Viljansiko

Viljansiko (na šp. villancico) je metrička forma i muzička kompozicija iz španske pesničke tradicije, koja je prisutna i u zemljama Latinske Amerike i Portugalu. Najveću popularnost doživljava u periodu od petnaestog do osamnaestog veka. U početku viljansiko je bila pesma profanog sadržaja, narodnog porekla, koju je izvodilo više glasova. Kasnije su počeli da se izvode u crkvama u slavu Božića. U današnje vreme, viljansiko se generalno smatra pesmom koja se izvodi za vreme Božića, u decembru, zahvaljujući tome što su pesnici u Španiji ovu metričku formu prestali da neguju nakon osamnaestog veka.

Poreklo i razvoj

Prve kompozicije koje se mogu nazvati ovim imenom nastaju u drugoj polovini petnaestog veka, tokom renesanse, evolucijom starijih narodnih pesama u koje se mogu ubrajati forme pod imenom canciones ili cantigas. Naziv ove forme etimološki se povezuje sa španskom reči villano, što znači seljanin, stanovnik ruralne sredine (villa), i na taj način se dokazuje narodno poreklo viljansika. Pevane su na narodnim svetkovinama, glavne teme nisu bile striktno religiozne, već su bile povezane sa aktuelnim dešavanjima u selu ili celoj oblasti. U prvom periodu stvaranja viljansika, petnaestom veku, pored ovih tema nalazile su se i ljubavne (sa elementima pastorale), pa čak i satirično-burleskne (viljansiko ovog tipa će se kasnije nazivati letriljom). Najveću riznicu ovih pesama predstavlja Cancionero de Palacio, pesmarica sa dvora Katoličkih kraljeva, gde je Huan del Ensina (Juan del Encina) najznačajniji autor ove vrste pesama. U to vreme izvode se uz pratnju viruele, a kasnije i gitare. Od druge polovine šesnaestog veka crkveni velikodostojnici smatraju da u cilju pokrštavanja većeg broja vernika uključe u svoje službe pesme na španskom jeziku i biraju viljansiko. Otuda njegova religiozna dimenzija koja opstaje do današnjih dana. Najveći broj viljansika iz ovog perioda nalazi se u pesmarici Cancionero de Upsala. Takođe, u tom periodu viljansiko prelazi i u pozorište (delo Hila Visentea, Gil Vicente) i roman (Horhe de Montemajor, Jorge de Montemayor). U sedamnaestom veku ova metrička forma je naročito popularna, piše se za proslavu Telova (Corpus Christi) i Božića naročito. Refren postaje duži, a strofe kraće, izvodi se uz pratnju kontrabasa, harfe i orgulja. U osamnaestom veku njegova popularnost opada, preuzima neke elemente iz italijanskog muzičkog stvaralaštva koji će samo doprineti njegovoj dekadenciji. Važno je napomenuti i meksičku pesnikinju Sor Huanu Ines de la Kruz (Sor Juana Inés de la Cruz) koja je takođe u doba baroka negovala ovu pesničku formu. Viljansiko kao jedan od elemenata pokrštavanja stanovništva Latinske Amerike kombinuje svoju strukturu, teme i motive sa rečima iz domorodačkih ili afričkih jezika i rečima iz evropskog žargona.

Metrika

U strukturi viljansika nalaze se dve konstante-refren (estribillo) koji se sastoji iz dva ili četiri stiha i strofa (pie) u čijem sastavu su šest ili sedam stihova. U upotrebi su šesterci ili osmerci, kratki stihovi (versos de arte menor). Međutim, viljansiko varira po rasporedu rime kao i po broju stihova koji ga sačinjavaju. Tako, u strukturi je tipično da se krajnji stihovi strofa rimuju sa refrenom, ili makar krajnjim delovima refrena. Bitno je da se tokom kompozicije ponavlja isti refren i poslednji deo strofe koji se sa njim rimuje.

Primer

No pueden dormir mis ojos,

no pueden dormir.

Pero, ¿cómo dormirán

cercados en derredor

de soldados de dolor,

que siempre en armas están?

Los combates que les dan,

no los pudiendo sufrir,

no pueden dormir.

Alguna vez, de cansado

Del angustia y del tormento,

Se duermen que no lo siento,

Que los hallo transportados;

Pero los sueños pesados

No les quieren consentir

Que puedan dormir.

Mas ya que duerman un poco,

Están tan desvanecidos,

Que ellos quedan aturdidos,

Yo poco menos de loco;

Y si los muevo y provoco

Con cerrar y con abrir,

No pueden dormir.

— Kristobal de Kastiljeho

Literatura

• Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.