Gnej Domicije Korbulo

Gnej Domicije Korbulo
Datum rođenja	7.
Mesto rođenja	Peltuinum, Rimsko carstvo
Datum smrti	67.
Mesto smrti	Korint , Rimsko carstvo
Supružnik	Kasija Longina
Roditelji	Gnej Domitijus Korbulo Vistilija

Gnej Domicije Korbulo (lat. Gnaeus Domitius Corbulo; Peltuinum, 7 — 67), bio je rimski general, aktivan u Holandiji i Siriji. Car Neron iako ga je hvalio za njegove voje uspeha na istoku carstva, prisilio ga je da izvrši samoubistvo.

Život i karijera

Rodio se 7. godine n. e. u Peltuinumu u jednoj od pokrajina Italije, u porodici, oca istoimenog rimskog senatora (koji je ušao u Senat kao zvanični pretor pod Tiberejem) i majke Vistilije (iz porodice koja je držala pretorijanstvo), i sestre Milonije Cezonije, buduće rimske carice.

O njegovom ranom životu ima malo podataka, tako da prvi podaci o njemu datiraju tek iz perioda vladavine njegove sestre carice Cezonijine, supruge Kaligule, kada je 39. godine postao konzul. Nakon Kaliguline smrti njegova javna karijera je zamrla sve do 47. godine.

Karijera u vreme Klaudija

Korbulonova statua u Varburgu

Kada je na vlast došao novi car Klaudije, on ga je imenovao za komandantom rimskih snaga u Donjoj Nemačkoj sa štabom u današnjem Kelnu. Iz ovog perioda ostaće poznat potome, što je da bi olakšao kretanje po vojnim komunikacijama, naredio kopanje kanala, poznatog kao „Korbulonov kanal” (lat. (Fosse Corbulonis) koji je spajao reku Rajnu sa rekom Mezom. Veruje se da je taj kanal kasnije Holanđanima poslužio kao osnova za današnji Vliet.

Korbulo se nakon uspešnog osvajanja, sa zapada Evreope vratio u Rim, uz trijumfalne počasti, ali nije dobio nova zaduženja. Možda je car Klaudije sumnjao u lojalnost generala, iako je on uspešno ovladao Nemačkom, i smatrao da bi on trebalo da ostane po strani i bez zaduženja. Po drugom tumačenju bez zaduženja je tražio da ostane sam Korbulo koji je želeo da jedno vreme boravi kod kuće, sa tek rođenom ćerkom (Domitia Longina).

U Italiji je ostao do 52. godine kada ga je Klaudije poslao za guvernera Azije, bogate pokrajina u zapadnoj Turskoj. Iako je ovo bila jedna od najcenjenijih pozicija koje bi senator mogao da zauzme, čoveku koji je zapovedao sa četiri legije, to je izgledalo kao poniženje.

Karijera u vreme Nerona

Kada je Klaudije umro, 54. godine, njegov naslednik Neron je odmah poslao Korbula na istok, i poverio mu čuvanje istočnih granica Carstva. U ovim oblastima on je trebalo da predstavlja novu, „agresivniju istočnu politiku” Nerona i Rimskog carstva. Zvanična pozicija Korbula na istoku carstva nije poznata — pretpostavlja se, pošto je regija Kapadokija, u kojoj je Korbul boravio, tehnički bila deo Sirije (kojom je obično rukovodio prokurator), da je on bio nezavisni komandant, nešto poput „generala u Kapadokiji”, a ne „guvernera Kapadokije”.

Korbulo u kampanji Rimskog carstva u Jermeniji

Vidi još: Neronova kampanja u Jermeniji

U okviru istočnih granica, vodeći Jermenski rat Korbulo je već 58. godine uspostavio rimsku vlast nad odmetnutom Jermenijom i uspešno odvraćao partskog kralja Vologasa I, od napada na rimska područja. Evo kako se odvijao tok događaja.

Prema ugovoru koji su zaključili rimski car August i njegov kolega Fraat IV Partijski, Rimljani su imali pravo da imenuju i krunišu Jermenske kraljeve. Međutim, 54. godine Partski kralj Vologas I, je koristeći unutrašnju krizu u Jermeniji i promenu vlasti u Rimu, postavio svog brata Tiridata za kralja Jermenije. Ova namerna provokacija izazvala je Nerona i dovela do rata.

Korbulo nije bio jedini rimski komandant uključen u kampanju oko rešavanja pitanje Jermenije. On je praktično delio komandu nad trupama na istočnoj granici sa legatom Sirije Kvadratom Umidijem (Gaius Durmius Ummidius Quadratus) (koji je ranije bio legat Gornjeg Ilirika). Kvadrat Umidije je komandovao sa dve legije (X Fretensis i XII Fulminata), i imao je više lokalnog iskustva od Korbula, koji je komandovao dvema legijama Kapadokije, (III Gallica, VI Ferrata). Kako dve vojske nisu bile dovoljno jake da napadnu partijskog kralja, komandanti su svojom pretnjom, upućivali jasne poruke Vologasu I, da napusti Jermeniju i da se Umidiju predaju taoci iz reda najuglednijih pripadnika porodice Arsakida.

55. godina

Toko 55. godine, rat je bio sprečen, mada razlozi za to nisu potpuno jasni. Korbulo je tražio da mu se predaju taoci, a Kvadrat Umidij je to odbio. Dva čoveka su od tada postala protivnici.

56—57. godina

Rimljani su narednu, 56 i 57. godinu, koristili za formiranje i jačanje svoje vojske, za buduće ratove. Naime Korbulo je morao i da se pozabavi stanjem svoje armije, koja je bila disciplinski u lošem stanju, malodušna i raspojasana tokom boravka na bogatom istoku. Kako je rat privremeno odložen strogi Korbulo je odmah krenuo u reorganizaciju trupa — otpustio je stare i bolesne vojnike, i zamenio ih novopristiglim regrutima iz Galatije i Kapadokije, kao i novom legijuom sa germanske granice, koja je stigla zajedno sa auksilijarnim jedinicama. Kako bi ojačao vojsku u ovom periodu, pred očekujući rat, Korbul ju je vojnike izložio teškim zimskim uslovima i još strožoj disciplini, u čemu je sam Korbulo svojim primerom i ponašanjem prednjačio ulivajući poštovanje i autoritet u redove svoje armije, na starinski rimski način.

58. godina

U proleće 58. godine, Rimljani još uvek nisu bili spremni, a Tiridat i Jermenija su shvatili da je to trenutak za akciju. Prvi sukobi blizu Eufrata bio je uspešan za kralja iz Partije. Potom je neko vreme rat je bio u ravnoteži., jer su Rimljani sporo mobilisali snage, a Tridatova vojska je izbegavala borbu, koristeći gerilski način ratovanja i navlačili Korbula sve dublje i dublje u Jermeniju. Međutim, kavkaska plemena koja su bila povezana sa Rimljanima bila su uspešniji, i na čelu sa Antiohom IV i iberskim kraljem Farazmanom, kao i narodom Moshi, zauzeli su Artakat (južno od modernog Jerevan), jednu od prestonica Jermenije i potpuno je opoustošili.

Korbulova kampanja protiv Parćana 58-60. godine

Korbulova kampanja protiv Parćana 61-63.

59. godina

Tokom 59. godine, Rimljani su marširali kroz vruću pustinju severne Mesopotamije i prešli Tigar. Ovog puta njihov cilj je bio Tigranakert (Silvan), drugi glavni grad Jermenije. Grad se predao bez borbe, pre nego što su stigle legije. Kralj Tiridat je pobegao, a pobeda Rima bila je potpuna. Sada je, car Neron mogao Jermenicima dati novog, pro-rimskog kralja, Tigrana VI. (unuka zlosretnog Arhelaja).

60. godina

Kada se Korbulo 60. godine, vratio u Kapadokiju saznao je da je guverner Sirije Kvadrat Umidije umro i da će ga on naslediti. Ovo je bio veoma prestižni položaj, dostojna nagrada za generala koji je bio spektakularno uspešan. Sirija nije bila samo bogata pokrajina, već i velika teritoruja, sa dve oblasti Kapadokijom i Judejom kojom su vladali prokuratori.

61. godina

Rimljani su znali da rat još nije završen, i nastavili su u 61. godini, da pojačavaju svoju vojsku u Kapadokiji sa dodatnim regrutima i novom legijom (V Macedonica). U isto vreme, Parćani su se pripremali za novi rat. Vologas I je zaključio novi ugovor sa Hirčanima i ponovo krunisao svog brata Tiridata za kralja Jermenije.

Rimski plan za rat bio je dvostruka operacija, u slučaju da Parćani napadnu Jermeniju, jedna armija se preselila iz Kapadokije duž severnog puta za Jermeniju (slično napadu u 58. godini). Ovo je trebalo da privuče partijsku vojsku na sever, otvarajući put za drugu rimsku vojsku koja je trebalo da se premesti iz Sirije duž južnog puta prema Tigriju (slično napadu u 59. godine). Ako bi se sve odvijalo po planu, partijska vojska bi se našla između dve rimske formacije i mogla bi biti uništena.

62. godina

Međutim iz nekoliko razloga, Rimljani su bili nedovoljno pripremljeni kada su Parćani započeli marširati na sever i postavili su opsadu u Tigranokerti (s proleće 62. godine): kada zapovednik severne vojske još nije stigao.

Kada se Vologas I približavao, Korbulo je poslao izaslanika i zaključeno je primirje iz dva razloga: Partija je želela da okonča opsadu Tigranokerte, a Rimljani su želeli da se evakuišu iz Jermenije, svesni da rat ne mogu da dobiju.

63. godin

U proleće 63. godine, Korbulo je opet okupirao Jermeniju. Komandovao je sa četiri legije. To je bila značajna sila i Vologas I i Tiridat su znali su da ovog puta rat više ne može biti dobijen. Sa druge strane, Korbulo je znao da će biti teško produžiti rat, jer je borba u planinskoj zemlji bila veoma teška, iscrpljujuća, a vojska izložena epidemiji.

Pre nego što su se vojske sukobile, sklopljen je dogovor. Rimski pregovarač bio je egipatski Jevrejin po imenu Julijus Aleksander (Tiberius Julius Alexander). Parćani su prihvatili da u budućnosti rimski car postavlja kralja Jermenije, a Rimljani su izjavili da ne žele produžiti rat. Dve strane su se složile da je Tiridat položi svoju krunu i vrati se u Rim, gde će ponovo dobiti novu dužnost od Nerona.

Povratak u Rim

Po okončanju rata u Jermeniji, u rimskoj propagandi, on je označen kao pobeda bez pobednika, pa su vrata hrama Janusa bila zatvorena, kao simbol postignutog mira. Pouzdane činjenice su, međutim, da rat nije imao pobednika. Ali Neron, čija popularnost bila u opadanju, nije to mogao da prihvati, i bio mu je potreban heroj tog rata, za koga je proglasio Korbula i dopdelio mu najviše od svih mogućih počasti.

Nakon što je u jednoj od zavera za svrgavanje Nerona sudelovao Korbulonov zet Lucije Anije Vincijan, to je bilo dovoljno da Korbulon padne u carevu nemilost. Korbulon je smenjen, a na njegovo mesto postavljen je Vespazijan.

Korbulo je 67. godine pozvan u Korint gde su ga dočekali carevi glasnici s naređenjem da izvrši samoubistvo. Ne znamo tačan razlog, jer naš glavni izvor, Tacitus, ne opisuje ovaj događaj. Korbulon je to odmah učinio, bacivši se, po predanju, na mač s usklikom Aksios!

Korbulo je uradio ono što mu je bilo naređeno, od njegovog cara, pa su ga kasnije generacije smatraloe još jednom nevinom žrtviom Neronovog režima. Kasniji autori, kao što je Tacit, nisu bacali sumnju na Neronove pohvale o Korbuu u njegovoj hvalospevnoj autobiografiji. Tek u 20. veku postalo je moguće izbalansiraniji stav: da je Korbul bio sposoban general, ali sigurno ne i genijalan.

Korbulo koji je bio oženjen Kasiom Longin, sa njom je i imao ćerku Domiciju Longin, koja će se tri godine posle očeve smrti (70. godine) udati za Titusa Flavius Domicijana, i tako postati poznatiji kao carica Domicija Longina (81—96). Antički izvori sugerišu da je Domicija učestvovala u zaveri koja je godine 96. dovela do ubistva njenog muža - bilo tako da je pomogla zaverenicima, bilo da ih je podstakla na atentat dostavivši im spisak vodećih dvorjana koje je Domicijan nameravao likvidirati. Moderni istoričari, u to ne veruju, s obzirom da je i nakon smrti ostala verna mužu i decenijama kasnije prkosila senatskom ukazu o brisanju muža iz istorije, oslovljavajući se kao „Domicija, supruga Domicijana”. Između 126. i 140. joj je sagrađen hram u gradu Gabi, što se uzima kao verovatni vremenski raspon u kome je umrla.

Literatura

• Bowman, Alan K. (2005). The Cambridge Ancient History Volume X, The Augustan Empire, 43 BC–AD 69. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30199-2. .
• N. G. L. Hammond, H. H. Scullard (1979). The Oxford Classical Dictionary. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-869117-4. .
• Bunson, Matthew (2002). Encyclopedia of the Roman empire. Infobase Publishing. ISBN 9780816045624. .
• Jona Lendering, Gnaeus Domitius Corbulo 18.11.2009. Livius.org. Viitattu 2.12.2010.

Spoljašnje veze

• Fossa Corbulonis