Pređi na sadržaj

Vlada Kine

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vlada Narodne Republike Kine
中华人民共和国政府
Pregled
Uspostavljena1. oktobar 1949.; pre 75 godina (1949-10-01)
Država Kina
Predsednik KineSi Đinping
SedištePeking
Veb-sajtenglish.www.gov.cn

Vlada Narodne Republike Kine zasniva se na sistemu narodnih kongresa u okviru parametara unitarne komunističke države, u kojoj vladajuća Komunistička partija Kine (KPK) donosi svoju politiku putem narodnih kongresa. Ovaj sistem se zasniva na principu jedinstvene državne vlasti, u kojem je zakonodavna vlast, Nacionalni narodni kongres (NSC), ustavno upisan kao „najviši državni organ vlasti“. Kako kineski politički sistem nema podelu vlasti, postoji samo jedna grana vlasti koju predstavlja zakonodavna vlast. KPK preko NPC donosi jedinstveno rukovodstvo, koje zahteva da svi državni organi, od Vrhovnog narodnog suda do predsednika Kine, budu izabrani od strane NPC, odgovorni i nemaju nikakva posebna ovlašćenja osim onih koja im daje NPC. Po zakonu, svi izbori na svim nivoima moraju se pridržavati vođstva KPK.[1] KPK kontroliše imenovanja u svim državnim organima dvotrećinskom većinom u NPC. Preostala mesta drže nominalno nezavisni delegati i osam manjih političkih partija, koje su neopozicione i podržavaju KPK. Svi državni organi i državna preduzeća imaju interne komitete KPK koji vode donošenje odluka u ovim institucijama.

NPC se sastaje godišnje oko dve nedelje u martu kako bi pregledao i odobrio glavne nove smernice politike, a između tih sednica delegira svoja ovlašćenja radnom zakonodavnom telu, Stalnom komitetu NPC (NPCSC). Ovaj organ usvaja većinu nacionalnog zakonodavstva, tumači ustav i zakone i sprovodi ocene ustavnosti, a vodi ga predsedavajući, jedan od najviših kineskih zvaničnika. Predsednik predstavlja Kinu u inostranstvu, iako je od 1990-ih, predsedništvo uvek držao generalni sekretar KPK. Izabran odvojeno od strane NPC, potpredsednik nema nikakvu moć osim onoga što im je predsednik dodelio, ali pomaže predsedniku. Predsednik Državnog saveta, izvršnog organa NPC, je premijer. Generalni sekretar KPK je vodeći zvaničnik Kine pošto je KPK zadužena za formulisanje i postavljanje nacionalne politike za koju je država, nakon što je usvoji NPC ili relevantni državni organ, odgovorna za sprovođenje.[2][3]

Državni savet, koji se takođe naziva i Centralna narodna vlada, sastoji se od, pored premijera, promenljivog broja potpredsednika, pet državnih savetnika (protokolalno jednak vicepremijerima, ali sa užim resorima), generalnog sekretara i 26 ministara i drugih odeljenja na nivou kabineta. Sastoji se od ministarstava i agencija sa određenim resorima. Državni savet predstavlja većinu inicijativa NPCSC-u na razmatranje nakon prethodnog odobrenja Stalnog komiteta Politbiroa KPK.

Kineski pravosudni organi su politički organi koji obavljaju tužilačke i sudske funkcije. Zbog njihove političke prirode, Kina nema nezavisnost pravosuđa. Kineske sudove nadzire Vrhovni narodni sud (VNS), koji odgovara NPC. Vrhovno narodno tužilaštvo (VNT) je odgovorno za krivično gonjenje i nadzire tužilaštvo na nivou pokrajina, prefektura i okruga. Na istom administrativnom rangu kao SPC i SPP, Nacionalna nadzorna komisija (NSC) je osnovana 2018. godine za istragu korupcije u KPK i državnim organima. Svi sudovi i njihovo osoblje podležu efektivnoj kontroli Centralne komisije za političke i pravne poslove KPK.[4]

Odnos sa Komunističkom partijom Kine

[uredi | uredi izvor]

Ustav Komunističke partije Kine kaže da je stranka najviša snaga za političko vođstvo. Partijske institucije se preklapaju sa vladinim institucijama i partija ima autoritet nad odlukama vlade i na lokalnom i na centralnom nivou.[5] Visoke vladine zvaničnike širom zemlje postavlja KPK, i uglavnom su članovi KPK.[6] Sva vladina odeljenja, državna preduzeća i javni instituti uključuju komitete KPK, od seoskog do nacionalnog nivoa. Komiteti KPK u vladinim telima nadgledaju i vode te organe, a Državni savet je zakonski obavezan da sprovodi politiku KPK.[7][8] Kao što je navedeno u ustavu KPK: „Vlada, vojska, društvo i škole, sever, jug, istok i zapad – partija ih sve vodi.“[6]

Pod vođstvom Deng Sjaopinga, bilo je predloga da se poveća odvojenost države i partije, posebno za koje su se zalagali liberalniji zvaničnici kao što je Džao Cijang.[9][6] Predlozi su uključivali ukidanje komiteta KPK iz nekih vladinih odeljenja, povećanje uticaja Državnog saveta i postavljanje profesionalnih menadžera na čelo državnih preduzeća umesto komiteta KPK. Ovi predlozi su napušteni nakon protesta i masakra na Trgu Tjenanmen 1989. godine.[6]

Integracija KPK i države ubrzana je pod Si Đinpingom, predsedavajući osam partijskih komisija koje usmeravaju vladina tela. Pod Sijem, nekoliko vladinih i partijskih organa je takođe spojeno, pri čemu je jedna partijska organizacija imala naziv spoljne državne vlade pod sistemom jedna institucija sa dva imena, što dalje integriše partiju i državu.[6]

Ustav

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Ustav Narodne Republike Kine

Ustav NR Kine je prvi put objavljen 20. septembra 1954. godine, pre čega je na snazi bio privremeni dokument sličan ustavu koji je kreirala Narodna politička konsultativna konferencija Kine. Drugo proglašenje 1975. skratilo je ustav na samo 30 članova, koji su sadržali slogane KP Kine i revolucionarni jezik u celom delu. Treće proglašenje iz 1978. proširilo je broj članaka, ali je i dalje bilo pod uticajem nedavne Kulturne revolucije.

Sadašnji ustav je četvrti po redu, proglašen 4. decembra 1982. godine i služilo je 30 godina. Zakonska moć KPK je zagarantovana Ustavom NR Kine, a njena pozicija kao vrhovnog političkog autoriteta u Narodnoj Republici Kini se ostvaruje kroz sveobuhvatnu kontrolu države, vojske i medija.[10]

Nacionalni narodni kongres

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Nacionalni narodni kongres
12. Nacionalni narodni kongres održan 2013.

Nacionalni narodni kongres (NNK) je nacionalno zakonodavno telo Kine. Sa 2.977 članova 2023. godine, to je najveće parlamentarno telo na svetu.[11] Prema sadašnjem kineskom ustavu, NNK je strukturisan kao jednodomno zakonodavno telo, sa ovlašćenjem da donosi zakone, nadgleda rad vlade i bira glavne državne zvaničnike. Njegovi delegati se biraju na petogodišnji mandat kroz višestepeni izborni sistem. Prema Ustavu, NNK je najviša državna institucija unutar političkog sistema Kine.[12]

NNK i Nacionalni komitet Narodne političke konsultativne konferencije Kine (NPKKK), konsultativno telo čiji članovi predstavljaju različite narodne organizacije, glavna su savetodavna tela Kine i često se nazivaju Dve sednice.[13] Osim KPK, u njoj učestvuju osam manjih političkih partija, ali su neopozicione i nemaju stvarnu moć.[14][15] Prihvataju primat KP Kine i njihove članove prethodno odobrava Odeljenje za rad Ujedinjenog fronta.[16]

NNK, izabran na mandat od pet godina, održava godišnje sednice svakog proleća, obično u trajanju od 10 do 14 dana, u Velikoj sali naroda na zapadnoj strani Trga Tjenanmen u Pekingu. Ovi godišnji sastanci se obično održavaju sa sastancima NPKKK-a, pružajući priliku državnim službenicima da razmotre prošlu politiku i predstave buduće planove naciji.

NNK generalno ima reputaciju da odobrava rad Državnog saveta i da se sam ne angažuje u preteranoj izradi zakona. Međutim, ona i njen Stalni komitet su se povremeno potvrđivali. Na primer, Državni savet i KPK nisu bili u mogućnosti da obezbede usvajanje poreza na gorivo 2009. za finansiranje izgradnje brzih puteva.[17][18] Isto tako, Ministarstvo finansija je nastojalo da uvede porez na imovinu od ranih 2010-ih, ali protivljenje NNK (kao i lokalnih samouprava) sprečilo je da bilo koji predlozi o porezu na imovinu dođu na zakonodavni dnevni red NNK.[5] Stalni komitet NNK je odlučniji od samog NNK i stavio je veto na predložene zakone.[12]

Vođstvo

[uredi | uredi izvor]

Nacionalno rukovodstvo

[uredi | uredi izvor]

Stalni komitet Politbiroa Komunističke partije Kine sastoji se od najvišeg rukovodstva vlade.[5]  Istorijski gledano, imao je pet do devet članova. Od 2024. godine ima sedam članova.[5]  Njegova svrha je da vodi političke diskusije i donosi odluke o glavnim pitanjima kada Politbiro, veće telo za donošenje odluka, ne zaseda. Prema ustavu KPK, generalni sekretar Centralnog komiteta takođe mora biti član Stalnog komiteta Politbiroa KPK.[19]

Članstvo u UOP je striktno rangirano po protokolarnom redosledu. Istorijski gledano, generalni sekretar (ili predsednik stranke) je bio na prvom mestu; rangiranje ostalih lidera je variralo tokom vremena. Od 1990-ih, generalni sekretar (ujedno i predsednik), premijer, predsednik Stalnog komiteta NNK, predsedavajući Kineske narodne političke konsultativne konferencije, sekretar Centralne komisije za inspekciju discipline, najvišeg partijskog tela za borbu protiv korupcije, i prvorangirani sekretar sekretarijata KPK stalno su takođe bili članovi Stalnog komiteta Politbiroa.[20]

Ispod Stalnog komiteta Politbiroa stranke nalaze se zamenici državnih lidera, uključujući šefove stranke, potpredsednike i partijske sekretare najvažnijih kineskih opština i provincija.[5] Na redu su ministri i guverneri provincija, a slede ih zamenici ministara. i zamenici pokrajinskih guvernera.[5]  Generalni direktori ministarstava i gradonačelnici podpokrajinskih opština su ispod ovog ranga, a slede zamenici generalnog direktora ministarstava i gradonačelnici trećih nivoa.[5] Ispod ovih rangova je pet rangova koji dostižu pet rangova. bazi vlasti i partijskih hijerarhija.[5]

Glavni vođa

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Glavni vođa Kine

Moć je koncentrisana u „glavnom vođi“, neformalnoj tituli koju trenutno zauzima Si Đinping, koji vodi četiri najvažnije političke i državne funkcije: on je generalni sekretar Centralnog komiteta KPK, predsednik Centralne vojne komisije i predsednik NR Kine.[21] Pred kraj mandata Hu Đintaoa, stručnjaci su primetili sve veća ograničenja de fakto kontrole vrhovnog lidera nad vladom,[22] ali su na 19. partijskom kongresu u oktobru 2017. ograničenja mandata Si Đinpinga uklonjena i njegova ovlašćenja su proširena.[23]

Predsednik

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Predsednik Narodne Republike Kine

Državni savet

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Državni savet Kine

Centralna vojna komisija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Centralna vojna komisija (Kina)

Nacionalna nadzorna komisija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Nacionalna nadzorna komisija

Vrhovni narodni sud i Vrhovno narodno tužilaštvo

[uredi | uredi izvor]
Glavni članci: Vrhovni narodni sud i Vrhovno narodno tužilaštvo

Vrhovni narodni sud je pravosudni organ Narodne Republike Kine i podleže kontroli Centralne komisije za političke i pravne poslove KPK.[4] Hongkong i Makao, kao posebni administrativni regioni, imaju odvojene pravosudne sisteme zasnovane na britanskim tradicijama običajnog prava i portugalskim tradicijama građanskog prava, respektivno. Sudije Vrhovnog narodnog suda imenuje Nacionalni narodni kongres.

Pokrajinska i lokalna vlast

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Administrativna podjela Kine

Guvernere kineskih provincija i autonomnih oblasti i gradonačelnike njenih opština pod direktnom upravom imenuje Državni savet nakon što dobije nominalnu saglasnost Nacionalnog narodnog kongresa (NNK). Specijalni administrativni regioni Hongkong i Makao (SARS) imaju određenu lokalnu autonomiju jer imaju odvojene vlade, pravne sisteme i osnovne ustavne zakone, ali su pod kontrolom Pekinga u pitanjima spoljne politike i nacionalne bezbednosti, a njihove izvršne direktore efektivno odabire Politbiro KP Kine.

Ispod nivoa provincija nalaze se prefekture i okruzi. Okruzi su podeljeni na opštine i sela. Dok većinom vode imenovani zvaničnici, neke niže jurisdikcije imaju direktne izbore.

Dok rade pod strogom kontrolom i nadzorom centralne vlade, kineske lokalne vlade upravljaju relativno visokim udelom fiskalnih prihoda i rashoda.[24]

Krajem 1980-ih i ranih 1990-ih, regulatorni mehanizmi opštinske vlasti su se proširili, kao i njihov kapacitet da regulišu periurbane oblasti.[25]  Fiskalne reforme iz 1994. godine rezultovale su potrebom lokalnih samouprava da stvaraju neporeski prihod, što su činili u obliku prihoda kroz naknade za uređenje i korišćenje zemljišta.[25]  Ovo je rezultiralo njihovim povećanjem i administrativne i geografske veličine.[25] Od 2002. do najmanje 2023. godine, troškovi javnih nabavki. dobra je prešla na lokalne samouprave sa centralne vlade i stoga lokalne samouprave treba da generišu naknade za pružanje javnih usluga.[25]

Od 2014. godine, Nacionalni plan urbanizacije novog tipa rezultirao je konsolidacijom procesa planiranja koji su ranije bili raspoređeni u različitim birokratijama, kao što su korišćenje urbanog i ruralnog zemljišta, planiranje turizma i planiranje životne sredine.[25]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Hao, Mingsong; Ke, Xiwang (5. 7. 2023). „Personal Networks and Grassroots Election Participation in China: Findings from the Chinese General Social Survey”. Journal of Chinese Political Science (na jeziku: engleski). 29 (1): 159—184. ISSN 1080-6954. doi:10.1007/s11366-023-09861-3 Slobodan pristup. 
  2. ^ Natalie Liu (7. 10. 2022). „View China's Xi as Party Leader, Not President, Scholars Say”. Voice of America. Arhivirano iz originala 22. 10. 2022. g. Pristupljeno 7. 10. 2022. „But Clarke and other scholars make the point that Xi's real power lies not in his post as president but in his position as general secretary of the Chinese Communist Party.” 
  3. ^ „How the Chinese government works”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 12. 5. 2018. g. Pristupljeno 12. 5. 2018. „Xi Jinping is the most powerful figure in China's political system, and his influence mainly comes from his position as the general secretary of the Chinese Communist Party.” 
  4. ^ a b Ahl, Björn (2019-05-06). „Judicialization in authoritarian regimes: The expansion of powers of the Chinese Supreme People's Court”. International Journal of Constitutional Law (na jeziku: engleski). 17 (1): 252—277. ISSN 1474-2640. doi:10.1093/icon/moz003 Slobodan pristup. 
  5. ^ a b v g d đ e ž Li, David Daokui (2024). China's World View: Demystifying China to Prevent Global Conflict. New York, NY: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0393292398. 
  6. ^ a b v g d Ma, Josephine (17. 5. 2021). „Party-state relations under China's Communist Party: separation of powers, control over government and reforms”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 28. 5. 2023. g. Pristupljeno 23. 6. 2023. 
  7. ^ „China passes law granting Communist Party more control over cabinet”. Reuters. 11. 3. 2024. Pristupljeno 11. 3. 2024. 
  8. ^ Zheng, William (2024-03-06). „Xi's dominance in Chinese politics to grow with change to State Council: expert”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2024-03-07. g. Pristupljeno 2024-03-10. „It includes specific clauses saying the council will closely follow the Communist Party’s ideology, leadership and instructions, further defining its role as faithful policy implementer of the ruling party.” 
  9. ^ Lovell, Julia (2019-09-03). Maoism: A Global History (na jeziku: engleski). Knopf Doubleday Publishing Group. str. 445. ISBN 978-0-525-65605-0. „Although the party has long dominated — in theory and practice — the government of China (a dominance enshrined in the seventh paragraph of the preamble to the current constitution), in practice the intensity of its control has oscillated at different moments...in the history of the PRC.” 
  10. ^ Ralph H. Folsom, John H. Minan, Lee Ann Otto, Law and Politics in the People's Republic of China, West Publishing (St. Paul, 1992), pp. 76–77.
  11. ^ „中华人民共和国第十四届全国人民代表大会代表名单”. National People's Congress. Arhivirano iz originala 26. 2. 2023. g. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  12. ^ a b Šebok, Filip (2023). „China's Political System”. Ur.: Kironska, Kristina; Turscanyi, Richard Q. Contemporary China: a New Superpower?. Routledge. ISBN 978-1-03-239508-1. 
  13. ^ Davidson, Helen (2023-03-01). „Explainer: what is China's 'two sessions' gathering, and why does it matter?”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 2023-03-31. g. Pristupljeno 2023-07-15. 
  14. ^ Friedberg, Aaron L. (2022). Getting China Wrong. Cambridge: Polity Press. str. 50. ISBN 978-1-509-54512-4. OCLC 1310457810. 
  15. ^ Liao, Xingmiu; Tsai, Wen-Hsuan (2019). „Clientelistic State Corporatism: The United Front Model of "Pairing-Up" in the Xi Jinping Era”. China Review. 19 (1): 31—56. ISSN 1680-2012. JSTOR 26603249. 
  16. ^ Baptista, Eduardo (2021-06-11). „Are there other political parties in China?”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2022-06-08. g. Pristupljeno 2022-12-26. 
  17. ^ Jia, Hepeng (2009-01-08). „China bites the bullet on fuel tax”. Chemistry World (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2020-04-13. g. Pristupljeno 2023-03-15. 
  18. ^ „National People's Congress”. BBC News. Arhivirano iz originala 2020-04-13. g. Pristupljeno 2023-03-15. 
  19. ^ „16th National Congress of the Communist Party of China, 2002”. China Internet Information Center. Arhivirano iz originala 2007-10-18. g. Pristupljeno 2017-09-06. 
  20. ^ „China's Next Leaders: A Guide to What's at Stake”. China File. Asia Society. 13. 11. 2012. Arhivirano iz originala 10. 2. 2013. g. Pristupljeno 18. 11. 2012. 
  21. ^ „A simple guide to the Chinese government”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 2018-05-13. g. Pristupljeno 2018-05-13. „Xi Jinping is the most powerful figure in the Chinese political system. He is the President of China, but his real influence comes from his position as the General Secretary of the Chinese Communist Party.” 
  22. ^ Higgins, Andrew (16. 1. 2011). „Hu's visit spotlights China's two faces”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 30. 9. 2013. g. Pristupljeno 17. 1. 2011. 
  23. ^ Buckley, Chris; Bradsher, Keith (25. 2. 2018). „China Moves to Let Xi Stay in Power by Abolishing Term Limit”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 15. 11. 2020. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  24. ^ Kadochnikov, Denis V. (29. 12. 2019). „Fiscal decentralization and regional budgets' changing roles: a comparative case study of Russia and China”. Area Development and Policy (na jeziku: engleski). 5 (4): 428—446. ISSN 2379-2949. S2CID 213458903. doi:10.1080/23792949.2019.1705171. 
  25. ^ a b v g d Rodenbiker, Jesse (2023). Ecological States: Politics of Science and Nature in Urbanizing China. Environments of East Asia. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-1-5017-6900-9. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Влада_Кине&oldid=28414704”