Vilijam Hanter

Vilijam Hanter
Lični podaci
Datum rođenja	(1861-09-01)1. septembar 1861.
Mesto rođenja	Ballantrae, Ayrshire, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	13. januar 1937.(1937-01-13) (75 god.)
Mesto smrti	London, Ujedinjeno Kraljevstvo

Vilijam Hanter (engl. William Hunter; Balantre, Eršir 1. jun 1861 — London, 13. januar 1937) bio je doktor medicine u Edinburgu, lekar konsultant i istraživač u Bolnici za zarazne bolesti u Londonu, konsultant u Čering kros bolnici u Londonu, dekan njene medicinske škole i član britanskih naučnih društava. U činu pukovnika kao lekar konsultant britanske Istočne komande u Prvom svetskom ratu i šef britanske vojno-sanitetske misije za Srbiju 1915. godine, odigrao jednu od ključnih uloga u suzbijanju epidemije pegavog tifusa koja je harala Kraljevinom Srbijom u 1914. i 1915. godini. Bavio se naučnoistraživačkim radom i objavio veći broj naučnih medicinskih knjiga i istorijskih radova.

Život i karijera

Rođen je u malom mestu Balantre, na morskoj obali u oblasti Eršir u Škotskoj 1. juna 1861. godine, kao sin Roberta Hantera iz Berkenheda, u Ujedinjenom Kraljevstvu. Školovao se na Ayr Academy u South Ayrshire.

Medicinu, koju je studirao na Univerzitetu u Edinburgu, završio je 1883. godine. U zvanje doktora medicine promovisan je 1886. godine u Edinburgu. u kome je jedno vreme ratio kao kućni lekar i fizikus u Zapadnom edinburškom dispanzeru. Nakon toga radio je na postdiplomskim studijama u Lajpcigu (1884), Beču i Strazburu, Kembridžu.

Za člana Kraljevskog društva u Edinburghu izabran je 1887. godine, na predlog William Rutherford, Sir William Turner, Sir Thomas Richard Fraser i William Smith Greenfield.

Od 1887. do 1890. godine, kao stipendista Džona Lukasa Vokera, radio je na institutu za patologiji u Kembridžu. Tokom ovog perioda, posetio i Beč i Strazbur, i nakon toga objavio radove o pernicioznoj anemiji (nastaloj usled nedoistatka vitamina B12) i bio preteča dvadesetogodišnjih dragocenih istraživanja na ovu temu.

Kao predavač za Galski i Irski radio je na Kraljevskom koledžu hirurga od 1889 do 1890.

Krajem 19. veka Preselio se u London i u njemu radio kao lekar konsultant i istraživač u Bolnici za zarazne bolesti u Londonu, konsultant u Čering kros bolnici u Londonu i dekan njene medicinske škole.

Tokom Prvog svetskog rata u činu pukovnika u Kraljevskom vojno-medicinskom korpusu, bio je predsednik Savetodavnog komiteta za zdravlje u Istočnom Mediteranu i Mesopotamskim ekspedicionim snagama i konsultant britanske Istočne komande.

Preminuo je u London 13. januara 1937. godine u 75. toj godini života.

Delo

Vilijam Hanter je s početka 20. veka objavio mnoge naučne radove. Radeći kao doktor u Edinburgu, ali i kao istraživač na Kembridžu posvetio se izučavanju perniciozne anemije (uzrokovane nedostatkom vitamina B12), utvrdio je, prvo, da poremećaj utiče na nervni i digestivni sistem. U znak prizanja Hanteru i nemačkom profesoru medicine i hirurgije, Meleru, jedna od stanja zapaljenja jezika, uzrokovana nedostatkom vitamina B12 ili folne kiseline, nazvano je Meler-Hanterov glositis.

Boravak Vilijam Hanter u Kraljevini Srbiji za vreme Velikog rata

Kada je postalo jasno da pegavi tifus ugrožava celu Kraljevinu Srbiju, srpska vlada se u februaru 1915. godine obratila za pomoć saveznicima, pre svih Francuskoj i Engleskoj.

Zaslugom britanskih lekara na čelu sa dr Hanterom, i srpske kafane su 1915. bivale sve čistije. Niška glavna kafana, gde smo ručali po našem dolasku 4. marta, u to vreme je bila prljavo i loše održavano mesto, a isto se moglo reći i za kafanu u Kragujevcu. Od tog vremena veća pažnja je posvećivana čišćenju, krečenju, premazivanju i bojenju. Krajnji rezultat, kada je konačno ova kafana bila otvorena za javnost, bio je da su neki od njenih stalnih posetilaca (pričalo se), bili tako zapanjeni njenom transformacijom i sjajem da su oklevali da uđu unutra - ali ipak samo za trenutak. Ista promena je sprovedena u glavnim kafanama u Kragujevcu, i nema sumnje da su slične promene izvršene i u drugim mestima. Jer Srbin ima sportski duh i ništa ga ne inspiriše više od rivalstva, da se izjednači, ili ako je moguće, da nadmaši napredne komšije u poslovima, pisao je dr Hanter.

Početkom marta u Srbiju je došla engleska medicinska misija sa 25 članova, na čelu sa pukovnikom dr Vilijamom Hanterom, nešto kasnije je došla francuska misija sa oko 100 lekara, a posle njih i američka medicinska misija.

O svom prvom dnevnom putovanju vozom kroz Srbiju, od Niša do Kragujevca, dr Hanter u svojoj knjizi piše:

gomile seljaka u bundama od ovčijeg krzna - idealnom staništu za bezbrojne vaši, kako se tiskaju da uđu u kompoziciju. Vagoni voza zaudarali su na jak miris naftalina i kamfora koji su uzaludno korišćeni u pokušaju da se suzbije zaraza... Celokupna železnička mreža je delovala...kao zarazna reka koja prenosi zarazu uzduž i popreko po celoj zemlji - od vojnih oblasti ka civilnim oblastima i obrnuto.

Na osnovu ovih saznanja 8. marta 1915. godine pukovnik Hanter je predložio srpskoj vladi nekoliko mera za sprečavanje daljeg širenja i za sanaciju epidemije pegavog tifusa:

• Dezinfekciju i dezinsekciju odela, rublja i posteljine obolelih, ali i celokupnog stanovništva i pripadnika vojske, primenom metalnih buradi (ili drvena sa metalnim dnom) u kojima se otkuvava odelo, rublje i posteljina, po predlogu potpukovnik dr Stamersa, epidemiologa. Taj izim potpukovnika Stamersa je klasnije nazvan „srpsko bure“.
• Ograničeno i strogo kontrolisano kretanje vojske i stanovništva, posebno železnicom. Vršena je kontrola svih putnika da li su bolesni i da li su vašljivi. Svi sumnjivi na bolest su izdvajani, praćeni da li će se razboleti i po potrebi lečeni, a vašljivima je vršena depedikulacija i tek tada dozvoljavano putovanje.
• Privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici. Svi vozovi osim službenih nisu saobraćali od 16. marta do 16. aprila 1915. godine i - broj novoobolelih naglo je opao.
• Zabranu poseta bolesnicima u bolnicama.

Zahvaljujući dr Hanteru navedene mere su veoma brzo dale dobre rezultate. Već krajem marta 1915. godine došlo je do blagog pada broja obolelih, smanjenje obolevanja, koje je bilo evidentno u aprilu, u maju se registruju retki slučajevi oboljenja, a sredinom juna 1915. godine epidemija pegavog tifusa u Srbiji je okončana.

Značajnu ulogu u borbi protiv epidemije tifusa odigrao je poseban sanitetski voz za dezinfekciju i vakcinaciju, koji se kretao prugama Srbije. Železnički majstori u Nišu, su po preciznim uputstvima dr Hantera i saradnika, brzo napravili ovaj poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju, što je bila potpuno nova mera, dotad neprimenjivana ni u jednoj vojsci na svetu! Imao je 14 vagona, uključujući i vagon-kupatilo, i bio je završen 17. aprila, tačno po obnavljanju železničkog saobraćaja, i 19. aprila je sa 15 Hanterovih oficira krenuo na put.

Nakon povratka u London dr Hanter je objavio knjigu - Epidemije pegavog tifusa i povratne groznice u Srbiji 1914. godine: Poreklo, tok i preventivne mere upotrebljene u obuzdavanju pegavog tifusa i povratne groznice. koja u sebi sadrži obilje epidemiološke građe. Samo na jednom grafikonu je Hanter radio pet meseci: jer su podaci o broju bolesnih u bolnicama i o njihovim karakteristikama koji su dostavljani dr Hanteru svake večeri, na srpskoj ćirilici, koja je njima bila teško razumljiva, da čak ni ime Kragujevac nisu mogli pročitati, kao ni imena stanica kroz koje su prolazili.

Kontroverzni stav dr Hantera

Edinburški univerzitet dodelio mu je 1927. godine počasni doktorat, a on je tom prilikom održao dug govor u pohvalu američkom hirurgu Henriju Kotonu, pionira hirurškog lečenja mentalnih poremećaja. Naime Hanter je ranije spekulisao da su razne telesne infekcije uzroci bolesti duše, a Koton se osmelio dazaseče: vadio je zube, krajnike, želudac, debelo crevo. Bila je to velika pogreška jer: pacijenti su posle takvog mirnodopskog tretmana umirali kao od opasne ratne epidemije, a tridesetih godina 20. veka lekari su zaključile da, zapravo, nesrećni ljudi, čije je operacije hvalio Hanter, ni od čega nisu bili izlečeni, zaključile su njihove kolege tridesetih godina 20. veka rečima ...niko nije savršen, a moderna medicina je stalno napredovala.

Priznanja

Za svoj rad Vilijam Hanter je dobitnih sledećih priznanja:

• Britanski viteški orden
• Srpski ordeni Svetog Save za zasluge u ratu, Kraljevine Srbije.
• Medalja pobede, sa hrastovim listom (1914—1920)
• Zlatna medalja za doktorsku disertaciju posvećenu fiziologiji i patologiji transfuzije i ekstravasacije krvi, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za prirodnu istoriju, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za praktičnu hemiju, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za hirurgiju, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za praktičnu fiziologiju, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za kliničku hirurgiju, Prva nagrada, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za višu hirurgiju, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za akušerstvo, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za praktičnu fiziku, Univerziteta u Edinburgu
• Bronzana medalja, za akušerstvo, Univerziteta u Edinburgu.

Neka od značajnika priznanja dodeljena Vilijemu Hanteru

Britanski viteški orden

Kraljevski orden Svetog Save

Bibliografija

• Hunter, William (1901). Oral Sepsis as a Cause of "septic Gastritis," "toxic Neuritis," and Other Septic Conditions: With Illustrative Cases.
• Hunter, William; Moynihan, Berkeley (1 January 1927). "Chronic Sepsis As A Cause Of Mental Disorder". The British Medical Journal. 2 (3487): 811–818.

Literatura

• Lives of the Fellows of the Royal College of Physicians of London 1826-1925. pp. 388-389.
• London: Royal College of Physicians, 1955. (2) University of Edinburgh. Roll of honour 1914-1919). pp. 383.
• Edinburgh: Oliver and Boyd, 1921. (3) Who was who 1929-1940. pp. 682.

Spoljašnje veze

• Viliam Hanter pobedio tifus u Srbiji („Politika”, 3. april 2020)