Genocid u Ruandi

Ruandanski izbeglički kamp u DR Kongu

Genocid u Ruandi označava masovna ubistva na stotine hiljada pripadnika manjinskog naroda Tutsi, kao i pripadnika naroda Hutu koji su se suprotstavljali ovim postupcima ekstremista naroda Hutu. Ovaj genocid predstavlja najsvirepiji zločin tokom Ruandanskog građanskog rata. Ovaj zločin su uglavnom počinile dve Hutu ekstremističke organizacije: Interahamve i Impuzamugambi. Ubijanja su se odigrala između 6. aprila i sredine jula 1994. i u njima je ubijeno od 800.000 do 1.000.000 ljudi. Po proceni iz februara 2008, broj žrtava iznosi preko 1.074.000.

Na Ujedinjene nacije su pale mnoge kritike zbog neadekvatnog reagovanja na ovaj zločin. Činjenica je da je 21. aprila 1994, u vreme najvećeg klanja u Ruandi doneta odluka o smanjenju broja mirovnih trupa UN-a na svega 270. Stručnjaci tvrde da se zločin mogao sprečiti intervencijom svega 5000 mirovnih trupa međunarodne zajednice. Mnoge zemlje, uključujući Francusku, Belgiju i SAD, su odbile da spreče masakr. Kanada, Holandija i Gana su nastavile da vode mirovne snage UN-a u Ruandi, UNAMIR. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija su odbile da šalju pomoć i pojačanja u Ruandi.

Pozadina

Plemena Tutsi doselila su se na današnju teritoriju oko Velikih jezera pre četiri stotine godina sa šire teritorije Nila. Političke granice povučene nekoliko vekova kasnije podelile su tradicionalna etnička područja Tutsija i Hutua na pet država: Ruandu i Burundi te istočnu kongoansku pokrajinu Kivu, dok rubna područja pripadaju Ugandi i Tanzaniji. Kao pastirski narod s razvijenom vojničkom aristokratijom, Tutsiji su pokorili Hutue i narod Tva te uspostavili feudalnu monarhiju. Ovu teoriju je deo istoričara danas napustilo, oni smatraju kako je savremena etnička podela Ruande proizašla iz socijalnog raslojavanja u pretkolonijalno doba. Kolonizacija u devetnaestom veku dodatno je zbližila skupne identitete zapadnim konceptom nacije i rase. Tako su prvi misionari koji su pohodili središnju Afriku na prelazu u dvadeseti vek Tutsije smatrali hamitskim narodom zbog visok rasta i svetlije pigmentacije kože, zbog čega su bili „predodređeni“ za vladajuću ruandsku rasu, Hutue su zbog srednjeg rasta i jače građe držali bantuidima, dok su pripadnike naroda Tva smatrali delom pigmejske skupine zbog niska rasta i izrazito tamne boje kože. Uoči genocida početkom devedesetih u Ruandi je živelo oko sedam miliona ljudi, od čega je bilo 85 posto Hutua, 14 posto Tutsija te jedan posto pripadnika naroda Tva.

Ruanda je od druge polovine 19. veka bila evropski kolonijalni posed. Nakon Berlinske konferencije 1885. godine pripala je Nemačkoj Istočnoj Africi, a nakon 1. svetskog rata Nemačka je to područje prepustila Belgiji, koja je najpre 1923. dobila mandat Lige naroda nad regijom, a nakon 2. svetskog rata i starateljstvo Ujedinjenih nacija. Postojeća feudalna elita koju su činili Tutsiji, u svojim je rukama držala političku i privrednu moć ruandskog društva, pa je poslužila kao oslonac kolonijalnoj upravi u vladavini nad većinskim stanovništvom. Belgijska uprava je mogućnost obrazovanja i angažmana u kolonijalnoj administraciji pružila isključivo Tutsijima, dok je u socijalnoj podeli Hutuima bila namenjena uloga fizičke radne snage. Posledica takve kolonijalne politike dovela je do njihovog nezadovoljstva podređenim položajem te do sukoba koji je eksplodirao nakon nestanka kolonijalne vlasti.

Hutu nacionalistička partija Parmehutu je 1959. izazvala socijalni revolt koji je bio temelj za stvaranje republike kojom će dominirati Hutui. To je bio uzrok prve faze Ruandanskog građanskog rata u kojem je ubijeno 20.000 Tutsija, a 200.000 je napustilo zemlju. Tada je od tih izbeglica formiran Patriotski front Ruande (RPF). Ruanda 1961. dobija nezavisnost od Belgije.

Građanski rat

Glavni članak: Građanski rat u Ruandi

Tutska izbeglička dijaspora je do kraja osamdesetih je bila dobro organizovana i vojno i politički. Najveći broj Tutsi izbeglica u Ugandi je bio povezan pobedničkim pobunjenicima Nacionalnog Pokreta Otpora tokom Ugandanskog građanskog rata tokom osamdesetih i formira Patriotski front Ruande 1985. kao političku organizaciju.

Dana 1. oktobra 1990. Tutsi otpočinju invaziju na Ruandu kako bi se vratili u zemlju. Magazin Kangura koji je bio aktivan od1990. do 1993, je bio instrument za iniciranje etničke mržnje i nasilja Hutua nad Tutsima. 4. avgusta 1993. pobunjenici i vlada Ruande potpisuju sporazum u Aruši za okončanje građanskog rata. Sporazumom je smanjena moć upravljanja predsednika Ruande Žuvenila Habijarimane koji je bio imao totalnu vlast.

Priprema za genocid

Vladine vođe u tajnosti formiraju i naoružavaju paravojne jedinice Interahamve („Onaj koji se bori zajedno“ na kinjarvanda jeziku) i Impuzamugambi („Onaj koji ima jedinstven cilj“).

Dana 11. aprila 1994. general Romeo Dalaire (komandant snaga Ujedinjenih nacija u Ruandi) obaveštava vojnog savetnika generalnog sekretara, major- generala Mauricea Barila o kupovini oružja i planu Hutua za uništenje Tutsa.

Prema nezvaničnim informacijama oko 1.700 Interhamveovih vojnika je vežbalo u vladinim vojnim kampovima i oni su bili određeni za registrovanje svih Tutsa u Kigaliju.

Inicijalni događaj

Avion u kojem su se nalazili ruandanski Hutu predsednik Žuvenal Habijarimana i takođe Hutu predsednik Burundija je oboren prilikom sletanja 6. aprila 1994. u Kigaliju. Oba predsednika su poginula. Odgovornost za napad su odbacivali i Hutui i RPF. Hutu ekstermisti su optužili Tutse i iskoristili ga za početak stravičnog genocida.

Genocid

Nacionalni republikanski pokret za demokratiju i razvoj (MRND), koji je vladao Runadom od 1975. do 1994. sa predsednikom Žuvenal Habijarimanom je bila umešana u organizovanju mnogih vidova genocida. Vojska i paravojne grupe Hutua započinju ubistva svih Tutsa i onih koji su bili umereni bez obzira na etničku pozadinu. Veliki broj opozicionih političara su takođe bili ubijeni. Mnoge države su evakuisale njihove ljude i zatvorili ambasade kad je nasilje poraslo. Nacionalni radio je podsticao ljude da ostaju u svojim domovima, a vladina formirana stanica RTLM je podsticala na napade na Tutse i umerene Hutue. Vojska je postavila stotine blokada na putevima širom zemlje.

Literatura

• Appiah, Anthony; Gates, Henry Louis (2010). Encyclopedia of Africa, Volume 1 (illustrated izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533770-9. 
• Akhavan, Payam (1996). „The International Criminal Tribunal for Rwanda: The Politics and Pragmatics of Punishment”. American Journal of International Law. 90 (3): 501—510. JSTOR 2204076. 
• Asiimwe, Arthur (05. 08. 2008). „Rwanda accuses France directly over 1994 genocide”. Reuters. Pristupljeno 13. 07. 2014. 
• „Rwanda: French accused in genocide”. New York Times. Associated Press. 06. 08. 2008. Pristupljeno 13. 07. 2014. 
• Aptel, Cicile (2008). „Closing the U.N. International Criminal Tribunal for Rwanda: Completion Strategy and Residual Issues” (PDF). New England Journal of International and Comparative Law. 14 (2): 169—188. 
• BBC News (I) (04. 03. 1998). „French parliament inquiry into Rwandan genocide”. Pristupljeno 12. 07. 2014. 
• BBC News (II) (23. 11. 2006). „France issues Rwanda warrants”. Pristupljeno 08. 02. 2013. 
• BBC News (III) (05. 08. 2008). „France accused in Rwanda genocide”. Pristupljeno 12. 07. 2014. 
• Chrétien, Jean-Pierre (2003). The Great Lakes of Africa: Two Thousand Years of History. Cambridge, Mass.: MIT Press. ISBN 978-1-890951-34-4. 
• Dallaire, Roméo (2005). Shake Hands with the Devil: The Failure of Humanity in Rwanda. London: Arrow Books. ISBN 978-0-09-947893-5. 
• de Brouwer, Anne-Marie L. M. (2005). Supranational Criminal Prosecution of Sexual Violence: The ICC and the Practice of the ICTY and the ICTR. Antwerp and Oxford: Intersentia. ISBN 978-90-5095-533-1. 
• Des Forges, Alison (1999). Leave None to Tell the Story: Genocide in Rwanda (Izveštaj). New York, NY: Human Rights Watch. ISBN 978-1-56432-171-8. 
• Dorsey, Learthen (1994). Historical Dictionary of Rwanda. Metuchen, N.J.: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-2820-9. 
• Diamond, Jared (2005). Collapse: How Societies Choose to Fail or Succeed. New York, N.Y.: Viking. ISBN 978-0-670-03337-9.  (Chapter 10: "Malthus in Africa: Rwanda's Genocide", pages 311-328).
• Drumbl, Mark A. (2012). „'She makes me ashamed to be a woman': The Genocide Conviction of Pauline Nyiramasuhuko, 2011”. Michigan Journal of International Law. 2013. SSRN 2155937 . 
• Elbe, Stefan (2002). „HIV/AIDS and the Changing Landscape of War in Africa” (PDF). International Security. 27 (2): 159—177. JSTOR 3092146. doi:10.1162/016228802760987851. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 10. 2013. g. 
• Fassbender, Bardo (2011). Securing Human Rights?: Achievements and Challenges of the UN Security Council. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964149-9. 
• Ferroggiaro, William, ur. (2001). The US and the Genocide in Rwanda 1994: Evidence of Inaction. Washington, DC: National Security Archive. 
• Gourevitch, Philip (2000). We Wish To Inform You That Tomorrow We Will Be Killed With Our Families (Reprint izd.). London; New York, N.Y.: Picador. ISBN 978-0-330-37120-9. 
• Hayden, Robert M. (2000). „Rape and Rape Avoidance in Ethno-National Conflicts: Sexual Violence in Liminalized States”. American Anthropologist. 102 (1): 27—41. JSTOR 683536. doi:10.1525/aa.2000.102.1.27. 
• James, Paul (2015). „Despite the Terrors of Typologies: The Importance of Understanding Categories of Difference and Identity”. Interventions: International Journal of Postcolonial Studies. 17 (2): 174—195. doi:10.1080/1369801x.2014.993332. 
• Jones, Adam (2010). „Genocide and Mass Violence”. Ur.: Laura J. Shepherd. Gender Matters in Global Politics. Routledge. str. 127-147. ISBN 978-0-203-86494-4. 
• Kinzer, Stephen (2008). A Thousand Hills: Rwanda's Rebirth and the Man Who Dreamed It. London: Wiley Books. ISBN 978-0-470-12015-6. 
• Longman, Timothy (2010). Christianity and Genocide in Rwanda. New York: Cambridge University Press. 
• Luis, J. R.; et al. (2004). „The Levant versus the Horn of Africa: Evidence for Bidirectional Corridors of Human Migrations”. American Journal of Human Genetics. 74 (3): 532—544. PMC 1182266 . PMID 14973781. doi:10.1086/382286. 
• Mamdani, Mahmood (2002). When Victims Become Killers: Colonialism, Nativism, and the Genocide in Rwanda. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-10280-1. 
• McGreal, Chris (11. 01. 2007). „France's shame?”. The Guardian. London. Pristupljeno 09. 02. 2013. 
• Melvern, Linda (2000). A people betrayed: the role of the West in Rwanda's genocide (8, illustrated, reprint izd.). London; New York, N.Y.: Zed Books. ISBN 978-1-85649-831-9. 
• Melvern, Linda (2004). Conspiracy to Murder: The Rwandan Genocide. London and New York, NY: Verso. ISBN 978-1-85984-588-2. 
• Melvern, Linda (05. 11. 2006). „French accused of complicity in genocide that killed a million in Rwanda”. The Independent. London. Arhivirano iz originala 15. 07. 2014. g. Pristupljeno 13. 06. 2014. 
• Melvern, Linda (11. 08. 2008). „France and genocide: the murky truth”. The New Times. Kigali. Arhivirano iz originala 14. 07. 2014. g. Pristupljeno 07. 06. 2014. 
• Nowrojee, Binaifer (1996). Shattered Lives: Sexual Violence during the Rwandan Genocide and its After. New York, NY: Human Rights Watch. ISBN 978-1-56432-208-1. 
• PBS. „Interviews – Philip Gourevitch”. 
• Power, Samantha (2001). „Bystanders to Genocide”. The Atlantic Monthly (September 2001). 
• Powers, Shannon E. (2011). „Rwanda's Gacaca Courts: Implications for International Criminal Law and Transitional Justice”. Insights. 15 (17): 1—6. 
• Prunier, Gérard (1995). The Rwanda Crisis, 1959–1994: History of a Genocide (1st izd.). London: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 9781850652434. 
• Prunier, Gérard (1998). The Rwanda Crisis, 1959–1994: History of a Genocide (2nd izd.). London: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 978-1-85065-372-1. 
• Prunier, Gérard (1999). The Rwanda Crisis: History of a Genocide (2nd izd.). Kampala: Fountain Publishers Limited. ISBN 978-9970-02-089-8. 
• Radio France International (RFI) (10. 04. 2014). „Twenty years after genocide France and Rwanda give different versions of history”. 
• Rettig, Max (2008). „Gacaca: Truth, Justice, and Reconciliation in Post-conflict in Rwanda?”. African Studies Review. 51 (3): 25—50. JSTOR 27667378. doi:10.1353/arw.0.0091. 
• Reuters (29. 11. 2009). „France and Rwanda agree to restore relations”. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 09. 02. 2013. 
• Rittner, Carol (2009). „Rape, Religion, and Genocide: An Unholy Silence”. In Steven Leonard Jacobs, ed., Confronting Genocide: Judaism, Christianity, Islam (pp. 291–305). Lanham, MD: Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3588-4. 
• Sarkin, Jeremy (2001). „The Tension between Justice and Reconciliation in Rwanda: Politics, Human Rights, Due Process, and the Role of the Gacaca Courts in Dealing with the Genocide”. Journal of African Law. 45 (2): 143—172. JSTOR 3558953. doi:10.1017/s0221855301001675. 
• Shyaka, Anastase. „The Rwandan Conflict: Origin, Development, Exit Strategies” (PDF). National Unity and Reconciliation Commission, Republic of Rwanda. Pristupljeno 16. 02. 2012. 
• Silva-Leander, Sebastian (2008). „On the Danger and Necessity of Democratisation: trade-offs between short-term stability and long-term peace in post-genocide Rwanda”. Third World Quarterly. 29 (8): 1601—1620. doi:10.1080/01436590802528754. 
• Tiemessen, Alana Erin (2004). „After Arusha: Gacaca Justice in Post-Genocide Rwanda” (PDF). African Studies Quarterly. 8 (1): 57—76. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 12. 2012. g. 
• Totten, Samuel; Bartrop, Paul Robert; Jacobs, Steven L. (2008). Dictionary of Genocide, Volume 2: M–Z. Westport, CT: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-34644-6. 
• Tully, L. Danielle (2003). „Human Rights Compliance and the Gacaca Jurisdictions in Rwanda”. Boston College International and Comparative Law Review. 26 (2): 385—411. 
• Nations, United. „Rwanda-UNAMIR Background”. Pristupljeno 03. 10. 2018. 
• United Nations Department of Peacekeeping Operations (2008). „United Nations Peacekeeping Operations: Principles and Guidelines” (PDF). New York, N.Y.: United Nations Secretariat. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 08. 2008. g. Pristupljeno 16. 12. 2018. 
• Whitney, Craig R. (20. 12. 1998). „Panel Finds French Errors In Judgment On Rwanda”. New York Times. New York, N.Y. Pristupljeno 09. 02. 2013. 
• Verwimp, Philip (2006). „Machetes and Firearms: The Organization of Massacres in Rwanda”. Journal of Peace Research. 43 (1): 5—22. JSTOR 27640247. doi:10.1177/0022343306059576. 
• Verwimp, Philip (2009). „Testing the Double-Genocide Thesis for Central and Southern Rwanda”. The Journal of Conflict Resolution. 47 (4): 423—442. JSTOR 3176203. 

Spoljašnje veze

Napomena: Ovaj tekst ili jedan njegov deo je preuzet sa veb sajta hrvatskog časopisa Hrvatski vojnik. Vidi dozvolu.

• Genocide Archive Rwanda
• Through My Eyes Website
• United Nations International Criminal Tribunal for Rwanda
• „Rwanda Commemoration Project: Genocide in Our Time”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јануар 2017)
• Rwandan Genocide Background
• Step Up!
• Gacaca Film Series
• Rwandan Overview. Committee on Conscience: Rwandan Genocide
• Voices of Rwanda: The Rwanda Testimony Film Project
• „Sexual Violence and Genocide Against Tutsi Women”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јануар 2007)
• „International Criminal Tribunal for Rwanda Archives”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (31. август 2020)
• Gacaca Courts Archives