Википедија:Uživo/Vikimanija 2019.

Grupna fotografija

Jubilarna 15. Vikimanija po redu održana je u Stokholmu, glavnom gradu Švedske, a prvi put u Skandinaviji. Bilo je leto, ali po vremenu bi se pre reklo da je bilo proleće. No, to je možda bilo i bolje, jer nije bilo prevruće, a svakako je omogućilo da se fokusiramo na sadržaje konferencije, kojih je bilo možda i previše.

Filipovo viđenje

Pre konferencije

Ove godine sam prisustvovao samo glavnom trodnevnom konferencijskom programu, a ne i pretkonferenciji, možda zato što u vreme registracije nije delovalo kao da će pretkonferencijski program biti za mene zanimljiv ili previše relevantan, a možda i zato što je reč o bližoj destinaciji, pa nije bilo potrebe pravdati dalek put većim brojem konferencijskih dana. Ove godine, program je bio krcat, a po prvi put sam u svom ličnom elektronskom kalendaru morao da popisujem sve sastanke i događaje van glavnog konferencijskog programa, kako ne bih propustio ili zaboravio na neki. Sam program se sastojao od takozvanih "spejsova", odnosno tematskih prostora koji su trajali ili tokom cele konferencije, ili tokom određenog dela konferencije. A pošto je bio prijavljen veliki broj tih prostora, sa velikim brojem sesija za svaki od njih, to je imalo za posledicu činjenicu da je u paraleli bilo od 13 do 16 sesija. To je u nekim trenucima stvaralo frustraciju, jer sam želeo da se multipliciram. Međutim, situaciju je malo olakšala činjenica da su iz Srbije pošli i Miljan, Miki i Ivana, pa smo se uglavnom delili po interesovanjima i relevantnosti.

U Stokholm sam stigao u četvrtak, 15. avgusta, u večernjim časovima. Još u busu koji me je vodio od aerodroma do centra grada sam se dogovorio sa nekoliko međunarodnih Vikimedijanaca da idemo na večeru, tako da smo po mom smeštanju u hotel otišli do obližnjeg eritrejskog restorana pod nazivom "Jebena". Nakon toga, svratio sam na "komunikacioni mikser", odnosno događaj u restoranu hotela u organizaciji Komunikacionog tima Zadužbine, gde je svako mogao da svrati i da dobije dva kupona za besplatna pića i da se druži sa ljudima. Ovo je bilo ne tako zanimljivo dešavanje, ali sam uspeo da popričam sa nekim ljudima, pre svega Švajcarcem koji je dobro upoznat sa političkom stiuacijom u Srbiji. Nakon toga, mi predstavnici iz Srbije smo se okupili u mojoj hotelskoj sobi i napravili smo plan posećivanja sesija za naredni dan.

Petak, 16. avgust

Otvaranje u velikom amfiteatru

Konferencija je započeta plenarnom sesijom, kako to obično biva, gde nam se najpre obratila Marija Sefidari, predsednica odbora poverenika Zadužbine Vikimedija, sa dobrodošlicom na Vikimaniju. Naglasila je da je ovo prvi put da se Vikimanija održava u jednoj nordijskoj zemlji. Kako su Uneskovi ciljevi održivog razvoja, tzv. SDG-ovi, u žiži programa cele ove Vikimanije, objasnila je na koji način se mi uklapamo u njih. Zahvalila se Vikimediji Švedske na organizaciji ovog skupa, a posebno se zahvalila organizatorima programa, odnosno mahom članovima zajednice koji su učestvovali u krojenju programa koji se sastojao od prostora. Nakon Marije, obratio nam se Džon Anderson, izvršni direktor Vikimedije Švedske. Pričao je kako je pre 13 godina kao student ušao u pokret Vikimedije, ali da je doživeo evoluciju i sada je postala deo njegovog života, a svakako smatra da je bitna stvar za sve nas. Pričao je o Vikimediji Švedske i o projektima koje imaju (GLAM, partnerstva, tehnologija za konverziju teksta u govor, WikiGap događaji, saradnja sa Uneskom), a onda i o samoj konferenciji: o vremenu, hrani i izmenama u konferenciji u odnosu na prošle godine (te izmene su ujedno i najveći strahovi za ovu konferenciju). Navodno, bilo je oko 800 prijava za stipendije, 400 prijava za program, 150 za volontere. Komitet za stipendije je ocenjivao prijave i rangirao kandidate, Lijam Vajat je bio zadužen za celokupni program, a pored njega, postojali su i "lideri tematskih prostora". Tema konferencije je da smo jači zajedno, odnosno kombinacija slobodnog znanja i ciljeva za održivi razvoj nas sve čini osnaženijim. Napomenuo je i da je događaj karbon-neutralan, jer su se trudili da optimizuju troškove putovanja, tako da dođe do proizvodnje što manje štetnih gasova, nisu nigde koristili plastične flaše, a same papirne akreditacije su bile napravljene od recikliranog biorazgradivog papira koji je u sebi sadržao semenje, tako da su svi mogli da posade svoju akreditaciju i da dobiju biljku. Džon se zahvalio organizatorima i sponzorima (Zadužbina, ali i Vikimedije Nemačke, Norveške i Finske), partnerima i ostalim podržavaocima. Postoje i dve devojke koje volontiraju da vizualno zabeleže stvari koje čuju na konferenciji (uglavnom inspirišućim crtanjem markerima po velikim papirima). Nakon Džona, obratio nam se i Erik Lut, glavni organizator konferencije. On nam se obratio sa logističkim stvarima: objasnio je izlaze za slučaj opasnosti, predstavio tim Zadužbine za poverenje i bezbednost, kog su činili Kristel, Kaliope i Džo, a objasnio i da su volonteri na organizaciji obučeni da obavljaju KPR. Rekao nam je da je 112 broj za hitne slučajeve, podsetio nas je na Politiku prijateljskog prostora i politiku fotografisanja. Sve sesije se pisano dokumentuju, što je pozamašan posao, pošto je ovo najveći program na Vikimaniji ikada. Objasnio nam je raspored zgrada u kojima se održava program i pružio osnovne informacije za ceremoniju otvaranja i žurku zatvaranja konferencije. Naglasio je da su prisutni novinari nacionalne radio-stanice, koji će takođe da fotodokumentuju konferenciju, a na kraju je najavio i degustaciju "surstreminga", odnosno švedskog specijaliteta, koji podrazumeva vrlo smrdljivu ribu, odnosno usoljenu i fermentisanu haringu.

Majkl Piter Edson

Nakon Erika, na scenu je izašao Majkl Piter Edson, ko-osnivač Muzeja za Ujedinjene nacije -- UN Live. Pričao je o svojoj istoriji (skromni počeci, digitalni strateg), a onda ispričao priču: u okviru jednog kursa grnčarstva, učenici su podeljeni u dve grupe: od prve se zahtevalo da naprave što više predmeta, dok se od druge zahtevalo da na kraju kursa dostave jedan najbolji predmet. Ispostavilo se da je grupa koja je imala za cilj količinu bila bolja, jer je u svom radu više isprobavala, dok je grupa sa fokusom na kvalitet više kontemplirala oko savršenog. Druga priča ticala se Oklanda u Kaliforniji, gde su pitali ljude "Gde dobijate kulturu?", i odgovor je bio "nigde", a kada je pitanje preformulisano u "Ko su kreativni ljudi u vašem kraju?" stigla je gomila odgovora. Treći primer je bila takozvana snegokalipsa 2010. godine kada je trebalo da bude održana tehnološka konferencija u Vašingtonu u SAD. Svi učesnici konferencije su stigli na nju, ali zbog ogromne mećave koja je u poslednji čas pala, konferencija je otkazana (jer za slučaj da se nešto loše desi, osiguranje ne bi pokrilo troškove) i organizatorima je bilo zabranjeno da rade na organizaciji konferencije. Međutim, sami učesnici su kreirali svoju ne-konferenciju, tzv. #UnTech10. Sve ove priče su imale za cilj da objasne da postoje alternative za pristup "odozgo-nadole": ima para, ima potencijala oko ekspertize lokalnih zajednica, pa možda sa time možemo postići više. Stoga, Majkl nas je pozvao da se igramo! Svi učesnici u auditorijumu su našli suseda, sa kojim su odigrali jednu igru "zimi-zami-zum", odnosno papir-kamen-makaze. Gubitnik je seo, a pobednik je nastavio igru sa nekim drugim pobednikom. Posle nekog vremena, došli smo do situacije da su samo dvoje finalista ostali, i na kraju je jedna devojka odnela pobedu. Nakon igre, Majkl je naglasio da je građanska aktivacija bitna i da ona omogućuje infrastrukturu za igru, dijalog i suživot. Onda se fokusirao na ciljeve održivog razvoja: svako od nas je imao pred sobom spisak od 17 ciljeva koje je Unesko identifikovao, i trebalo je da sa sobom promislimo koji od njih nas posebno tangira, odnosno koji od njih je za nas najznačajniji. Nakon što smo imali minut-dva da promislimo, podelili smo to mišljenje sa susedom (ko je želeo, mogao je i javnije da obznani svoja razmišljanja). A onda je konačno počeo da priča o temi, odnosno Muzeju za UN: budući da je digitalni strateg, pozvali su ga da popravi imidž UN-a, tako što će se kreirati taj Muzej za Ujedinjene nacije, kao entitet koji nije deo UN, ali jeste blizu njih. Problem je što je teško ostvariti kontakt sa UN, jer nema fidbeka i direktne komunikacije sa njima, a muzej ima cilj da poveže ljude sa radom i vrednostima UN-a, a ne sa samim UN-om. Hoće da povećaju broj ljudi koji direktno učestvuje u rešavanju globalnih izazova. Ovo je primer pristupa odozdo nagore. Postoje tri dimenzije promene: opseg, veličina i brzina. Sa muzejem svakako žele da pokriju više stvari: pre svega tu će biti zgrada muzeja, koja treba da se otvori u Kopenhagenu, zatim mreža ljudi, a na kraju i onlajn prisustvo.

Nakon ovog izdvojenog izlaganja, usledio je ručak, tokom kog smo Miki i ja učestvovali u neformalnom okupljanju ljudi koji su učestvovali u konferenciji za ljudska prava i okupljanju "Vikipedija za mir" u Beču u junu ove godine. Posle ručka, krenule su paralelne sesije, a moj izbor za prvi blok tih sesija bio je obrazovni prostor, budući da sam učestvovao u njegovoj "izgradnji".

Šani Evenštajn, glavna i odgovorna za prostor obrazovanja na ovoj Vikimaniji, dala je uvod u sam prostor, pa je pozvala na scenu i mene, kao novog predsednika upravnog odbora korisničke grupe "Vikipedija & obrazovanje". Onda je u okviru prve panel diskusije pod nezgrapnim nazivom "Zašto treba da nas je briga o Uneskovim SDG-ovima i kako nam ovaj okvir može pomoći u transformaciji obrazovanja?" predstavila paneliste: 1) Melisa Guadalupe iz Perua, zaposlena u obrazovnom timu Zadužbine, 2) Aram Pakčanijan iz Ajb škole iz Jermenije, 3) Pol Stejsi, izvršni direktor Konzorcijuma za otvoreno obrazovanje, 4) Ole Terenijus sa univerziteta u Upsali, 5) Ti Džej Blis iz Viki obrazovne fondacije (učestvovao je preko video linka), 6) Ad Haukeshoven iz Holandije i 7) Norin Najar, volonterka iz Bangladeša, ali živela je u Kaliforniji i Švedskoj. Pre pitanja za paneliste, Melisa je dala uvod da jedna petina dece nije u školi i da 4. SDG se odnosi na obrazovanje, tako da obrazovni tim u Zadužbini se aktivno bavi kretanjem ka realizaciji tog četvrtog cilja. Pitanja i odgovori su bili:

Panelisti za prvi obrazovni panel

1. Zašto su ciljevi održivog razvoja bitni u vašem obrazovnom kontekstu?
   • Pol kaže da možemo uzimati inspiracije jedni od drugih, kao i da otvoreno obrazovanje i otvorena pedagogija pružaju resurse. Postoji igrica na vebu koja se bazira na 17 ciljeva, kako bi ljudi videli predloge za dostizanje istih, što dovodi do podizanja svesti kod ljudi
   • Ti Džej kaže da Amerikanci ne razmišljaju o SDG-ovima koliko bi trebalo, ali "pogađaju" neke od njih, npr. rodna jednakost. Viki obrazovna fondacija sarađuje sa oko 16 hiljada studenata godišnje i do sada je preko 60 hiljada njih uređivalo Vikipediju, a 19% novih naloga na Vikipediji na engleskom jeziku čine njihovi studenti.
   • Ole spominje program za doktorat u Kambodži koji direktno pogađa SDG-ove, a potreban je razvoj kmerske Vikipedija, koja ima samo 7 hiljada članaka.
   • Šani kaže da je i ona predavač na fakultetu i da ona ima dosta lokalnog uspeha.
2. Da li i kako sarađujete sa drugima?
   • Pol tvrdi da se mora sarađivati i postoji potreba za negovanjem partnerstava
   • Ole kaže da zavisi od Vikimedije Švedske i da uvek usmerava ljude na njih
   • Ad kaže da treba prepoznati karakteristike partnera
3. Koji su vam najveći izazovi?
   • Aram smatra da se stalno smenjuju generacije i da je potrebno održavati uspeh, ponavljati ga i osmišljavati nove stvari
   • Norin se slaže i misli da smo nekad previše zatvoreni u sopstvenim silosima, odnosno balonima
4. Šta je još potrebno za uspeh?
   • Pol misli da treba identifikovati organizacije koje još nisu partneri, a treba da postanu.
   • Ti Džej misli da ljudi na Vikimedijinim i OER događajima nisu uvek isti; preklapanje postoji, ali treba da ga bude više.
5. Neke završne misli?
   • Melisa poziva da mislimo izvan Vikipedije -- obrazovni program ne mora obavezno da bude pisanje članaka na Vikipediji.
   • Ad želi da podseti na Majklovu pouku od jutros: da li da se fokusiramo na jedan savršen članak ili na 1000 izmena.

Aram Pakčanijan

Druga sesija u bloku bilo je predavanje Arama Pakčanijana sa naslovom Dizajniranje OER-a na viki način sa ciljem promovisanja jednakih mogućnosti učenja za sve. Aram je počeo od izjave da je generalno mešovit učinak udžbenika na obrazovanje. Oni su vrlo skupi -- razvoj i kreiranje jednog udžbenika košta preko 100 hiljada evra. S druge strane, učenici su dobri u objašnjavanju jedni drugima, jer je najbolji način da naučiš nešto kroz deljenje. Dodatni izazov je taj što su udžbenici preteški ili prejednostavni za pojedine učenike, što dovodi do nejednakosti u obrazovanju. SDG-ovi žele nešto drugo; konkretno 4 (kvalitetno obrazovanje), 10 (smanjene nejednakosti) i 17 (partnerstva za ciljeve) gađaju da bude manje nejednakosti. Aram smatra da je personalizacija budućnost obrazovanja. Drugim rečima, svako treba da dobije ono što mu/joj treba da bi procvetao/la. Time, učenici postaju ko-proizvođači sadržaja. Kada je reč o resursima za personalizovano obrazovanje, postoje privatne škole koje se time bave, ali njihovi resursi su zatvoreni. Vikiknjige su u principu kul, ali imaju preširok vidokrug delovanja. Njegova ideja za participatorno okruženje je sledeća: učenici zapišu na vikiju ono što su razumeli od naučenog i na način kojim bi to podelili sa vršnjacima; nastavnici daju povratne informacije, a ostali učenici rangiraju napisano; nastavnici rangiraju po kompleksnosti. Na taj način, učenici kreiraju sadržaj za učenike. Otvorena pitanja u ovom pristupu su: koji nivo jezika koristiti, kao i šta raditi sa plagijatima. Na žalost, Aram je morao da skrati prezentaciju, jer je greškom mislio da ima više vremena nego što mu je zaista dodeljeno, tako da nije stigao da isprezentuje sve što je nameravao.

Poslednja sesija prvog dana kojoj sam prisustvovao bila je iz prostora strategije pod nazivom "Učinite da je ljudima stalo: korišćenje SDG-ova za pričanje o slobodnom znanju", a držao ju je izvesni Matijas iz Nemačke. Na početku smo se svi prisutni ukratko predstavili: ko smo i odakle smo i koliko znamo o pričanju priča. Najpre je malo pričao o SDG-ovima: 2015. godine su Ujedinjene nacije stvorile taj okvir, a 193 zemlje su potom potpisale da se slažu sa tim ciljevima. Reč je o 17 ciljeva sa ukupno 169 targeta. Svi smo morali da se zapitamo koji su ciljevi relevantni za nas same i sa kojim ciljevima smo povezani. Matijas tvrdi da ne možete voleti nekoga dok ne čujete njihovu priču. Da bismo bili sigurni da je ljudima stalo do nečega, postoji mehanizam uhvati, iznenadi i očaraj". Zašto je pričanje priča bitno? Pa služi za prikazivanje kompleksnih i apstraktnih stvari, za uznemiravanje stvari (odnosno razbijanja apatije), aktivacije ljudi (tako što ćemo dirnuti nekoga), ili prosto ako želimo da naša poruka dospe do određenih ljudi. Efektivno pričanje priča podrazumeva da imate komunikacioni cilj, da dajete obećanje, da izgradite karakter, da predstavite neko čudo, i da pozovete na akciju. Blogeri su dobar primer "storitelera", a takođe to mogu biti i influenseri. Na primer, jedan čovek u Helsinkiju je dobio od vlade mogućnost da godinu dana živi besplatno pošto je pisao o životu u Helsinkiju, pa ga samim tim promovisao. Drugi primer je Bambi, taksista iz Minstera u Nemačkoj, koji je postao milioner. Matijas tvrdi da svi imamo neku priču koju možemo da ispričamo. Kod pričanja priča, bitno je znati koja je "fora" ili koji je cilj, a ko je heroj. Posle ove uvodne priče, podelili smo se u grupe od po nekoliko ljudi, gde je svaka grupa pokušala da nađe jednu ličnu priču nekog iz grupe, koju bi ispričao na način koji uzima u obzir gorenavedene principe. U mojoj grupi smo se fokusirali na priču jednog Ukrajinca, koji se susreo na muzičkom festivalu sa jednim bivšim poznatim muzičarem, koji se sada bavi nevladinim radom, a koji je bio srećan jer je mogao da iskoristi podatke sa Vikipedije. Nakon dosta vremena, svaka grupa je predstavila svoju priču i generalno je Matijas pohvalio sve, jer su koristili neke od principa za pričanje priča.

Ženski hor u gradskoj većnici

Nakon poslednjih sesija, svi smo se uputili ka autobusima, koji su nas odvezli do gradske većnice, grandioznog zdanja koje služi kao mesto uručenja Nobelove nagrade za mir svake godine. Ovaj put smo bili unutra zbog koktela i ceremonije otvaranja konferencije. Koktel se sastojao od (bez)alkoholnih pića i zalogaja, koji nisu baš bili zamena za večeru, ali šta je tu je. Posle performansa lokalnog ženskog hora, obratio nam se Matijas Blomgren, predsednik Vikimedije Švedske, ali i Sesilija Brink, predsednica gradskog saveta. Nakon toga, pozirali smo grupnu fotografiju, a do kraja događaja učesnici su mogli da se šetaju po velikoj sali za prijeme, kao i drugim priključnim prostorijama, pre svega zlatnoj sobi.

Po napuštaju gradske većnice, uputili smo se pešaka do hotela, jer su planirani neformalni sastanci za doba posle 8 sati uveče. Prvo sam prisustvovao LGBT+ sastanku, gde smo se najpre svi predstavili, a zatim se pričalo o planiranoj konferenciji za sledeću godinu, zvaničnom predstavniku korisničke grupe, problemu zastrašivanja i diskriminacije na projektima, što je rezultovalo diskusijom o Pravilniku ponašanja. Kako je posle sat vremena planiran neki drugi sastanak, ovaj je okončan pre završetka svih planiranih diskusija. Nakon toga sam prisustvovao sastanku za obrazovanje, gde nismo imali neku posebno planiranu agendu, već je ideja bila da se prosto družimo i razgovaramo o obrazovanju, sa posebnim osvrtom na korisničku grupu Vikipedija & obrazovanje. Međutim, glavna tema je bila nedovoljna pripremljenost panelista u okviru obrazovnog prostora, a na osnovu Šaninih doživljaja u poslednjem bloku sesija, kojem nisam prisustvovao. Naime, najviše diskusije je otišlo na dilemu kako biti siguran da će se panelisti samoorganizovati i pripremiti za panel, ako dobiju konkretna i pravovremena uputstva. Kako je diskusija postajala sve napornija, a kako je već bilo pola 11, rešio sam da napustim sastanak i povukao sam se u svoju sobu, okončavši time sebi ovaj dugi dan.

Subota, 17. avgust

Drugi dan Vikimanije poslovično je i najbogatiji programom. Prvi blok sesija sam proveo u prostoru za istraživanja, gde sam prisustvovao 4 vrlo interesantne sesije.

Lejla Zija, jedna od vođa prostora za istraživanja

Prvo je Dijego Saez Tramper iz Zadužbine imao prezentaciju "Uloga Vikimedije u ekosistemu veštačke inteligencije". Najpre je Dijego prikazao da se najosnovniji rad veštačke inteligencije može videti na primeru predviđanja vremenskih uslova. Kroz "pajplajn", prvo se definiše zadatak, pronađu i pripreme podaci nad kojima će se vršiti obrada, a zatim se uči na osnovu podataka i dolazi do smislenih rezultata i taj proces se onda ponavlja i mašine vremenom uče. Mašine suštinski nisu mnogo pametne, ali su zato dobre kada se radi sa velikom količinom podataka ili slučajeva. Prikupljanje, filtriranje i agregacija podataka mogu da budu ili automatizovani ili rađeni ljudskom rukom, ali svakako su podaci ti koji imaju najveću vrednost. Razne kompanije koriste velike količine podataka za razumevanje i predviđanje ponašanja ljudi, ali u neprofitnom svetu, Vikipedija se dosta koristi da "poduči" mašine kako se čita: ona je dobro napisana, jasna, višejezična, sadrži obeležene podatke (npr. slike su jasno sintaksno odvojene). Mašine uče uprošćenu verziju realnosti, jer je teško suočiti se sa kompleksnošću koju ljudi prosto razumeju. I ta transformacija iz kompleksnog u prosto je bitna, ali se kroz nju izgube detalji. Botovi čine 74% izmena na Vikipodacima, ali 14% na Vikipediji na engleskom jeziku. Vikipedija se često koristi kao "osnovna istina" za veštačku inteligenciju, odnosno kao referenca. Posledično, sadržaj Vikipedije se replicira i pojačava češćom upotrebom od strane mašina. Dijego predlaže da se vizija Vikipedije "Zamislite svet u kome svaka osoba na svetu..." zameni sa "Zamislite svet u kome svaki inteligentni agent na svetu...", čime bi se pored ljudi u jednačinu uključile i mašine koje razumeju podatke na Vikipediji i mogu da ih koriste. Prednost Vikimedije u kontekstu veštačke inteligencije u odnosu na druge aktere je ta što se u Vikimedijinom svetu koriste isključivo otvoreni podaci, a takođe je i upliv zajednice dosta veći, pogotovo u poređenju sa društvenim medijima, gde imaju znatno manju kontrolu nad time koji sadržaj se koristi za mašinsku obradu i kako.

Drugu sesiju je vodila Ejmi Ženg sa MIT-a i naslov je bio "Podrška odlučivanju na Vikipediji". Njen fokus je bio na RFC-ovima, odnosno zahtevima za komentare, standardnom praksom na Vikipediji na engleskom jeziku. Taj proces služi za potraživanje mišljenja od članova zajednice, sa željom da se dođe do neke odluke i identifikovana su tri glavna koraka: inicijacija procesa, deliberacija odnosno razmatranje i rezolucija odnosno odlučivanje. Trećina RFC-ova na Vikipediji na engleskom jeziku postane "ustajala", a u proseku 45 dana traju uspešni RFC-ovi. Ejmi je stoga postavila pitanja zašto se to dešava i šta raditi. Učestvovala je u istraživanju na skupu podataka od 2011. do 2017. godine, gde su analizirali 7316 RFC-ova, a pride su održali i intervjue sa 10 ljudi koji često zatvaraju RFC-ove. Zaključci su sledeći: mesečno se napravi 60-120 RFC-ova i postoje 2 vrste zatvaranja: formalno, kada neko zaista zatvori RFC, i neformalno, kada je konsenzus jasan ili se diskusija brzo ugasi. U proseku, od 45 dana koliko traje prosečno RFC, 16 prođe u čekanju na zatvaranje. U setu podataka koji su posmatrali, bilo je 759 zatvarača, 14800 učesnika i oko 300 inicijatora. Iz intervjua su zaključili da zatvaranje dosta dugo traje, jer podrazumeva čitanje diskusija, sintezu suprotstavljenih tačaka gledišta i donošenje zaključka. Razlozi zašto neki RFC može postati ustajao uključuju: 1) probleme sa inicijatorom ili temom, 2) ponašanje učesnika (svađe, dupli nalozi i sl), 3) nema interesovanja ili ekspertize kod zatvarača, 4) previše kompleksan RFC za razumevanje, pa samim tim i za zatvaranje i 5) međuljudski odnosi. Šta možemo uraditi po tom pitanju? Jedno rešenje je model mašinskog učenja za analizu uspešnosti ne-ustajalih RFC-ova. Najbolji modeli imaju 75% uspešnosti. Bitna svojstva su veličina predloga, iskustvo i interesovanje učesnika. Drugo rešenje je Vikum, alatka za sumarizaciju diskusija. Preko te alatke, ljudi mogu da se fokusiraju na male delove diskusije i vrše sumiranje/kreiranje rezimea po pasusima, čime se ukupan tekst sažima. Ovaj proces se može dalje rekurzivno primenjivati, dokle god se ogromna diskusija ne sažme na jedan pasus rezimea. Kada su ponudili ovu alatku ljudima, osmoro ih je iskoristilo, od kojih 6 za zatvaranje RFC-a, a 2 za kolaborativno zatvaranje. Od 202 komentara, došlo se do rezimea kroz 2 sata, koji su bili raspoređeni na preko 10 dana. Na osnovu ovih iskustava zaključili su da postoji prednost u korišćenju Vikuma.

Aron Šo

Aron Šo iz organizacije Community Data Science Collective je potom imao prezentaciju "Kako povećanje međuljudske komunikacije na vikijima možda ne povećava produktivnost". Njegova oblast interesovanja je "vršnjačka proizvodnja", odnosno sajtovi gde ljudi kolektivno doprinose zarad nekog cilja (pored Vikipedije, primeri su Vikija, Debijan, Stack Exchange i sl). Aron smatra da međuljudska komunikacija podržava rutine, norme, stvaranje kulture, nagrađivanje interakcija, podršku novajlijama, izgradnju kolektivnog identiteta i sl. Međutim, Vikipedija je dobar primer vikija gde je komunikacija komplikovana. Međutim, na Vikiji je pojednostavljena komunikacija preko tzv. zida poruka. Aron i ostali istraživači su se pitali kakvu će posledicu po pitanju produktivnosti imati olakšana komunikacija među uređivačima. Pošto su pustili izmenu na stotinama vikija odjednom, mogli su uporedno da prate dešavanja. Pratili su brojeve poruka između ljudi (taj broj je porastao), brojeve ljudi koji su učestvovali u diskusijama (novajlije su se više uključivale u diskusije), doprinose na člancima (učešće na člancima se zapravo smanjilo) i ukupne brojeve ljudi koji su doprinosili člancima (i ovde je došlo do smanjenja). Glavni zaključak je da je poboljšanjem načina komuniciranja došlo do veće količine komunikacije, ali ne i do veće količine kolaboracije. Implikacije toga su da su komunikacija i interakcija i dalje bitni, ali da je dizajn interfejsa takođe bitan.

I konačno, Lu Šao sa Univerziteta u Sirakuzi je imala temu Skriveni dragulji u vikipedijanskim diskusijama: Obrazloženja Vikipedijanaca. Fokus njenog rada su ČZB na engleskoj Vikipediji, gde je želela da utvrdi najčešća obrazloženja Vikipedijanaca za brisanje članaka. Sprovela je sa svojim saradnicima anketu, gde je imala 41 ispitanika (28 muškaraca, 8 žena i 5 ostalih). Najčešća obrazloženja obuhvatala su značaj, politike i same urednike. Takođe su analizirali oko 200 diskusija, kroz iterativni proces i izvršili su statističku analizu na osnovu kategorije/teme. Zaključak je da je manja verovatnoća za opstanak članka ako je tema biografska. Na uzorku od 39177 diskusija u periodu od 15. maja 2013. do 15. maja 2015. godine, definisali su tri moguća ishoda: zadržati, obrisati i ostalo. Lu je pripremila zanimljive grafike, gde se može lepo videti analiza koju su uradili. Takođe su koristili "VADER" za analizu sentimenata, odnosno pozitivnosti tona diskusija, gde su očekivani rezultati bili pozitivan sentiment za konačni ishod zadržavanja članka, odnosno negativan sentiment za brisanje članka. Iznenadilo ih je to da su u oba slučaja sentimenti bili u proseku neutralni. Na kratko se Lu osvrnula i na jezik, odnosno fraziranje korišćeno u diskusijama, a pošto joj nije ostalo previše vremena za prezentaciju, malo je zbrzala šta je imala na kraju, da bi zaključila sa rezimeom šta ih čeka u budućnosti u ovoj sferi.

Tim Mudi

U drugom bloku sesija sam prisustvovao obrazovnom prostoru, gde je prvu sesiju držao Tim Mudi sa prezentacijom o "Internetu u kutiji". Naime, Internet u kutiji je pre svega tip uređaja koji sadrži vajfaj hotspot, ali takođe čini kolektiv ljudi, predstavlja slobodan i otvoren softver, kao i slobodan sadržaj. Tim je ukratko predstavio istorijat, počevši od OLPC projekta, preko XS servera, pa do Interneta u kutiji, kog je prvo konstruisao izvesni Bradok Gaskil. Tim je onda malo pričao o tome kako ovaj uređaj izgleda i o tome kako je vrlo konfigurabilan. Ono što sve može da se stavi u kutiju je vrlo raznovrsno i zavisi od onoga ko želi da distribuira uređaje. Za nas najrelevantniji primer je Kiviks, odnosno oflajn verzija Vikipedije koja se može distribuirati preko fleša. Konkretno, kompresovana Vikipedija na engleskom preko Kiviksa zauzima oko 80 gigabajta prostora, ali u poslednje vreme je Kiviks počeo da deli Vikipediju po krupnim kategorijama, tako da se mogu preuzeti samo fajlovi koji su od tematskog značaja. Pored Kiviksa, može se staviti i KA Live od Kan Akademije, Kolibri (aplikacija za oflajn učenje), Open strit mape, gde mapa celog sveta zauzima oko 53 gigabajta. Zatim mogu da se stave Calibre Web za čitanje e-knjiga, MedijaViki, Vordpres, Sugarizer (još jedna platforma za učenje), NextCloud (oflajn klaud sa deljenjem medija) itd. Što se tiče infrastrukture, koriste se: Samba (pristup fajlovima), CUPS (štampanje), Transmission (za torente), PBX (za IP telefoniju), Lokole (za oflajn imejl), OpenVPN... Postoji i administratorska konzola, koju je Tim na kratko prikazao. Što se tiče prostora, uglavnom se koriste SD kartice od 128 gigabajta, ali u poslednje vreme i one od 256 gigabajta postaju pristupačnije. Na kraju, Tim je prikazao neke metrike na osnovu korišćenja nekih uređaja, ali je problem što se ne loguju baš sve stvari, pa ne može ni baš za sve da se izvuče statistika.

U drugom delu bloka prisustvovao sam panelu pod nazivom Obrazovanje i medicina koji je vodila Šani, a panelisti su bili: 1) Amin Azan sa medicinskog fakulteta Univerziteta Kalifornije u San Francisku, koji je 2013. počeo sa obrazovnim programom (priključio se onlajn), 2) Lejn Razberi koji je Vikipedijanac stažista na Univerzitetu Virdžinije, a takođe je zagovornik Skolije, platforme za profilisanje podataka sa Vikipodataka, gde se mogu naći informacije o medicinskim istraživanjima, 3) doktor Džejms Hajlman iz Kanade, 4) Ole Terenijus sa univerziteta u Upsali, 5) Suzana Mkrčjan iz Vikimedije Jermenije, kojoj je Šani bila inspiracija, 6) Mosab Banat iz jošemitskog univerziteta u Jordanu (doživeli su uspehe, a počeli su 2015. godine, otkada je napisano 2000 članaka, sa oko 7 miliona bajtova), 7) Merili Profit iz organizacije OCLC, a u ime kolega za WebJunction, udruženje američkih bibliotekara i 8) Šani Evenštajn, koja od 2013. godine ima izborni kurs na Univerzitetu u Tel Avivu. Pitanja su bila:

Panelisti u okviru panela Obrazovanje i medicina

1. Kako ste počeli sa obrazovno-medicinskim programom? Zašto mislite da je to bitno?
   • Ole radi sa doktorandima, i smatra da je Dešbord dobra alatka i koristi ga zbog dobrog pregleda
   • Amin je počeo mudrošću jednog od svojih studenata
   • Mosab kaže da je kod njega bilo dosta plagiranja, pa se on lično zalagao kod univerziteta i na kraju je uspeo da ih ubedi da će se na taj način sprečiti kršenje autorskih prava, a takođe su tu i druge prednosti
   • Lejn kaže da je sarađivao sa 14 medicinskih fakulteta u Njujorku. Kaže da je jednom poslao 1500 mejlova za saradnju, dobio je 200 odgovora, a sa 80 je u aktivnoj komunikaciji
2. Koji su najveći izazovi sa kojima se susrećete?
   • Merili tvrdi kako dolazi često do nerazumevanja, ali da preformulisavanje često pomaže. Takođe treba znati svoju publiku i prilagoditi se njoj.
   • Amin kaže da mu je najveći izazov bio udaljeno učešće ljudi (kroz onlajn platforme). On sugeriše da se krene od kurikuluma, odnosno plana i programa.
   • Džejms smatra da skaliranje i zadržavanje studenata nisu onoliko veliki koliko su možda isprva očekivali.
   • Šani misli da ne postoji magično rešenje i da treba pratiti trendove i menjati se u skladu sa njima prilagođavanjem programa. Korisno je imati spremne liste članaka za pisanje.
   • Mosab kaže da je na njegovom univerzitetu potrebna dozvola za sve radnje, ali da su dobili dozvolu da razgovaraju sa studentima

Kako je Tim malo kasnio sa početkom svog izlaganja, a onda i probio dat mu termin, i ovaj panel je krenuo sa dosta zakašnjenja, pa je morao da se naglo prevremeno prekine, tako da nije bilo dodatnih pitanja.

Usled produžavanja poslednje sesije, na ručak sam stigao sa zakašnjenjem. Ideja mi je bila da prisustvujem sastanku korisničkih grupa koji je održan tokom ručka, ali dok sam izašao sa sesije, sačekao svoj red za ručak, otišao do otprilike najdalje prostorije na kampusu u kojoj su se održavale sesije kako bih prisustvovao tom sastanku, prošlo je skoro pola sata, tako da je prisustvo bilo skoro pa besmisleno. Međutim, uspeo sam da uhvatim deliće diskusije vezane za izazove sa kojima se pojedine korisničke grupe susreću, primere među-grupske saradnje, kao i kanale komunikacije. Međutim, poslednji deo sastanka sam iskoristio da se pripremim za narednu sesiju, koju smo držali Ivana i ja. Naime, imali smo predavanje o saradnji Vikimedije Srbije sa ministarstvom kulture i informisanja, posebno na polju Vikipedijanaca stažista. Naravno, ovo predavanje je bilo u GLAM prostoru, a alocirali su nam 45 minuta. Zanimljivo je bilo da je sesija posle naše nekoliko dana pred konferenciju otkazana, tako da posle nas nije bilo ničega. To nam je dalo mogućnost da produžimo sesiju i van zadatih okvira, što je, ispostavlja se, bilo potrebno iz dva razloga: 1) iako publika nije brojala više od 20ak ljudi, imali smo dosta pitanja nakon našeg izlaganja, posebno od jednog zaposlenog iz Vikimedije Francuske, tako da je dodatno vreme koristilo da odgovorimo na neka pitanja. S druge strane, nakon što su se svi razišli, zaustavila nas je izvesna Alisija Sprat iz Njujorka, koja je tada tek bila stigla na konferenciju i želela je da se malo više informiše o svemu, a takođe je naglasila da zna neke ljude u GLAM sektoru u Srbiji. U svakom slučaju, sa ovom sesijom smo završili praktično desetak minuta pred istek celog bloka sesija, tako da nije imalo smisla otići bilo gde drugde, osim direktno na pauzu.

Poslednja sesija u danu kojoj sam prisustvovao bila je panel diskusija "Vikipodaci + obrazovanje", opet u organizaciji Šani. Ovoga puta panelisti su bili: 1) Martin Polter, Vikipedijanac stažista na Univerzitetu Oksford; on smatra da je svaki sistem za predstavljanje znanja nekompletan i da značenje često zavisi od konteksta, 2) Juan Makendru, Vikipedijanac stažista na Univerzitetu u Edinburgu, 3) Lejn Razberi, Vikipedijanac stažista na Univerzitetu Virdžinije, 4) Žoao Pešanski sa fakulteta za žurnalistiku, Sao Paolo, Brazil; on se uključio preko videa i on se bavi Vikipodacima protiv racionalnog neznanja, kao i automatski generisanim člancima sa Vikipodataka, 5) Eder Porto, takođe iz Brazila, koji dosta pomaže Žoau i on je tehničar iza scena; učestvovao je u izradi velikog broja uputstava za Vikipodatke; 6) Džovana, takođe iz Brazila, ali ona je Vikipedijanka stažistkinja u muzeju Paolista, 7) Vil Kent je menadžer za Vikipodatke u Viki obrazovnoj fondaciji (takođe se uključio preko videa) i 8) Šani, koja eksperimentiše sa Vikipodacima sve više i više. Pitanja su bila:

Panelisti u okviru panela Vikipodaci + obrazovanje

1. Kako ste započeli rad sa Vikipodacima u vašem okruženju? Sa čime krećete?
   • Martin smatra da treba da se povežemo sa interesovanjima ljudi, a ne samo da kažemo "Hajde da učimo bazu podataka". Najbolje je krenuti tako što će se ljudima reći da napišu odnose između ljudi koje poznaju ili likova u nekom filmu, pa će na taj način lakše steći osećaj o tome na koji način Vikipodaci funkcionišu.
   • Juan smatra da treba pokazati mogućnosti Vikipodataka, kao i moć koju ta platforma pruža (npr. upitivanje nad bazom i dohvatanje podataka brzo i relativno lako)
   • Žoao je rekao da su Vikipodaci posebno korisni za menadžment podacima, za studente statistike i veštačku inteligenciju, ali i da vizuelizacija pomaže
2. Koje poteškoće imate u radu sa Vikipodacima? Kako ste ubedili ustanove da rade sa njima?
   • Džovana kaže da je bilo lako, odnosno da je najteže bilo naterati ustanove da daju podatke. Njena preporuka je da se krene od lakših stvari, jer će se time pokriti osnove, a nećete se uglibiti
   • Juan kaže da su organizovali događaje, gde su ljudi mogli da se "mingluju", pa su tako održali su "sajam podataka" sa 13 stejkholdera, kako bi podigli svest. Obično daju studentima da sami biraju sa kojom temom će da rade na Vikipodacima. Takođe, potrebno je vreme i strpljenje za rad na Vikipodacima.
   • Martin smatra da je za bolji uspeh potrebna bolja vidljivost ustanove
   • Žoao smatra da svako može smisleno da doprinese Vikipodacima i da je to ono u šta isprva treba ubediti glavne ljude. Takođe je kod njega postojao otpor u početku, jer na Vikipediji ljudi odmah vide svoje izmene, dok na Vikipodacima se impakt ne vidi baš odmah
   • Šani kaže da je lako kad već držiš vikipedijanski kurs na fakultetu, pa ga je lako samo proširiti na Vikipodatke. Takođe, ustanove otvorenog obrazovanja bi trebalo da dele iskustva u radu sa Vikipodacima među sobom.
   • Lejn tvrdi da je potrebno još dosta dokumentacije, kako bi ljudima bili jasnije neke stvari i kako bi mogli da se pozovu na nju kad im nešto nije jasno
   • Vil kaže da su hteli da sarađuju sa bibliotekarima na polju Vikipodataka, pa su napravili konferenciju, razmenili dosta mejlova i dizajnirali program, tako da je to bilo prilično naporno.
3. Koje strategije su se pokazale uspešne u radu sa Vikipodacima?
   • Šani je odmah odgovorila da pre 4 godine, kad je krenula, nije bilo presedana, tako da je morala da bude inovativna.
   • Lejn kaže da su na polju kriminalne pravde falile stvari, ali da mu je srećom bio dat prostor da uređuje u okviru svojih interesa, tako da je krenuo da predlaže svojstva na Vikipodacima vezano za to.
   • Martin smatra da treba pričati priče Vikipodacima. Svašta se može sastaviti na osnovu realnih podataka, veza i grafika.
   • Žoao je spomenuo vizualizacije, posebno na polju mape spomenika u Sao Paolu
   • Eder navodi citat da se znanje desi kad imaš pogodno okruženje
   • Džoana smatra da kao što neki nastavnici imaju poteškoće da podučavaju decu matematici, tako i ovde postoje problemi u objašnjavanju deci zašto su Vikipodaci relevantni, pa se zato moraju prikazati rezultati, da bi oni zagrizli.

Odmah nakon poslednje sesije počela je "poster sesija", gde su prezentovani razni posteri, uz piće i "prstnu hranu". Mi, predstavnici iz Srbije, rešili smo da ne ostanemo predugo tu, već da se uputimo ka hotelu, kako bismo se malo odmorili pred večernje sesije. Ja sam najpre otišao do obližnjeg tapas restorana, gde je održana večera za "funkcionere", po dugogodišnjoj tradiciji. Međutim, nisam ostao do kraja na toj večeri, jer sam morao da žurim na CEE sastanak, koji je ove godine bio posebno značajan, budući da Vikimedija Srbije ove godine organizuje CEE konferenciju u Beogradu u oktobru. Glavna tema diskusije je bila predstojeća konferencija, ali i činjenica da postoji dosta apatije u pokretu, da ljude treba da vučemo za rukave da bi se prijavili na konferenciju, a oči sveta su uprte u našu regionalnu zajednicu više nego na bilo koju drugu, s obzirom na to da pored konferencije u okviru grupacije imamo i CEE proleće kao jedan veliki onlajn događaj koji proizvodi dosta sadržaja. Polemika je završena kraće nego inače, ali zaključci su da nas organizatori prethodnih CEE konferencija razumeju, jer su i sami prošli kroz slične muke, dok su drugi uglavnom nemi. Nakon ovoga, sa nekolicinom međunarodnih Vikimedijanaca sam otišao u klabing, što je bilo interesantno iskustvo, ali i iskustvo koje je dovelo do nedovoljne ispavanosti.

Nedelja, 18. avgust

Poslednji dan konferencije dobar broj ljudi dočekao je mamurno, ali kod mene se javila samo neispavanost. Međutim, ne sme se propuštati konferencija, pogotovo kada je tvoja sesija prva u danu. Naime, prva sesija na kojoj sam bio u nedelju jesu "munjeviti govori" u okviru obrazovnog prostora, ali je koncept bio takav da je svako imao po 10 minuta za izlaganje, a ne standardnih 5. Razlog za ovo je što su mnogi podnosili prezentacije za obrazovni prostor, ali ideja organizatora tog prostora (uglavnom Šani) bila je da bude što više panela, radionica i diskusija, a što manje "1 na više" prezentacija. Međutim, kako je pristigao veliki broj predloga za prezentacije, došlo se do ideje da se one sažmu na po 10 minuta, u stilu TED govora, tako da onda zauzmu dosta manje vremena i da budu grupisane na jednom mestu. Bilo je nekih devet prezentacijica:

Sajleš Patnaik

Gabrijel Tulen

1. Melisa Guadalupe iz Zadužbine je pričala o Grinhaus projektu - to je projekat koji se sastoji iz dva dela: 1) timovi Vikimedijanaca su mogli da prave timske prijave za projekte i jedan od njih je na kraju pobedio#ja sam učestvovao u odabiru tog najboljeg projekta### i sponzorisaće ga Zadužbina i obrazovni tim Zadužbine će pomoći u njegovoj realizaciji; pobednički tim je iz Gane, 2) postojale su individualne prijave za onajln kurs vezan za realizaciju obrazovnih programa u trajanju od 70 časova, raširenih na period od nekoliko meseci; od sto prijava, oko 60 učesnika je ostalo da aktivno prati kurs; koriste Mudl kao platformu, a polaznici dobijaju digitalni bedž nakon svakog završenog modula kursa (ukupno ima 3 modula); 11 članova zajednice koji su eksperti u obrazovnom programu pomažu u predavanjima i materijalima za kurs.
2. Kristin Domgergen i Gereon Kalkul iz Nemačke predstavili su "Trainings kit", odnosno skup alata za držanje obuka uređivanja Vikipedije (pre svega namenjen onima bez iksustva), a koji uključuje prezentacije, prikaz kurseva, čekliste, evaluacione forme, materijale za učenike i sl. Oni su pričali o procesu kako su izradili taj skup alata, a i naučene lekcije (potrebno je dosta vremena da se sve ovo sastavi i uobliči).
3. Saileš Patnaik iz Indije, a inače zaposlen kao član obrazovnog tima u Zadužbini, pričao je o Vikimediji u obrazovanju generalno: stari logo obrazovnog programa na Vikipediji je bio vrlo loš i nije prepoznavao projekte osim Vikipedije, tako da je međuvremenu nastao novi logo, koji nije samo za obrazovni program na Vikipediji, već globalno za obrazovanje, što može uključiti i GLAM. Dalje, outreach viki odavno ima prostor za obrazovanje, ali je skoro taj prostor sređen tako da može da se jednostavnije koristi, ali i dalje zahteva ažuriranje članova zajednice. Sajleš je spomenuo i obrazovni mesečnik koji uređuje obrazovni tim u Zadužbini, kao i prisustvo na društvenim medijima, "kancelarijske sate" gde možete popričati sa članovima obrazovnog tima itd.
4. Dženifer Satklif sa Univerziteta Emori pričala je o prilikama profesionalnog razvoja za studente kroz program Vikimedijanca stažiste, odnosno o tome kako je Vikimedijanac stažista sjajna mogućnost za studente da se profesionalno unaprede i pri tom pomognu Vikipediji. Njihova zamisao za tu poziciju je rad 10 sati nedeljno, kroz 16 nedelja.
5. Dominik Tajs iz Nemačke je pričao o izgradnji "mostova" kroz otvorenu razmenu. Naime, Vikimedija Nemačke je deo jednog većeg kolektiva pod nazivom Bundnis Freie Bildung, gde zajednički grade okruženje koje promoviše kvalitetno obrazovanje (budući da i dalje tržištem dominiraju korporacije).
6. Gabrijel Tulen iz Švajcarske se suočava sa problemom da deci sada sve više opada računarska pismenost jer se baziraju gotovo isključivo na telefone. On predaje sedmom razredu i učenici od 90 do 95% slučajeva imaju telefone, a njih 60% ni nema računar kod kuće. On je stoga uveo zabranu korišćenja telefona na njegovim časovima, a koristi emulator telefona, gde se deca uče da čitaju i pišu članke.
7. Miki i ja smo prezentovali resurse koji su razvijani u našoj zajednici za dobrobit obrazovnog programa. Ti resursi uključuju tutorijale za uređivanje Vikipedije, brošure za obrazovni program namenjene profesorima i nastavnicima koji su zainteresovani za saradnju, zatim razne brošure za nastavnike koji pohađaju seminare stručnog usavršavanja, kao i uputstva za nove ambasadore i stažiste.
8. Krišna Velaga iz Indije je pričao o radnim grupama koje korisnička grupa Vikipedija & obrazovanje želi da lansira, uz poziv zainteresovanim ljudima da se priključe.
9. Elena iz Zadužbine je kratko pričala o Vikimedijinom prostoru (Wikimedia Space), kao novom načinu komunikacije i kolaboracije u našem pokretu.

Drugi blok sesija koji sam posetio bio je opet iz prostora istraživanja, jer tu ima dosta napakovanih sesija sa zanimljivim izlaganjima. Prvo je Klaudija Miler Birn iz Nemačke pričala o učenju iz iskustva, odnosno o tome šta možemo da naučimo od Vikimedijine zajednice kada projektujemo algoritamske sisteme. Počela je sa analizom iz Austrije, gde se lako može predvideti verovatnoća zaposlenja ljudi na osnovu pola, društvenog statusa, mesta stanovanja i starosti, gde algoritmi odnosno botovi pomažu. Tu je povukla paralelu sa Vikipedijom, jer se i na njoj javlja dosta automatizacije i botova. Na Vikipediji je na početku postojao strah od botova i njihovih izmena, ali su se kasnije proširili na razne domene (dakle, ne prave samo sitne izmene, već se bave i praćenjem vandalizama, arhiviranjem strana i drugim vrstama ispomoći). Time međuzavinost ljudi i botova postaje sve veća, a suštinski se društvena pravila i norme prevode u algoritme. Tako je Klaudija sa svojim timom analizirala stranicu zahteva za botovskim zadacima, tačnije 2682 zahteva u okviru deset godina (od 2002. do 2012. godine) i napravili su izvesne zaključke: pozitivno je što postoji mogućnost identifikacije aktera, jer svaki bot ima svoj nalog, politika botova polako evoluira, a zahtevi za zadacima su korisni, jer daju kontrolu zajednici i pomažu u uspostavljanju normi. Takođe je primećena raznovrsnost algoritamskih realizacija nekih zadataka, tzv. algodiverzitet, koja je dobra za pravičnost i interoperabilnost, jer se izdvajaju najbolji. Takođe su smatrali korisnim činjenicu da postoji grupa za potvrdu botova, kao telo, sačinjeno od eksperata, sa savetodavnom ulogom. Na kraju, efektivna saradnja ljudi i mašina dovodi do otvorene infrastrukture i transparentnosti.

Havijer Arojo iz Madrida je zatim održao prezentaciju Analiza evolucije vikija sa Vikihronom. Naime, Vikihron je eksterna aplikacija koja podržava Medijaviki softver, ali za sada su vršili analizu samo nad Vikijom/Fandomom, ne i Vikipedijom ili drugim Vikimedijinim vikijima. Havijer kaže da postoje i druge slične alatke, kao što su Vikistats ili VikiApijari, ali oni su samo "dešbord" alatke, odnosno prikazuju samo sintetizovane podatke i nije moguće ući u detalje, tj. vršiti dalju analizu. Vikihron ima tri moda: mod poređenja, mod mreža i mono. Mod poređenja poredi agregirane podatke između većeg broja vikija, mono mod radi slično, samo na osnovu jednog vikija, dok mrežni mod, koji je ujedno i najnoviji dodatak, predstavlja viki zajednice kao društvene mreže, gde se razne metrike mogu lepo vizuelizovati. Havijer smatra da su potencijalni korisnici ovog proizvoda istraživači i članovi zajednice, a najavljuje i da će uskoro biti podržani i Vikimedijini vikiji, čim reše probleme sa veličinama baze.

Bastijan Grešake Covaras

Bastijan Grešake Covaras pričao je o vršnjačkoj produkciji nauke zajednice sa personalizovanim podacima. Pričao je o građanskoj nauci, fenomenu koji je dosta popularan poslednjih godina. Međutim, "građanski naučnici" ne rade baš sve kao pravi naučnici, jer u naučnom ciklusu koji broji desetak koraka, oni preskaču većinu i uglavnom se baziraju na nabavci finansija i prikupljanju i procesiranju podataka. Malo je primera gde se zaista poštuje ceo ciklus istraživanja. Stoga Bastijan zaključuje da su ko-kreacija i vršnjačka produkcija retki, pa se postavlja pitanje da li svako može biti naučnik. U poslednje vreme postoje aplikacije koje bi mogle da se zavedu pod kategoriju "kvantifikovano sopstvo", gde spadaju npr. aplikacije za trčanje ili recimo "23andme", suštinski aplikacije koje prikupljaju pregršt personalizovanih podataka (bihejvioralnih, genetskih i drugih). Bastijan pripada organizaciji Otvoreni ljudi, gde žele od "kvantifikovanog sebe" da dođu do "kvantifikovanih nas", što onda utabava put za građansku nauku. Zajednica Otvorenih ljudi podržava dosta izvora podataka i imaju puno alatki za vizuelizaciju, analizu i deljenje, ali je bitno naglasiti da se ovde dosta polaže na privatnost, tako da je ona u principu sačuvana. Bastijan je dao primere Dejne Luis, koja ima dijabetes tip 1 i osnivač je #OpenAPS, odnosno sistema za otvoren pankreas, zatim aplikacije QiCycle za praćenje ovulacije kod žena, kao i Nobism mreže za praćenje glavobolja.

Kao poslednje predavanje u okviru bloka sesija bila je Majo Fuster Morel sa prezentacijom "Koliko su digitalne platforme bazirane na otvorenoj kolaboraciji". Majo tvrdi da se u poslednje vreme razvijaju razne digitalne platforme, ali koliko njih se baziraju na otvorenoj kolaboraciji? Ona je sa svojim timom razmatrala 6 dimenzija: upravljanje, ekonomija, tehnička politika, politika znanja, impakt i odgovornost. U tom istraživanju uporedili su nekoliko organizacija, odnosno kompanija, gde je i Vikipedija bila uključena. Od oko hiljadu slučajeva koje su ocenili po ovim dimenzijama, za 10 slučajeva su radili duboku analizu. Na primerima 100 kompanija iz Barselone, kada su posmatrali samo dve dimenzije vezane za politike, oko trećina ispitanih se mogla smatrati otvorenom. Ispitivali su takođe i moguću povezanost politike znanja, tehničke politike i upravljanja. Na kraju je dala generalne zaključke i odgovorila na par pitanja iz publike.

Darija Cibulska priča o strategiji

Ručak smo Ivana, Miki i ja proveli u razgovoru sa Valeri D'Kosta, (relativno) novom šeficom uključenja zajednice u Zadužbini. Želela je da se upozna sa nama, vidi kako VMRS napreduje, kao i pripreme za CEE sastanak u oktobru, gde je najavila svoje prisustvo. Pričali smo i o trenutnom stanju u celoj Vikimediji, sa posebnim osvrtom na finansije i proces izrade strategije. Budući da je razgovor sa Valeri trajao duže od trajanja ručka, okasnili smo na naredne sesije. Ja sam pokušao da se priključim sesiji iz prostora Strategije, gde se konkretno pričalo o alokaciji resursa, odnosno o tri aspekta: principi, donošenje odluka i strukture. Mislio sam da mogu da se sa zakašnjenjem priključim, a da mi ne treba dodatni kontest, ali to se izjalovilo, s obzirom da je manje-više odmah krenula podela u grupe, kako bi se diskutovalo o ta tri aspekta. Napustio sam zato tu sesiju i ostatak vremena do naredne proveo u razgovorima sa ljudima koji takođe nisu bili na sesijama, već im je trebalo malo odmora (mahom ljudi iz Zadužbine).

Posle toga, prisustvovao sam LGBT+ sastanku, gde smo se prvo svi predstavili, a onda kratko popričali o korisničkoj grupi, gde je ideja da učešće u njoj bude transparentnije i lakše. Nakon toga, usledila je jedna zanimljiva stvar, koja dosta olakšava potencijalno naporne diskusije koje se često zablokiraju na jednoj temi, a potrebno je proći kroz više njih. Naime, metodologija "tihe diskusije" podrazumeva da su pitanja na koja treba naći odgovor ispisana na tabli, a onda svako prisutan ide od pitanja do pitanja i piše ispod svoj(e) odgovor(e)/mišljenja. Drugi ljudi mogu da stavljaju plusiće na već izneta mišljenja sa kojima se slažu, odnosno da dodaju komentare na ona sa kojima se ne slažu. Na taj način se diskusija sprovodi u pisanom obliku, čime je dokumentacija iste daleko lakša, ne stvara se galama usled suprotstavljenog mišljenja, lakše se vidi konsenzus oko nekih pitanja, a i ljudi koji ne vole da se javno eksponiraju ili da ispoljavaju svoje mišljenje u toku diskusija na ovaj način mogu da učestvuju, tj. da se računa i njihovo mišljenje. Pitanja koja su bila postavljena su:

1. Koji LGBT+ projekti su se desili u poslednjih godinu dana?
2. Kako je ko proslavio Viki voli prajd?
3. Koje projekte planirate za sledeću godinu?
4. Kako definisati članstvo u korisničkoj grupi?
5. Za planiranu konferenciju u Lincu 2020. godine, koji naziv prihvatiti? (Kviring Vikimedija je pobedio)
6. Za planiranu konferenciju u Lincu 2020. godine, koje sesije program treba da ima i šta i koga treba da uključi?
7. Koje preporuke za strategiju ova grupa treba da podrži?
8. Koji su vam komentari vezani za strategiju generalno?

Moj utisak je da je zaista svako doprineo poduhvatu skupljanja mišljenja, samo nisam uspeo da nađem rezultate, odnosno fotodokumentaciju napisanog.

Folklorni performans

Džimi Vejls

I na kraju, poslednja sesija u danu bila je zatvaranje konferencije. Najpre smo odgledali performans lokalnog folklornog sastava, gde su uz živi gudački orkestar stariji muškarci i žene prilično živahno igrali uz ono što mogu da pretpostavim da je švedska narodna muzika. Nakon toga, Džimi Vejls je održao svoju tradicionalnu govoranciju. Na početku je dao reč Farhadu Fatkulinu, Vikipedijancu godine iz 2018, koji je pozdravio sve i naglasio da smo svi mi Vikipedijanci godine, kako je održivost najbitnija, a kako budući Vikipedijanac godine treba da bude inspiracija drugima. Nakon Farhadovog izlaganja, Džimi je najavio da je ove godine Vikipedijanac godine zapravo Tunižanka Emna Mizuni. Nakon toga, nastavio je sa izlaganjem, sa posebnim fokusom na maltretiranje u zajednici. Džimi je naglasio kako je civilnost jedna od bazičnih vrednosti koje imamo u "Vikipedijinom pokretu" i kako nije nov koncept (ipak od početka važi pravilo "Bez ličnih napada"). On kaže kako se zaposleni u Zadužbini brinu o jasnim slučajevima napada, ali da zajednica treba da osnaži ljude: "Pretpostavi najbolju nameru" je politika koja tome služi, ali i pored toga može doći do neslaganja. On predlaže da poželimo dobrodošlicu novajlijama i da se pri tom prisetimo kako je nama bilo kada smo prvi put došli u zajednicu. Od 80 hiljada aktivnih Vikimedijanaca koje imamo na našim projektima, 18 hiljada su novajlije. Nakon toga, usledila je standardna "igra" ustajanja/sedanja ljudi u odnosu na broj Vikimanija koje su posetili. Broj ljudi koji je bio na svim Vikimanijama je i dalje 4, ali se ipak vidi da konstantno imamo nove ljude na konferenciji.

Organizatori Vikimanije 2020.

Nakon Džimba, Buč Bustrija iz Filipina je predstavio Vikimaniju koja će se dogodine održati na Tajlandu, te smo videli kratak filmić kao najavu za taj događaj. Ovo će biti prvi put da organizacija bude međunarodna i da je sačinjavaju predstavnici većeg broja zemalja iz Istočne i Jugoistočne Azije i Pacifika (takozvana ESEAP grupacija). Budući organizatori događaja su najavili da se konferencija seli iz Stokholma do 8 hiljada kilometara udaljenog Bangkoka, od hladne prestonice Švedske do najtoplijeg glavnog grada sa prosečnom godišnjom temperaturom od 30 stepeni. Tajland ima 150 nacionalnih parkova, 5 Uneskovih mesta i pad taj, najpoznatije jelo tajlandske kuhinje.

Ketrin Mar

Zatim je pričala Ketrin Mar, izvršna direktorka Zadužbine. Ispričala je svoje doživljaje u prethodna tri dana, a onda se zahvalila organizatorima konferencije, Univerzitetu, Gradskoj većnici, muzeju Nordiska, izvođačima koji su bili na početku ove sesije i svakako Vikimediji Švedske. Nastavila je inspirativnim tonom, inače njoj svojstvenim, i naglasila da se možda ne uklapamo u potpunosti u sve ciljeve održivog razvoja, ali da se ipak pomalo uklapamo. Istakla je da u našem pokretu nema mesta uznemiravanju i da se poverenje gradi: ono predstavlja zbir toga koliko imaš veštine i toga koliko ti je stalo do nečega. Kao zajednica prosto više nemamo toliko poverenja. Napomenula je da su na konferenciji bili prisutni i predstavnici turske zajednice, iako je Vikipedija već pune dve godine blokirana u Turskoj; međutim, uskoro ćemo biti saslušani na sudu, tako da ima nade za pomak. Postoje javni izazovi kao što je taj, ali i lične borbe, tako da ova konferencija i ova zajednica treba da služe da se osećamo bezbedno. Najveći uspesi u prethodnom periodu su ti da sada imamo 150 afilijacija, uključujući i Vikimediju Koreje, prvi ogranak posle 4 godine pauze. Takođe jedan od uspeha u prošloj godini je bila kampanja obnavljanja fundusa muzeja u Brazilu koji je izgoreo. Imamo saradnju sa Ujedinjenim nacijama, jedan Vikimedijanac, Santoš, dobio je nagradu za doprinos očuvanju klasičnog malajalam jezika, Vikimedija Meksika je dobila nagradu FRIDA za smanjenje rodnog jaza, preko ekstenzije za prevođenje sadržaja 500 hiljada članaka je prevedeno ove godine, gde su značajnu ulogu odigrale "baškirske babuške", grupa od dvadesetak starijih žena iz Baškortostana koje neumorno prevode. Povezivanje Vikipodataka i Vikimedijine ostave se takođe intenziviralo, usled čega je 1.63 miliona fajlova na Ostavi dobilo bar jednu stavku na Vikipodacima. Takođe je bilo razvoja na mobilnoj aplikaciji za uređivanje Vikipedije, a što se tiče strategije pokreta, moramo praviti odluke i kompromise: možda bude frustracija u tom procesu, ali uz poverenje možemo to postići.

Organizatori Vikimanije 2019.

Na kraju, na scenu su izašli Džon Anderson i Erik Lut, kao glavni organizatori same konferencije, a onda i Lijam Vajat, kao glavni organizator programa, i Anas Sedrati, zadužen za logistiku. Zahvalili su se svima, a posebno volonterima, zatim partnerima, sponzorima i svima ostalima, kako to običaji nalažu, a onda finalno Vikimediji Švedske. Time je program konferencije i zvanično okončan.

Nakon završetka, nas nekoliko je rešilo da umesto metroom do hotela dođemo alternativnim putem: metroom smo otišli do centra grada, gde smo seli na trajekt, kojim smo se odvezli do Đurgardena, odakle smo uhvatili drugi trajekt i njime se vratili do starog dela grada. Ovo nam je dalo mogućnost da panoramski vidimo grad sa vode. Nakon toga smo se prošetali kroz stari grad, pa sve do hotela. To nam nije dalo previše mogućnosti za odmor, pošto smo vrlo brzo morali da odemo do muzeja Nordiska, gde je održana žurka zatvaranja. Tamo smo uz razgovor, muziku i igru proveli poslednju noć zajedno.

Posle konferencije

Posle konferencije, Miki i ja smo ostali još 2 dana u Stokholmu. Smešteni smo bili u jednom brodu koji je usidren kraj južnog ostrva Stokholma, a u ponedeljak sam posetio Upsalu, a uveče smo otišli na karaoke u jednom kafiću u starom gradu, dok smo u utorak posetili narodni muzej i muzej na otvorenom, Skansen. Sreda je bila namenjena za vraćanje u Srbiju.

Zaključak

Petnaesta Vikimanija meni je baš proletela, možda zato što mi je raspored bio prilično zgusnut, pa nisam stigao ni pošteno da se odmorim. Moguće je i da su mi ranije Vikimanije delovale duže zbog prisustva pretkonferencijskom programu. U svakom slučaju, organizacija je uglavnom bila dobra, nije se kasnilo ni sa čim, a vreme je bilo uglavnom dobro s obzirom na to kakvo je moglo da bude sredinom avgusta u Švedskoj. S druge strane, ručkovi koje smo imali na konferenciji su bili hladni i neraznovrsni, što nije baš godilo većini učesnika. Takođe, razuđenost konferencije i raspoređenost prostora na nekoliko zgrada u okviru kampusa univerziteta takođe je doprinela kašnjenjima ljudi na sesije i osećaju razbacanosti, od čega smo se odvikli budući da se prošli put to desilo tek u Italiji pre 3 godine (Montreal i Kejptaun su imali Vikimanije održane u okviru hotela, pa je prisnost bila veća). Činjenica da smo bili na univerzitetu je takođe značila da smeštaj nije bio blizu, tako da je dnevno putovanje od i do konferencije zahtevalo određeno vreme. Sve u svemu, solidna konferencija koja je postavila određene norme u pogledu organizacije i održivosti, tako da me živo interesuje kako će to jugoistočna Azija da iznese dogodine u Bangkoku, ali siguran sam da to neću propustiti. :)

F± 16:31, 29. septembar 2019. (CEST)

Miljanovo viđenje

Stokholmski univerzitet, mesto održavanja Vikimanije 2019.

Pretkonferencija, GLAM meeting

Lijam je poželeo dobrodošlicu i govorio o istoriji ovog tipa okupljanja, koje se organizuje na svake dve godine i to po treći put. Govorilo se i o sudbini istog, pošto je okupljanje uvek organizovao on kao zaposleni u Europeani, ali ona od januara sledeće godine ukida poziciju na kojoj je on, tako da je sudbina ovog tipa sastanka neizvesna. Prethodni sastanci su bili zasebna okupljanja, dakle ne u okviru Vikimanije ili neke druge konferencije, tako da se Lijam nada da će se neko ponuditi da organizuje ovaj sastanak u budućnosti na nekoj od konferencija.

Munjeviti razgovori, deo prvi

Svi su se na početku predstavili, a Darija iz UK je is koristila priliku da prisutnima podeli knjižice koje je VMUK štampala nakon istraživanja o uspešnosti GLAM programa kod njih. Pošto je prva sesija zapravo bila "ništa", nabacali smo stvari koje bismo hteli da čujemo, pa smo tih praznih pola sata pretvorili u munjevite razgovore.

• Priručnik za otvorene licence za EU

Džon iz Uneska je kratko prezentovao priručnik koji je u izradi već neko vreme, te je priliku iskoristio za vapaj za fidbekom. Naime, u toku je proces kreiranja priručnika za otvorene licence za članice Evropske unije, koji bi vladama i institucijama tih zemalja pomogao da svoje materijale lakše oslobode, tj. stave u neki od paketa CC licenci. Zasad je uspeo da napiše nekih 30 stranica priručnika, na kojima je opisan osnovni proces i generalni okvir za usvajanje slobodnih licenci. Uglavnom, nije ništa što se tiče nas, a jednom kad priručnik bude gotov, trebaće verovatno nekih 10-ak godina da to srpski zakoni prevedu, sažvaću i usvoje kod nas.

• Kampanje

Aleks iz Zadužbine je iskoristio priliku da ukratko prezentuje projekat na kom trenutno radi, a to je resurs centar za kampanje na Meti. Kao što se može videti na Meti (meta.wikimedia.org/campaigns), tamo nema skoro ničega, pošto je tek početak, ali je kratko pričao o frejmovrku koji se tamo nalazi.

• Vikimedija Jermenije

Armine i Tamara Karvajar, jedna od nastavnica iz njihovog projekta, kao predstavnice Vikimedije Jermenije bile su prisutne na ovom GLAM sastanku, a Armine je pre početka već imala jednu svoju sesiju u munjevitim razgovorima (o tome u daljem tekstu). Druga predstavnica je ovaj prazan slot iskoristila da priča o drugom GLAM projektu koji su imali. Naime, institucije u Jermeniji su uglavnom zatvorene i ne toliko voljne da dele svoje sadržaje, te su se oni fokusirali na manje institucije, koje su kod njih takve da uglavnom čuvaju dela i predstavljaju, pa i nose ime po nekom umetniku/naučniku. Razgovori i pregovori sa ovakvim institucijama su lakši jer i njima samima nedostaje vidljivosti i promocije, tako da su sa njima organizovali brojne događaje kako bi popularizovali instituciju - maratone, izložbe,... Institucije su zauzvrat u okviru saradnje oslobađale radove koje imaju u svojim depoima, tako da su na kraju svi bili zadovoljni.

• WMSE specialist organization

Aleks Peterson iz Vikimedije Švedske pohvalio se, tj. pohvalio je Vikimediju Švedske kako su dobili značajna sredstva od neke organizacije iz Švedske koja će im pomoći da modernizuju postojeće, a ujedno razvijaju i nove alatke za GLAM. O ovome je pisano i na globalnoj mejling listi, te ništa novo nije rečeno, a malo toga se i zna. Uglavnom, dobili su iznos višestruko veći od našeg godišnjeg budžeta i sada treba da smisle šta će sve raditi s tim parama.

• Wikimedia Israel - thieves in the night

Ovo je bilo veoma interesantno. Pošto je u Izraelu slična situacija kao u Jermeniji - niko neće da sarađuje, a ono malo saradnji sa institucijama kulture koje su imali rezultirali su samo simboličnim brojem fotografija i članaka. Upravo zbog toga, Vikimedija Izrael je rešila da stvar ‘uzme u svoje ruke’, tj. fotografije. Kao i svugde u svetu, i u institucijama u Izraelu postoje dela koja su u javnom vlasništvu, a njihov broj je veći zbog ranijeg zakona o autorskim pravima koji je bio blaži. I pošto institucije nisu htele da daju ‘svoja’ dela, oni su napravili softver koji prolazi kroz onlajn arhive fotografija na sajtovima tih institucija i ‘krade’ fotografije u javnom vlasništvu, koje su potom ubacili na Ostavu. I bogme ovo je bila ‘velika pljačka’, pošto je na Ostavi osvanulo 28.000 fotografija. Pošto je softver pravio i pokretao volonter, logično je da je čovek radio u večernjim satima jer je tada imao slobodnog vremena, te je ubzo nakon toga osvanuo naslov u novinama koji je Vikimediju Izraela nazvao ‘Kradljivcima u noći’. :) Naravno, oni su se pre cele ove akcije konsultovali sa advokatima i utvrdili da ne rade ništa protiv zakona jer su dela u javnom vlasništvu i mogu se naći na internetu, tako da nisu mogli da budu tuženi od strane tih institucija. U svakom slučaju, ovo je akcija koja pokazuje da ‘očajna vremena zahtevaju očajne mere’, te ne mislim da je nešto što bi trebalo da mi radimo. Iako su oni čisti u očima zakona, po meni ovo donekle doprinosi negativnoj slici o organizaciji, a to nije nešto što treba da prati jednu organizaciju koja se bavi slobodnim znanjem.

• CC certificates

Ovo je bila kratka priča o procesu sertifikacije koju nudi Krijejtiv Komons. Sertifikacija podrazumeva kurs tokom koga se polaznici upoznaju sa svim aspektima CC licenci. Više o kursevima se može saznati na https://certificates.creativecommons.org/, a novina i zanimljivost je što sada postoje kursevi za bibliotekare i za oblast obrazovanja, a trenutno rade na kursu koji je vezan za GLAM institucije.

Scann

Govorilo se o OpenGLAM inicijativi koja je pokrenuta prošle godine na CC samitu u Torontu. Inicijativa predstavlja spoj Krijejtiv Komonsa, Open Knowledge-a i Vikimedijine zadužbine, a od potonje su dobili sredstva koja će im pomoći da definišu principe otvorenog GLAM-a. Uglavnom, tek su na početku, tako da su do skoro radili na kreiranju sajta i revitalizaciji Tviter naloga. Više o njima se može videti na openglam.org, kao i na medium.com/open-glam.

Structured data on Commons

Sandra je naširoko govorila o ovoj temi. Pomenula je da je priča krenula 2017, a ja sam je te godine i slušao na Vikimedijinoj konferenciji. U odnosu na tad, ovog puta je manje pričala u budućem vremenu, tj. nešto su i uradili za ove skoro dve godine, što se može videti i na Ostavi. Zasad su uradili samo nekoliko stvari od celokupnog plana, a to su:

• depicts - prilikom dodavanja fotografija, na kraju se pojavljuje još jedan korak, kada se od korisnika zahteva da navede šta se nalazi na fotografiji. Iskren da budem, ja sam uglavnom preskakao taj deo jer nigde nisam video objašnjenje niti smisao, iako sam znao da ima veze sa struktuiranim podacima. Poenta je da se ovim označavanjem šta se nalazi na slici ona povezuje sa stavkom (ili više njih) na Vikipodacima, što omogućava njeno lakše pronalaženje prilikom pretrage, između ostalog. Diskutovali smo i o problemu što 50 miliona postojećih fotografija nema ove informacije, ali je ona na kraju nešto smuljala, navodeći na zaključak da će ostaviti zajednici da se sama bakće time.
• autor i licenca - nisam skapirao koja je poenta ovoga, tačnije zašto je potrebno da se ovo zasebno unosi kad već postoje te informacije koje se klikću prilikom ubacivanja. Ako sam dobro razumeo, postoji mogućnost da će se botom to ubacivati u nekom trenutku, što pak deluje smislenije, ali opet ne razumem što nisu napravili softver tako da samo pročita podatke koje korisnik unosi kad ubacuje fotografije...
• naravno, i ovog puta je dosta pričala u budućem vremenu, tako da je najavila dosta stvari koje planiraju da urade. Pored ovih za autora i licencu, napraviće i za koordinate i druge stvari (koje već postoje...). Takođe planiraju da usavrše pretragu, ali su naišli na probleme kada su počeli da prave softver za bolju pretragu jer isti nisu mogli da uklope u postojeći, tako da će verovatno nova pretraga funkcionisati preko nekog gedžeta.

Munjeviti razgovori, deo drugi

• GLAM in France

Ovaj čova je pričao o njihovom GLAM-u i o tome kako oni rade. U početku su (kao i mi i, jelte, kao i svi) bili srećni kad se neka institucija odazove ili kada se sama javi, tako da su prihvatali šta su stigli i radili sa svima živima. Međutim, sve su to bile male i nabacane stvari, bez ikakve povezanosti, i, što mi je bilo čudno, bez stažiste (imali dva u periodu 2010-2017). Nakon toga su rešili da stvari malo dovedu u red, te su napravili strategiju za GLAM, koja im je pomogla da se usmere i ciljano prihvataju institucije.

Strategija je napravljena tako da maratone i slične stvari posmatra kao sredstvo, a ne kao cilj, odnosno nije cilj saradnje sa institucijom organizovati maraton, već je to samo sredstvo da se uspostavi saradnja. Nakon toga prava saradnja počinje i ona se ogleda u znatno većim stvarima. Strategija kaže i da se treba fokusirati na dugotrajna partnerstva (ono što sam ja pominjao na listi i za bibliotekare), što znači ne skakati sa institucije na instituciju i svake godine imati nove, već upravo suprotno. Još jedna bitna stvar jeste da izuzetno forsiraju (gruba reč) formalnost, tj. nemaju nijednu saradnju sa institucijom sa kojom nisu potpisali sporazum. Makar na kraju i ne radili sa nekom institucijom (jer eto nisu našli dobar model za dati trenutak), sporazum je i dalje bitan i i dalje je tu, tako da se u nekom trenutku u budućnosti može ostvariti saradnja.

Održali su i nešto slično našem GLAM seminaru (za oko 100 ljudi, dva dana), gde je polovina prisutnih bila iz redova postojećih partnera, dok su ostali bili novi. Jedna zanimljiva stvar jeste ta da su uveli ambasadore partnere - institucije sa kojima su sarađivali ranije, a čije predstavnike sad "vuku" tamo-amo i oni pričaju. Poenta toga jeste da će institucija najviše poverovati drugoj instituciji i zainteresovati se kad čuje dobre rezultate iz prve ruke.

• GLAM + Wikidata

Armine iz Jermenije pričala je prvo o njihovom GLAM-u uopšteno, navodeći da su u prošlosti imali probleme sa institucijama u zemlji, pošto je malo njih bilo voljno da oslobode dela koja se nalaze kod njih, a o čemu sam slušao i kada sam bio u Jerevanu prošle godine. Veći deo institucija u prestonici ne dozvoljava slikanje svojih postavki, a istog su stava i kada je reč o saradnji sa drugim institucijama. Shodno ovom žestokom čuvanju svojih postavki, Vikimedija je nailazila na razne poteškoće da sa njima uspostavi saradnju, pa su došli na ideju da institucijama ponude nešto drugo - saradnju na Vikipodacima. Prilikom pregovora sa institucijama, one su često bile voljne da samo daju kataloge svojih izložbi i postavki, pa je Vikimedija Jermenije shvatila da to može biti iskorišćeno za kreiranje stavki na Vikipodacima. Tako su započeli saradnju sa nekoliko galerija i muzeja, sa kojima su potom organizovali i maratone za pisanje članaka i unos stavki. Zanimljiv deo projekta jeste da se sada na većini sajtova tih institucija pored umetničkih dela nalazi Viki logo koji vodi na članak o slici, kao i logo Vikipodataka koji vodi na stavku o tom delu.

• Wikiba.se

Jens iz Vikimedije Nemačke je ukratko prezentovao Wikibase. Objasnio je da je to softver nastao prvenstveno kako bi pokretao Vikipodatke i u početku nije ni imao ime. Potom su druge institucije počele da se interesuju za njega, te je nakon nekoliko štreberskih imena dobio današnje ime. Nije mnogo detaljisao, samo je naveo par institucija koje ga koriste i rekao da u suštini one koriste Vikipodatke malo izmenjene strukture i za sopstvenu upotrebu. Nisam našao neku povezanost ovog izlaganja sa GLAM sastankom...

• WikiProject Saami

Vikiprojekat koji se bavi manjinskim jezicima koji još uvek nemaju svoj jezički kod, kao i ugroženim jezicima od kojih neki nemaju ni svoj pisani oblik. Uglavnom, neka gospođa kojoj nisam upamtio ime je govorila o celoj akciji promovisanja i pokušaja čuvanja od zaborava ovih jezika, a kroz razne akcije i saradnje. Interesantno je što, upravo zbog toga što ti jezici nemaju svoj jezički kod, nisu mogli da kreiraju Vikipedije na tim jezicima, pa su rešili da se angažuju na druge načine i uglavnom se bavili Vikipodacima i Ostavom. Na potonjoj su radili depiktaton - akciju dodavanja struktuiranih podataka, što je izgleda u poslednje vreme popularno u zemljama koje su upoznatije sa Structured Data on Commons.

Pattypan

Pavel, kreator Petipena, objasnio je kako funkcioniše ovo čudo. Ispostavilo se da nije uopšte čudo i da je prilično lako rukovati njime, jedina frka je skinuti ga i pokrenuti (pošto je napisan u Javi, preuzima se .jar fajl, a da bi on radio, mora da se instaliraju neke sitnice - sve piše na Commons:Pattypan). Uglavnom, voljan sam da kancelariji (i eventualno ostalim zainteresovanim) održim kratku radionicu jer zaista može da pomogne za unose veće od 50 fotografija, da ne govorim o mogućnostima lakog i masovnog imenovanja datoteka, dodavanja opisa i kategorija, a postoji i lak način da se dodaju šabloni koje koristimo za saradnje sa institucijama.

Finding GLAMs

Ovo je alatka koju je prošle godine osmislila Vikimedija Švedske, a koja za cilj ima mapiranje svih institucija kulture na svetu. Mapiranje zapravo funkcioniše dodavanjem stavki na Vikipodacima, ali za one neupućene postoji "sajt" (tools.wmflabs.org/monumental-glam/) preko koga se korisnik uloguje i na lakši i lepši način pregledava, menja i dodaje institucije. Oni ovaj projekat realizuju skoro dve godine, a finansira ih neka ‘leva’ institucija iz Stokholma (ako sam dobro razumeo, u pitanju je šestocifren broj evara). Pošto mi imamo spisak institucija (koji je Ivana G. pravila kako bismo mogli da ih kontaktiramo), predložio sam da mu pošaljem isti, pošto su i više nego voljni da sve to sami unose. No, naši spiskovi su na srpskom (ni manje ni više nego na ćirilici), tako da ću ja to u nekom trenutku uneti.

Prvi dan

Otvaranje

Otvaranje, Aula Manga

Petnaesta po redu Vikimanija počela je u petak, 16. avgusta. Cela konferencija održana je na Univerzitetu u Stokholmu, a sesija otvaranja bila je u najvećem amfiteatru, u zgradi pod nazivom Aula Magna. Tokom otvaranja obratili su se Marija Sefirdari, predsednica Odbora poverenika Zadužbine; Džon Anderson, izvršni direktor Vikimedije Švedske; Erik Lut, glavni organizator; i na kraju Majkl Piter Edson, jedan od osnivača Muzeja Ujedinjenih nacija. Govornici su nam poželeli dobrodošlicu, govorili o istoriji Vikimanije i Vikimedije Švedske, zatim su nas uputili u ovogodišnju konferenciju i dali neophodne logističke informacije. Tokom otvaranja, više od 500 prisutnih Vikipedijanaca i Vikimedijanaca igralo je igricu papir-kamen-makaze, a više o celoj sesiji otvaranja možete pročitati u Filipovom izveštaju.

Building Technical Capacity in Smaller Wikis

Standardna konferencijska sesija gde se samo nabacaju problemi i onda istekne vreme, bez da obradimo neki problem i nađemo neko rešenje… Uglavnom, pričali smo o problemima koji se javljaju na manjim jezičkim projektima i o nedostatku tehničkih mogućnosti da se isti reše. Svako od nas je na početku naveo iz koje zajednice dolazi i kakvo je stanje kod nas. Na sr.wiki i nije toliko loša situacija, pošto imamo nekoliko tehnički potkovanih ljudi koji rukovode botovima i bave se Fabrikatorom kada je neophodno rešiti veće probleme. Na drugim projektima situacije znaju da budu i gore, mada postoje i relativno manji projekti sa većom tehničkom potkovanošću. Ja sam kao naše probleme naveo dva pisma i sve probleme koje to povlači sa sobom, od kojih je trenutno najaktuelniji to što su nam šabloni duplirani po pismima i ne postoji mogućnost istovremenog ažuriranja. Takođe, kod nas nije nimalo razvijen proces uvoženja informacija sa Vikipodata, a i nemamo baš ljude koji su zainteresovani za to i koji bi se time bavili. Još jedna stvar koja se izdvojila kao problem koji se može identifikovati i kao naš jeste što, u odnosu na veće Vikipedije, ORES kod nas nije dovoljno dobar te se ne može iskoristiti njegov pun potencijal. Na Vikipediji na ruskom je, primera radi, ORES toliko istreniran da automatski vraća izmene koje identifikuje kao očigledne vandalizme. Kod nas je situacija takva da mislim da pre svega retko ko zna šta je u stvari ORES, a kamoli da ga veliki broj ljudi koristi. Pošto je u mojoj grupi bio zaposleni iz Zadužbine koji se, između ostalog, bavi ORES-om, predložio sam veću angažovanost Zadužbine po tom pitanju i upoznavanje i obaveštavanje zajednica oko tih novih tehničkih stvari, kao i jasno navođenje šta i kako treba uraditi da bi tehničke stvari mogle da funkcionišu kako treba. Ovako kako je, neki pojedinci saznaju za nešto na Meti, Fabrikatoru ili na nekom drugom projektu i, ukoliko imaju želje i vremena, oni se pozabave time, u suprotnom ništa od toga. Kad bi se Zadužbina pozabavila edukovanjem zajednica, bilo bi znatno lakše naći neke ljude koji bi pomogli u eventualnoj lokalizaciji i primeni takvih alatki.

Ensuring visibility for your country's GLAM institutions on the Wikimedia projects

Mislio sam da će biti nešto drugačije i korisnije, ali ovde su pričali skoro pa iste stvari kao na pretkonferenciji - premalo GLAM institucija je predstavljeno na Vikipodacima (31.000 od 2,5 miliona biblioteka, recimo). Pričali su opet o alatki FindingGLAMs koji ima za cilj da poveća ove brojke, a na malo lakši način od prostog uređivanja Vikipodataka. U suštini, preko alatke/sajta se menjaju i dodaju institucije, a u pozadini se zapravo vrše izmene na Vikipodacima.

An introduction to Phabricator, where the developers are

Andre je pokazao šta je i kako se koristi Fabrikator. Ne bih mnogo dužio o ovoj sesiji, pošto je bila praktična i detaljno je objašnjavao sve - od procesa prijavljivanja, preko kreiranja tiketa do pronalaženja postojećih tiketa i praćenja istih. Nakon sesije sam ga priupitao o problemu koji imam(o) (a koji je bio previše sitan da bih ga prijavio za Community Wishlist krajem prošle godine) - na sr.wiki je ista prečica na tastaturi (Shift+Alt+V) za dve stvari - Prikaži pretpregled i Vizuelni uređivač. To je i jedan od razloga zašto sam posetio sesiju - hteo sam da saznam kako funkcioniše Fabrikator i kako prijaviti problem. Nakon konferencije sam to učinio, međutim, ispostavilo se da je to problem još na nekoliko projekta, a zbrka je nastala odmah nakon što je Vizuelni uređivač uveden kao podrazumevan, te su programeri njemu nemarno dodelili prečicu koja je već bila zauzeta. Kako je ovo problem ne prevelike urgentnosti, čisto sumnjam da će se iko pozabaviti rešavanjem istog...

Phabricator for chapters

Nakon Andrea, pozornicu je preuzeo Sebastijan Berlin iz Vikimedije Švedske, koji je govorio o tome kako je upravo taj Fabrikator, koji se inače koristi za rešavanje tehničkih problema, Vikimedija Švedske iskoristila za koordinaciju svojih poslova. Ako mene pitate, ovo je jedan od onih slučajeva kada se nešto forsira samo zato što je open-source. Fabrikator je samo bleda kopija Trela i JIRA-e, a postoje brojna ograničenja do toga da recimo programe može da pravi samo izuzetno mali broj pojedinaca sa privilegijama sličnim administratorskim na Viki projektima. Da ne pričam o tome da je, kao i na Vikipediji, sve apsolutno vidljivo i svaka stranica ima svoju istoriju, te je nemoguće baviti se osetljivim stvarima, komentarisanjem ljudi (recimo prilikom izbora učesnika za konferenciju), budžetima i sličnim stvarima.

Ispred Gradske skupštine, pre svečanog prijema

Ženski hor na svečanom prijemu

Posle ove sesije, imali smo kratki predah i u popodnevnim časovima svečani prijem u Gradskoj skupštini. Na početku nas je dočekao ženski hor, a tokom prijema su se obratili predsednik Vikimedije Švedske, kao i gradonačelnica Stokholma, koji su izrekli par lepih reči o Vikimaniji i viki pokretu, pa ustupili mesto horu da otpeva još jednu pesmicu. Nakon toga smo imali mini-večeru i šampanjac, da bi prijem završili grupnom fotografijom.

Drugi dan

Big Open partnerships at national level

Kada sam birao sesije za drugi dan, prevideo sam ovo ‘Open’ u naslovu, te se nadao da će govoriti o saradnji sa vladama, ministarstvima i velikim institucijama, u nadi da čujem nešto korisno što bi nam pomoglo da poboljšamo saradnju sa našim ministarstvima. No, ovo su više bili munjeviti razgovori tokom kojih su izložene tri priče o slobodnim licencama i saradnjama vezanim za njih. Pričalo se o Open Denmark projektu - o tome kako su probali da spoje sve organizacije koje se bave slobodnim znanjem u Danskoj (Vikimedija, CC i još svega par njih; od kojih je samo Vikimedija netrivijalna i ima više od nekoliko desetina interesenata); potom je Rahmat pričao o višegodišnjoj saradnji između Vikimedije Indonezije i CC Indonesia (što bi bilo lepo da možemo i mi kad bi CC Serbia postojao…); da bi na kraju Maja iz Slovenije sa čudnom prezentacijom (koju je nacrtala, slikala i stavila na slajdove :) ) govorila o svojoj firmi i o tome čime se ona bavi (?).

Onboarding and Retention

(Hungarian and French Wikipedias & Encouraging the spirit of new editors - A structured approach to mapping onboarding efforts)

Po meni jedna od najzanimljivijih sesija u prva dva konferencijska dana. Iz nekog razloga smo se pogrešno razumeli prilikom dogovaranja, te smo i Ivana i ja završili na ovoj sesiji (inače smo se trudili da idemo uvek svako na različite sesije kako bismo pokrili što više tema). No, to se ispostavilo kao dobra stvar, pošto je radionica bila prilično interaktivna i dosta smo se dobro predstavili, a i pohvatali neke korisne stvari.

Naime, radilo se o privlačenju urednika i pre svega njihovoj motivaciji da nakon toga nastave da doprinose. Na početku su Tomaš iz Mađarske i Benoa iz Francuske (koji trenutno radi za Fondaciju) predstavili primere dobre prakse koji su oni sproveli u svojim zajednicama, a koji su im pomogli da zadrže urednike. Tomaš je pričao o oflajn aktivnostima koje su koristili da privuku urednike i potom nastavili sa istima kako bi te iste ljude nastavili da angažuju. Što se tiče Francuske, oni su govorili malo u prošlosti - vratio se u 2011. godinu kada su primetili znatan pad u broju novih urednika koji uređuju neko duže vreme, a ne samo jednokratno. Stoga su odlučili da promene neke stvari: sredili šablon za dobrodošlicu, uveli neku stranicu za postavljanje pitanja (drugačije od Trga), gde su novi urednici dobijali odgovor u vrlo kratkom roku. Ono što su temeljno promenili bile su zastarele stranice za pomoć (valjda ćemo i mi jednog dana započeti ovo...) i ubacili mnoogo više slika, snimaka ekrana, smanjili količinu teksta, uveli boje i ikonice,... Takođe su imali i program mentorstva - zasebna stranica na koju su upućivani svi novi korisnici kako bi dobili pomoć za ono što im treba. Stranica je bila takva da su se na nju upisivali iskusni korisnici i administratori, koji su, između ostalog, navodili svoje oblasti interesovanja, kako bi novajlije znale kome da se obrate ako im, recimo, treba pomoć za biografiju nekog sportiste.

Ono što sam takođe pohvatao tokom ove sesije bilo je da neke Vikipedije novoregistrovanim korisnicima šalju mejl dobrodošlice. Premda na prvi pogled deluje nepotrebno, treba razmisliti o tome jer gotovo svaki sajt šalje takav mejl kad se korisnik registruje na njega, te su ljudi navikli na te mejlove i oni mogu da sadrže ukratko značajne informacije i linkove (ne sećam se da li mi to imamo i da li je to podrazumevano - davno sam se registrovao xD).

Nakon ovih kratkih predavanja, imali smo praktičan deo gde smo se prvo međusobno upoznali - igrajući ljudski termometar saznali smo koliko dugo je svako od nas uključen u privlačenje i zadržavanje novih urednika, a potom i koliko aktivnih urednika ima Vikipedija koju uređujemo. Ivana i ja smo završili sa Natalijom iz Poljske, Ester iz Katalonije i Mikolom iz Ukrajine. Iako su Vikipedija na poljskom i ukrajinskom veće od naše, ipak spadamo donekle u istu grupu u odnosu na one sa po 30 urednika mesečno (30 urednika sa po najmanje jednom izmenom) ili one sa po 6.000 ili 7.000. Imali smo zadatak da na zelene papire upišemo oflajn, a na žute onlajn aktivnosti koje postoje u našoj zajednici, a koje se koriste za retenciju urednika. Nakon toga smo papire lepili na zidove i pokušali da ih klasterujemo po grupama, a potom diskutovali sve napisano. Dosta smo govorili o našim aktivnostima, prvenstveno o Diskordu kao načinu za lakšu komunikaciju između urednika, ali i tutorijalima koje smo kreirali u saradnji sa VIŠER-om. Pre krajnjeg kratkog izlaganja svim prisutnima, dobili smo stikere u obliku srca koje je trebalo da stavimo na one aktivnosti za koje smatramo da najviše doprinose zadržavanju urednika. I, Diskord je odneo pobedu! :) A u top tri su se našli i tutorijali. Ljudi su još tokom diskusije bili pozitivno oduševljeni, a dosta od njih nikad nije ni čulo za Diskord kao društvenu mrežu. U svakom slučaju, svidela im se ideja olakšane komunikacije koja daje mogućnost da se lako rešavaju problemi, a iskoristio sam priliku da im pokažem i kako to izgleda u praksi, te pokazao kanale koje imamo i kako je sve to organizovano.

Wikidata in your language

Radionica je bila interesantna, pošto su predavači pokazali koji je smisao postojanja svih onih naziva na različitim jezicima u svakoj stavki na Vikipodacima. Pored toga, prikazali su i kako utiče nedostatak određenih label-a na stvari u kojima se Vikipodaci koriste, između ostalog infokutije na Vikipediji (vidi narednu sesiju), ali i za Ostavu, gde sada postoji uniformna infokutija koja automatski kupi podatke sa Vikipodataka i prikazuje ih. Svega 9 jezika su ‘pristojno’ predstavljeni na Vikipodacima - od preko 50 miliona stavki na Vikipodacima, 77% ima label na engleskom, i još 8 jezika ima svoj label na 10% stavki. Svi ostali jezici se pojavljuju u manje od 5 miliona stavki. Stoga su prikazali neke od načina kako se mogu dodavati imena na drugim jezicima za stavke po izboru, kao i za masovnije i struktuiranije dodavanje. Na primer, NameGuzzler, TABernacle, QuickStatements, a naravno i (dobri stari) SPARQL.

Wikidata infoboxes

Preposećena sesija koja na kraju nije ispunila očekivanja. Došlo je brda ljudi jer su predavači bili odlični i tema je bila primamljiva. Ideja je bila da se pokaže kako funkcionišu infokutije koje se ne moraju uopšte popunjavati, već sve (ili određene) podatke vuku s Vikipodataka. No, pošto je bilo previše ljudi, par njih nije bilo najupućenije u temu, te su predavači neko vreme izgubili na osnovama. Potom su pokazali kako zapravo izgledaju te infokutije i ušli u kod članka gde se nalazi jedna od njih. Stvar je u tome da infokutije preko Vikipodataka vuku sve informacije otud, a prikazuju ono šta zajednica napravi da pokažu. Polja u infokutiji ostaju prazna, a ako se unese nešto, onda će to nešto biti prepisano preko podatka sa Vikipodataka, tj. uvek će se prikazati lokalni podatak. Sve su to lepo objasnili, naveli da 20-ak najvećih jezičkih verzija koristi ove infokutije, ali ni traga od načina kako napraviti iste, pošto su imali samo pola sata, a izgubili dosta na neke sporedne stvari.

Wikidata lexemes

Apsolutno ništa nisam skapirao... I nije do mene, pošto ni Toni iz Makedonije nije pohvatao poentu radionice. Predavač je, koliko sam video u opisu sesije, trebalo da nam objasni šta su leksemi, kako oni funkcionišu i za šta se koriste. Umesto toga, pokazao nam je par stavki na Vikipodacima gde su se videli leksemi na čudan način (očigledno je u pitanju neka alatka ili ekstenzija pošto ja za te stvari nisam imao lekseme), a nakon toga je priču prebacio na neku alatku na tools.wmflabs.org za koju nije objasnio ni koji je smisao iste, osim što je pokazao statistike, na osnovu kojih se dalo zaključiti da najviše leksema postoji na engleskom, francuskom i švedskom jeziku (sve skupa manje od 50.000).

Coolest Tool Award 2019

Ovo je bila jedna od zabavnijih sesija. Tačnije, nije bila sesija već dodela nagrada za najbolje alatke kreirane ili dosta korišćene u toku protekle godine. Celokupni snimak dodele može se videti na ovom linku, a na ovoj stranici se mogu videti ovogodišnji dobitnici nagrada. Naime, nagrada se dodeljuje u 10 kategorija - Experience, Tiny, Impact, Reusable, Editor, Developer, Mobile, Newcomer tool, Outreach, Eggbeater - a dobitnici su redom Locator-tool, HotCat, InternetArchiveBot, Pageviews Analysis, QuickStatements, Codesearch, Commons Mobile app, NOA upload tool, Dashboard, Twinkle.

Treći dan

Improving Knowledge Base Construction from Robust Infobox Extraction

Kao što i samo ime sesije kaže - nešto komplikovano i previše tehnički. :) Lik iz Epla pričao o tome kako oni koriste infokutije na Vikipediji i Vikipodatke za unapređenje svojih sistema, gradeći graf bazu. To je sve što sam razumeo. Uglavnom, ideja sesije bila je da se pokaže da Vikipedija ima i drugih primena sem one primarne, u ovom slučaju i za proizvode velikih kompanija kao što je Eplova Siri.

Reforming the Featured Article process in the Indonesian Wikipedia

Predstavnik Vikimedije Indonezije prikazao je proces promene i unapređenja sistema izbora izabranih članaka na njihovoj Vikipediji. Pošto je i kod njih kao i kod nas bilo puko prebrojavanje glasova, rešili su da stvari malo promene jer je taj sistem problematičan i Vikpiedija ne treba da bude demokratija. Međutim, sistem koji postoji na Vikipediji na engleskom je bio očigledno neprimenljiv u njihovoj situaciji (kao što nije ni u našoj), te su rešili da isti malo modifikuju i prilagode. Novokreirani sistem izbora članaka kod njih sada funkcioniše tako što ne postoji glasanje, već samo rasprava koja traje dve nedelje. Za vreme rasprave, urednici pišu recenzije koje ne smeju da budu kraće od nekoliko rečenica. Stoga, ukoliko neko napiše ‘podrška autoru’ ili ‘(ne) sviđa mi se članak’, kao i ako samo stavi ‘za’ ili ‘protiv’, ti komentari neće biti uvaženi ili čak mogu biti obrisani. Nakon što istekne predviđeno vreme za raspravu, članak dobija status ukoliko su uvažene sve kritike i otklonjeni svi nedostaci iskazani tokom rasprave.

U međuvremenu sam i sam razgovarao sa nekim našim korisnicima i pomenuo ovaj sistem, te smo pokrenuli raspravu na Trgu o promeni ovog procesa. Međutim, usled nedostatka vremena (zbog čega i ovaj izveštaj kasni), Acamicamacaraca je bio nestrpljiv te je pogrešno razumeo i/ili preneo moju ideju, tako da je rasprava otišla skroz u drugom smeru. Ipak, na kraju će verovatno doći do neke promene na sr.wiki - trenutno je u velikoj meri podržan predlog da se produži trajanje rasprave i da, ukoliko nema primedbi na članak ili ukoliko iste budu otklonjene tokom rasprave, članak dobija status bez ikakvog glasanja.

Describing files on Structured Commons: problems and opportunities

Sandra je održala radionicu o struktuiranim podacima na Ostavi. Slušao sam je na pretkonferenciji, kada je govorila uopšteno o ovome, te sam svratio i na radionicu, gde je pričala više o već urađenim stvarima u okviru ovog projekta. Pošto je na radionici bilo neupućenih, osvrnula se i na stvari koje sam već ranije opisao u izveštaju, a potom smo u eterpadu nabacali veliki broj problema i pohvala vezane za struktuirane podatke i onim stvarima koje nas najviše interesuju davali plusiće (imali smo 5 plusića koje smo mogli da raspodelimo kako god želimo). Kada je prošlo vreme predviđeno za predlaganje i davanje plusića, pročitala je ‘najpopularnije’ predloge, te smo se podelili u grupe i malo diskutovali o istima. No, pošto nismo imali puno vremena, nismo stigli da detaljno analiziramo sve probleme koje smo dobili, već smo ih samo površno prošli.

Updating the desktop experience for Wikipedia

Dvoje ljudi iz Zadužbine pričali su o ovom procesu, koji je najavljen na zanimljiv način - tako što su dan pre sesije postavili poster redizajnirane Vikipedije u hodnik i ostavili stikere kako bi ljudi mogli da komentarišu i predlažu neke nove stvari. Meni se još tad odmah svideo novi dizajn, te sam ostavio nekoliko komentara i poslao sliku urednicima na Diskordu kako bih video šta oni misle. Mišljenja su bila podeljena - neki su bili mišljenja da je i trenutni dizajn Vikipedije sasvim okej, dok je veći broj ljudi snažno podržao proces redizajna i složio se da je promena neophodna. Da se vratim na sesiju. Planirano je da ona traje (samo) pola sata, ali kako u toj sali nije bilo drugih sesija posle toga, ona je produžena na sat vremena. Na početku su Olga i njen kolega prikazali istoriju dizajna Vikipedije i promene istog, te su na kraju došli do zaključka da nijedna promena nije napravljena skoro deset godina, ako se izuzmu sitne korekcije koje su vršene tokom vremena. Naravno, postoje razne skripte i druge teme koje su pravljene od 2010, ali one nikada nisu bile ni blizu kvalitetne da postanu podrazumevana tema. Razlog za ovoliko neažuriranje donekle je taj što se Zadužbina dosta posvetila mobilnom uređivanju, kako aplikaciji, tako i uređivanju preko pretraživača. S obzirom da je to takoreći završeno, ove godine je formiran tim koji će se u narednom periodu baviti modernizacijom desktop verzije sajta. S tim u vezi, onaj poster koji su postavili dan pre bio je ništa drugo do puki nacrt i gruba verzija koja je trebalo da prikaže u kom smeru bi mogla da ide modernizacija. Kao što sam pomenuo, tim je osnovan tek ove godine i dosad su se bavili samo analizom, pa su na osnovu toga napravili nekoliko skica, od kojih se svaka fokusira na neki problem.

Ono što su oni zaključili nakon istraživanja jeste da izgled Vikipedije može da bude mnogo bolji u smislu da pomogne lakše čitanje i uređivanje, da novajlijama, ali i čitaocima, olakša snalaženje, kao i to da smanji trenutnu prenatrpanost i fokus stavi na sadržaj, pošto je to najbitnije, a ne gomila nekih linkova i stvari sa strane. Pored toga, sami programski jezici u kojima je napisana Vikipedija su u poslednjih deset godina izuzetno evoluirali, promenili se i poboljšali, te nema smisla živeti u prošlosti i koristiti se zastarelim verzijama.

Ne bih ulazio u detalje njihovih ideja, pošto možete pogledati slike i videti stranicu projekta (w.wiki/7EF), ali neke od bitnijih (vidljivih) stvari koje će biti promenjene jesu ubacivanje ikonica pored (ili umesto) linkova kako bi sajt izgledao više user friendly, polje za pretragu će biti u centralnom delu i preko cele dužine ekrana (kako bi ljudi mogli lakše da ga uoče i kako bi bilo češće korišćeno, tj. da navede čitaoce da nastave da traže stvari na Vikipediji, a ne da se vrate na Gugl), sa desne strane će biti uvedena "Analitika" (koja će prikazivati broj izmena, ime osobe koja je napisala članak, broj urednika...) i drugo. Naravno, sve ovo može i dosta stvari će verovatno biti promenjeno, pošto se modernizovana verzija Vikipedije očekuje tek za oko dve godine. Na sesiji smo i mi sami predlagali neke stvari koje mogu takođe biti unapređene, a pretpostavljam da će biti sprovedeno i istraživanje stavova i želja zajednice u pogledu mogućnosti za unapređenje. Treba imati u vidu i da su programeri iz Zadužbine uzeli u obzir razlike između prethodnih promena dizajna, te da ova nova promena neće biti izmišljanje tople vode, jer nije poenta napraviti novi sajt, već modernizovati postojeći, uz održavanje jednostavnosti i prepoznatljivosti.

Zatvaranje

Zatvaranje konferencije počelo je govorom Džimija Vejlsa, koji je tom prilikom proglasio Emnu Mizuni za Vikimedijanca 2019. godine. Nakon Džimija, na scenu su izašli predstavnici ESEAP organizacije (East Southeast Asia and Pacific) - grupa više vikimedijinih ogranaka i korisničkih grupa - koji su najavili da će oni biti zaduženi za sledeću Vikimaniju, a koja će biti održana u Bangkoku. Potom je govorila Ketrin Mar, da bi se zatvaranje konferencije završilo kratkim zahvaljivanjem glavnih ovogodišnjih organizatora.