Година смрти Рикарда Реиша

Godina smrti Rikarda Reiša
Naslovna strana srpskog izdanja
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	O Ano da morte de Ricardo Reis
Autor	Žoze Saramago
Zemlja	Portugalija
Jezik	portugalski
Žanr / vrsta dela	roman
Izdavanje
Izdavanje	1984: Caminho
Prevod
Prevodilac	Jasmina Nešković
Datum izdavanja	2013: Laguna (srpski)

Godina smrti Rikarda Reiša (port. O Ano da Morte de Ricardo Reis, 1984), najpoznatiji je roman portugalskog književnika i nobelovca Žozea Saramaga, u kojem se ogledaju sve osobenosti piščevog stila i književnog postupka.

Fabula

Rikardo Reiš, portugalski lekar i pesnik koji se 1936. godine vraća iz progonstva u Brazilu, otkriva izmenjeno lice Lisabona punog tajni, gde se prepliću san i java, mit i istorija, vizije budućnosti i magija svakodnevice. On provodi najviše vremena sa duhom portugalskog pesnika Fernanda Pesoe, koji posle smrti, u tom vidu, provodi na Zemlji devet meseci, isto koliko svaki čovek provodi na Zemlji i pre svog rođenja. Pre nego što će sa pesnikom napustiti ovaj svet, glavni junak pomoći će čitaocu da iz posebnog ugla upozna Lisabon, njegove široke avenije i uske meandre beskrajnih i bezbrojnih uličica, siromaštvo njegovih građana, oronulost samotnih brodova u luci i melanholiju neprestane magle i kiše što najavljuju sumrak Evrope. „Malo je dela u svetskoj literaturi takve estetske i stilske prefinjenosti, kao i istančanog osećanja tragičnosti života“, beleži prevodilac ovog dela na srpski Jasmina Nešković, „kao što je roman Godina smrti Rikarda Reiša. Saramago koristi činjenicu da je najveći pesnik portugalskog jezika Fernando Pesoa (1888–1935) potpisivao svoje pesme različitim imenima i stvorio čitavu porodicu svojih bližih i daljih duhovnih srodnika – heteronima – koje je ’zadužio’ da u pesničkoj formi odgovore na najbitnija pitanja ljudske egzistencije. Jedan od njih, Rikardo Reiš, neposredno nakon Pesoine smrti pokušava nemoguće – da živi život umrlog pesnika. Oko takvog neverovatnog zapleta Saramago gradi roman koji je sav istkan od paradoksa.“

Teme

Roman indirektno dodiruje više tema, kao što je španski građanski rat, kada su mnogi španski emigranti stizali u Lisabon, pri čemu glavni junak ne razume smisao tog sukoba. Osim toga, u brojnim razgovorima između Rikarda Reiša i duha Fernanda Pesoe glavni junak kao da ne poima pravu prirodu života i smrti i razliku između njih. Upuštajući se, pritom, u jednu bezazlenu ljubavnu igru, Rikardo Reiš se i u svojim najličnijim odnosima sa okolinom pokazuje kao neko ko je konstantno i dobrovoljno otuđen od društva. Tako se nameće utisak da je u pitanju priča o pokušaju jednog čoveka da odbaci bilo kakav kulturni kontekst i ospori koncepciju smeštanja jedinke u neki konkretan socijalni milje. Suočavajući dva lika, Pesoe i Reiša, u „realnom“ vremenu, Saramago odbacuje i tradicionalne okvire narativne prakse u književnosti, svesno zamagljujući granice između uobrazilje i stvarnosti.

Stil

Roman je napisan osobenim stilom, bez upotrebe drugih pravopisnih znaka osim tačke i zareza, pri čemu se u dijalozima koristi veliko slovo posle zareza, označavajući tako smenu replika. Saramago vešto i nadahnuto koristi duge rečenice i pasuse, često i po nekoliko stranica duge, zalazeći često u lucidne digresije meditativne prirode o značenju slika, predmeta, pojava ili situacija koji se nižu u romanu. Njegov stilski postupak na taj način se približava postupku karakterističnom za latinoameričke pisce magijskog realizma.

Ocene dela

„Saramago nas uvodi u jedinstveni lavirint u kome se mešaju ’privid stvarnosti i istina privida’.“
Le Monde

„Tri neponovljiva i neodoljiva lika – dve žene i jedan duh mrtvog pesnika – upliću se u novi život Rikarda Reiša i čine okosnicu radnje ovog fascinantnog romana.“
The New York Times