Gijom Difaj

Gijom Difaj
Difaj (levo) sa Žilom Benšoa
Lični podaci
Datum rođenja	(1397-08-05)5. avgust 1397.
Mesto rođenja	Bersel,
Datum smrti	27. novembar 1474.(1474-11-27) (77 god.)
Mesto smrti	Kambre, Francuska

Gijom Difaj (fr. Guillaume Dufay; Bersel, 5. avgust 1397 — Kambre, 27. novembar 1474) je bio frankoflamanski kompozitor rane renesanse. Kao centralna figura Burgundijske škole, bio je najpoznatiji i najuticajniji evropski kompozitor 15. veka. Difaj je tokom svog života bio na različitim muzičkim pozicijama, i bio je povezan sa Burgundskom školom, kao i među prvim kompozitorima, ili barem prethodnicima, francusko-flamanske škole.

Njegovo najpoznatije i najslavnije delo, složeni motet Nuper Rosarum Flores, napisano je za osvećenje kupole Filipa Bruneleskija na Firentinskoj katedrali i smatra se ikonom zapadne kulture. Difaj je iza sebe ostavio opsežan opus, uključujući komade koji predstavljaju gotovo svaki žanr polifonične muzike iz njegovog vremena. Njegova muzika je efikasno sintetizovala širok spektar stilova: stil čuvene Missa Caput, Contenance angloise njegovog starijeg savremenika Džona Danstejpla i tehnike njegovih mlađih savremenika Johanesa Okegema i Antoana Bjunua.

Biografija

Detinjstvo i mladost

Po podacima iz njegovog testamenta, najverovatnije je rođen u Berselu kod Brisela. Bio je vanbračno dete nepoznatog sveštenika i žene koja se zvala Mari Di Fe. Mari se preselila sa sinom u Kambre nastanivši se kod rođaka koji je bio crkvenjak u lokalnoj katedrali. Veza između porodice Difaj i katedrale u Kambreu jedini je razlog što je poznata velika količina podataka o ranom životu Difaja, jer je institut vodio detaljnu evidenciju o svim povezanim osobama. Crkvene vlasti su vrlo brzo uočile Difajov talent za muziku pa mu je obezbeđeno i adekvatno obrazovanje: studirao je muziku sa Rožerom de Esdinom 1409. godine, a evidentiran je kao horski pevač katedrale od 1409. pa do 1412. Tih godina studirao je sa Nikolasom Malinom, a vlasti, impresionirane njegovim talentom, poklonile su mu 1411. kopiju Viledjuovog „Doktrinala“. U junu 1414. sa samo 16 godina već je bio na dužnosti kapelana u Sen Žeriju, mestu blizu Kambrea. Te godine je otišao na sabor u Konstancu, gde je najverovatnije ostao do 1418. kada se vratio u Kambre.

Od Kambrea, pa do Italije i Savoje

Od novembra 1418. do 1420. bio je pomoćnik đakona u katedrali u Kambreu. Ponovo je napustio Kambre 1420. i otišao u Rimini i najverovatnije Pezaro, gde je radio za porodicu Malatesta. Iako nema dokaza o njegovoj službi kod Malatesta, postoji nekoliko kompozicija koje se mogu vezati za taj period. Tamo je upoznao kompozitore Uga i Arnolda Lantina koji su takođe bili među muzičarima porodice Malatesta. Difaj se 1424. vratio u Kambre, ovaj put zbog bolesti i iznenadne smrti rođaka kod koga je živela njegova majka. Oko 1426. ponovo je otišao u Italiju, ovaj put u Bolonju u službu kardinala Luja Alemana, papinog legata. U Bolonji je postao đakon, a oko 1428. i sveštenik. Godine 1428, nakon smenjivanja kardinala Alemana, Difaj odlazi za za Rim.

Tu je postao član papskog hora, prvo u službi Pape Martina V, a 1431, nakon Martinove smrti, i pape Evgeniju IV. 1434. postaje dirigent u Savoju, gde je služio vojvodi Amadeu VIII; po svemu sudeći otišao je iz Rima zbog finansijskih poteškoća papskog hora i da pobegne od potresa i nesigurnosti tokom borbe između papata i Firentinske unije. Već 1435 ponovo je služio u papskoj kapeli, ali ovoga puta u Firenci – gde je papa Eugen bio izgnan iz Rima 1434 od strane vlasti ustaniče republike, koja je simpatisala Bazelski sabor i pokret sjedinjenja. 1436 Difaj je komponovao svečani motet “Nuper rosarum flores” (“Od skora cvetaju ruže”), jednu od svojih najpoznatijih kompozicija, koja je bila pojana za posvećivanje Bruneleskijeve kupole na katedrale u Firenci, gde je Eugen živeo u egzilu.

Tokom ovog perioda Difaj je, takođe, započeo svoje dugo druženje sa porodicom Este u Ferari, jednom od najpoznatijih mecena za vreme renesanse, i sa kojima se verovatno upoznao tokom svojih veza sa porodicom Malatesta; Rimini i Ferara nisu blizu geografski, ali te dve porodice su bile spojene brakom i Difaj je komponovao najmanje jednu baladu za Nikolu III, markiza od Ferare. 1437 Difaj je posetio grad. Kada je Nikolo umro 1441, sledeći markiz je zadržao kontakt sa Difajem, i ne samo što je nastavio finansijsku podršku kompozitoru, već je i umnožavao i distribuirao delove njegove muzike.

Nasleđe

Difaj je bio jedan od poslednjih kompozitora koji su koristili kasnosrednjovekovne polifonične strukturne tehnike poput izoritma, i jedan od prvih koji je koristio blaže harmonije, fraze i melodije karakteristične za ranu renesansu. Njegove kompozicije u većim žanrovima (mase, moteti i šansone) uglavnom su slične jedna drugoj; njegov ugled u velikoj meri duguje onome što se smatralo njegovom savršenom kontrolom oblika u kojima je radio, kao i darom za pamćenje i pevanje melodije. Tokom 15. veka univerzalno se smatrao najvećim kompozitorom svog vremena, mišljenje koje je uglavnom preživelo do danas.

Difaj je imenjak Difaj Kolektiva, ansambla rane muzike sa istorijski potvrđenim nastupima.

Izdanja

• Guillaume Dufay, Opera omnia (collected works in six volumes), ed. Heinrich Besseler with revisions by David Fallows. Corpus mensurabilis musicae CMM 1, Rome: American Institute of Musicology, 1951–1995. Further info and sample pages
• Die frühen Messenkompositionen von Guillaume Dufay, ed. R. Bockhold, 1960, Tutzing

Literatura

• Hamm, Charles (1980). „Dufay, Guillaume”. Ur.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 5. London, England: Macmillan Publishers. str. 674. ISBN 978-1-56159-174-9. 
• Wright, Craig (1994). „Dufay's "Nuper rosarum flores", King Solomon's Temple, and the Veneration of the Virgin”. Journal of the American Musicological Society. 47 (3): 395—427, 429—441. JSTOR 3128798. doi:10.2307/3128798. 
• Planchart, Alejandro Enrique (2001). „Du Fay [Dufay; Du Fayt], Guillaume”. Grove Music Online. Oxford, England: Oxford University Press. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.08268.  (subscription or UK public library membership required)
• Abraham, Gerald; Hughes, Dom Anselm, ur. (1960). Ars Nova and the Renaissance. The New Oxford History of Music. III (1st izd.). New York, New York: Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-316303-4. 
• Boone, Graeme MacDonald (1987). Dufay's Early Chansons: Chronology and Style in the Manuscript Oxford, Bodleian Library, Canonici Misc. 213 (Thesis). Cambridge, Massachusetts: Harvard University. OCLC 606319163. 
• Bukofzer, Manfred F. (1950). Studies in medieval & Renaissance music. New York, New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-00241-6. 
• Fallows, David (1987) [1982]. Dufay. The Master Musicians Series (revised izd.). Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-460-02493-8. 
• Gallo, F. Alberto (1985). Music of the Middle Ages II. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28483-7. 
• Gleason, Harold; Becker, Warren (1981). Music in the Middle Ages and Renaissance. Music Literature Outlines (3rd izd.). Frangipani Press. ISBN 978-0-88284-379-7. 
• Hamm, Charles Edward (1962). „Dating a Group of Dufay Works”. Journal of the American Musicological Society. 15 (1): 65—71. JSTOR 830055. doi:10.2307/830055. 
• Hamm, Charles Edward (2015). Chronology of the Works of Guillaume Dufay. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-7698-3. 
• Kim, Mi-Ock (1990). The Emergence of Harmonic Tonality in Dufay's Songs (Thesis). East Lansing, Michigan: Michigan State University. OCLC 215004828. 
• Lockwood, Lewis (2009). Music in Renaissance Ferrara 1400-1505: The Creation of a Musical Center in the Fifteenth Century. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-970300-5. 
• Blackburn, Bonnie J.; Miller, Clement Albin; Lowinsky, Edward Elias, ur. (1991). A Correspondence of Renaissance Musicians. Oxford, England: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-315153-6. 
• Moll, Kevin N., ur. (2014). Counterpoint and Compositional Process in the Time of Dufay: Perspectives from German Musicology. Oxford, England: Taylor & Francis. ISBN 978-1-135-61733-2. 
• Plamenac, Dragan (1954). „An Unknown Composition by Dufay?”. The Musical Quarterly. Oxford, England: Oxford University Press. 40 (2): 190—200. JSTOR 739670. doi:10.1093/mq/XL.2.190. 
• Planchart, Alejandro (1993). „The Early Career of Guillaume Du Fay”. Journal of the American Musicological Society. 46 (3): 341—368. JSTOR 831925. doi:10.2307/831925. 
• Reese, Gustave (1959). Music in the Renaissance (revised izd.). New York, New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-09530-2. 
• Strohm, Reinhard (2005). The Rise of European Music, 1380-1500. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61934-9. 
• Wright, Craig (1975). „Dufay at Cambrai: Discoveries and Revisions”. Journal of the American Musicological Society. University of California Press. 28 (2): 175—229. JSTOR 830766. doi:10.2307/830766. 
• Gülke, Peter (2003). Guillaume Du Fay: Musik des 15. Jahrhunderts [Guillaume Du Fay: Music of the 15th Century] (na jeziku: German). Kassel: Bärenreiter. ISBN 978-3-476-01883-0. doi:10.1007/978-3-476-02848-8. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Planchart, Alejandro Enrique (2019). Guillaume Du Fay: The Life and Works. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-16615-8. 
• Rossi, Francesco Rocco (2008). Guillaume Du Fay. Constellatio Musica 18 (na jeziku: Italian). Palermo: L'Epos. ISBN 978-88-8302-360-6. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Brine, Douglas (2008). „Image, Text and Prayer. The Indulgenced Memorial Tablet of Jean de Libourc (d.1470), Canon of Saint-Omer”. Church Monuments. 23: 45—61, 163—165. 
• Brine, Douglas (novembar 2020). „Musicians and their monuments in the Burgundian Netherlands: some art historical perspectives”. Early Music. 4 (48): 441—464. doi:10.1093/em/caaa059. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Fallows, David (oktobar 1987). „The contenance angloise: English Influence on Continental Composers of the Fifteenth Century”. Renaissance Studies. 1 (2): 189—208. JSTOR 24409841. doi:10.1111/j.1477-4658.1987.tb00127.x. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Fallows, David (2001). „Binchois [Binchoys], Gilles de Bins [Binch, Binche] dit”. Grove Music Online. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.03094.  Šablon:Grove Music subscription
• Fenlon, Iain (2009). Early Music History: Studies in Medieval and Early Modern Music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-10431-9. 
• Karp, Theodore (14. 6. 2007). „Franco-Netherlandish school | musical composition style”. Encyclopædia Britannica. Chicago, Illinois: Encyclopædia Britannica, Inc. Pristupljeno 1. 10. 2020. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Nosow, Robert (5. 5. 2017). „Guillaume Du Fay”. Oxford Bibliographies: Music. Oxford: Oxford University Press. doi:10.1093/OBO/9780199757824-0084. CS1 održavanje: Format datuma (veza) (potrebna pretplata)
• Planchart, Alejandro Enrique (2004) [2001]. „Du Fay [Dufay; Du Fayt], Guillaume”. Grove Music Online. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.08268.  Šablon:Grove Music subscription
• Pryer, Anthony; Fallows, David (2011). „Dufay, Guillaume”. Ur.: Latham, Alison. The Oxford Companion to Music. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957903-7. 
• Zazulia, Emily (proleće 2018). „Composing in Theory: Busnoys, Tinctoris, and the L'homme armé Tradition”. Journal of the American Musicological Society. 71 (1): 1—73. JSTOR 26502515. doi:10.1525/jams.2018.71.1.1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• Gijom Difaj (besplatne pesme za subjekat) na sajtu IMSLP (jezik: engleski)
• Free scores by Gijom Difaj in the Choral Public Domain Library (ChoralWiki)
• Free pdfs of New Du Fay edition by Alejandro Planchart downloadable from Digital Image Archive of Medieval Music
• Ave Regina Caelorum, the score at the classicaland.com
• Hear The Hilliard Ensemble perform Dufay's Moribus et genere; Vergene bella and Lamentatio sanctae matris ecclesiae Constantinopolitanae in London, 25 September 2010