Pređi na sadržaj

Viljem Šekspir

Uredi veze
Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Viljem Šekspir
Portret Čandos, najpoznatiji portret Viljema Šekspira, umetnik i autentičnost nisu potvrđeni. Veruje se da ga je naslikao Džon Tejlor (1585—1651). Nalazi se u National Portrait Gallery u Londonu
Lični podaci
Datum rođenja(1564-04-26)26. april 1564.
Mesto rođenjaStratford na Ejvonu, Kraljevina Engleska
Datum smrti23. april 1616.(1616-04-23) (51 god.)
Mesto smrtiStratford na Ejvonu, Kraljevina Engleska
Književni rad
Najvažnija delaRomeo i Julija
Hamlet
Otelo
Magbet
Mletački trgovac
Kralj Lir
San letnje noći
Soneti
Potpis
King Edward VI School, Stratford-upon-Avon

Viljem Šekspir[a] (engl. William Shakespeare; Stratford na Ejvonu, kršt. 26. april 1564 — Stratford na Ejvonu, 23. april 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac. On se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa.

Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2]

Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čemberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5]

Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623, dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove.

Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta.

Ime

[uredi | uredi izvor]

Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7]

Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?.

Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd...

Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li Pravopis normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem).

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Mladost

[uredi | uredi izvor]
Kuća Viljema Šekspira u Stratfordu

Viljem Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13]

Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamlet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamlet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27]

Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite.[35][36]

London i pozorišna karijera

[uredi | uredi izvor]
Naslovna strana sabranih Šekspirovih dela Prvi folio iz 1622.

Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin.

Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42]

Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe), tj. Globus. Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44]

Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610, Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1609. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54]

Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604, opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu.

Pozne godine i smrt

[uredi | uredi izvor]
Spomenik Šekspiru u Crkvi sv. Trojstva

Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65]

Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68]

U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva.

Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom.[77]

Pozorište

[uredi | uredi izvor]
Oberon, Titanija i Pak igraju s vilama. Vilijem Blejk. Galerija Tejt, London

Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse.

Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80]</ref> Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90]

Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94]

Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame.[98][99]

Hamlet, Horacije i Marsel sa duhom Hamletovog oca. Henri Fuseli

Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114]

U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih grešaka.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119]

Predstave

[uredi | uredi izvor]

Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124]

Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127]

Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja.[132]

Tragedije

[uredi | uredi izvor]

Sva Šekspirova dela su prevedena na srpski.

  1. Romeo i Julija (Romeo and Juliet; 1593)
  2. Tit Andronik (Titus Andronicus; 1594)
  3. Julije Cezar (Julius Caesar) (1599)
  4. Troil i Kresida (Troilus and Cressida; 1601—1602)
  5. Hamlet (Hamlet) (1602)
  6. Otelo (Othello) (1604)
  7. Kralj Lir (King Lear; 1605)
  8. Magbet (Macbeth; 1606)
  9. Antonije i Kleopatra (Antony and Cleopatra; 1607)
  10. Koriolan (Coriolanus; 1608)
  11. Timon Atinjanin (1608)

Komedije

[uredi | uredi izvor]
  1. Uzaludni ljubavni trud (Love's Labour's Lost; 1590)
  2. Dva plemića iz Verone (The Two Gentlmen of Verona; 1591)
  3. Komedija nesporazuma (The Comedy of Errors; 1593—1594)
  4. San letnje noći (A Midsummer Night's Dream; 1594)
  5. Mletački trgovac (The Merchant of Venice; 1595)
  6. Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew; 1596)
  7. Mnogo vike ni oko čega (Much Ado About Nothing; 1599)
  8. Vesele žene vindzorske (The Merry Wives of Windsor; 1599)
  9. Bogojavljenska noć (Twelfth Night; 1599—1600)
  10. Kako vam drago (As You Like It; 1600)
  11. Sve je dobro što se dobro svrši (All's Well That Ends Well; 1602—1604)
  12. Ravnom merom (Measure for measure; 1604)
  13. Perikle (1608)
  14. Cimbelin (Cymbeline; 1610)
  15. Zimska priča (The Winter's Tale; 1610)
  16. Bura (The Tempest; 1611)

Istorijske drame

[uredi | uredi izvor]
  1. Henri VI, deo prvi (1591)
  2. Henri VI, deo drugi (1591)
  3. Henri VI, deo treći (1591)
  4. Ričard III (1593)
  5. Ričard II (1594)
  6. Kralj Džon (1594)
  7. Henri IV, deo prvi (1596—1597)
  8. Henri IV, deo drugi (1596—1597)
  9. Henri V (1599)
  10. Henri VIII (1612)

Pesme

[uredi | uredi izvor]
  1. Soneti - (pisani između 1595—1599, objavljeni 1609)
  2. Venera i Adon (Venus and Adonis; 1593)
  3. Otmica Lukrecije (The Rape of Lucrece; 1594)
  4. Strastveni hodočasnik (The Passionate Pilgrim)

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ U literaturi se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ovaj datum je prema julijanskom kalendaru koji se koristio u Engleskoj za vreme Šekspirovog života. Prema gregorijanskom kalendaru, Šekspir je umro 3. maja. Konverzija kalendara Jahu Geosajts
  2. ^ Craig, Leon Harold . Of Philosophers and Kings: Political Philosophy in Shakespeare's "Macbeth" and "King Lear". Of Philosophers and Kings: Political Philosophy in Shakespeare's Macbeth and King Lear. Toronto: University of Toronto Press. 2003. str. 3. ISBN 978-0-8020-8605-1. 
  3. ^ Shapiro 2005, str. , xvii–xviii.
  4. ^ Schoenbaum 1991, str. 41, 66, 397–98, 402, 409.
  5. ^ Taylor 1990, str. 145, 210–23, 261–5.
  6. ^ Bertolini 1993, str. 119. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFBertolini1993 (help)
  7. ^ a b Pešikan, Jerković & Pižurica 2010, str. 505
  8. ^ „Vilijam Šekspir”. Laguna. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  9. ^ Nikolić & Milić 2011, str. 256.
  10. ^ „Vilijem Šekspir”. Delfi knjižare. Arhivirano iz originala 24. 03. 2013. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  11. ^ Schoenbaum, Compact, 14–22.}-
  12. ^ Schoenbaum, Compact, 24–6.
  13. ^ Schoenbaum, Compact, 23–24.
  14. ^ Schoenbaum, Compact, 62–63.
  15. ^ Ackroyd 2006.
  16. ^ Wells, Stanley, et al. The Oxford Shakespeare: The Complete Works, 2nd Edition. Oxford: Oxford University Press, xv–xvi. 2005. ISBN 978-0-19-926717-0.
  17. ^ Baldwin 1944, str. 464.
  18. ^ Baldwin 1944, str. 164–166.
  19. ^ Cressy 1976, str. 80–82
  20. ^ Ackroyd 2006, str. 545.
  21. ^ Wells, Oxford Shakespeare, xvi.
  22. ^ Schoenbaum, Compact, 77–78.
  23. ^ Wood 2003.
  24. ^ Schoenbaum, Compact, 78–79.
  25. ^ Schoenbaum, Compact, 93
  26. ^ Schoenbaum, Compact, 94.
  27. ^ Schoenbaum, Compact, 224.
  28. ^ Schoenbaum, Compact, 95.
  29. ^ Schoenbaum, Compact, 97–108.
  30. ^ a b Rowe 1809.
  31. ^ Schoenbaum, Compact, 144–45.
  32. ^ Schoenbaum, Compact, 110–11.
  33. ^ Honigmann 1998.
  34. ^ Wells, Oxford Shakespeare, xvii.
  35. ^ Schoenbaum, Compact, 95–117.
  36. ^ Wood 2003, str. 97–109.
  37. ^ Chambers, E.K. (1930). William Shakespeare: A Study of Facts and Problems. Vol. 1. Oxford: Clarendon Press, 287, 292.
  38. ^ Wells 2006, str. 28.
  39. ^ Schoenbaum, Compact, 144–46.
  40. ^ Chambers, William Shakespeare, Vol. 1. pp. 59.
  41. ^ Schoenbaum, Compact, 184.
  42. ^ Chambers, E.K. (1923). The Elizabethan Stage. Vol. 2. Oxford: Clarendon Press, 208–209.
  43. ^ Chambers, William Shakespeare, Vol. 2. pp. 67–71.
  44. ^ Bentley, G. E (1961). Shakespeare: A Biographical Handbook. New Haven: Yale University Press, 36.
  45. ^ Кварто издања (енгл. quarto editions) су илегалне копије позоришних комада које су у Шекспирово доба правили глумци супарничких позоришта. Кад би једно позориште приказивало по први пут неку представу, глумци из других позоришта би долазили и бележили целу представу, да би онда те белешке искористили за прављење неауторизованих копија позоришних комада. „Виљем Шекспир и први фолио”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  46. ^ Schoenbaum, Compact, 188.
  47. ^ Kastan 2001, str. 17.
  48. ^ Adams 1923, str. 275.
  49. ^ Wells, str. 28.
  50. ^ Schoenbaum, Compact, 200.
  51. ^ Schoenbaum, Compact, 200–201.
  52. ^ Ackroyd 2006, str. 357.
  53. ^ a b Wells, Oxford Shakespeare, xxii.
  54. ^ Schoenbaum, Compact, 202–3.
  55. ^ Honan 1998, стр. 121.
  56. ^ Shapiro, стр. 122.
  57. ^ Schoenbaum, Compact, 279.
  58. ^ Honan 1998, str. 375–78.
  59. ^ Schoenbaum, Compact, 276.
  60. ^ a b Ackroyd 2006, str. 476
  61. ^ Honan 1998, str. 382–83.
  62. ^ Honan 1998, str. 326.
  63. ^ Ackroyd 2006, str. 462–464.
  64. ^ Schoenbaum, Compact, 272–274.
  65. ^ Honan, 387.
  66. ^ Schoenbaum, Compact, 25, 296.
  67. ^ Schoenbaum, Compact, 287.
  68. ^ Schoenbaum, Compact, 292, 294.
  69. ^ Schoenbaum, Compact, 304.
  70. ^ Honan 1998, str. 395–96.
  71. ^ Chambers, William Shakespeare, Vol 2: 8, 11, 104.
  72. ^ Schoenbaum, Compact, 296.
  73. ^ Chambers, William Shakespeare, Vol 2: 7, 9, 13.
  74. ^ Schoenbaum, Compact, 289, 318–19.
  75. ^ Schoenbaum, Compact, 306–07.
  76. ^ Wells, Oxford Shakespeare, xviii.
  77. ^ -{Schoenbaum, Compact, 308–10.
  78. ^ Dowden, Edward (1881). Shakspere. New York: Appleton & Co., 48–9. OCLC 8164385
  79. ^ а б Frye, стр. 9
  80. ^ Honan, стр. 166.
  81. ^ Schoenbaum, Compact, 159–61.
  82. ^ Dutton & Howard 2003, стр. 147.
  83. ^ Ribner 2005, стр. 154–155.
  84. ^ Frye, стр. 105.
  85. ^ Ribner 2005, стр. 67.
  86. ^ Cheney 2006, стр. 100.
  87. ^ Honan 1998, стр. 136.
  88. ^ Schoenbaum, Compact, 166.
  89. ^ Werner 2001, стр. 96–100.
  90. ^ Friedman, Michael D . "'I'm not a feminist director but...': Recent Feminist Productions of The Taming of the Shrew", in Acts of Criticism: Performance Matters in Shakespeare and his Contemporaries: Essays in Honor of James P. Lusardi. Paul Nelsen and June Schlueter (editors). Acts of Criticism: Performance Matters in Shakespeare and His Contemporaries : Essays in Honor of James P. Lusardi. New Jersey: Fairleigh Dickinson University Press. 2004. стр. 159. ISBN 978-0-8386-4059-3. 
  91. ^ Ackroyd 2006, стр. 235.
  92. ^ Wood 2003, стр. 161–162.
  93. ^ Ackroyd 2006, стр. 359.
  94. ^ Ackroyd 2006, стр. 362–383.
  95. ^ Ackroyd 2006, стр. 356.
  96. ^ Wood 2003, стр. 161.
  97. ^ Honan 1998, стр. 206.
  98. ^ Ackroyd 2006, стр. 353, 358.
  99. ^ Shapiro 2005, стр. 151–153.
  100. ^ Bradley 1991, стр. 85.
  101. ^ Muir 2005, стр. 12–16.
  102. ^ Bradley, стр. 94.
  103. ^ Bradley 1991, стр. 86.
  104. ^ Bradley 1991, стр. 40, 48.
  105. ^ Bradley 1991, стр. 42, 169, 195.
  106. ^ Greenblatt, стр. 304.
  107. ^ Bradley 1991, стр. 226.
  108. ^ Ackroyd 2006, стр. 423.
  109. ^ Kermode 2004.
  110. ^ McDonald 2006, стр. 43–46.
  111. ^ Bradley 1991, стр. 306.
  112. ^ Ackroyd 2006, стр. 444.
  113. ^ McDonald 2006, стр. 69–70.
  114. ^ Eliot 1934, стр. 59.
  115. ^ Dowden, стр. 57.
  116. ^ Dowden, стр. 60.
  117. ^ Frye, стр. 123.
  118. ^ McDonald 2006, стр. 15.
  119. ^ Wells, стр. 1247–1279.
  120. ^ Wells, Oxford Shakespeare, xx.
  121. ^ Wells, Oxford Shakespeare, xxi.
  122. ^ Foakes 1990, стр. 6.
  123. ^ а б Shapiro 2005, стр. 125–31
  124. ^ Nagler 1958, стр. 7.
  125. ^ Foakes 1990, стр. 33.
  126. ^ Ackroyd 2006, стр. 454.
  127. ^ -{Holland, Peter (ed.). Cymbeline. London: Penguin; Introduction, xli. 2000. ISBN 978-0-14-071472-2.
  128. ^ Ringler, William Jr."Shakespeare and His Actors: Some Remarks on King Lear". In Lear from Study to Stage: Essays in Criticism. James Ogden and Arthur Hawley Scouten (editors). Lear from Study to Stage: Essays in Criticism. New Jersey: Fairleigh Dickinson University Press. 1997. str. 127. ISBN 978-0-8386-3690-9. 
  129. ^ Schoenbaum, Compact, 210.
  130. ^ Chambers, William Shakespeare, Vol. 1. pp. 341.
  131. ^ Shapiro 2005, str. 247–9.
  132. ^ a b Wells 2005, str. 1247

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виљем_Шекспир&oldid=28562349”