na ovom predavanju - iz poznate situacije odbojnosti prema njoj i to većinom mlađih ljudi, u ovom slučaju to ne mogu da izbegnem. Ona jednostavno mora biti prisutna. I kako naš srpski narod kaže: svuda pođi - kući dođi, tako je i sa klasičnom muzikom, od nje se uvek kreće, pa se luta po raznim žanrovima, ali se njoj opet vraćamo, ne samo iz nostalgičnih razloga. Ona tananašću i dubinom svog izraza duboko prodire u naše srce, koje i nije uvek spremno na takva otvaranja, a nekad je baš toga tako gladno.
Sačekaj da završi gornja muzika pa klikni na Midi fajl velikog majstora klasike Kloda Debisija
Priča se zove: Maestro
Negde u budućnosti, možda ne tako dalekoj, malo povučena od obale, delimično zaklonjena među krošnje visokog drveća, istrajavala je prizemna vila prilično trošnog izgleda. Posmatrača bi to moglo da čudi u vremenu visoko razvijene tehnologije, gde je bilo uobičajeno da se objekti grade od tako kvalitetnih i sjajnih materijala, koji, kao da su pravljeni za večnost. Ta tehnologija je omogućavala da se ljudi ne brinu i ne uključuju za samu izgradnju.
Nas ne zanimaju ti ljudi ni njihove zgrade, već ova vila viktorijanskog stila, možda iz 19. veka. U velikom skoro praznom dnevnom boravku, sa visokim prozorima na kojima su bile, skoro do kraja, navučene debele zavese što je omogućavalo tek prigušenu svetlost, nalazio se jedan veliki koncertni klavir crne boje. Na nekim mestima, rubovima, poklopcu, i krivim, kao kozjim nogama, boja je otpala i videlo se drvo od čega je klavir bio i napravljen.
Za klavirom je sedeo prosedi starac sa zaliscima požutele sede kose. Po klavijaturi je prelazio malo odebljanim prstima sa mestimično naboranom a mestimično glatkom i sjajnom kožom. Sa lakoćom je prelazio preko dirki, gipkošću mnogo većom nego što bi se reklo po njihovom izgledu. Prohujala su desetleća od kako su ti prsti, dok je bio sasvim mali dečak, počeli da se druže sa crno belim dirkama klavira. Prsti su sami znali kuda da idu i šta da pritiskaju, nije im trebalo ništa govoriti. U prstima je bio i um i osećaj. Note koje su izlazile ispod poklopca koji pokriva žice, vijugale su prostorom dodirujući zidove, zavese , plafon i polako se rasipajući u nevidljive vazdušne tačkice.
-Bravo Maestro- čuo se glas iz pravca otvora prema ostalim prostorijama, koji je bio podignut za dve stepenice. Naslonjena na zid, ocrtavala se visoka figura osvetljena pozadinskim svetlom koje je dolazilo kroz prozor u hodniku. Bilo je nešto neobično u toj figuri. Nedostajao je blago nakrivljen šešir i cigareta koja visi sa ruba usana, pa da liči na davno zaboravljenog glumca Hemfri Bogarta. Ono što se nije videlo bio je splet sitnih motora koji su sprovodili u delo šifru GHQ2089 zatežući veštačku kožu lica u izraz zanesenog oduševljenja. Usisni senzori su uhvatili iz vazduha 253.826 atoma vodonika i 126.913 atoma kiseonika i nakon obrade cevčicom ispustili tu kapljicu vode ispod beonjače levog oka. Ta suza je klizila niz obraz do donje usne koju je mikromagnetni vibrator lagano pomerao, tako da je izgledalo kao da podrhtava.
-Hvala, mislim da bi ti to bolje odsvirao- uzvratio je Maestro poluokrenuvši se.
-Nemojte tako misliti Maestro. Iako sam ja robot najnovije generacije, nema velike razlike između mene i ostalih robota. Kao i oni, vašu kompoziciju bih mogao tehnički savršeno da odsviram, svaka nota bi bila precizna u milisekundu, frekvencija sa apsolutnom preciznošću i ostalo da ne nabrajam. Dakle, kad bi mi to svirali, svi bi isto zvučali i tu nema ničeg privlačnog. Vaše sviranje sadrži greške koje su posledica emocija koje vi unosite u sviranje. U tim emocijama ima odraza vaše višegodišnje iskustvo i ljubav prema muzici. To je svakako razlog zbog čega vam se dive ljudi, kao vrhunskom virtuozu, a takođe i mi roboti.-
Originalni tekst domatrios (na osnovu jedne stare teme meni nepoznatog autora)
Za sledeće predavanje spremam iznenađenje. Planiram da dovedem u goste jednog kompozitora Midi muzike. Bićete obavešteni na vreme ako u tome uspem.
Za oproštaj jedna lepa španska melodija:
Kraj drugog predavanja (22. maj 2005)