Pređi na sadržaj

Gornjosaksonski dijalekt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gornjosaksonski dijalekat
Obersächsischer Dialekt, Obersächsisch
Izgovor[ˈoːbɐˌzɛksɪʃ],
[ɵːb̥oˤˈsɛɡ̊sʃ] na dijalektu
Govori se u Nemačka
Region Saksonija
Broj govornika
maternji: 2 miliona (1988) (nedostaje datum)
latinica (nemački alfabet)
Jezički kodovi
ISO 639-3sxu
Srednjonemački dijalekti posle 1945. i proterivanja Nemaca

  Gornjosaksonski (8)

Gornjosaksonski dijalekat (nem. Obersächsischer Dialekt) je deo grupe tirinško-gornjosaksonskih dijalekata, koja zauzvrat pripada istočno-srednjenemačkom. Govori se u Saksoniji, jugoistočnoj Saksoniji-Anhalt i – u zavisnosti od individualnog jezičkog kriterijuma – manjim ili većim delovima istočne Tiringije, a ranije i u susednom delu Češke na kome se govori nemački.

Gornjosaksonski se graniči sa tirinškim, istočnofalskim, severnogornjosaksonom-južnomarskim, šleskim, severnobavarskim i istočnofranačkim dijalektom.

Idiom koji se kolokvijalno naziva saksonskim obično ne znači dijalekt, već regiolekt Saksonije.

Standardni nemački je u velikoj meri zasnovan na gornjosaksonskom, posebno u svom leksikonu i gramatici. To je zbog toga što se koristio kao osnova za rani razvoj standardizacije nemačkog tokom ranih 1500-ih, uključujući prevod Biblije Martina Lutera.[1] Tradicionalni jezik u Hanoveru je bio ostfalski dijalekat niskonemačkog jezika, čiji je izgovor standardnog nemačkog postao norma. Pošto je na kraju odabran ostfalski dijalekat niskonemačkog jezika, kao norma za čitanje, došlo je do toga da su u standardni nemački ušle reči iz niskonemačkog, što je jedan od razloga zašto se u standardnom nemačkom nije u potpunosti desila zamena suglasnika u visokonemačkom.

Jezički prostor

[uredi | uredi izvor]

Gornjosaksonski formira nedosledan lingvistički pejzaž. Struktura osnovnih dijalekata iznesena u sledećem pasusu zasnovana je na fonološkim i morfološkim podacima s kraja 19. i prve polovine, kao i sredine 20. veka, onaj u poslednjem pasusu zasnovan je na proceni 66 varijabli. iz Venkerovih rečenica iz druge polovine 19. veka .

Glavna oblast gornjosaksonije je majsenski dijalekat, u čijoj oblasti se nalazi i Drezden i koja se proteže od Borne na zapadu do Pirne na istoku. Na severozapadu se nalazi osterlanski, koji takođe uključuje Lajpcig i proteže se od Grime na jugu do Biterfelda na severu. Gornjosaksonsko-šleski prelazni dijalekti na istoku uključuju Gornju Lužicu i, sve dok stanovništvo nemačkog govornog područja nije proterano 1945. godine, naknadno pogranično područje Bohemije; Sve u svemu, međutim, oni već imaju snažnu šlesku orijentaciju. Gornjosaksonsko-tirinški prelazni dijalekti na zapadu već su na tlu Tiringa i prostiru se od Altenburga do (u zavisnosti od kriterijuma) Jene i Erfurta. Dijalekti Vogtlanda i Erzgebirgea koji se govore u jugozapadnoj Saksoniji (u čijem se najsevernijem delu nalazi grad Kemnic) formiraju prelazne dijalekte ka istočnofrankuskom i stoga takođe imaju karakteristike koje se pripisuju gornjonemačkom, kao i nemačko-bohemski dijalekti koji jednom praćeno; Oni stoga nisu uvek uključeni u Gornju Saksoniju. Konačno, severno-gornjosaksonski, koji se govori na severu od Torgaua do Kotbusa, ima donjonemačko poreklo i stoga se ne računa uvek kao gornjosaksonski.[2]

Dijalektometrijski podaci, koji uzimaju u obzir dalje lingvističke kriterijume i time pojedinačnim podacima daju drugačiju težinu, delimično potvrđuju ovu sliku, pri čemu su Vogtland i Erzgebirge na jugozapadu Gornje Saksonije i sever Gornje Saksonije na severu takođe kao nezavisni dijalekatski pejzaži („Južni -istočno-srednjenemački" i "severoistočno-srednjenemački") postaju vidljivi. Majsenski se, s druge strane, distribuira između zapadnog „istočno-istočnog-srednjonemačkog” i istočnog „srednjoistočnog-srednjonemačkog” i takođe ima deo u „jugoistočnom centralnom nemačkom”, a osterlandski jezik je raspoređen između „srednjoistočno-srednjonemački” i „Severoistočno-srednjonemački”.[3] Sve u svemu, ovo potvrđuje sliku tradicionalne dijalektologije da na jugu postoji prelazno područje u gornjonjemački, a na sjeveru prelazno područje na donjenjemački, dok je „čisti srednjonjemački“ srednji deo gornjosaskonskog dijalekta težak. na smislen način podeliti.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Sächsische Hochsprache[mrtva veza], Deutsche Welle. Retrieved 10 January 2021. (in German)
  2. ^ Abschnitt nach Horst Becker, Gunter Bergmann: Sächsische Mundartenkunde. Max Niemeyer Verlag, Halle (Saale) 1969; Gunter Bergmann: Upper Saxon. In: Charles V. J. Russ (Hrsg.): The Dialects of Modern German. A Linguistic Survey. Routledge, London 1990, S. 290–312; Peter Wiesinger: Phonetisch-phonologische Untersuchungen zur Vokalentwicklung in den deutschen Dialekten (= Studia Linguistica Germanica. Band 2.1 und 2.2). Bände 1 und 2. Walter de Gruyter, Berlin 1970; Peter Wiesinger: Das Obersächsische [fälschlicherweise mit Das Oberfränkische betitelt]. In: Werner Besch, Ulrich Knoop, Wolfgang Putschke, Herbert Ernst Wiegand (Hrsg.): Dialektologie. Ein Handbuch zur deutschen und allgemeinen Dialektologie (= Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft. Band 1.2). Walter de Gruyter, Berlin / New York 1983, S. 862–865, dazu Karten 47.4 und 47.12.
  3. ^ Beat Siebenhaar: Ostmitteldeutsch: Thüringisch und Obersächsisch. In: Joachim Herrgen, Jürgen Erich Schmidt (Hrsg.): Deutsch: Sprache und Raum. Ein Internationales Handbuch der Sprachvariation (= Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft. Band 30/4). de Gruyter Mouton, Berlin/Boston 2019, ISBN 978-3-11-026129-5, S. 407–435, hier S. 413–416 mit Berufung auf Alfred Lameli, Roland Kehrein, Stefan Rabanus: Language and Space. Vol. 2: Language Mapping. An international Handbook of Linguistic Variation. de Gruyter, Berlin / New York ISBN 978-3-11-019609-2 .

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Горњосаксонски_дијалект&oldid=28914018”