Filipovo viđenje

Posle dve godine pauze, Vikimanija se ponovo desila! Čini mi se da nije potrebno naglašavati da je pandemija uzrokovala opštu konfuziju u 2020. godini i da je to glavni razlog zašto nije održana Vikimanija te godine, što uživo, što onlajn. Meni je posebno žao, jer bi mi to bio prvi put da odem na Tajland, destinaciju koju sam godinama priželjkivao. Međutim, ta konfuzija od prošle godine nije smela da se ponovi i ove, i videvši kakvi su globalni trendovi oko putovanja i epidemioloških situacija širom razvijenih i nerazvijenih zemalja, Zadužbina Vikimedija i organizacioni tim Vikimanije su odlučili da je definitivno najbezbednije i najsigurnije održati konferenciju ove godine onlajn. I ovo je do sada bio najveći onlajn događaj u svetu Vikimedije, održan silom (ne)prilika, ali ipak održan, i to, moglo bi se reći, prilično uspešno.

I ove godine sam prisustvovao konferenciji pre svega kao posmatrač, iako sam imao izlaganje u jednoj sesiji. No, tradicija koju sam ustanovio još davne 2006. godine, a to je da dajem izveštaj celoj zajednici oko mog iskustva sa konkretne Vikimanije, neće izostati ni ovog puta, premda nisam prisustvovao konferenciji ni kao predstavnik Vikimedije Srbije, ni kao predstavnik korisničke grupe "Vikipedija i obrazovanje", već isključivo u svom "civilnom" kapacitetu. Primetićete da, za razliku od prethodnih događaja, izveštaj sa ove Vikimanije dosta kasni u odnosu na vreme održavanja iste, što se može opravdati nedostatkom vremena u mom životu, ali i nedostatkom pritisaka da se izveštaj kompletira u određeno vreme. Stoga, koristim hladne dane tokom svog odmora na grčkom primorju krajem septembra (dakle više od mesec dana nakon događaja) da iskucam ovaj izveštaj, i još hladnije dane u Beogradu početkom novembra (dakle skoro tri meseca nakon događaja) da ga dovršim. Iako on sledi dosta nakon same konferencije, budite bez brige, jer sam vodio temeljne beleške kod svake sesije kojoj sam prisustvovao.

Za razliku od prethodnih godina, ili bolje rečeno prethodnih izveštaja, moje opšte zaključke, zapažanja, zamerke i zabeležbe sa same konferencije ću predstaviti na samom početku, a tek onda opise konkretnih sesija. Pa da krenemo:

Za organizaciju same konferencije korišćena je platforma (sajt, aplikacija) "Remo". To je samo jedan u nizu sada naširoko dostupnih softvera za virtuelne konferencije i udaljeno prisustvo, a cilj tih platformi je da omoguće što je moguće verniji doživljaj prisustva na konferenciji: to podrazumeva da postoje virtuelne zgrade, spratovi, prostorije i stolovi, koji služe za logičko i fizičko razdvajanje formalnih i neformalnih aktivnosti konferencije. Formalne aktivnosti predstavljaju plenarne sesije (koje su u ovom slučaju uglavnom bile u zgradi 1), kao i ostale paralelne sesije (koje su se dešavale u nekoliko drugih zgrada), dok neformalne aktivnosti predstavljaju ili organizovane tematske stolove (sa jaaako velikim brojem stolova) ili neobeležene stolove za ad hok konverzacije (svako je mogao da zapodene audio-video konverzaciju sa čovekom ili ljudima koji su prisutni za istim stolom). Svaka sesija je za prisutne imala mogućnost četovanja, gde su ljudi vršili konverzaciju sa prezenterima ili ostalim prisutnima, a gde su mogli i da postavljaju pitanja za relevantne osobe. Svakako, 6 zgrada sa po 10 spratova pružalo je dovoljno mogućnosti za minglovanje, ali i samovanje.
Za potrebe prezentovanja je, pak, korišćena druga platforma: Strimjard. Mehanizam većine sesija je bio sledeći: prezenteri su ili snimili unapred svoje prezentacije ili su prezentovali uživo, i sve je to bilo miksovano preko Strimjard platforme, koja je prilično zgodna za strimovanje u konferencijskim uslovima. Međutim, taj strim sa Strimjarda se prenosio na Jutjub i ljudi su bili u mogućnosti da prate celu konferenciju preko Jutjub striminga, ukoliko su želeli da budu pasivni posmatrači, tj. bez mogućnosti interakcije. A onda je Remo preuzimao strim sa Jutjuba i prikazivao ga u okviru svoje platforme, gde su ljudi imali mogućnosti interakcije. Sve u svemu, ovaj lanac Strimjard - Jutjub - Remo uticao je na to da postoje određene tehničke smetnje kod praćenja samih sesija, budući da je moglo da bude prilično finog kašnjenja između originalnog strima na Strimjardu i finalnog strima na Remou. Nekada je Remo čak i "vrteo", tj. učitavao strim neko vreme, pa ga tek onda prikazao, što može biti posledica loše konkcije samog učesnika, ali i tehnoloških limita samo Remoa. Jedna sesija je išla direktno preko Remoa, tj. bez korišćenja Strimjarda i ona je bila najboljeg kvaliteta, valjda zbog izbegavanja toliko indirekcije, a takođe je pružala mogućnost da ljudi zvukom i slikom dođu "na scenu". Uglavno, nije sve bilo glatko, ali nije bilo ni strašno.
Pored ove dve platforme, korišćen je i Eterpad, kao i svake godine, za vođenje beleški, postavljanje pitanja iz publike (a i odgovora) i sl. Dobra stvar je što su pripremili šablon za svaku sesiju, tako da je svaka sesija imala pridružen nezavisni Eterpad dokument, ali nisu svi linkovi bili pretpopulisani tim šablonom u startu. No, još jedna dobra stvar je što je većina sesija imala bar jednu osobu koja je bila predodređena za hvatanje beleški, tako da je pisana dokumentacija nakon samog događaja bila jedna od najboljih do sada.
Moja glavna zamerka oko organizacije je tajming. Iako su planirali da učine program dostupnim u velikom broju vremenskih zona, nerealno je bilo očekivati da će svakome ceo program biti dostupan. Nama Evropljanima je raspored možda i najviše bio prilagođen, jer nije bilo sesija koje su bile u sred noći (najkasnije što je bilo je bilo oko ponoći). Amerikanci i Australazijati su imali malo više problema u snalaženju sa vremenima, ali šta da se radi. Moja veća zamerka se tiče organizacije sesija, odnosno tajminga između samih sesija. Naime, kod oflajn događaja uvek se ostavlja petnaestak minuta između bloka sesija kako bi ljudi proteglili noge, preselili se iz prostorije u prostoriju (koje često umeju da budu prilično udaljene, posebno ako se Vikimanija održava na kampusu nekog univerziteta ili na različitim spratovima nekog hotela) i napravili mentalno-fizičku pauzu od aktivnosti. Na ovom događaju to nije bio slučaj, i osim kraćih, retkih i neregularnih pauza, nije bilo načina da se čovek odmori, što mentalno što fizički između dva bloka sesija. Ovo je posebno naglašeno uzevši u obzir sedenje za istim računarom, nepostojanje ostalih ljudi za opuštene konverzacije i količinu informacija kojima smo bili izloženi. Nije pomagala ni činjenica da, za razliku od oflajn konferencije, gde obično ima malog zakašnjenja sa započinjanjem sesija i gde se obično prvo proceni spremnost prostorije za početak, ovde nije bilo ničeg takvog, već su sesije startovale tačno u planirano vreme, pa je svako kašnjenje uzrokovalo propuštanje uvodnih izglaganja i početnih slajdova. Tehnički problemi koje sam gore naveo takođe su odmogli u tome, tako da sam većinu početaka prezentacija zapravo propustio. Takođe, umesto tri dana sa sadržajem, ove godine je bilo četiri puna dana, koja su nekad trajala i po 10 sati. Sve u svemu, nakon Vikimanije sam izašao vrlo iscrpljen, pre svega mentalno, od količine informacija i intenzivne koncentrisanosti, dok su fizičke posledice dugotrajnog sedenja priča svoje vrste.
Ideja Remoa kao platforme je da se simulira, pored samih sesija, i doživljaj oflajn događaja, odnosno taj faktor minglovanja. Međutim, sve je evidentnije da to nije moguće verno replicirati u onlajn okruženju. Kada je događaj uživo, ljudi koji se od ranije poznaju se prosto nasumično sreću u hotelu, ispred prostorija gde se održava konferencija, u raznim hodnicima, a svakako imaju mogućnost da ugovore viđanje na piću, uveče u restoranu, u nekoj prostoriji koja im je dostupna itd. Upoznavanje novih ljudi je daleko kompleksnije, jer u onlajn okruženju nije ni izbliza lako naleteti na tvog poznanika koji priča sa tvojim nepoznanikom, pa se nonšalantno ubaciti u razgovor i upoznati nove ljude. Takođe, prisustvo na udaljenoj lokaciji od kuće čini da se ljudi osećaju i fizički i mentalno udaljeni od svog "stvarnog života" i imaju mogućnost da se tih nekoliko dana predaju celom doživljaju Vikimanije. Međutim, kada pričamo o ovakvom događaju na internetu, kome prisustvujemo iz sopstvenih domova, jasno je da će "stvarni život" neminovno biti isprepletan sa doživljajem Vikimanije, što daleko smanjuje nivo involviranosti na marginama događaja. Ja sam za potrebe Vikimanije uzeo samo jedan slobodan dan na poslu (ponedeljak, a čak sam i tada morao da tokom nekih sesija uskačem na sastanke), dok recimo u utorak nisam uzeo, jer je Vikimanija bila nakon 3 popodne, pa je bilo lako uklopiti je sa poslom. To samo govori u prilog činjenici da nisam iskoristio ništa od predviđenog vremena za "netvorking" na Remou, jer sam imao gomilu bitnijih stvari u svom životu, koji prvi put nije pauziran zbog Vikimanije. Što se tiče interakcija između sesija, i toga sam imao u ograničenim količinama — jesam se susreo u nekoliko navrata sa viki-prijateljima, ali je to bilo kratko, nesadržajno i simbolično. Drugim rečima, simulacija događaja uživo je možda za nekoga i bila efektivna, ali meni to prosto nije pilo vodu i radije sam želeo da u pauzama proteglim noge, izađem na vazduh, završim nešto privatno ili pustim mozak na ispašu, nego da dodatno interagujem sa ljudima.
Prisustvo ljudi na ovakvoj konferenciji je trebalo da bude drastično drugačije od prisustva na klasičnoj konferenciji. Naime, konačno nije postojao limit u broju ljudi za prisustvo (osim možda nekog teorijskog tehničkog limita, ali on nikad nije spominjan kao nešto ograničavajuće) i svako ko se na vreme registrovao (besplatno, je li), mogao je da prisustvuje. I organizatori su se na početku konferencije hvalili time da je ovo jedna od najvećih Vikimanija do sada, jer je bilo preko 4 hiljade registrovanih ljudi. Međutim, broj registrovanih ljudi i ljudi koji su efektivno učestvovali u konferenciji (bilo kao pasivni posmatrači ili aktivni učesnici u diskusiji) bio je višestruko manji. Na Remou za svaku sesiju postoji brojač prisutnih ljudi i taj broj je samo kod plenarnih sesija prelazio 300, a kod standaradnih sesija je umeo da bude i omanji dvocifreni broj. Ove brojke su zapravo skromnije od većine oflajn Vikimanija, sa bitnom razlikom što je sada, po prvi put (ako se ne varam), svaka sesija strimovana i samim tim dostupna neposredno nakon završetka događaja. Ljudi su dakle mogli da prate Vikimaniju bilo preko Remoa, bilo preko Jutjuba, ali su brojke na Jutjubu bile još skromnije nego na Remou. Ja sam znao da će Vikimanija produkovati ogromnu količinu sadržaja i da neće biti šanse da ja išta odslušam/odgledam nakon same konferencije, pa sam dao sve od sebe da pratim Vikimaniju u realnom vremenu, kao što bih to radio da je Vikimanija uživo. Prilično sam siguran da većina ljudi slično nema želju da prolazi kroz sve te silne video klipove na Jutjubu, mesecima ili godinama nakon održavanja konferencije, osim možda u slučaju da nekoga nešto konkretno i specifično interesuje, tako da sam pomalo razočaran malim brojem posetilaca. Možda je i raznolikost u vremenskim zonama participanata uticala da posećivanje bude neravnomerno, ali svakako sam očekivao veće brojke. Još jedan faktor je bio taj da, upravo zato što ljudi nisu fizički na jednom mestu, mogli su da "upadnu" na Vikimaniju kad god im se prohte (kad imaju vremena, kad ih nešto posebno interesuje, ili kad treba da prezentuju), pa je verovatno i to uticalo na smanjeno prisustvo u odnosu na situaciju kada je neko fizički van svoje zemlje, pa propuštanje konferencije stvara neku vrstu FOMO efekta (Fear Of Missing Out).
Formati sesija su bili, zbog prirode realizacije konferencije, najskromniji do sada — praktično su postojale samo plenarne sesije (ili rafalne nasnimljene mini-prezentacije ili montirani "video prilozi" ili žive panel diskusije) i regularne sesije (prethodno snimljene prezentacije ili prezentacije uživo), dok su ostali formati poput radionica, diskusionih grupa i sl. nedostajale, verovatno zbog veće komplikacije u organizovanju istih. To je sve imalo uticaj da doživim ovu Vikimaniju kao monotoniju, manje raznovrsnu u smislu formata i manje inkluzivnu u smislu participacije slušalaca — zbog načina na koji je sve postavljeno (Strimjard, pa Jutjub, pa tek onda Remo), slušaoci su mogli da se uključe u aktuelno predavanje ili prezentaciju samo preko četa, a ne audio-video putem, što je smanjilo dinamiku samih sesija.
Fotografije u onlajn postavci nisu previše smislene. Jedino što je imalo smisla jeste bilo da se prave skrinšotovi, odnosno snimci ekrana, ali i to je iz nekog razloga zabranjeno, tako da je multimedijalni autput ove konferencije prilično slab u poređenju sa prethodnim godinama. Fotografije sa Vikimanije su prikazivale ljude kako prezentuju, diskutuju sa drugima, poziraju, ali i nonšalantno se kreću kroz prostorije — ukratko, oslikavale su duh konferencije. Sada to nije bilo moguće, i zato je ovaj izveštaj ovako sabijen tekstom, bez prekida za slike.

Kao zaključak svih zaključaka, mislim da su se organizatori potrudili da što vernije prenesu doživljaj oflajn događaja na virtuelnu platformu, ali da nisu baš u tome do kraja uspeli — mahom zbog tehničkih organičenja, ali i zbog drugačijeg majndseta ljudi kod ovakvih konferencije u odnosu na događaje uživo.

Subota, 14. avgust

1. Otvaranje

Uvodnu reč je dala Fibi Ajers, dugogodišnja Vikimedijanka, organizatorka nekoliko Vikimanija i član tzv. Stiring komiteta Vikimanije (STV). Posle nje nas je pozdravila Jolanda Pensa (glavna organizatorka Vikimanije u Esino Lariju, takođe članica STV) i kazala par reči o Vikimaniji, a onda je Džimi Vejls uputio pozdrav svim prisutnima i zahvalio kome treba. Pričao je malo o strategiji pokreta — šta je urađeno do sada i kako nam je Povelja pokreta (Movement Charter) trenutno najbitnija stvar. Pričao je potom o aktuelnostima i novitetima u viki svetu: Univerzalnom kodeksu ponašanja (Universal Code of Conduct, UCoC), Apstraktnoj Vikipediji, Vikimedija enterprajzu, o tome kako smo kao zajednica dosta aktivnosti posvetili tekućoj pandemiji, kao i uspesima koje naša zajednica doživljava. Vikimanija mu je omiljeno doba godine, jer se svi nalazimo na jednom mestu i prikazujemo koliko smo porasli kao zajednica. Naglasio je da je ovo prva virtuelna Vikimanija, a mnogima i prva uopšte.

Posle Džimija nam se obratio Gnangara (Gnangarra), aktivan Vikimedijanac iz Australije, koji bi radije ostao anoniman, čak i kad je jedan od glavnih organizatora konferencije. Naime, on je trebalo da bude u organizaciji događaja u Bangkoku planiranog za 2020. godinu, ali kako je on otkazan, sada imamo samo ovaj događaj 2021, sa organizacionim timom u sličnom sastavu. Ispričao je malo o kratkoj istoriji kako smo došli tu gde smo — shvatili su da događaj 2020. mora da se otkaže, a ove godine mora da bude onlajn. Novina je da ove godine postoji "trek za afilijacije", tj. posebna zgrada posvećena sesijama koje su predlagale afilijacije (ogranci, tematske grupe i korisničke grupe), a ne individue, sa ciljem stavljanja tih afilijacija u žižu. Onlajn format je takođe doprineo da se za veliki broj sesija organizuje simultani prevod na 7-8 najvećih svetskih jezika, što je imalo za cilj da omogući veće učešće ljudi koji ili ne znaju engleski jezik, ili nisu sigurni sa njim. Na kraju nam je poželeo dobrodošlicu i izrazio nadu da ćemo svi uživati u narednim danima.

Posle toga je kratko obraćanje imala Sandister Tej, Vikipedijanka 2020. godine — zbog nedostatka Vikimanije prošle godine, činjenica da je ona Vikipedijanka godine nije objavljena na Vikimaniji, već preko mejling liste, pa je mnogima promakla ta činjenica. Ona je pričala o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, jer smo u godini 20. godišnjice postojanja Vikipedije. Prema njoj, Vikimanija nam nudi mogućnost da spojimo istoriju, trenutno vreme i budućnost. Njena prva Vikimanija je bila u Hong Kongu, smatra da su Vikimanije jako bitni događaji i nada se da ćemo se svi lepo provesti.

Dr Džes Vejd je bila sledeća i naglasila je da je Vikipedija bitna platforma za kolaboraciju, posebno za medicinske i naučne svrhe. Uzbuđena je da čuje od svih nas na konferenciji, kao i da vidi sve što ćemo proizvesti nakon nje. Naravno, ništa ne bi bilo moguće bez Zadužbine Vikimedije (uticali su na razvoj alatki za lako citiranje izvora, vizuelni uređivač itd). Časopis Wired je opisao Vikipediju kao poslednje najbolje mesto na internetu i Džes se zahvaljuje svima na svim aktivnostima i moli nas da nastavimo sa uređivanjem.

Na kraju ovog plenarnog uvodnog bloka, Džoel Letang iz Zadužbine nam je takođe svima poželeo dobrodošlicu na prvu virtuelnu Vikimaniju i zahvalio se svima za doprinose pokretu, Stiring komitetu, glavnom organizacionom timu, koji su uložili sate, nedelje i mesece u sve ovo, kao i samoj Zadužbini, koja je pospešivala ceo ovaj proces. Podsetio je da na ovom događaju važi Politika prijateljskog prostora, da će volonteri za poverenje i bezbednost biti prisutni na svim sesijama. Naglasio je da pravljenje fotografija i skrinšotova učesnika nije dozvoljeno, a onda je pričao malo o tehničkoj logistici — o simultanim prevodima, "komjuniti vilidžu" (odnosno zgradi 6, gde su razni entiteti pokreta imali mogućnost da organizuju neformalne događaje), najčešće postavljanim pitanjima kao i o heštagovima koji su u upotrebi tokom konferencije — #wikimania21 & #wikimania.

2. Kukalong: pijane nudle

Ovo je bio jedan od dva kukalonga (Cook-along), gde je kuvarica Hnoj iz Tajlanda (gde je inicijalno trebalo da se održi ova Vikimanija) spremala poznato tajlandsko jelo "Pijane nudle" (Drunken Noodles), dok je Mej Hašem (poznata Vikimedijanka iz Egipta) pokušala da prati Hnoj i spremi to isto jelo kod sebe. Reč je o montiranom video klipu gde je najpre Hnoj pričala malo o tajlandskoj kuhinji, sa posebnim naglaskom na začine i bilje koje se koristi za kuvanje, a onda malo i o samom jelu — nudlama koje služe za trežnjenje pijanih, jer se "lako" spremaju. Poenta kukalonga jeste da profesionalni kuvar daje instrukcije, a da entuzijasta sa druge strane pokušava što vernije da replicira recept i pripremi isto jelo u svom okruženju. Ovaj polučasovni presek nije imao neku posebnu sadržajnu vrednost za Vikipedijance, ali jeste predstavio malo kulturološko zagrevanje za sadržaj koji sledi (mada bi tako nešto stvarno bilo efektnije da je konferencija održana uživo u Bangkoku, gde bi ljudi nakon konferencije mogli da kusaju predmetno jelo).

3. Zgrada 2

Sledi blok od tri sesije, koje sam odabrao pre svega zbog treće — pitanja i odgovora članova borda Zadužbine.

Imejl kampanje za regrutovanje novih volontera

Merl fon Vitih i Hana Klajn iz Vikimedije Nemačke su predstavili svoj projekat 30-dnevne imejl kampanje pod nazivom "Vikipedijin izazov". Ova kampanja služi da čitaoci Vikipedije bolje razumeju Vikipediju i sestrinske projekte, odnosno da se približe Vikimedijinim aktivnostima i potencijalnu budu regrutovani za volonterski rad na Vikipediji. Posebna pažnja u timu Vikimedije Nemačke je posvećena osmišljavanju sadržaja samih mejlova — ideja je bila da oni budu sadržajni, sadrže dosta uputstava za uređivanje, posebno u vidu malih izazova. Ideja za ovakvom kampanjom nastala je početkom pandemije, kada su svi bili u lokdaunu, pa su ljudi imali dosta slobodnog vremena unutar svojih kuća, gde je cilj bio zainteresovati ljude za Vikipediju, kada već koriste internet intenzivno.

Merl i Hana naglašavaju da su dosta mejlova poslali u okviru ove kampanje i da je ona bila najuspešnija kampanja ove prirode do sada: dosegli su do dosta novih ljudi, ali su primetili da su i ljudi koji su nekada bili aktivni polako počeli da se vraćaju usled ove kampanje. Dalji koraci su praćenje čitalaca korak-po-korak, odnosno detaljno praćenje aktivnosti na Vikipediji nakon primanja mejla iz kampanje, ali svakako imaju dosta toga još da nauče. Stoga su napravili novi format biltena: Viki-post, koji objavljuju jednom nedeljno.

Na kraju su prezenterke iznele dosadašnje izazove i otvorena pitanja, a za one koji žele, mogu da pročitaju sve mejlove koje su do sada slali, budući da su ih preveli sa originalnog nemačkog na engleski jezik. Iz dela sesije koji se odnosio na pitanja iz publike saznali smo sledeće: svaki link koji su čitaoci iz mejla kliktali imao je unikatan kod koji je služio za praćenje, tako da su mogli anonimno da prate aktivnosti svakog učesnika; nisu svi odradili izazove svaki dan, ali smatraju da je iznenađujuće što su ljudi bili najviše zainteresovani za licence, iako naizgled deluju kao dosadna tema; najbolje efekte su dobili kada je izazov, odnosno zadatak gejmifikovan, tj. predstavljen u obliku mini-igre, jer je to ljudima zabavnije.

Strategija platforme proizvoda Zadužbine Vikimedije

Ovo je prezentacija koju su držale tri zaposlene u Zadužbini: Karol Dan, Amanda Bitaker, Ilana Frid i Margi Novotni, a tiče se relativno novokreirane strategije koja je u opticaju u timu VMF koji se zove Platforma proizvoda (Product platform).

Na početku je Karol pričala o tome zašto uopšte postoji strategija za Platformu proizvoda: ideja je izgraditi sisteme osnaživanja — graditi zajedno sa svim doprinosiocima, a ne za njih. Doprinosioci u ovom kontekstu su autori sadržaja, funkcioneri (korisnici sa naprednim pravima), programeri, organizatori u zajednici itd. Ovo sve realizuju koristeći takozvani "proizvodni zamajac" (product flywheel) — to je model biznisa i model uključivanja ljudi. Problem je što trenutno rastemo, pa čak i uprkos pandemiji, ali dosežemo samo do 1 od 7 ljudi na planeti, a impakt koji pravimo nije konzistentan po svetu — 80% ljudi na "zapadu" zna za Vikimediju, u poređenju sa samo 30% kod zemalja u razvoju. Stoga smo sklopili partnerstvo sa Kiviksom (Kiwix), koji omogućuje oflajn pristup Vikipediji za krajeve gde internet nije pouzdan ili postojeći. Do 2030. godine žele da se fokusiraju na povećanje tog procenta u zemljama u razvoju, a sve pod vođstvom strateških usmerenja da treba raditi na pravičnosti znanja i znanju kao usluzi. Stoga je osmišljen plan od tri koraka:

građenje sistema osnaživanja
pojačavanje uticaja našeg sadržaja
globalizacija zamajca

U svakom koraku su aktuelni različiti tipovi učesnika (novi ili stari urednici ili čitaoci). Plan je da se u prve tri godine fokusiraju na korak 1, a da započnu korak 2, druge tri godine da uglavnom rade na koraku 2, ali delom korak 1, a poslednje tri godine samo delom korake 1 i 2, ali uglavnom korak 3. Na kraju je dala primere mogućih projekata za svaki od navedenih koraka, tj. faza.

Amanda je zatim naglasila kako je neophodno operacionalizovati strategiju, tj. razbiti je na sagledive i sprovedive aktivnosti. Stoga su oni za početak osmislili 4 pilot programa: doživljaj novajlija, kampanje, vikipriče i istraživanje oko alata za moderiranje (za administratore i patrolere).

Ilana Frid je onda ukratko pričala o jednom od tih programa — kampanjama. Ideja je da naprave softversko rešenje za pomoć organizatorima kampanja (Viki voli ..., CEE proleće itd), pošto kampanje imaju veliku snagu i značaj u pokretu. Za početak su osmilili rešenje za registraciju (odnosno prijavljivanje osobe za kampanju), pošto trenutno nije jednostavno da se neki korisnik pridruži nekoj kampanji. Sa stanovišta učesnika žele da naprave neki spoj ideja koje koriste trenutni alati koji rade što u okviru vikija, što van vikija, a takođe žele da pruže razne vrste podrške organizatorima. Za sada su razgovarali sa 50 organizatora kampanja kako bi dobili fidbek za što bolje osmišljavanje alata.

Na kraju je Margi vodila deo pitanja i odgovora. Jedna od opaski iz publike je bila kritika zašto bi se sa video podrškom krenulo tek za 4 godine (to je bilo navedeno na slajdu gde je Karol navela primere mogućih projekata za korake), a prezenterke su naglasile da je reč o kompleksnoj temi i da je zato potrebno dosta vremena. Sve ovo što rade je postepen proces i nije moguće odraditi sve odjednom, zbog ograničenja u resursima ali i vremenu za ispitivanja i razvoj. Prvi korak koji oni žele da načine je da se fokusiraju na trenutnim doprinosiocima projekata.

Raspakivanje borda Zadužbine

U ovoj sesiji, imali smo šansu da "zavirimo u mozgove" nekolicine trenutnih članova borda (odbora poverenika) Zadužbine Vikimedija: Darijuš Jemjelnjak, Esra Al Šafej, dr Džejms Hajlman, Natalija Timkiv, Radžu Nariseti i Šani Evenštajn.

Šani nam je dala na početku kratak uvod, a onda se svako od prisutnih članova ukratko predstavio — koja im je funkcija u bordu i u kojim su sve komitetima borda. Zatim je svako od njih imao "lajtning tok", odnosno kratko izlaganje o nekoj temi:

Natalija je pričala o tome čemu služi bord VMF — za upravljanje bez uplitanja u dnevne aktivnosti
Esra je pričala o sastavu borda i proširenju strukture: postojaće članovi koje će da bira zajednica, a postojaće i članovi koje će birati sam bord; bitno je to što će se broj članova proširiti na 16, imaće trogodišnji mandat i moraće da budu deo bar jednog komiteta; potom je izlistala koji sve komiteti postoje
Darijuš je pričao o Univerzalnom kodeksu ponašanja — ideja za stvaranje tako nečeg je nastala u okviru radnih grupa za strategiju; teško je napisati globalni dokument koji će odgovarati svima, ali za sada želimo dobar temelj, koji bi evoluirao vremenom
Šani je pričala o brendiranju: u septembru 2020. godine zbog velike dreke u zajednici doneta je odluka da se pauziraju sve planirane aktivnosti vezane za rebrendiranje — stvoren je ad hok komitet, koji je radio sa timom za brending VMF i 9 savetnika iz zajednice i plan je da predstave svoje zaključke u septembru, nakon čega se očekuje nastavak rada na rebrendiranju.
Radžu je pričao o komitetu za tranziciju, gde je cilj da se zaposli novi izvršni direktor VMF, nakon što je Ketrin Mar otišla; ideja im je bila da do oktobra nađu novog izvršnog direktora, a tada su imali dobar progres (u međuvremenu je objavljeno da je nova izvršna direktorka Marijana Iskander)
Džejms je pričao o glasanju za nove članove borda: pozvao nas je sve da glasamo, budući da je glasanje bilo otvoreno između 18. i 31. avgusta i bio je izbor između 20 kandidata; sada postoji novi mehanizam glasanja, glasa se od 1 do 20 i u septembru je očekivano proglašenje 4 pobednika (u međuvremenu su objavljeni rezultati izbora)

Nakon ovih kratkih izlaganja, usledio je jedan čudan deo. Tri člana su postavila tri kompleksna pitanja, sa ciljem da svako od nas promisli o odgovorima i da ih objavi na javno dostupnom panelu. Tu smo svi mogli da vidimo tuđe odgovore, dopišemo svoje i interagujemo međusobno. Budući da su pitanja bila čudna, očekivao sam krah ove aktivnosti, ali je ipak bilo dosta odgovora. Pitanja su bila sledeća:

Esra: Do 2030. godine internet nestaje onakav kakav je sada i biva razbijen monopolizacijom. Zašto i kako su regulatori uradili ovo?
Darijuš: Kako zamišljate internet gde ne dominira engleski jezik i gde ne dominira tekst kao dominantni medij?
Džejms: Pokret slobodnog znanja ipak preživljava taj krah i uspevamo da ostvarimo strateške ciljeve. Kako bi izgledao bord VMF 2030. godine?

Na kraju je usledio i najduži deo ove plenarne sesije, a to je deo pitanja iz publike. Pitanja su se ticala sledećih tema: zapošljavanje novog izvršnog direktora, kalendar zajednice, brže objavljivanje izveštaja nakon sastanaka borda, komunikacija sa zajednicom, konflikti interesa, strategija (Univerzalni kodeks ponašanja — već je postavljen, ali i dalje traju razgovori oko njega, Povelja pokreta, habovi), brendiranje, Komitet afilijacija, lokacija Zadužbine (trenutno se nalazi u SAD, pa članovi borda moraju da poštuju američke zakone; izmeštanje iz SAD je moguće, ali se neće desiti), finansiranje organizacija u Rusiji i Iranu (problem sa sankcijama), napuštanje VMF od strane većeg broja zaposlenih C-nivoa (šefovi departmana, direktno podređeni izvršnom direktoru)...

4. Kviz

Ovo je bio zanimljiv test koji su vodili ljudi koji su bili veoma uključeni u organizaciju jedne ili više Vikimanija do sada, a uglavnom veterani Vikimedije: Džejms Forester, Sem Klajn, Fibi Ajers i Derik Čan. Pitanja u kvizu su se ticala istorije i činjenica vezanih za Vikipediju, Vikimedijin pokret i Vikimaniju. Postojala su otvorena pitanja, ali i pitanja sa višestrukim izborom odgovora, plus brzinske runde. Sve u svemu, zanimljiv predah i dobar način interakcije, pošto su pratioci mogli u četu da upisuju svoje odgovore na pitanja.

5. Zadužbina Vikimedija u razgovoru sa članovima zajednice

Emna Mizuni, nekadašnja Vikipedijanka godine, bila je moderator, odnosno facilitator za ovu plenarnu sesiju. Ovo je bio iscenirani niz dijaloga između zaposlenih (dve veterana i jedna nova) u VMF na visokom položaju i naizgled nasumičnih manje poznatih članova zajednice. Nije baš jasno kako je vršen odabir, posebno volontera, i po čemu su kvalifikovani da budu u ovoj sesiji, ali hajde da to prenebregnemo.

Prvo je Amanda Kiton, novi opšti pravni savetnik u VMF (General Counsel) razgovarala sa korisnikom pod pseudonimom Xeno. Pošto su zaključili da im je oboma ovo prva Vikimanija, Amanda je ispričala svoja iskustva u Vikimediji i njen pogled na našu zajednicu. Pričala je i o naporima Zadužbine oko većih moralnih pitanja, poput slobodnog znanja, a na kraju je iskazala svoju podršku za proces kreiranja i implementiranja strategije pokreta.

Potom je Sandister Tej, Vikipedijanka godine za 2020. godinu, razgovarala sa Lisom Gruvel, šeficom za "napredovanje" (Chief Advancement Officer), gde je Lisa pričala o različitim načinima za prikupljanje sredstava, pa je zatim dala kratak opis šta je to Vikimedija enterprajz (ukratko, platforma za velike korporacije, kako bi nam plaćale za masovni pristup podacima sa Vikipedije). Na kraju je opisala zašto se radi osvežavanje sistema grantiranja — do skoro postojeći sistem je postojao već dugi niz godina, a nova strategija je uticala na to da se ponovo promisli o tome.

Na kraju je Tobi Negrin, šef za proizod (Chief Product Officer) bio u konverzaciji sa kamerunskim progamerom, Alangi Derikom. Tobi je u Zadužbini od 2013. godine, a sada je na najvišoj poziciji ispod izvršnog direktora. Pričao je ukratko o tome šta je rađeno na polju poboljšanja proizvoda. Budući da potiče iz korporativnog sveta, mislio je da će se kratko zadržati u nevladinom sektoru, ali je još tu: odnos sa volonterima je poseban. Planovi za naredni period uključuju osvežavanje prikaza Vikipedije za desktop, rad na proizvodima za mobilne uređaje, poboljšanje korisničkog iskustva i rad na novim funkcionalnostima. Na kraju je dao svoju perspektivu oko procesa izrade strategije pokreta.

6. Zgrada 4

Ovo nije bio nešto posebno interesantan blok sesija, ali je delovao najbolje od onoga što je bilo u ponudi.

Razvijanje strategije, uključujući celu organizaciju

Jozefin Helrot Larson, zaposlena u Vikimediji Švedske je prezentovala novu strategiju te organizacije. Na početku je pričala malo o procesu: krenuli su na nivou borda, koji im je dao usmerenja kako da rade, zatim su uradili eksternu analizu, po potrebi su uključivali bord, imali su podršku zaposlenih, ali su samu izradu strategije sprovodili kroz 4 radne grupe sa volonterima. Struktura nove strategije je bila sledeća: prvo su pisali o nameni, pa o viziji organizacije, pa o tome ko je i šta je organizacije, koja joj je misija, koja je pozadina organizacije, a tek onda su išli strateški fokusi, pa ciljevi i kako do njih doći. Na kraju je Jozefin pričala o samim fokusima, a to su: pristup, upotreba, zajednica i omogućavanje.

Ideološki konflikti širom vikija i Vikimedijina vizija pravičnosti znanja

Ovu kontraverznu i politički obojenu prezentaciju je držao Derik Čan iz Hong Konga (mada živi u Britaniji). Na početku je dao disklejmer zbog narednih slajdova: oni predstavljaju lično mišljenje o tome kako transnacionalne i transjezičke podele mogu da budu problem kod pravičnosti znanja.

Derik je pre 10 godina na Vikimaniji u Gdanjsku održao prezentaciju pod naslovom "Vikipedija se plaši vlada", a izgleda da nismo previše odmakli na tom polju. Postoje primeri kako se članci o istoj tematici različito imenuju na različitim projektima, kako bi se zadovoljili određeni politički stavovi. Međutim, problematika je dublja kada je reč o kvalitativnom pokrivanju tema, pa je tako naveden primer gde postoji ogromna razlika između pokrivanja protesta u Hong Kongu 2019. godine između kantonske (jezik koji se govori u južnoj Kini, uključujući Hong Kong i Makau) i mandarinske (jezik koji se govori širom većeg dela Kine, pa ima više uticaja od strane centralne vlasti i njihove tačke gledišta) Vikipedije. Takođe je naveden primer hrvatske Vikipedije i pristrasnosti na njoj.

Zatim je naveo da određene fundamentalne politike Vikipedije, iako imaju za cilj da spreče zloupotrebu, ipak umeju da pomažu ovim problemima: naveo je primere kako autoritarni režimi mogu da izmanipulišu proverljivost, pouzdane izvore i konsenzus, samim tim obezvrednjujući sadržaj na Vikipediji. Na kraju je dao svoje preporuke za unutar Vikimedijinog sveta, ali za van njega.

Sa čime ćete jesti posredničku odgovornost?

Amalija Toledo, prezenterka ove prezentacije, mislila je da je smešna sa ovakvim naslovom, što nema baš smisla, budući da je tema vrlo ozbiljna. Međutim, njen stil prezentovanja nije baš na zavidnom nivou (nije imala prezentaciju, pa se sesija svodila na posmatranje nje kako priča), a nisu pomogli njen brz govor i težak španski akcenat. Na kraju je premašila predviđeno vreme, da je prosto sasečena, tako da njena prezentacija efektivno i nije završena do kraja.

Ukratko, posrednička odgovornost (intermediary liability) je pravna odgovornost za platforme koje serviraju sadržaj, a koji stvaraju ljudi. Vikipedija je samo jedan u nizu sajtova gde tako nešto postoji, ali poslednjih godina takvih platformi je sve više. Svojom prezentacijom Amalija je imala za cilj da odgovori na pitanja šta to sve znači za internet, koji su trendovi i zašto je to bitno za nas.

Posrednici iliti hostovi su pružaoci usluga/hostinga na kojima se nalazi sadržaj koji korisnici prave. Da li je VMF odgovorna za sadržaj koji korisnici objavljuju? Tu je napravila poređenje sa javnim bibliotekama, koje rade filtraciju sadržaja u skladu sa interesom javnosti, sa internet sajtom, koji filtrira sadržaj kako bi se osigurao prijatljski prostor. Uloga posrednika se u poslednje vreme dosta promenila, a trendovi su takvi da dosta vlada interveniše kako bi se određeni sadržaji uklonili, ali takođe rade na tome da donose regulacije, kojim se posrednička odgovornost ustrojava.

Kako naći alatke za poboljšanje vašeg radnog toka

Brajan Dejvis, softverski inženjer Zadužbine, prezentovao je novu platformu za pronalazak alatki, koje su raštrkane širom Vikimedijinog ekosistema. Naime, nekad je teško naći sve alate, botove, veb servise, projekte i sl. jer su raštrkani po internetu (neki su dostupni na engleskoj Vikipediji, neki na meti, neki na Vikitek sajtu, neki samo na tulfordžu itd). Stoga je osmišljen projekat Tulhab (Toolhub project), koji će pokušati da reši taj problem kroz dobro definisanje modale podataka za opisivanje svake alatke. Podela alatki je pre svega po personama (urednici, programeri, istraživači, organizatori, čitaoci), a Brajan je zatim opisao mogućnosti ovog projekta: pretraga, straničenje, detaljni opisi, istorija, filtriranje po potkategorijama, unos novih alatki, lista članova itd. Na kraju je pričao o tehničkijim detaljima koji možda nisu interesantni za prosečnog čitaoca ovog izveštaja.

Saradnja sa partnerima u našem pokretu! Pristup Zadužbine

Horhe Vargas iz VMF je ukratko pričao o timu za partnerstva u okviru Zadužbine: on ima za cilj da održava stara partnerstva i da radi na kreiranju novih, nekada i u saradnji sa lokalnim afilijacijama. Zatim je naveo ko su članovi time i sa kojim grupama organizacija najviše rade:

proizvođači uređaja (pre svega mobilnih: Huavej, Majkrosoft i Jio u Indiji)
organizacije koje upotrebljavaju sadržaj sa vikija (Gugl, Majrkosoft, Epl i ostali, ali i integracija funkcionalnosti za "sažetak strane" u druge sajtove)
civilno društvo (akademske ili nevladine organizacije, recimo Ideas Beyond Borders)
agencije Ujedinjenih nacija (*WHO, UNICEF, UNHR*)
vlade/države (npr. Ministarstvo obrazovanja u Kolumbiji)

Nakon detaljnijeg opisa za svaku od grupa organizacija, i kraćeg segmenta sa pitanjima iz publike, sesija je završena.

7. Zgrada 2

Od svih dešavanja u paraleli, Vikifunkcije i Apstraktna Vikipedija su bili ubedljivo najzanimljivija tema, tako da sam se odlučio za tu sesiju za ceo ovaj blok, poslednji prvog dana konferencije.

Vikifunkcije i Apstraktna Vikipedija

Na početku smo odgledali nasnimljenu prezentaciju Denija Vrandečića, koji je trenutno zaposlen u Zadužbini, a prethodno je bio zaposlen u Guglu i bio je član borda Zadužbine, a i radio je za Vikimediju Nemačke, kao idejni tvorac Vikipodataka. Deni je počeo sa činjenicom da je znanje Vikipedije neravnomerno raspoređeno — Vikipedija na engleskom broji preko 6 miliona članaka, dok Vikipedija na jeziku Hausa broji tek preko 10 hiljada. Za neke zajedničke stvari već imamo Vikipodatke, ali ne možemo tek tako prebaciti čitavo znanje na Vikipodatke — tu nema narative, nema opisa, loša je redundansa. Stoga je Deni osmislio projekat Vikifunkcija i Apstraktne Vikipedije, gde bi se generisao prirodni jezik na osnovu prostih instrukcija. To je prvi novi projekat pod okriljem Zadužbine od 2012. godine. Vikifunkcije pretvaraju (mapiraju) ulaz u izlaz (kao generalno sve matematičke ili programerske funkcije), ali ujedno predstavljaju i znanje (pretraživači i lični asistenti to već rade). Ako je znanje moć, onda su funkcije supermoći. Ideja je da projekat bude multilingvalan, odnosno da podrži sijaset prirodnih, ali i programskih jezika. Pošto nam je Deni dao primer jedne funkcije, naveo je da se radi na prvoj verziji interfejsa i da kao što Vikipodaci imaju Q broj iliti Q identifikator, tako će funkcije imati Z broj, tj. Z identifikator. Ciljevi su prilično visoki, pošto treba podržati recimo padežne oblike za mnoge jezike i sl.

Nakon nasnimljenog video klipa, Deni je dao kratak uvod i u živoj reči. Najavio je paneliste (mahom zaposleni u Zadužbini, ali i pojedini članovi zajednice): Džejmsa Forestera (projekt menadžer u Zadužbini), Lukasa Verkmajstera, Henovevu Galarsu, Artura Smita (volonter), Nika Vilsona, Lindzi Vardel, Artura Lorenzija, Adama Basoa i Kori Masaro.

Odmah su usledila pitanja, uglavnom iz publike, pa ću se potruditi da ovde sažmem o čemu je sve bilo reči:

žele da razmišljaju o kulturnim različitostima — postoji briga ot ome, ali funkcije nisu rešenje za sve ili zamena za Vikipediju, već su tu da premoste rupe u znanju
uskoro će omogućiti funkcije koje proizvode funkcije
razmišljaju o DDoS napadima i kako da ih spreče
ne planiraju da prave prevodioce sa jednog programskog jezika na drugi
leksikografski elementi sa Vikipodataka bi mogli biti iskorišćeni ovde
uskoro kreću sa generisanjem prirodnog jezika
lansiranje projekta neće ići preko inkubatora (to je proces za nove jezičke varijante već ustanovljenih projekata), i ne zna se tačno kad će biti lansiranje, ali relativno uskoro, možda na jesen
uvoženje koda sa Githaba (veći problem tu je licenciranje, a manje tehnika)
interakcije treće strane će biti na mnogo načina — funkcije će moći da se zovu iz lokalnih instalacija MedijaVikija, poput InstantKomonsa (kojim je moguće povlačiti slike sa Ostave na lokalnim instalacijama MedijaVikija), ali će moći da se instalira softver/servis vikifunkcija i lokalno (mada im nije namera da se tome posvete)
svako može da doprinese stvaranju funkcija
bilo je tu i nekih tehničkijih pitanja (poređenje sa drugim codebase-ovima, tipiziranje, podrška u bazi podataka za morfološke oblike, reproducibilnost...)
da li će članci na Vikipediji biti obrisani ako postoji članak na Apstraktnoj Vikipediji — na lokalnoj zajednici je da odluči o tome
planiraju podršku za veći broj verzija programskih jezika, i o tome su razmišljali od samog starta
funkcije bi mogle da zamene Luu, ali ne obavezno
kako sprečiti tragediju zajedničkog i sprečiti zloupotrebe? postojaće ograničenja oko broja poziva po korisniku i dužine izvršavanja po funkciji
što se tiče posebnih korisničkih prava i/ili konsenzusa za kreiranje novih funkcija, postojaće prava, ali zajednica će odlučivati oko specifičnosti
održavanje koda funkcija će zavisiti direktno od zajednice
biće podržani i testovi, kao bazičan mehanizam u kodiranju kako bi se obezbedio kvalitet koda
u nekoj konačici, prosečnom Vikipedijancu bi trebalo da bude poprilično lako da koristi potencijale Vikifunkcija i Apstraktne Vikipedije
ukoliko članak o nekoj temi postoji na nekoj Vikipediji, verovatno neće koristiti automatski generisan sadržaj sa Apstraktne Vikipedije, ali se može koristiti kao plejsholder u slučaju da neki članak ne postoji.
pošto Vikifunkcje dosta liče na Volframalfa, bilo je i pitanje oko poređenja ta dva, ali je zaključak da će funkcije svako moći da uređuje, za razliku od Volframa

Nedelja, 15. avgust

1. Vikimedijanac 2021. godine

Merdad Purzaki, specijalista za komunikacije Zadužbine, dao je uvod u ovu sesiju. Otvorivši drugi dan konferencije, poželeo nam je svima dobrodošlicu i dao par tehničkih detalja (prezenteri treba sporije da pričaju, kako bi ih svi bolje razumeli, a i treba da podele materijale za prezentaciju sa tehničarima pre samog događaja). Merdad je podsetio da je tema konferencije: prošlost, sadašnjost i budućnost, a kako muzika često prevazilazi te koncepte vremena, na početku imamo muzički performans. Tako smo odslušali čelistkinju Dujgu Demir iz Istanbula, koja je izvela dve numere: "Hard Smile" (sama napisala) i "I’m on a long and narrow road" (ovde je i pevala, a reči pesme napisao je turski pesnik Ašik Vejsel)

Nakon muzičkog predaha, obratio nam se Džimi Vejls i njegov cilj je bio da, po tradiciji, dodeli nagradu Vikipedijancu godine. Nagrada je ustanovljena i prvi put dodeljena 2011. godine, tako da je ovo deseta godišnjica. Počelo je kao obična ideja da se nagradi neko ko se istakao u zajednici, bez puno promišljanja. Tada je to bilo manje formalno: malo se raspitao u zajednici, pa onda iz užeg izbora odabrao jednu osobu; sada postoji ceo interni proces za izbor te osobe. Bilo je dosta dobrih ljudi u izboru ove godine, pa su rešili da prošire izbor na više kategorija. Vikipedijanci godine su do sada bili uzori i uloga uzora je da nam budu inspiracija. Oni su dosta radili, napravili ili uradili nešto drugačije ili interesantno — želimo više takvih ljudi.

Nakon tog uvoda, krenulo je proglašavanje kategorija, sa opisom zašto je uvedena ta kategorija, kao i dobitnika nagrada u svakoj od njih. Za svakog od dobitnika je prikazan i kratak video klip, u kojem je dobitnik imao neku onlajn konverzaciju sa nekim iz Zadužbine, gde je Džimi upao kako bi toj osobi rekao da je dobitnik nagrade. Nakon nasnimljenog klipa, sami dobitnici su imali priliku i da "uživo" kažu par reči zahvalnosti. Kategorije, sa dobitnicima su:

novopridošlica godine — bitno je uneti u pokret novu energiju, ali i za nas starosedeoce je dobro da se preispitamo šta možemo drugačije uraditi; dobitnica je Carma Citravati sa balijske Vikipedije
pobednik za bogate medije — slika govori hiljadu reči i bogati mediji su bitni za našu enciklopediju; dobitnica je Ananja Mondal sa bengalske Vikipedije, koja je učestvovala u takmičenju Viki voli leptire
tenički inovator godine — ranije je Džimi retko najavljivao dane tipa "Dan Magnusa Manskea" za tehnička dostignuća, ali je nepraktično to raditi, jer će ponestati dana u godini; teško je odlučiti oko ovoga, jer ima odličnih doprinosa na polju tehnike, a dosadašnja nagrada Vikipedijanca godine se uvek odnosila na doprinose van tehničke sfere; dobitnik ove godine je Džej Prakaš iz Indije, koji je radio dosta na ekstenzijama za MedijaViki
počasni spomen — počeo je da koristi ovu "kategoriju" kada je bio težak izbor za Vikipedijanca godine, ali zato je sada lakše kada imamo više kategorija; ipak, i ovde imamo par počasnih spomena:
1. Karmen Alkazar iz Meksika zbog rada na smanjenju rodnog jaza (nakon njenog izlaganja smo imali još jedan muzički predah — performans marijačica iz Meksika pod nazivom "Amazonas")
2. dr Neta Husein iz Indije zbog rada na viki medicini, protiv širenja pogrešnih informacija, kao i zbog rada na smanjenju rodnog jaza
počasni dvadesetogodišnjak — i oldtajmeri su bitni i njih treba nagraditi; dobitnik je Lodevajk Gelauf za razne doprinose, uključujući ulogu glavnog organizatora takmičenja Viki voli spomenike na samom početku tog projekta
Vikipedijanac godine — nije bilo lako odlučiti, ali je dobitnik ipak Alaa Nadžar, lekar iz Egipta, koji ima preko 150 hiljada izmena, stjuard je, i imao je značajan rad na arapskoj Vikipediji i arapskoj zajednici generalno.

Nakon dodele, imali smo još jedan performans Dujgu Demir, ovog puta numere pod naslovom "Tango Mango" i "Afternoon in Marrakech".

2. Zgrada 4

Nakon plenarnog otvaranja drugog dana konferencije, krenule su konkretne sesije, a ja se opredelih za ovaj blok, gde su u fokusu bili referenciranje i mašinsko učenje.

WikiCite - Nedavna dostignuća, šta dalje?

WikiCite je inicijativa za pohranjivanje bibliografskih podataka na Vikipodacima. U ovoj prezentaciji učestvovali su Lijam Vajat, Fibi Ajers, Danijel Mičen, Endi Mabet, Dijega de la Hera i Dario Tarboreli. Budući da sam doživeo tehničke probleme na samom početku, propustio sam prvih nekoliko minuta prezentacije, tako da nije bilo uvoda što se mene tiče.

Pričali su o raznim grantovima koji se tiču referenciranja (vezanih što za urednike, što za tehnička rešenja), pričali su o šablonu, koji drastično olakšava upotrebu Q sa Vikipdataka, a vezanih za bibliografske podatke. Takođe je bilo reči o dodatku za Vikipodatke na Zotero-u, otvorenom sajtu za upravljanje bibliografskim i istraživačkim podacima. Spomenut je i projekat Skolija (Scholia), koji služi za profilisanje sadržaja zajednice WikiCite, a jedna od vesti je i da je InternetArchiveBot dobio zastavicu globalnog bota.

Što se tiče daljih planova, rade na lobiranju za kreiranje tehničkog plana za bibliografske podatke i citiranja, zatim na nedostajućim tehničkim segmentima (kros-viki integracija kako se hendluju navođenja bibliografskih podataka), ali i društvenim segmentima (grant za WikiCite projekat se završio, ali i dalje ima posla i zato pokušavaju da nađu sredstva na drugi način)

Nakon ovoga, usledila je diskusija sa pitanjima iz publike, gde nije bilo previše interesantnih pitanja, osim toga kada će CiteQ šablon moći da se koristi na Vizuelnom uređivaču.

Uređivanje sa mašinskim učenjem: studija slučaja preporuke veza

U ovoj prezentaciji dominirali su zaposleni Zadužbine: Kosta Harlan i Maršan Miler iz tima za rast i Martin Gerlah iz tima za istraživanje.

Maršal je istakao da tim za rast ima za cilj, logično, rast i diverzifikaciju urednika, ali da je uređivanje teško za novajlije, što predstavlja barijeru. Zbog toga moramo da diverzifikujemo i načine za doprinošenje projektima. Jedno od rešenja su i strukturirani zadaci, odnosno razbijanje radnog toka na manje korake za novajlije na mobilnim uređajima. Jedan od zadataka je dodavanje linka, gde korisnik dobija nekoliko opcija za dodavanje linkova u postojeći sadržaj članaka, sa opisom šta da uradi.

Martin je predstavio model mašinskog učenja. Zadatak za model je da nađe neki članak, elimiše nepotrebne informacije (recimo da ogoli tekst) i odluči koju reč ili reči treba linkovati i na koji tačno članak. Martin je tu izneo određene tehničke detalje ne preterano bitne za ovaj izveštaj (odabir i korišćenje algoritma, tehnikalije oko mašinskog učenja i statistike uspešnosti). Potom je Kosta pričao o implementaciji (više detalja ovde): bilo je komplikovano, bilo je potrebno konvertovati pajton noutbuk u nezavisnu aplikaciju, a onda se pobrinuti oko keširanja preporuka u MedijaVikiju, ažuriranju indeksa pretrage i integraciji sa vizuelnim uređivačem.

Maršan je naglasio da kod mašinskog učenja uvek treba paziti, jer ima grešaka i želimo da ljudi prate i prijavljuju probleme. Zaključio je da učestalost vraćanja izmena nastalih ovim putem nije bila velika, a da je stepen završetka tih zadačića bio bolji za strukturirane nego nestrukturirane zadatke. Na kraju je naveo koji bi bili dalji koraci: potrebno je unaprediti zadatak za dodavanje linkova, ali i razmišljati o tome koje još opcije dodati u interfejs za novajlije, a da mašinsko učenje može da se primeni.

Privlačenje eksperata za doprinošenje na Vikimedijinim projektima

Dr Diptanšu Das je pedijatrijski neurolog iz Indije i održao je ovo prilično neinventivno predavanje. On je od 2006. godine u pokretu i konstatovao je da uvek pričamo kako imamo dosta projekata i da svako može da da svoje doprinose na njima. Ali da li je zaista tako? Kako privući nove korisnike?

Obrazovni program Vikipedije je uspešan primer kako Vikipedija može da bude deo gradiva (tu je posebno naglasio uspeh Vik obrazovne fondacije). Druga opcija je Viki projekat medicine, čiji je on član, i tu imaju poteškoća da regrutuju nove ljude. Pričao je o Kokran-Vikipedija partnerstvu iz 2020. godine, projektu ILAE (međunarodna liga protiv epilepsije), Vikipedijinoj biblioteci, WikiJournal projektu, uključivanjima u razna istraživanja itd. Na kraju je zaključio sa: da li smo spremni da preduzmemo odgovornost? Šta Zadužbina treba da uradi? Generalno, očekivao sam više od ovog predavanja (poput predloga za poboljšanje statusa kvo), a ne samo pregled dosadašnjih uspeha i neuspeha.

3. Zgrada 4

U trećem bloku sam se zadržao u zgradi 4, jer se Asaf teško propušta.

Wikilearn: rezultati pilota i otvorena pitanja oko nove onlajn platforme za pokret

Ovu prezentaciju je trebalo da drže Asaf Bartov i Simona Ramkison iz Zadužbine, ali Simona nije bila dostupna, pa je Asaf ovo održao samostalno.

Wikilearn je nova platforma za učenje za ceo pokret, a Asaf je tu da nam ukaže na njenu prošlost, sadašnjost i budućnost. Zašto postoji ova platforma? Strategija pokreta nalaže da budemo esencijalna infrastruktura ekosistema slobodnog znanja, što znači da treba da ulažemo u razvoj veština i vođstva; treba ažurirati resurse, jer mnogi materijali nisu korišćeni ili nije poznato da postoje, neki se ne održavaju, a negde postoji manjak materijala oko neke teme; jedna od barijera je pristup (ranije su za jačanje kapaciteta organizovani tzv. "Learning Days" događaji, treninzi uživo, ali su bili ekskluzivni, što onlajn događaji donekle rešavaju). Ideal koji se želi postići je, stoga, napraviti platformu na slobodnom softveru sa strukturiranim ažuriranim multijezičkim resursima, gde bi volonteri mogli da doprinesu stvaranju i gde bi postojalo ocenjivanje i mentorstvo.

Na osnovu toga napravljen je eksperiment na Mudlu, poznatom LMS (Learning Management System, odnosno sistem za upravljanje učenjem), gde su organizovana dva kursa gde su polaznici mogli da ga sami tempiraju: prvi se ticao identifikovanja i adresiranja uznemiravanja, a drugi partnerstava. Pilot je bio samo na engleskom jeziku. Principi koji su korišćeni bili su: podučavanje, ali i primena tog znanja; ocene su bile privatne, predavanja u okviru kursa su bila prethodno snimljena i dostupna polaznicima (biće uskoro i na Ostavi), a zadaci su osmišljeni da zajednički doprinesu stvaranju tulkita, odnosno seta alata/resursa; na kraju, obezbedili su laku integraciju sa korisničkom shemom Vikimedijinih projekata.

E sad, zašto nisu koristili Vikiverzitet za ovo? Pa Vikiverzitet nije dobar za ovu svrhu, jer nije LMS — više služi za razvoj gradiva, a nije orijentisan ka polaznicima — ne postoji prijava na kurs, nema interaktivnih zadataka, nema foruma za diskusiju gradiva, nema kvizova itd.

Nakon toga Asaf nam je dao kratak pregled oba kursa:

izgradnja partnerstava - namenjen je iskusnim Vikimedijancima koji su neiskusni oko ostvarivanja partnerstava; trajao je 8 nedelja, 39 ljudi se prijavilo, a 23 je završilo sa prolaznim ocenama, ostali su ili odustali ili nisu prošli; na kraju nam je Asaf prezentovao citate nekih od polaznika, koji su uglavnom bili afirmativni
uznemiravanje - namenjeno administratorima, sadrži više diskusije; rezultat je bila lagana izgradnja strategije rešavanja problema; isto je trajao 8 nedelja, 21 volonter je završio ceo kurs i 18 akcionih planova je razvijeno potpuno; i ovde smo čuli citate polaznika

Na kraju, Asaf je izjavio da je želja da imaju dugotrajnu platformu, što će biti Open edX, pa će ova dva kursa prebaciti tamo i prilagodiće se samo-učenju, a ne vođenom učenju. Sve će postati otvoreno i dostupno celoj zajednici, pošto se pilot ispostavio kao uspešan. Pošto nije ostalo više vremena, a i da bi pružio širi prostor za diskusiju, Asaf je najavio nezavisnu sesiju za pitanja i odgovore u zasebnoj "prostoriji" nakon ove sesije.

Krijejtiv komons - stjuardi za licence: 20 godina i preko

Ovo predavanje držale su Ket Volš (dugogodišnja Vikipedijanka, koja se nedavno ponovo vratila u CC) i Sara Hinčlif Pirson (glavna pravnica CC-a). Kroz naizmenično izlaganje prenele su nam informacije o stjuardima za licence u okviru Krijejtiv komonsa, koji slavi 20 godina postojanja.

Sara ističe da je CC osnovan kao reakcija na gubitak slučaja kod vrhovnog suda u SAD oko proširenja autorskih prava. Trenutno broji 20 zaposlenih i dosta posla se tiče tog "stjuardovanja", ali i licenciranja, konsaltinga sa ustanovama (posebno obrazovnim i GLAM) i stvaranja pravnih okvira oko kopirajta i tehnologije. Imaju 6 osnovnih licenci, a izbacivanje nove verzije licence traje oko 2.5 godine, jer zahteva dosta konsultacija. Ket smatra da nama kao Vikipedijancima ne treba mnogo objašnjavati šta znači stjuard, jer taj termin koristimo u našoj zajednici (doduše, u drugom smislu), ali kod licenciranja stjuard je organizacija koja upravlja licencama — neka od definicija stjuarda je da pruža podršku i brigu za zajedničke resurse.

Sara je predstavila kako izgledaju tipične aktivnosti stjuarda: recimo kod izdavanja verzije 4.0 licence (trenutno ne postoji potreba da se ažuriraju, iako su stare 10 godina), bitna je podrška za informacione materijale, prevođenje (ranije je postojao i tzv. porting, odnosno prilagođenje licenci lokalnom pravu), vođenje prihvatanja licenci itd. Ket je dala kratak istorijski pregled licenci, a onda je Sara dala svoje mišljenje o tome kako i kada se prave i objavljuju nove licence, odnosno penzionišu stare — budući da ne postoji konsenzus oko tih pitanja, zanimalo ju je šta mi mislimo o tome.

Ket je napomenula da dobar deo rada stjuarda nije vidljiv spolja, što znači da je korisno imati organizacije-stjuarde, čak i kada ne postoje planovi za nove verzije ili licence (npr. ne planira se uvođenje verzije 5.0 licenci). Sara se kratko osvrnula na ciljeve za dobrog stjuarda (rad na širokom prihvatanju licenci, uživanje poverenja zajednice i dugotrajnost u svom radu), a Ket se za kraj osvrnula na praktične akcije koje stjuardi sprovode: održavanje licenci, ali i alatki, resursa i informacija, zalaganje za upotrebu licenci, održavanje zajednice okupljene oko licenci i rešavanje problema.

4. SongDivision

Ovo je bila zanimljiva sesija i predstavljala je kratak predah u bogatom konferencijskom programu. To je ujedno i jedina sesija koja nije koristila Strimjard, već je za potrebe strimovanja korišćena direktno Remo platforma.

Program ove sesije je vodio Sem Meknil, koji skoro 20 godina radi za SongDivision, kompaniju koja je specijalizovana za organizovanje zabavnog i interaktivnog muzičkog programa u korporativnom svetu, tim bildinzima, konferencijama i sl. Pored njega, na virtuelnoj bini su bili Rih Ahir i Ru Savil (gitarista i pevačica koji su sarađivali sa mnogim poznatim pevačima i bendovima), kao i Bek Kvin (finalistkinja Iks faktora u dve zemlje), a na kratko se u program ubacio i Tas Elijas iz Zadužbine, koji nas je i povezao sa ovom firmom i omogućio da budu u programu.

Na početku je Sem tražio da ljudi koji imaju neki muzički instrument kod kuće odsviraju neki akord na njemu, pa je nekoliko Vikipedijanaca uključeno u program kako bi odsvirali neke proste harmonije po svojoj želji. Tako su odabrani D, A i E durski trozvuci, kao osnova za zajedničku pesmu. Tada smo shvatili šta je cilj ovog događaja — Rik i Ru će da sastave pesmu, a svi mi ćemo da doprinesemo u stvaranju iste. Zatim smo glasanjem odabrali žanr za tu pesmu — dens je pobedio, a u izboru su bili i rok, fank i latino. Na kraju smo podeljeni u grupe, gde smo imali mogućnost da zajedničkim snagama sastavljamo tekst pesme. E sad, grupni rad tu nije bio previše koristan, pošto je većina ljudi individualno smišljala stihove, uključujući i mene. Moj doprinos je bio sledeći:

when we get together online
we know wikipedia'll be fine
cuz when we do wikimania 2021
there's no telling what can be done

Kad smo se vratili na zajednički strim, Sem je čitao predložene stihove i birao najbolje za pisanje pesme. Dok smo mi smišljali tekstove, Rik i Ru su bili zauzeti smišljanjem melodije i harmonije, a pošto je tekst odabran kroz nekoliko minuta su spojili sve to u jednu pesmu i na kraju je izveli pred svima nama. Pesma nije ispala loše na kraju, moram reći, a nakon performansa je bilo vremena i za par muzičkih želja, odnosno performansa nekih od najpoznatijih svetskih pesama, gde su i Vikipedijanci mogli pred svojim kamerama da igraju, pa bi tako bili uključeni u program.

Pesma koja je na kraju nastala je bila izvedena uživo i moram reći da su muzičari bili odlični i da su se savršeno snašli kako bi za rekordno vreme, uz unapred nepoznate parametre, stvorili smislenu i melodijsko-harmonijski logičnu pesmu. Sem je najavio da će biti snimljena i studijska verzija sa video klipom, ali nisam siguran da se to do sada desilo. Evo ispod i finalnog teksta pesme, a pokušajte da prepoznate da li se nešto od teksta koji sam ja predložio nalazi među stihovima.

Verse 1
We’re free and open community
And all about global unity
When it comes to open knowledge
Free to share from all our haulage

Verse 2
We are here for a celebration
Won’t you show me your citation
One quick tip that might help you
All that good stuff starts with Q

Chorus
Wikimania 2021
We’re doing great, let’s get things done!
We’re all about collaboration
The open knowledge celebration

Verse 3
making the most of creativity,
we’re using all our diversity
Get the sum of all human knowledge
Sharing that is what we encourage

Verse 4
Sometimes we are out of scope
But we should never lose our hope
cuz when we do wikimania 2021
there's no telling what can be done

CHORUS
Wikimania 2021
We’re doing great, let’s get things done!
We’re all about collaboration
The open knowledge celebration

5. Zgrada 4

Nakon muzičkog predaha, vraćamo se na program konferencije, a meni se baš sviđa zgrada 4, tako da ostajem u njoj, jer opet nastupa Asaf.

RedWarn i poboljšavanje antivandalizma na vikiju u 2020ima

Ovu sesiju su držali Ed Engelfild i Klod Alehandro. Ed radi od 2015. godine na antivandalizmu, odnosno na razvoju alata kojim se sprečava ili rešava vandalizam. Klod mu se nešto kasnije tome pridružio, a svakako su obojica bazirani na Vikipediji na engleskom jeziku.

Za početak su objasnili šta znači antivandalizam — to je detekcija i vraćanje vandalizama. Svako može da učestvuje u tom procesu, a ne radi se samo o vandalizmu, niji je svaka vraćena izmena vandalska. Postoje dva tipa antivandalizma: reaktivni (akcija posle izmene, sporo ali efektnije, postoje alatke za ubrzanje) i proaktivni (dešava se pre izmene: filteri i botovi, zaštita strane, ali mogu se desiti lažni pozitivi). Linija odbrane od vandala ide ovako:

sam urednik - vandal uvek može da odustane, tj. da do vandalizma ne dođe
filteri za uređivanje - provera pre svake izmene (kao što to radi AbuseFilter), označavanje, upozoravanje
botovi za detekciju (bazirani na mašinskom učenju ili kompleksnim algoritmima, ClueBot već 10 godina radi na engleskoj Vikipediji)
patroleri, koji detektuju vandalizme što ručno, što kroz ORES filtriranje (ORES daje skor za svaku izmenu, koji označava verovatnoću vandalizma, a bazirano na mašinskom učenju)

Trenutno stanje je takvo da su alatke teške za novajlije, nemaju krosviki podršku, neki vikiji ni nemaju posvećenu grupu ljudi za pravljenje alatki, a i nekada ima više vandala od patrolera. Ručno revertovanje zahteva vreme, korisnici bi trebalo da su upozoreni nakon vraćanja, a rolbek funkcija nije podesiva za specijalne slučajeve (bezuslovno vraća sve uzastopne izmene nekog korisnika), a i postoje problemi sa određenim postojećim alatkama. Tu na scenu stupa RedWarn, novi alat koji je sa eksploatacijom krenuo u aprilu 2020. godine. Za sada radi samo na Vikipediji na engleskom jeziku, ali je postao jedan od najkorišćenijih alata u kratkom roku. To je korisnička skripta, tako da se lako "instalira", a kombinuje automatizam i ljudsku intervenciju. Postoji čest fidbek korisnika kroz ankete, ali je on do sada bio vrlo pozitivan.

Međutim, postoje problemi: trenutno zauzima pola megabajta koda, ima bagova i ograničenja, kod nije najvišeg kvaliteta, ne radi na svim brauzerima, a može postojati i zloupotreba. Planovi za budućnost su takvi da prave verziju RedWarn Patrol, što bi bio onlajn alat, a trenutno poboljšavaju kod i generalno ceo doživljaj. Na kraju su Ed i Klod odgovorili na par pitanja iz publike.

Trolovanje kopirajta i Komons

Ket Volš i Sara Hinčlif Pirson su održale još jedno predavanje sa naizmeničnim izlaganjem, ovog puta o trolovanju kada je reč o kopirajtu.

Ket je na početku dala kratku istoriju CC licenci i pokreta uopšte, isto kao na prethodnoj njihovoj sesiji, a onda se Sara napomenula da imaju 6 glavnih licenci i da one generalno prestaju da važe kada ih neko ne koristi kako treba (takozvani "non-compliance") i verzija 4.0 je najskorija. Autorstvo je uvek neophodno, i to obuhvata elemente kao što su naslov dela, autor, izvor i licencu. Trolovanje oko kopirajta se najčešće tiče autora. Postavlja se pitanje kada primena pravnog okvira licence postaje trolovanje, odnosno šta tačno kopirajt trolovanje podrazumeva? Generalno, to je primena kopirajta kako bi se targetirali određeni ljudi zarad zarade novca, čime se obeshrabruje kreativnost. Trenutno stanje je da se to ne dešava često, ali ima situacija i zajednica CC-a je upoznata sa time. Zašto je trolovanje loše? Pa CC je napravljen da zaobiđe drakonske zakone, a trolovanje smanjuje poverenje u CC sadržaj i može da utiče na stvaranje loših presedana, posebno u anglo-saksonskom pravu.

E sad, šta CC može da uradi po ovom pitanju? Ne mogu se licencama zaobići ovi problemi. CC neće intervenisati kod problema, niti može da spreči ljude da primenjuju licence. Ono što može da se uradi je da se radi na borbi protiv loših ljudi i da se radi na povećanju razumevanja i ispravnom korišćenju licenci. Imaju još neke principe za koje nisu sigurni da li treba njima da se bave: primarni cilj primene licenci je komplijansa, a pravne akcije treba retko koristiti. Primena licence možda uključuje finansijsku odštetu, ali to ne treba da bude poslovni model. Povećanje komplijanse (tj. ispravnog korišćenja licenci) bi trebalo da podrazumeva interpretaciju i usmeravanje oko "razumne" primene autorstva, kao i bolju organizaciju resursa.

Rešavanje konflikata: kolektivna odgovornost

Ovo je bila još jedna prezentacija Asafa Bartova iz Zadužbine, a ovog puta se ticala rešavanja konfliktnih situacija. Naime, on je već više puta držao prezentaciju pod naslovom "Ljudsko uključenje u konflikte", ali sada je hteo da ovu priču posmatra iz drugog ugla: grupnog, tj. kolektivnog.

Prva sekcija prezentacije se ticala okruženja konflikta. Činjenica je da je konflikt konstanta, i da se neki konflikti mogu sprečiti, ali neki ne. Svakako ih je bolje sprečiti nego lečiti, a neki konflikti mogu uzrokovati permanentnu štetu, pa ih treba sprečavati što je više moguće. Razni vikiji imaju različite nivoe konflikta. To je iz razloga što postoji dosta faktora koji utiču na verovatnoću izbijanja konflikta, dužinu trajanja i intenzitet. Neki konflikti se teško menjaju (tu je kulturološki faktor najčešća kočnica), ali neke vredi promeniti (recimo anti-LGBT stavovi ili nepoštovanje autorskih prava). Neki se lakše menjaju, jer su rezultat lenjosti ili zapostavljanja (zastarele stranice pomoći, loše ili nejasne politike, selektivna ili preterana primena politike).

Druga bitna stvar je "vlasništvo", odnosno odgovornost. Potrebno je grupno vlasništvo nad konfliktom, a ne da samo jedan administrator bude odgovoran. Razumljivo je želeti izbeći konflikt, ali postoji cena za kolektivno izbegavanje: konflikt pod tepihom stvara mržnju, ali i za druge ljude stvara privid da se loše ponašanje de fakto toleriše. Kako popraviti ovo? Pa administratori treba da budu sveži i sposobni — cilj administratorske intervencije nije da odabere stranu, već samo da deeskalira i reši neproduktivni konflikt. Kako završiti konflikt? Treba da rešimo konflikt završavanjem istog, a ne treba završiti konflikt rešavanjem istog (završavanje bi bilo prestanak bavljenja konfliktom, a rešavanje zapravo pronalazak kompromisnog rešenja). Ovo može biti frustrirajuće, ali je moćno. Kako ga onda završiti? Nema jednog rešenja, ali moguće je to uraditi na primer postavljanjem roka i podrazumevanih ishoda, glasanjem, prelaskom preko konkretnog slučaja, ispravljanjem politike, ili kreiranjem tela koje bi razrešilo situaciju.

Treći segment je kultura eksperimentacije. Asaf tvrdi da je promena zdrava i da eksperimenti mogu da pomognu kod ovakvih problema, ali treba disciplinovano eksperimentisati. Treba imati ciljeve, hipoteze, vremenske linije i sl. Tu je Asaf trebalo da navede jedan primer, ali je prekinut, iako je ostalo još 5 minuta do kraja sesije.

6. Zgrada 2

Finalno predavanje za nedelju ticalo se nečeg što je mene najviše interesovalo — obrazovanje.

Kako Viki obrazovna fondacija promoviše pravičnost znanja

Ovo je bilo glavno predavanje Viki obrazovne fondacije oko njihovih aktivnosti i inicijativa u prethodnom periodu. Prezentaciju je vodio Frank Šulenburg, izvršni direktor fondacije, a pored njega su pričali Liana Dejvis, Ijan Ramdžon, Džejmi Metjuson i Vil Kent. Svi su imali nasnimljena predavanja, ali su se na kraju uključili uživo, zbog pitanja iz publike.

Frank je na početku pričao o samoj fondaciji — to je mala nevladina organizacija, izrasla iz Zadužbine 2014. godine. Imaju trenutno dva programa: "Viki obrazovni program" i "Učenjaci i naučnici" i oba se tiču pre svega SAD, a pomalo i Kanade. Sve je počelo 2010. godine, pod okriljem Zadužbine, kada su želeli da iskoriste akademsku zajednicu za rad na Vikipediji. Obrazovni program sa studentima je bio prvi, naravno, i on donosi raznovrsnu grupu ljudi na Vikipediju, koji takođe rade na premošćavanju jaza u sadržaju. "Učenjaci i naučnici" je, pak, relativno nov, nastao 2018. godine, zato što su neki članci teški za pisanje studentima, pa kroz šestonedeljni kurs uče o pisanju članaka i dobijaju dublje instrukcije o tome u odnosu na standardni obrazovni program. Strateški ciljevi organizacije su da se povećaju pravičnost, kvalitet i doseg do ljudi.

LiAna je pričala o tome zašto je sve to bitno. U stalnom su rastu kao organizacija, i u proseku podrže 15.5 hiljada studenata na godišnjem nivou, što znači da fondacija ima programe koji su skalirani. Njihov rad se prvenstveno odnosi na nove urednike, a njih je oko 87%. Pošto imaju dosta učesnika, prave veliki impakt: 19% svih novih aktivnih korisniak na Vikipediji na engleskom jeziku dolazi kroz Viki obrazovni projekat fondacije. Prema studiji Zadužbine, 22% žena u Severnoj Americi uređuje Vikipediju, ali u njihovim programima 67% su žene. Takođe ako se porede po rasi odnosno etnicitetu, obrazovni program fondacije konzistentno ima bolji diverzitet od proseka. Drugim rečima, oni zarad pravičnosti znanja skaliraju projekte nagore, čime se pokrivaju i jazovi u diverzitetu.

Ijan je pričao o diverzifikaciji sadržaja. Preko zadataka studenti mogu da se fokusiraju na određenu temu, pa je onda naveo nekoliko primera, kao što su "globalni jug" i "domorodački sadržaj". Ijan tvrdi da postoji moć u građenju mreže, kao i da studenti imaju pristup svežoj literaturi, drugim državama i perspektivama vezanim za društvenu pravdu, čime su izdignuti u odnosu na američki prosek.

Džejmi je pričala o tome da završavaju poslednju godinu trenutne strategije i da kroz programe dodaju visoko kvalitetne informacije u članke velike vrednosti. Pričala je malo detaljnije o oba njihova programa, ali se fokusirala na noviji, odnosno na činjenicu da se sprovodi kroz partnerske organizacije. Tu je navela primer Smitsonijana, čiji su postdiplomski studenti prošli kroz ovaj program.

Vil je pričao o radu na Vikipodacima, gde svaka izmena pomaže. Oni pomažu GLAM institucijama da podele svoje podatke o kolekcijama. Ne radi se tu samo o suvim podacima, već o većem impaktu kroz Vikipodatke — ispravljanje grešaka, izgradnja alata, nova svojstva na Vikipodacima itd. Koriste dosta alata (Cradle, Tabernacle, Mix-n-Match) i uče zaposlene iz GLAM ustanova kako da rade grupno slanje slika, a pomažu im i oko upita i pružaju podršku oko zajednice.

Frank je na kraju pričao o tome šta im donosi budućnost: Dešbord za programe i događaje je nastao na osnovu Dešborda za njihove programe — broj korisnika se tom ekspanzijom drastično povećao, a arhitektura sistema je dovela do problema skalabilnosti i stabilnosti. Trenutno rade na premeštanju na distribuirane servere i uskoro završavaju sa tom. Oglasiće anketu oko korišćenja dešborda kako bi saznali šta novo ima smisla da ugrade u njega. Na žalost, morali su da otpuste neke ljude zbog pandemije, ali su zaposlili osobu koja se bavi fandrejzingom, tako da rade na poboljšavanju svojih prihoda, zarad boljeg skaliranja.

Na kraju smo imali pitanja i odgovore, gde je fokus bio na strukturi zaposlenih, načinima finansiranja, metrikama za sadržaj, geografskoj pokrivenosti i različitosti.

Ponedeljak, 16. avgust

Treći dan konferencije je za mene bio možda najoskudniji, jer sam morao da održim par poslovnih sastanaka, usled čega sam propustio par sesija, a i spremao sam se (pre tehnički nego psihički) za svoju sesiju, pa je i to uticalo na propuštanje drugih stvari.

1. GLAM viki tura (Afrika)

Po planu je ujutru trebalo da bude GLAM viki tura Zapadne Australije, a tek popodne Afrike, ali su ih permutirali, tako da smo ujutru gledali dosadnjikav video klip koji je uključivao dve nezavisne GLAM saradnje:

Bernard Agvanda je istraživač u Narodnom muzeju Kenije i dao nam je prikaz raznih životinja u prirodnjačkom delu muzeja
Tšegofatšo Mabaso, kustos moderne umetnosti u Iziko nacionalnoj galeriji Južne Afrike - koja je sa Vikimedijancem Daglasom Ijanom Skotom prikazala dve postavke:
- postavku Koraj Bižu o isprepletanosti plastike/industrije i prirode
- privremenu postavku Leora Farber o propadanju, gde svaki eksponat ima ograničen rok trajanja i istruliće ili propasti

2. Kukalong: Goveđi file sa pireom od krompira i tartufa

Kuvarica Tando Ksifu iz Johanesburga je ovog puta kuvala sa Vikipedijankom Dijan Ranvil, koja sa svojom devojkom živi u francuskim Alpima. Koncept je bio isti kao kod prvog kukalonga, gde je Dijan pripremala hranu u paraleli sa profesionalnom kuvaricom, i gde su na kraju dobili slično gotovo jelo.

3. Zgrada 5

U okviru ovog bloka sam prisustvovao samo jednoj sesiji, i to meni interesantnoj, ali je nisam dovršio i posle toga sam morao da preskočim ostatak bloka (uglavnom munjevite sesijice, od po 10 minuta) zbog obaveznog prisustva sastancima na poslu (premda sam uzeo slobodan dan). Sastanci su mi se završili taman kada je krenula pauza.

Vikipediji je mesto u obrazovanju - ali kako?

Ovo je trebalo da bude panel diskusija, koju su vodili Sajleš Patnaik iz Zadužbine i Dominik Tajs iz Vikimedije Nemačke, ali je na kraju bila više u obliku predavanja, jer je svako imao neko svoje izlaganje, a nije bilo previše diskusije. Pored njih, učestvovali su Rosio Aravena iz Čilea, Maksvel Beganim iz Gane, Nur Rahmi Najlah iz Indonezije i Ilario Valdeli iz Švajcarske. Razne afilijacije rade različite stvari: svi rade dobar posao, ali je nejasno šta znači da je Vikipediji mesto u obrazovanju, pa su ostali panelisti navodili izazove. Morao sam da napustim sesiju pre nego što je išta konkretno i korisno rečeno.

4. Zgrada 5

Viki obrazvanje i GLAM aktivnosti Vikimedije Jermenije

Mari Avetisjan iz Vikimedije Jermenije je pričala praktično o projektima koje sprovode u toj organizaciji.

Projekti Vikimedije Jermenije tokom godina su uključivali Vikikamp, obučavanje nastavnika za Vikipediju, viki doktor / razvoj tematskog sadržaja, Vikiklubovi, GLAM projekti, a onda je o svakom projektu bilo više reči.

Vikikampovi su namenjeni za školarce (od 9 do 18 godina) i studente i mladež (od 18 do 35 fodina). Oni rade na Vikipediji, Vikizvorniku, Vikirečniku i sl. Često uključuje međunarodnu kolaboraciju (gosti iz drugih zemalja), pa su tu iskoristili priliku da prikažu video klip gde mladi pričaju o iskustvima u klubu, kao i klip gde stranci (Ana Koval, Asaf Bartov, jedna Gružanka) pričaju o svojim zapažanjima vezanim za klubove. Na kraju je bilo par reči o budućnosti Vikikampova, gde je najveća želja za sada održati međunarodni vikikamp bez restrikcija.

Vikiklubovi su klubići u šlolama ili selima, sa fokusom na interakciju i kooperaciju. I ovde su prikazali video klipove, mada malo zastarele. Budućnost se, po njihovom mišljenju, ogleda u tome da otvore klubove u svim zajednicama u Jermeniji, ali to je izazovno, ali ako bi se ostvarilo imalo bi sjajne efekte.

Obuke nastavnika na Vikipediji predstavlja obrazovanje samih nastavnika za rad na Vikipediji, kako bi obučavali druga nastavnike ili učesnike/studente. Na taj način se promoviše održivost projekta. Ovde smo videli svežiji video klip. Zatim je Mari opisala format kurseva: oni su oflajn za do 40 polaznika, a tokom pandemije su bili onlajn i održali su kurs za oko 450 nastavnika. Budućnost svakako uključuje Dešbord za projekte i događaje.

Razvoj tematskog sadržaja predstavlja koncentrisanje na neku temu, kako bi je pokrili i širinski i dubinski. U budućnosti planiraju saradnje sa univerzitetima, institutima i profesionalcima, sa fokusom na medicinu, istoriju i finansije/ekonomiju.

Poslednjih 15 minuta sesije sam morao da propustim, jer je sledeća bila moja, a bili smo u obavezi da se 15 minuta pre početka sesije pojavimo, radi tehničke probe, neposredne pripreme za sesiju i dostavljanje eventualnih materijala.

Proslavljanje Vikipedijinog obrazovnog programa

Ovu sesiju smo držali Suzana Mkrčjan, Liana Dejvis, Žoao Pešanski, Ziko Van Dajk i ja, kao članovi korisničke grupe Vikipedija i obrazovanje. Kroz ovu prezentaciju smo predstavljali dosadašnje i planirane aktivnosti naše korisničke grupe, pa je svako od nas pokrivao određeni segment. Svi osim Zika smo nasnimili svoj segment, a on je rešio da uživo ispriča šta ima. Zbog vremenskih zona i drugih obaveza, samo smo Ziko i ja bili onlajn i prisutni u "bekstejdžu" na Strimjardu tokom ove sesije, tako da smo jedini odgovarali na pitanja na kraju izlaganja.

LiAna je najpre dala kratak uvod, pa je Suzana pričala o istorijatu korisničke grupe (kako smo evoluirali od Edu viki kolaba do grupe), LiAna je pričala o anketi koju smo sproveli a ticala se tehničkih alata, Žoao je pričao o programu mentorstva koji je lansiran u okviru korisničke grupe, ja sam pričao o Edu viki konferenciji (planiranoj da se održi prošle godine u Beogradu, ali otkazanoj zbog pandemije, ali i dalje postoji interesovanje da se održi kada epidemiološka situacija to dozvoli). Na kraju, Ziko je preneo svoja razmišljanja o etičkim standardima.

Klip sa predavanja možete videti i na Jutjubu.

Na kraju smo imali nekoliko pitanja iz publike, ali je dogovor bio da se diskusija nastavi u zgradi 6, na 10. spratu, tako da sam prisustvovao toj diskusiji nakon naše sesije, pa nisam prisustvovao planiranoj sesiji oko VLE i ukrajinskog VikiGep takmičenja. Sama diskusija nije okupila previše ljudi, a najviše se ticala uključivanja dece u pisanje članaka preko projekata kao što su Čikipedija, Kleksikon i Vikidija.

Okrugli sto - Univerzalni kodeks ponašanja

Poslednja konkretna sesija trećeg dana konferencije bila je za mene panel, odnosno okrugli sto, a u vezi sa Univerzalnim kodeksom ponašanja, jednom od najaktuelnijih tema za pokret. Izvesni Ramzi Mulijavan je bio moderator, a članovi okruglog stola su bili Mervat Slaman, Darijuš Jemjelnjak, Natalija Timkiv, Šani Evenštajn Sigalov, Sandra Rintjes, Megi Denis, Nahid Sultan i dvoje ljudi koji su se krili iza pseudonima Tejlor (Taylor_49) i Barkip (Barkeep49).

Mervat je na početku predstavila kratak istorijat Univerzalnog kodeksa ponašanja (skraćeno UKP). Objasnila je da on treba da predstavlja minimalni skup standarda očekivanih i neprikladnih ponašanja koji bi bio obavezujući i važio na nivou celog vikimedijanskog sveta. Stvaranje takvog dokumenta je bila jedna od preporuka procesa strategije pokreta. U prvoj fazi su vršili konsultacije, odnosno istraživanja i razgovore sa članovima zajednice i afilijacijama, dok su u drugoj fazi usledile konsultacije vezane za primenu tog dokumenta (primer).

Onda su usledila pitanja od Remzija za paneliste, prvo usmerena jednom članu, a kasnije i za veći broj njih. Darijuš je istakao da su većina naših zajednica male i srednje Vikipedije, koje možda nemaju smernice za ponašanje, pa bi im koristio neki osnovni dokument, a s druge strane takođe žele da svi članovi naše zajednice imaju bezbedan doživljaj. Na pitanje da li će primena UKP zaustaviti problem uznemiravanja, Šani je rekla da je to težak problem za eliminaciju, ali da UKP jeste jedan korak ka tome, ali nije jedini. Sandra je naglasila da je među prvim razmatranjima bilo to koji koncepti uopšte treba da budu elementi UKP, pa su onda tek napravili draft, koji je bio duplo duži od finalnog, jer su ga skraćivali i eliminisali nepotrebno.

Kada je reč o najtežem problemu za definisanje protokola za sprovođenje odnosno primenu UKP, Tejlor, Barkip i Nahid se slažu da je najteže uvažiti razlike između projekata, jer su potrebe između zajednica vrlo različite — sa jedne strane imamo male zajednice koje imaju sasvim drugačije probleme od velikih zajednica poput Vikipedije na engleskom ili nemačkom sa druge strane. Na pitanje zašto je bilo potrebno toliko vremena da se dođe do ovog dokumenta, Darijuš odgovara da se prosto neke stvari sporije razvijaju, pogotovo kada želimo da uključimo veliki broj ljudi u konsultativne aktivnosti, a takođe i broj faza ne utiče povoljno na efikasnost procesa. Budući da UKP ima prilično nizak prag koji je potrebno preći da biste učestvovali na projektima, Šani očekuje da će zajednice graditi nad UKP i podizati taj prag — očekuju u budućnosti takve reakcije zajednice, ali već vide da su određene zajednice krenule sa tim. Sandra se nadovezala da je Vikimedija Holandije već krenula sa proširenjem, pošto im je i Politika prijateljskog prostora (PPP) već bila zastarela i konstatovala je da dobro napreduju. Takođe je naglasila da se UKP može koristiti i kao osnova za PPP, uz određene adaptacije, jer je UKP baziran na onlajn projekte, a PPP uglavnom na oflajn događaje.

Barkip reče kako je osnovan tzv. U4C (Koordinišući komitet za Univerzalni kodeks ponašanja, Universal Code of Conduct Coordinating Committee), i trenutno u njemu diskutuju koliko će to telo imati autoriteta. Smatraju da vandalizam jeste kršenje UKP, ali da će primena sankcija za kršenje UKP u najvećem broju slučajeva biti na lokalnom nivou. Tejlor navodi da su dobili predlog da bi trebalo da postoji jedna centralna alatka za prijavu problema, ali Nahid naglašava da imamo preko 800 projekata, pa da se definicije uznemiravanja mogu protumačiti drugačije, pa treba pametno razmišljati oko centralizacije bilo čega. Sandra navodi da bi eskalacija problema trebalo da bude jednostavna, tj. da se lako dolazi do komiteta, ali da će se najefektnije problem razrešiti na lokalnom nivou.

Na pitanje gde vide UKP u narednim godinama, Nahid je naveo da to sve zavisi od zajednice i da za sada preporučuju da ga zajednice isprobaju, pa ćemo videti. Šani nije sigurna gde će UKP biti u narednim godinama, ali šta ona želi da vidi je izmena postojeće kulture — to je jako teško, jer zahteva vreme i dosta uloženog napora i želela bi da vidi zdraviju zajednicu, i da svi znamo da UKP postoji i primenjuje se; manjine koje ne učestvuju trenutno na projektima bi trebalo da se osećaju bezbednije, a naše zajednice bi trebalo da postanu bolje za rešavanje konflikta. Barkip smatra da primena UKP treba da bude svakodnevica i da ne treba da razmišljamo o tome, kao sada o autorskim pravima. Darijuš vidi svetlu budućnost u tome da je UPK propagiran kroz internet i univerzum, jer smo mi često pioniri promene, pa možemo to da budemo i ovde. Sandra se slaže sa Darijušom, a Megi želi da nikad ne odustanemo od tih ideala i da nastavimo da rastemo. Na kraju je bilo vremena za nekoliko pitanja iz publike.

5. GLAM viki tura (Zapadna Australija)

Pošto je reč o Zapadnoj Australiji, naš domaćin u ovom video klipu bio je glavni organizator ove Vikimanije, Vikipedijanac pod pseudonimom Gnangara. Prvi deo ovog klipa predstavljao je obilazak veterinarskih stanica za divlje životinje Zapadne Australije, gde su pričali Din Haksli, direktor operacija, i dr Meg Rodžers, starija veterinarka, u organizaciji WA Wildlife. U drugom delu klipa Mardži Eberl, kustos muzeja Tudjej, dala nam je opis njihove kolekcije.

Utorak, 17. avgust

Poslednji dan konferencije sadržao je nešto više plenarnih događaja, a manje nezavisnih sesija.

1. Refleksija na prošlost, sadašnjost i budućnost

I na početku ovog, poslednjeg dana konferencije, neko iz organizacije nam se obratio. Ovog puta to je bila Vini Kabinti iz Vikimedijine zajednice Kenije i poželela nam je pozdrav od organizacionog time i izrazila je nadu da smo uživali i želju da delimo svoja zapažanja na društvenim mrežama. Takođe je naglasila da na kraju konferencije damo fidbek popunjavanjem formulara koji će razaslati svima. Potom je najavila samu sesiju. U njoj su učestvovali dr Tedros Adanom Gebrejesus, Buč Bustrija, Fibi Ajers, Vord Kaningem, Deni Vrandečić i Sal Kan.

Prvi je izlagao doktor Tedros, generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije. On je naglasio da su internet i društvene mreže bile mač sa dve oštrice tokom pandemije koronavirusa: korišćeni su za širenje dosta dobrih informacija, ali je bilo širenja i teorija zavere. Moramo imati multidisciplinarni pristup i sarađivati sa raznim partnerima. Svetska zdravstvena organizacija je sarađivala sa Vikimedijom radi širenja važnih informacija o pandemiji, pa je stoga Vikipedija bila relevantan i pouzdan izvor informacija.

Zatim nam se obratio Sal Kan, direktor Kan akademije. Na početku je izrazio zahvalnost svima za posao koji radimo. Krajem devedesetih mnogi su želeli da zarade preko enciklopedija i putem zaštite znanja, ali Vikipedija je tada delovala utopistički. Teško je sada zamisliti svet bez Vikipedije. Kan akademija verovatno ne bi bila nevladina organizacija da Sal nije video uspeh Vikipedije i tog neprofitnog modela. Vikipediji nema premca što se tiče izvora znanja. Ljudi doživljavaju žeđ kada se desi potop, pa je tako i ovde: zasuti smo informacijama iz društvenih medija, a ne dobijamo ništa korisno, ali je zato Vikipedija tu kao svetionik, i ona pokazuje da je čovečanstvo fundamentalno dobro.

Sledeći je bio Buč Bustrija, koordinator Vikimanije, sa svojim refleksijama na prošlost, sadašnjost i budućnost Vikimanije. Želeo je da stavi u fokus nedavni zemljotres u Haitiju, kao i da izrazi brigu oko zaštite ljudi povodom ratnog stanja u Kabulu. On je 2019. godine u Stokholmu najavio da će se Vikimanija 2020. godine održati u Bangkoku, ali se ona nije desila. On i organizacioni tim su zahvalni Stiring komitetu Vikimanije, zato što su imali poverenja da ESEAP (Istočna, Jugoistočna Azija i Pacifik) regionalna kooperacija organizuje prvu Vikimaniju onlajn. Pre skoro 10 godina je u Hong Kongu prethodni put održana Vikimanija u Aziji, a njemu je to bila prva. Spomenuo je Krega Frenklina, nedavno preminulog Vikipedijanca. Takođe je spomenuo i Denija Vrandečića, koji ga je naučio osnovama Vikipodataka, ali je godinama kasnije uspeo da, nakon što je naučio programski jezik Lua, savlada rad sa šablonima i time poboljša sadržaj na Vikipedijama na jezicima Indonezije. U 2020. godini su doneli tešku odluku da ne organizuju Vikimaniju, ali im je drago što su uspeli da održe onlajn događaj ove godine. Do sada smo bili u hostelima za mlade, muzejima, hotelima, univerzitetima itd, a sada smo na novom tipu prostora — virtuelni. Teška godina je iza nas, jer je organizacija bila izazov — bilo je potrebno navići se na rad sa novim platformama i saradnju preko vremenskih zona, no uspeh je prisutan. Odlučili su se da ovogodišnji uspeh ponove i dogodine, tako da će Vikimanija 2022. biti ili virtuelna uz hibridni pristup, ili potpuno uživo, ako to situacija dozvoli. ESEAP i dalje želi da organizuje oflajn događaj, ali to će biti moguće verovatno tek 2023. godine. Buč je pozvao sve da volontiraju na Vikimaniji 2022. godine. I on je podsetio da povratne informacije oko organizacije konferencije možemo da damo kroz anketu po završetku iste. Pre 9 godina smo imali određene predikcije oko toga kako će izgledati Vikimanija za 10 godina i, realno, bližimo se tome. Svakako, treba nam tematska pesma za Vikimaniju, pa treba raditi na tome.

Na kraju su Fibi, Vord i Deni imali kraću diskusiju sa temom "25 godina vikija". Fibi je ispričala priču kako je jedan programer u Portlandu u Oregonu napravio pre 25 fodina prvi viki (pod nazivom "viki viki veb"), što je napravilo revoluciju na vebu. Taj programer je, naravno, Vord Kaningem i jasno je da je njegov izum napravio revoluciju na vebu. On je čak bio jedan od glavnih govornika na prvoj Vikimaniji 2005. godine. Zatim nam se obratio sam Vord, koji je pozdravio Bangkok i izrazio želju da smo svi tamo. Velike brojke su sada tu — 25 godina vikija, 20 godina Vikipedije, 16 godina Vikimanije — na toj prvoj Vikimaniji je pričao o decentralizovanom vikiju, tzv. Viki federacija, a sada hoće da objasni tu svoju ideju više na koceptualnom nivou, nego tehničkom. Kroz poetski opis, pokušao je da napravi poređenje sa dvorištem ili kolibom — ako ti se ne sviđa jedno, ti pređi drugde. Tako je i Viki federacija kroz 6 godina uspela da pokaže da je koncept decentralizovanog vikija moguć. Na kraju se Deni zahvalio Vordu i napravio paralelu Viki federacije sa federacijom baza znanja. On smatra da Vikipediju treba pretvoriti u modlu/šablon, kako bi se taj model replicirao dalje — Vikipedija ne treba da ostane poslednje najbolje mesto na internetu, već treba da inspiriše druge na dobre stvari.

2. Zgrada 3

Integrisanje Vikipodataka u druge Vikimedijine projekte

Ova sesija je predstavljala prikaz nekolicine ljudi oko toga kako koriste Vikipodatke za obogaćivanje drugih Vikimedijinih projekata. Na žalost, zbog loše planiranog rasporeda, ova sesija se preklapala u poslednjih 15 minuta sa početkom naredne sesije, koja mi je bila zanimljivija, tako da sam malo ranije napustio ovu sesiju. Ipak, mislim da sam prisustvovao većem/značajnijem delu iste.

Prvo je pričao Majk Pil, i to opšte o Vikipodacima. Sadržaj sa Vikipodataka može da se koristi za infokutije, sam tekstualni sadržaj u člancima, za liste, kategorizacije, metapodatke... na više načina može da se pristupi tim podacima (preko {{#statements}} sintakse, preko poziva u Lui, predefinisanih modula) i mogu se preformatirati. Ali Vikipodaci su ipak donekle kontraverzni — često se čini kao eksterni viki, nije sav sadržaj referenciran, neke zajednice ne vide multijezičnost kao prioritet, a u slučaju vandalizma potencijalni impakt je veliki. Ipak se koristi za sve i svašta (infokutije, liste van glavnog imenskog prostora, međuviki linkove, koordinate, kontrolu autoriteta itd).

Nirali Sahu je radila na sinhronizaciji Vikipedije i Vikipodataka. Po njoj, sinhronizacija je jako bitna, kako bi podaci bili što ažurniji. Proces sinhronizacije je sledeći: prvo se razvije skripta, pa se testira na malom broju članaka, i zahteva se dozvola za puštanje bota, pa se na kraju bot finalno pušta. Jedan od izazova je kako naći ispravne članke u moru članaka na Vikipediji, a drugi bi bio kako napisati dobre skripte koje pokrivaju različite strukture viki članaka.

Erika Azelini je pričala o alatki Mbabel — ona služi za automatsko generisanje klica i razvila ju je u okviru univerzitetskog okružnja u Brazilu. Ideja je da se automatizuju dosadni zadaci, a može da se koristi i za obrazovne ili GLAM projekte, za organizaciju zadataka i sadržaja. Funkcioniše tako što se krene od stranice na Vikipodacima, relevantni sadržaj pokupi taj Mbabel šablon, a onda se to plasira u članak na Vikipediji. Korisnik može da klikne na novo dugme ili preko crvene veze i da na taj način dođe do automatski generisanog sadržaja sa Vikipodataka. Dala je i primer članaka o glasanju u Brazilu. Najveći izazov je poboljšati dokumentaciju i podržati ostale zajednice.

Benoa Prijer je pričao o Vikipediji na francuskom jeziku i Vikiputovanjima — na Vikipediji imaju klasičan način upotrebe Vikipodataka (recimo kod infokutija za biografije svi podaci se populišu podacima sa Vikipodataka, a napravili su ispravne gramatičke oblike u odnosu na rod; takođe u podnožju članaka automatski su ubačeni šablon za kontrolu autoriteta i linkovi ka raznim bazama), dok na Vikiputovanjima imaju infokutiju za lokaciju (tu prikazuju sliku, konkretne podatke i mapu).

Sergej Leščina je pričao kako Vikipedija na ruskom jeziku i ostale bliske Vikipedije koriste Vikipodatke od samog početka, gde skoro sve infokutije podržavaju Vikipodatke, a čak imaju i automatski generisan uvodni deo određenih članaka. Kao i kod prethodnih primera, i ovde se koriste određeni šabloni poput kontrole autoriteta.

3. Zgrada 5

Budućnost Vikimanije

Ovo je bila panel sesija, posvećena razgovorima oko budućnosti Vikimanije. Kelsi Stajn-Rou je vodila panel, a panelisti su bili Fibi Ajers iz Stiring komiteta, Jamen Busrih iz Tunisa, Daglas Skot iz Južne Afrike i Džoel Letang, zaposleni u Zadužbini.

Kelsi je najpre izjavila da je ova Vikimanija vrlo jedinstvena — koristila novi proces za osmišljavanje sadržaja, a i predstavljala je saradnju između velikog broja volontera iz različitih kultura. Zatim je prepustila da svako od panelista da koju uvodnu reč. Džoel je naglasio da je osmišljavanje/dizajniranje konferencije bilo izazovnije nego da je posredi bio oflajn događaj — nisu mogli da emuliraju ustaljeni dizajn, pa su morali da krenu od nule. Na početku su prišli velikom broju volontera (pre svetga članovima Stiring komiteta) i tako su uspeli da sastave organizacioni tim. Fibi je do sada učestvovala na različitim nivoima u organizaciji prethodnih Vikimanija, a ovogodišnji doživljaj joj se sviđa i drago joj je što učestvuje. Jamen je do sada organizovao samo konferenciju Vikiarabija, ali ima iskustva sa virtuelnim konferencijama i učestvovao je u organizaciji ovog događaja. Daglas je 2018. godine bio glavni organizator Vikimanije u Kejptaunu, a posle toga je bio koorganizator Vikiindabe.

Prvo pitanje se ticalo toga kako panelisti vide budući format konferencije. Fibi je izjavila da znaju da Vikimanija mnogima znači i da su događaji uživo vrlo značajni, ali je takođe činjenica da je svet sada vrlo neizvesan, pa je teško planirati oflajn događaj sa dobrim namerama, dokle god traje pandemija. Iskoristila je priliku da podvuče prednosti onlajn događaja: mnogi koji nisu imali prilike da prisustvuju Vikimaniji sada to mogu, takođe ljudi mogu da pristupe u svojoj vremenskoj zoni, sada ima manje potrošnje ugljen-dioksida (što je dobro zbog klimatske krize), imamo bolju podršku za prevođenje, a i organizacioni tim je bio potpuno globalni. Ideja je održavati više oflajn događaja u lokalu ili regionima, gde to ima smisla. Daglas se umnogome slaže, ali navodi da postoje izazovi: uspešan hibridni događaj je oduvek bio sveti gral, a do sada nismo imali pritisak da ulažemo u digitalni prostor. Takođe je teško upoznavati nove ljude u onlajn okruženju, tako da će to nastaviti da bude izazov. Jamen smatra da nakon ove Vikimanije možemo da naučimo dosta toga i da prenesemo to znanje na buduće događaje. Po njegovom mišljenju, možemo da isprobamo hibridni događaj dogodine, pa da vidimo da li će uspeti.

Važno je da Vikimanija održava svest zajednice, pa se postavlja pitanje: šta iz oflajn događaja možemo da iskoristimo i u onlajn svetu? Daglas navodi da je Vikimanija dosta važna, jer ne samo da delimo informacije, već (bitnije!) poboljšava zdravlje zajednice upoznavanjem novih ljudi, sklapanjem prijateljstava i stvaranjem partnerstava. Prezentacije sada realizujemo vrlo uspešno, ali tamo gde ima mesta za popravak je kreiranje neformalnih prostora. Mnogo mu se sviđa hibridni model, ali i dalje smatra da nema savršenog rešenja — treba to uvek da imamo na umu pri organizaciji Vikimanije i da ćemo morati da eksperimentišemo. Fibi se slaže, pogotovo u tome da onlajn format nije lak za upoznavanje ljudi, jer prosto nije isto kao kad nabasaš na nekoga u dvorištu ili sedneš sa polu-strancima u restoranu (moram priznati da mi se sve to dešavalo i to je bio najbitniji aspekt Vikimanije po mom mišljenju). I Jamen se slaže i smatra da sada nismo imali izbora, ali da dogodine može biti hibridan događaj. I dalje se priča o Esino Lariju kao uspešnoj Vikimaniji, a on je prvi put bio u Londonu, tako da je fizičko prisustvo zaista značajno.

Na pitanje kakvo je iskustvo bilo ove godine, Jamen odgovara da je bilo teško, ali da je glavni organizacioni tim bio odličan i da je podrška Zadužbine bila sjajna, pa je to imalo za posledicu veliki uspeh. Daglas smatra da treba zadržati platformu za virtuelno prisustvo. Pre smo imali samo striming, a sada i ovu društvenu komponentu, koju treba zadržati čak i u hibridnom obliku. Najveći izazov će biti kako preći barijeru između oflajn i onlajn učesnika. Fibi navodi kao dobre stvari snimanje i dostupnost prezentacija i strimova nakon događaja, kao i podršku za vremenske zone. Naravno, treba više reklamirati događaj, ako smo već onlajn, a razmišlja i o nalaženju neke platforme otvorenog koda. Takođe navodi da bismo simultano prevođenje mogli da proširimo na daleko veći broj jezika.

Odabir "domaćina" ovog puta je izostao, jer se radilo o virtuelnom događaju, pa se postavlja pitanje kako je formiran tim. Jamen navodi da su organizatori iz različitih delova sveta. Postojao je poziv za volontere i kada ga je video, odmah se prijavio i na kraju je super ispalo.

Kako sada pristupiti izboru domaćina (i ljudi i lokacije)? Fibi je dala istorijski osvrt: prve godine je to bilo jednostavno, ali je posle krenulo namdmetanje, gde su kandidati imali vrlo opsežne predloge, što im je stvaralo puno posla, pa su onda prešli na sistem gde su predstavnici određenih geografskih oblasti iskazivali interesovanje, pa je Stiring komitet radio sa njima da naprave predlog. E sad, kako izgleda nadmetanje za onlajn događaj? Ko zna, možda bi onlajn projektne zajednice mogle da se organizuju i da tako izgleda proces. Daglas se slaže, pogotovo oko toga da se onlajn zajednice nadmeću, sa napomenom da je davanje tematskim ili jezičkim grupama mogućnost organizovanja već donekle bilo pokriveno geografskim određivanjem do sada. Međutim, u tim ponudama različitih timova bi mogle da se (pr)ocenjuju različite vizije (glavne teme) ponuđača ili ideje o tome kako realizovati socijalizaciju. Fibi se nadovezala sa predlogom da ljudi mogu da predlože "paket" vizije kako bi izgledala Vikimanija, a Jamen se sa time složio.

Zatim je pitanje iz publike bilo: Šta vam je najupečatljivije oko Vikimanije? Fibi navodi da uvek ima dosta mesta za komunikaciju: pored mejling liste tu je i Telegram, kao i viki za Vikimaniju. Jamen navodi da je na Vikimaniji upoznao buduću suprugu. Daglas je, pak, naveo osećaj pripadnosti nečem većem, odnosno da nije više sam. Što se tiče omiljenog momenta ove Vikimanije, Daglas pored viđanja starih prijatelja navodi eksperimentisanje sa modelom onlajn konferencije, kao i odlazak u nacionalnu galeriju za potrebe GLAM viki ture. Jamenu se najviše svideo segment za Vikipedijance godine, a Fibi je prosto uživala u sesijama, što retko uspeva. Tom prilikom se zahvalila svima na uspešnoj organizaciji.

4. Zgrada 4

Ovde smo imali niz relativno kraćih sesija, poslednji blok pred plenarne sesije zatvaranja.

Inkluzivni razvoj proizvoda: pravljenje sa, a ne za

I ovo je bila panel diskusija, koju je vodila Margi Novotni, direktor dizajna proizvoda i strategije u Zadužbini. Ona je na početku dala uvodnu reč. Pošto pričamo o razvoju proizvoda, odnosno nekih novih funkcionalnosti, najbolje je prikazati to na primeru, a konkretan primer je dugme za odgovaranje na poruku na vrhu komentara. Faze koje su imali da bi to razvili bile su:

otkrivanje — tu su sprovodili testove upotrebljivosti, razgovore i intervjue
definisanje — svi podaci iz prethodne faze su sintetisani u ključne uvide — definisan je tip korisnika, napravljene su korisničke priče
razvoj — analiza potrebnih preduslova, razrada različitih koncepata kako bi dugme funkcionisalo, izrada prototipa, testiranje
plasiranje — finalni mokapovi, pisanje koda i puštanje zajednice da odluči kada je funkcionalnost spremna za produkciju

Ovaj proces uključuje zajednicu u svim koracima. Kako da budemo inkluzivniji? Prosto, potrebno je uključiti što više ljudi u prikupljanju znanja, ali i u praksi. Koristili su dobre prakse za razvoj proizvoda, ali su ih dopunili kriterijumima koji podrazumevaju inkluziju: dodali su na početku i fazu strategije za određivanje ciljne publike, a delimično su proširili i ostale faze. Na kraju su takođe dodali još jednu fazu, a to je "vlasništvo", odnosno održavanje odgovornosti, što podrazumeva praćenje pozitivnih i negativnih uticaja proizvoda. Sve ovo praktično čini tulkit za sve naredne aktivnosti razvoja proizvoda.

Panelisti su bili Naike Nembetva Nzali, Tadž Tejlor, Vil Doran, Karol Dan, Erika Litrenta i Endži Mujgaj, svi zaposleni u Zadužbini, dok je moderator bio Džez Taner. Džez navodi da su dešavanja po svetu ali i razvoj strategije pokreta uticali na to da se izmene pogledi na to kako proces za izradu proizvoda treba da izgleda. Naike je napomenula da su od starta želeli inkluzivnu metodologiju, pa su intervjuisali interno čak 15 timova, a radili su i sa eksternim konsultantima. Vil je izneo činjenicu da već dve i po godine rade po ovom, boljem principu, što je viši menadžment zapravo omogućio. Kroz taj rad su postali svesniji i namerniji u svojim daljim aktivnostima. Endži se složila sa Vilom, a Erika tvrdi da su pre više godina napravili putanju, koja je zapravo ciklus, o tome kako projekti treba da izgledaju. Oni angažuju posrednike i ambasadore proizvoda radi komunikacije sa zajednicom i to sve funkcioniše, ali uvek ima još da se radi na polju komunikacije sa zajednicama.

Kerol je napravila poređenje sa strateškim procesom i referencirala prethodnu sesiju u kojoj je učestvovala, odnosno "proizvodni zamajac", jer strategija veoma odgovara tom procesu, samo su drugačija imena. Koriste skraćenicu DEI (diverzitet, pravičnost, inkluzija), žele da isprobavaju, vrše različite iteracije i generalno podržavaju kontinualno učenje. Endži navodi da od izazova najviše imaju merenje uspeha kroz brojeve, kao i da se nekada previše fokusiraju na određenim detaljima. Naike navodi kao izazov prevođenje tog okvira razvoja proizvoda u konkretne zadatke, odnosno kako praktično postići to. Pored toga, vreme je ograničavajući faktor i zato prioritizacija može biti izazovna. Takođe je neophodno identifikovati metrike, kako bi merili koliko dobro rade. Tadž je stava da je "uravnavanje" ključno da ovo uspe (treba svi da su na istoj strani i istom nivou razumevanja), a uvek treba imati na umu balansiranje između prioriteta i resursa. Erika smatra da ne treba preopteretiti ambasadore, već da su tu kao podrška za njih. Na kraju, Margi ističe da žele da uključe što više zajednica u ovu priču.

Dinamična istorijska mapa

Andres Fernando je ovde imao nasnimljenu prezentaciju na španskom jeziku, bez prevoda na engleski, tako da sam pokušavao da razumem koliko mi moje ograničeno poznavanje španskog jezika dozvoljava. Ukratko, Andres je predstavio mapu na kojoj su predstavljeni različiti istorijski događaji. Na istim mestima se vide različiti događaji iz prošlosti, a može se filtrirati po kategorijama, godinama, vršiti pretraga itd. Svi podaci se vade sa Vikipodataka, a dobar deo prezentacije Andres je iskoristio da objasni interfejs i njegove specifičnosti. Srećom, bio je prisutan i kao slušalac na sesiji, pa je u četu na Remo-u bio slobodan da odgovara na pitanja na engleskom jeziku.

Otvorena istorijska mapa - kontekstualizacija prošlosti sa modernim alatima

Marko Montanari je držao ovu prezentaciju o istorijskim mapama. On je 2016. godine u Italiji osnovao asocijaciju za prikaz istorije kroz webGIS alate. Marko navodi da su mape komplikovane, jer uglavnom predstavljaju samo trenutni status, a izmene u svetu se dešavaju konstantno. Rešenje je, stoga, imati mapu koja će imati i vremensku (istorijsku) dimenziju, što je moguće realizovati kroz vektorizovane mape. Naravno, teško je pridobiti sve informacije kako bi se kreirale bogate mape sa istorijskom komponentom, a izvori su svakako značajni. Zato je napravljen Open history map data index za vođenje evidencije o strukturi i kvalitetu pojedinih baza podataka i nalazi se na Zoteru. Marko je potom dao primere mapa na osnovu istorijskih podataka, a sve što je do sada urađeno možete videti ovde. Jedna od naučenih lekcija je da treba da dosegnu do modelima sveta koji nisu orijentisani oko Vikimedije, a potom je malo pričao o budućnosti ovog projekta. Na pitanje iz publike šta raditi sa konfliktnim informacijama iz istorije, Marko je odgovorio da je moguće da postoje varijacije vremenske linije, ako već postoji veći broj kontradiktornih, ali kredibilnih izvora.

Uredno i čisto: kvalitet podataka na Vikipodacima

Ovu sesiju je vodila Lidija Pinčer iz Vikimedije Nemačke, koja upravlja projektom Vikipodataka več godinama. Zašto je kvalitet podataka bitan? Pa, Vikipodaci su centralni deo infrastrukture, te postoji obaveza za pouzdanim informacijama, zbog integriteta znanja, naše reputacije, ali i reupotrebe tih podataka na drugim mestima. Zašto je održavanje visokog kvaliteta nad podacima teško? Pa zbog naših vrlo zahtevnih ključnih uverenja ili vrednosti (otvorenost, pravičnost znanja, multijezičnost, deljenje rada na veći broj ljudi), nepostojanja povratnih petlji (za razliku od Vikipedije, onaj ko koristi informacije sa Vikipodataka ne zna da potiču odatle, pa ne može da ih ispravi) i rasta sadržaja koji je brži od rasta same zajednice. Trenutno smo na oko 7.5 hiljada stranica po aktivnom uredniku, koje bi trebalo da "prate", što je neizvodljivo. Olakšavajuće okolnosti su što smo zajednica koja brine, pa delimo posao kroz centralizaciju, a imamo podatke koji su mašinski čitljivi i izmenljivi, a i podaci su međusobno uvezani.

Tipovi problema sa kojima se Vikipodaci suočavaju su: vandalizmi, nekonzistentnosti, problemi u ontologiji, nedostajući podaci, nedostajuće reference, neklasifikovane stavke itd. Kvalitet podataka merimo kroz sistem ograničenja (npr. ne može neki čovek da se umre pre nego što se rodio) i ORES (odnosno ocene na osnovu mašinskog učenja, gde se na skali od 1 do 5 vrši procena ispravnosti). Bitno je da učinimo da se kvalitet može meriti, da omogućimo alate i procese koji bi automatski pronalazili probleme, dovodimo još ljudi koji bi proveravali podatke, dodajemo još ograničenja (kroz definisanje pravila, recimo za datume rođenja — tu ulogu igra Wikidata Constraints Violation Checker), koristimo Item Quality Evaluator (koji za listu stavki vraća za svaku stavku ORES skor), ili Wikidata Query service (servis koji generalno služi za kreiranje upita nad bazom, ali može služiti i za pronalazak grešaka, npr. prikaz podataka na mapi može da ukaže na pogrešnu geografsku oznaku, a mogu se praviti i upiti koji zahtevaju apsurdne stvari, pa bi postojanje rezultata značilo da nešto tu nije dobro), ili Listeria, Curious Facts (za one koji vole gejmifikaciju) itd.

Šta nam donosi budućnost? Za početak, više aktivne reupotrebe i povratne sprege će doprineti kvalitetnijem sadržaju, ali pored toga, radi se na alatu Wikidata Query Builder, za one koji ne žele da se bakću sa SPARQL upitima, već bi mogli kroz vizuelni alat da izgrade upit (taj alat je upravo objavljen dana kada je Lidija prezentovala), kao i alatu Mismatch Finder za proveravanje činjenica sa eksternim izvorima. Takođe su ustanovljeni dani kvaliteta podataka, od 7. do 15. septembra.

Vikimedije i održivost - izbor tema za impakt

Danijel Mičen iz Nemačke i Jan Ainali iz Švedske organizovali su ovu interaktivnu sesiju, jednu od malobrojnih, kako bi podigli svest o tzv. SDG-ovima (ciljevima za održivi razvoj). Na prethodnoj Vikimaniji u Stokholmu, SDG-ovi su bili jedan od glavnih fokusa, i uopšte, održivi razvoj je bio dosta prisutan. Kako ove godine praktično nije bilo ni malo reči o tome, ovom sesijom su planirali da naprave most između prethodne i trenutne Vikimanije.

Sesija se sastojala iz tri dela:

U prvom delu, dobili smo deljenu tabelu (spredšit), gde je u kolonama predstavljeno svih 17 ciljeva za održivi razvoj, dok su u redovima predstavljene sve sesije sa ove Vikimanije. Cilj je bio da svi zajedno označimo u toj matrici koje sesije su adresirale koji od ciljeva, kako bismo otkrili koje ciljeve ova konferencija pokriva i na šta možda treba obratiti pažnju.
Drugi deo je bio sličan prvom, samo smo imali novu deljenu tabelu. Kolone su ostale iste, samo su redovi bili drugačiji: redovi su predstavljali aktivnosti (projekte, programe, događaje) u Vikimedijinom pokretu, a cilj je bio isti — označiti koje aktivnosti adresiraju koje SDG-ove. Ovde je bilo moguće dodati nove redove i to su ljudi redovno radili, kako bi dopisali aktivnosti koje nisu ranije bile popisane.
Poslednji deo je bio u formi diskusije: popunjavanjem ovih tabela uočeni su disbalansi — neki SDG-ovi su manje prisutni, a neki više. Da li to treba da se menja ili ne? Kojim aktivnostima ćemo uspeti da ih adresiramo? Pošto ljudi nisu mogli da se uključe u strim, onda su odgovarali, tj. učestvovali u diskusiji pisanjem na Eterpadu.

Kako vam Vikipedijina biblioteka može pomoći da pišete bolje članke

U ovoj poslednjoj sesiji pre završetka, Sem Volton iz Zadužbine je pričao o tome šta je Vikipedijina biblioteka. Problem sa mnogim naučnim radovima je što su često iza takozvanog paywall-a, odnosno moguće je pročitati samo apstrakt i možda početak rada, ali za pristup celom radu morate ili platiti jednokratno ili biti pretplaćeni na neku uslugu. E sad, mnoge biblioteke, univerziteti i naučne ustanove imaju dogovor sa tim izdavačkim kućama i omogućavaju svojim članovima da besplatno pristupe tim resursima, pa se postavlja pitanje zašto to nije moguće za Vikipedijance, kojima takođe trebaju ti resursi za pisanje članaka? Zbog toga je nastala Vikipedijina biblioteka, kao način da se pristupi punim naučnim radovima bez nadoknade.

Demo je postavljen ovde i možete mu prići i istestirati ga. Uslovi da neko može da koristi ovaj servis su da ima preko 500 izmena, preko 6 meseci star nalog i preko 10 izmena u poslednjih mesec dana i da nije aktivno blokiran. Prihvatanjem uslova korišćenja i zadovoljavanjem navedenih uslova dobija se pristup podrazumevanim kolekcijama, kojih ima 21 i pokrivaju većinu objavljenih radova. Za te kolekcije nije potrebna nikakva dodatna akcija i mogu se koristiti i filtrirati po jeziku ili temi. Može se tražiti pristup i ostalim kolekcijama (njih ima 53), ali za to mora da se podnese zahtev. Pristup publikacijama kroz Vikipedijinu biblioteku realizovan je kroz dodavanje određenog koda u URL-u, tako da ako već imate postojeći URL za neku publikaciju za koju je potrebno plaćanje, uvek možete samo nalepiti taj kod na URL. Kao korisnici ove usluge moemo predlagati i nove kolekcije.

Sem je istakao da trenutno rade na tehničkim izmenama, pa je onda naveo na čemu će sve raditi: biće izmena oko uslova za pristup, dodaće automatske notifikacije na Vikipediji ukoliko je neko ispunio kriterijume za pristup, dodaće još filtara, ali će i objediniti pretragu.

5. Prevencija misinformacija tokom pandemije Kovid-19: Kako Vikipedija, eksperti u javnom zdravstvu i mediji mogu da sarađuju radi deljenja pouzdanog znanja u vremenu krize

Poslednja velika plenarna sesija ticala se aktuelne Kovid-19 pandemije i kako je Vikipedija pomogla i pomaže u borbi protiv pogrešnih informacija. Moderator je bio dr Sandžej Gupta, dugogodišnji glavni korespondent za medicinu Si-en-en-a, a učesnici panela su bili: doktor Huio Frenk, bivši meksički ministar zdravlja i trenutni Predsednik Univerziteta u Majamiju, dr Neta Husein, neurolog, naučnica i aktivna Vikipedijanka koja je radila na pokrivanju tema vezanih za Kovid-19, dr Ilejn O. Nsosi, računarski epidemiolog i asistent u Školi za javno zdravlje Univerziteta u Bostonu, i doktor Piter Singer, specijalni savetnik generalnog direktora Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

U uvodnom izlaganju, Sandžej je izneo stanovište kako je vrlo značajan način na koji su se u poslednje vreme informacije razmenjivale, pa pozvao paneliste da kažu par uvodnih reči. Hulio je naglasio da je za njega ovo peta pandemija i da u svakoj od njih postoji prenosiva bolest (engl. communicable disease), ali i da postoji komunikaciona bolest (engl. communicative disease), odnosno problemi u komunikaciji oko bolesti. Tipovi tih problema su misinformacija (u suštini neznanje), disinformacija (namerno izvrtanje informacija), hipoinformacija (smanjenje značaja bolesti) i hiperinformacija (preterano izbacivanje informacija). Neta se predstavila kao lekarka i Vikipedijanka, koja je doprinosila na sadržaju oko Kovid-19 na Vikipediji na engleskom jeziku, ali i slikama na Ostavi. Ona je zainteresovana da priča o tome šta se dešava iza kulisa na Vikipediji, kada je uređivanje takvih članaka u pitanju. Ilejn je iz Kameruna i nju najviše zanima kako koristiti netradicionalne izvore podataka, kao što su društveni mediji i gugl pretrage, za bolje razumevanje javnog zdravlja. Piter smatra da fokus treba da bude na sklapanju partnerstava, pa samim tim dosezanju do odgovarajućih ljudi, gde su ključne reči "poverenje" i "pravda". U ime SZO izrazio je veliku zahvalnost svim Vikipedijancima na svom radu koji obavljaju, uključujući članke o Kovid-19 na 275 jezika.

Sandžeja je zanimalo da čuje kako funkcioniše uređivanje oko Kovida-19 ispod haube, pa je Neta objasnila kako smo mi sporiji od vesti i medija, jer naši volonteri često doprinose tek nakon podužih diskusija. Tu su i određene zaštite protiv vandalizama (npr. članak o Kovidu-19 na engleskoj Vikipediji je polu-zaštićen, kao i pridružena strana za razgovor), ali i politike oko proverljivosti, pouzdanosti i validnosti izvora, a za medicinske članke su kriterijumi posebno visoki. Ima raznih uloga koje korisnici mogu da preuzmu: neki ispravljaju greške, neki dodaju slike, ali svakako imamo veliku armiju ljudi. Na pitanje koji nivo dokaza je potreban da bi nešto bilo postavljeno na Vikipediju, Neta je odgovorila da se za medicinu uglavnom koriste meta-analize i sistemski pregledi (za to postoje smernice oko pouzdanosti), a na stranama za razgovor se vode diskusije o tome.

Nadovezujući se na to, Piteru je Sandžej postavio pitanje kaKo SE dostiže konsenzus pre neke važne objave, a Piter je odgovorio kako postoje savetodavne grupe i diskusije oko ovoga su jedna od osnovnih funkcija SZO, te da je zato svetu potrebna jedna takva organizacija. Zaključci oko bolesti i lečenja, kao i neizvesnosti oko istih, menjaju se i to su najteži delovi celog procesa. Na pitanje šta uzrokuje toliku količinu pogrešnih informacija, Piter je naveo da imamo epidemiju nepoverenja (engl. trustodemic), jer često nemamo poverenje u državu ili zajednicu, pa su zato vođe zajednica bitne, kako bi pružile to vođstvo i ostvarivale poverenje. Partnerstva su najbolji način kako SZO dostiže do raznih ljudi, a kao primere Piter je naveo Vikipediju, Fejsbuk, Gugl, četbotove, industriju video igara, omladinske grupe, grupe orijentisane oko zajednica itd.

Hulio je istakao da je 2009. godine, tokom prethodne pandemije, bilo otpora prema vakcinama zbog glasova u okviru zajednice. Pandemije generalno ubrzavaju, ali sada imamo aktivnu politizaciju javnog zdravstva, zbog čega je razočaran. Smatra da imamo uspeh vakcina, ali neuspeh političkog vođstva. Sve je krenulo od hipoinformacija (kašnjenje u izveštavanju oko brojeva nas sve dovodi u rizik), čime se kreirao vakuum informacija, koji se onda punio nekredibilnim informacijama. Ljudi pokušavaju da kontekstualizuju nove stvari i stavljaju ih u "kutije" (tj. porede sa ranijim pandemijama), pa se postavlja pitanje kako da se izborimo sa tim, kad nemamo sve informacije. Jako je bitna komunikacija, a u ranijim pandemijama smo kretali sa planovima komunikacije. Tu se ističe strategije 4C: jasnoća, konciznost, konzistentnost i verodostojnost (clear, concise, consistent, credible).

Sandžej je potom pitao Ilejn kakvi su trendovi u Africi i jesu li skeptični za neke izvore informacija. Ilejn je navela kako je slično u Africi kao i na drugim mestima: dosta informacija dolazi od klasičnih, ali i od društvenih medija. Ako ljudi veruju svojim vođama, onda se te informacije uzimaju ozbiljno, što može imati veliki uticaj na živote ljudi. Sandžej je potom naveo da u Tokiju postoji ministar za vakcine, a s druge strane, oni koji nisu hteli da se vakcinišu su po nekim istraživanjima imali veliki broj pojavljivanja Trampa na društvenim medijima. Postajemo globalni, to je jasno, ali šta se tu može uraditi? Ilejn je iznela podatke iz jedne studije iz 2015. godine, po kojoj se 78% informacija širi iz Amerike, pa je jasno da se informacije, kakve god bile, mogu raširiti globalno. Zato treba raditi dosta na nivou zajednica — ljudi sa poverenjem treba da idu od vrata do vrata i pričaju o vakcinama, kako bi se povećala šansa da će što veći broj ljudi prihvatiti iste.

SAD će uskoro objaviti da će buster vakcine biti preporučene za ljude koji su primili poslednju dozu pre više od 8 meseci. Šta raditi sa tim, budući da i dalje imamo nepravčnost oko toga koje države imaju pristup vakcinama? Piter je objasnio da je bilo zahteva da se uvede pauza za bustere do jeseni, zbog naučnih razloga, ali i etičkih — bogatije države imaju daleko veći procenat potpuno vakcinisanih od siromašnijih, što se upravo desilo zbog tog sebičnog stava. Što je više transmisije, to je više mutacija, pa je zaključak da je potrebno da što više ljudi prvo dobije prvu dozu, pre nego što neki dobiju drugu. Pravda je ovde najfundamentalniji problem. Tradicionalni mediji su zaista bitni i konferencije za štampu su tu dosta doprinele, ali i društveni mediji takođe doprinose.

Šta to znači sa vikipedijanske perspektive? Neta tvrdi da ovde pružamo slobodno znanje svima, za razliku od vakcina, koja je ograničeni resurs. Time se borimo za pravičnost. Što se tiče vakcina, teško je predvideti budućnost Vikipedije, ali priča se na stranicama za razgovor i dostići ćemo neki konsenzus. Za sada ne znamo kako će se te diskusije zaključiti. Sporije reagujemo, nemamo reklame i ne služimo se klikbejtovima, ali kada izađu relevantni izvori, ubacićemo ih i to će se ogledati u formulacijama u člancima. Sandžej napominje da se nekada politike donose prema podacima iz preprinta (odnosno naučničkih članaka koji nisu pregledani, korigovani i objavljeni), pa ga zanima kako se to rešava na Vikipediji. Neta je navela primer da bismo u nekom članku o tretiranju pandemije napisali kako je "ta i ta država" reagovala na pandemiju "tako i tako", tj. opisali bismo činjenično stanje, ali što se tiče naučnih članaka, takvi neobjavljeni sadržaji ne bi bili uvršteni.

Meksiko trenutno ima jedan od najvećih procenata nevakcinisanih. Kako pomiriti to sa državnom politikom vakcinacije? Hulio je naveo kako je to veliki izazov, ali je i prilika. Univerziteti proizvode znanje i Univerzitet u Majamiju, čiji je on predsednik, bio je zatvoren kratko vreme, ali je bio žrtva politizacije situacije — imaju alate da rade, ali i da se zaštite. Bitno je pratiti nauku i verovati ljudima. Na pitanje da li to utiče na odluke, Hulio je odgovorio kako on učestvuje u svojoj ulozi kao vođa univerziteta.

Zatim su usledila pitanja iz publike:

Za Ilejn: Kakva je uloga Vikipedije u adresiranju misinformacija u Africi? Afrika je veoma mlad kontinent i potrebno je vršiti istraživanja oko nalaženja rupa u informacijama, tj. treba da vidimo šta ljudi traže na Vikipediji, kako bismo targetirali aktivnosti oko onoga šta ih zanima.
Za Netu: Šta smo naučili iz svega ovoga? Treba da se uključi što više eksperata u pisanje članaka, a pored naučnika trebaju nam i sociolozi.
Za Pitera: Kako preporučujete da ljudi evaluiraju sadržaj iz tradicionalnih medija? Nema svako doktorat epidemiologije, pa ne može lako da validira stručne sadržaje, pa je zato bitno da oni budu jednostavni i jasni. Ali i oni ljudi koji rade na kreiranju tih poruka treba da budu korektni. Opet, vođe zajednica treba da budu uključene.
Za Huija je bilo isto pitanje. Imamo dosta osnova u nauci i istraživanju, što je omogućilo brzo sekvenciranje genoma i kreiranje vakcina, ali nam treba više ulaganja u društvene nauke da bismo sprečili komunikacione bolesti
Za Ilejn: Naučnici se sve više percipiraju kao arogantni, pa je bitna odmerenost; kakva su mišljenja o tome? Potrebno je saosećanje, posebno oko komunikacija vezanih za kolebljivost oko vakcina. Ima dosta faktora zbog kojih ljudi ne primaju vakcine i treba da razumemo kroz šta prolaze ljudi, kako bismo mogli da komuniciramo sa njima na saosećajan način.

Na kraju je Sadžej hteo da završimo na pozitivnoj noti, pa je pitao sve da li imaju nade, odnosno zbog čega su najviše optimistični. Ilejn je najviše optimistična zbog toga što će ljudi biti vakcinisani i što svako od nas može da kreira promenu. Piter smatra da smo i dalje u sred pandemije i da je situacija na mnogim mestima loša, ali da ima nade: sve pandemije se završavaju, pa će tako i ova. Tu je naveo jedan citat Nelsona Mandele: "Uvek deluje nemoguće sve dok se ne desi"; drugim rečima, veruje da će vakcine i neophodne mere javnog zdravlja pomoći. Hulio misli da nismo bespomoćni: brzo smo razumeli virus, ali ima još posla. Videli smo dosta heroizma i dobre stvari su proizašle iz ovoga. Međutim, svi mi imamo moralnu obavezu da naučimo lekcije na osnovu pandemije. Neta jeste optimistična, jer kada se volonteri okupe i sarađuju, imamo pozitivne efekte. Tom saradnjom ćemo prekinuti pandemiju, ali se nada da ćemo pomoći i mnogim drugim fundamentalnijim problemima. Sandžej se potom zahvalio svima i završio panel diskusiju.

6. Nauka i pričanje priča: Zašto je bitno o kome pričamo

Ovo je bio video-snimak doktorke Džes Vejd, Vikipedijanke iz britanije. Dugo je radila na Vikipediji oko predstavljanja žena, rasnih manjina i LGBT populacije na Vikipediji. Zapitala se šta ONA može da uradi kako bi unapredila njihovo predstavljanje, pa je tu navela modifikaciju citata Toni Morison: "Ako imaš, prenesi na nekog drugog" (originalni citat glasi "Ako si slobodan, moraš da oslobodiš nekog drugog. Ako imaš malo moći, onda ti je posao da ojačaš nekog drugog."), što ona i radi preko gomile studenata na fakultetu.

Za nju su uticajne bile dve knjige Andžele Saini: "Inferior" i "Superior", koje raspakuju rodne i rasne stereotipove. Takođe navodi pozitivan primer serije CSI, gde su žene imale glavne uloge, što je navelo veliki broj žena da se bavi forenzikom. I film "Skrivene figure" je omogućio pričanje manje poznatih priča.

Vikipedija je peti sajt po posećenosti, koji doživi 15 milijardi pristupa mesečno, na 1.5 milijardi uređaja. Veliki je značaj Vikipedije u obrazovanju, medijima, nauci i inženjerstvu. Stoga, ono što je na Vikipediji je bitno, pa se postavlja pitanje da li je ono što je bitno na Vikipediji? Na žalost, ne: samo 19% biografija na engleskoj Vikipediji je o ženama, a slično loše stanje je i za druge marginalizovane grupe. Zato Džes radi već nekoliko godina na tome da svakog dana piše članke o ženama (do sada je napisala 1416 komada). Primer je Gladis Vest, afro-američka matematičarka, zaslužna za GPS, pa je proglašena za jednu od sto najbitnijih osoba, pa joj je NASA dodelila plaketu. Drago joj je što sada njen sadržaj čitaju novinari. Kada je Gladis dobila medalju Princa Filipa, prva žena koja ju je dobila, Džes je uspela da stupi u kontakt sa njom i održale su Zum sastanak, što ju je dodatno osnažilo.

Vikipedija nam daje mogućnost da odamo počast onima koji su radili i napravili uspehe — omogućuje povećanje globalnog pristupa naučnom znanju i radi na bici protiv naučne disinformacije. Na kraju, Džes je svima poželela srećan rođendan Vikipediji, jer je ona zaista poslednje najbolje mesto na internetu.

7. Zdravica proslave i društveno vreme

Ovo je zapravo predstavljalo sesiju zatvaranja konferencije. Obratili su nam se, u ime organizatora i Stiring komiteta, redom Fibi Ajers, Jolanda Pensa, Deror Lin, Ivan Martinez, Buč Bustrija i Lodevajk Gelauf, gde je svako iskazao zahvalnice i čestitke za dobro organizovanu konferenciju. Nakon toga, imali smo prilike da ostanemo na Remo platformi i uživamo u neformalnom druženju, ali je već bilo kasno uveče i, nakon više sati prikovanih za stolicu, nisam više imao snage da bivstvujem na konferenciji, tako da se moje prisustvo istoj završilo.