G ćelije
| Detalji | |
|---|---|
| Function | Sekrecija gastrina |
| Anatomska terminologija | |
G ćelija ili gastrinske ćelije vrsta je endokrinih ćelije lokalizovana u želucu i dvanaestopalačnom crevu koja luče gastrin. Ove ćelije koje deluje u kombinaciji sa glavnim ćelijama želuca i parijetalnim ćelijama, luče gastrin kao odgovor na različite stimuluse, uključujući hemijske supstance u hrani, sa namerom da regulišu funkciju želuca. Gastrin stimuliše susedne parijetalne ćelije želuca da luče hlorovodoničnu kiselinu (čija je glavna funkcija da aktivira enzim za varenje proteina pepsin). Gastrin takođe stimuliše parijetalne ćelije da luče unutrašnji faktor, protein potreban da bi se olakšala apsorpcija vitamina B-12 iz hrane.
Osnovne informacije
[uredi | uredi izvor]G ćelije se primarno nalaze duboko unutar piloričnih žlezda antruma želuca, a povremeno i u pankreasu[1] a u <20% u dvanaestopalačnom crevu. Inervisane su od strane vagusnog nerva. Kada osete hranu u želucu i dvanaestopalačnom crevu, G čelije luče hormon gastrin (po kome je G ćelija dobila ime). Peptid koji oslobađa gastrin luči se iz postganglionskih vlakna vagusnog nerva G ćelija tokom parasimpatičke stimulacije. Peptidni hormon bombezin takođe stimuliše gastrin iz G ćelija. Peptid koji oslobađa gastrin, kao i prisustvo aminokiselina u želucu, stimuliše oslobađanje gastrina iz G ćelija. Gastrin takođe stimuliše ćelije slične enterohromafinu da luče histamin.[2]
Gastrin takođe cilja na parijetalne ćelije povećanjem količine histamina i direktnom stimulacijom gastrinom, uzrokujući da parijetalne ćelije povećavaju lučenje hlorovodonične kiseline u želucu.
G-ćelije često eksprimiraju PD-L1 tokom homeostaze koja ih štiti od imunološkog uništenja izazvanog helikobakterom pilori.[3]
Anatomija i fiziologija
[uredi | uredi izvor]Želudačne žlezde sadrže nekoliko različitih tipova ćelija, od kojih je svaka sa specifičnim funkcijama:
- Delta ćelije (D ćelije) koje luče somatostatin.
- G ćelije koje luče gastrin.
- E ćelije koje luče serotonin i histamin.
Ukratko, D, G i E ćelije u želučanim žlezdama rade zajedno kako bi pomogle u regulisanju različitih funkcija želuca, uključujući lučenje želudačne kiseline, regulaciju apetita i ukupnog zdravlja želuca i homeostazu.
G ćelije čine manje od 1% ćelija sluzokože. Kod ljudi, ove ćelije, zajedno sa drugim endokrinim ćelijama, nalaze se između bazalnog i vratnog regiona želudačnih žlezda, iako su neke (<20%) prisutne u sluzokoži duodenuma. Zrele ćelije se zamenjuju nezrelim prekursorskim ćelijama koje se nalaze u prevlaci antralnih žlezda.
Promet G ćelija je spor (za razliku od epitelnih ćelija), a stimulisan je gastrinom. U ovim ćelijama, mikrovili su prisutni duž njihovih apikalnih površina, koje su u kontaktu sa lumenom želuca. Ova strukturna karakteristika G ćeliji omogućava da uzorkuje želudačni sadržaj. Receptori prisutni na luminalnoj površinskoj membrani osećaju hemijske supstance u hrani, poznate pod zajedničkim nazivom sekretogozi, koji regulišu oslobađanje gastrina. Gastrin se skladišti u sekretornim granulama prisutnim duž bazolateralne granice ćelije koja se nalazi u neposrednoj blizini krvnih sudova. Oslobađa se u cirkulaciju na bazolateralnoj membrani kao odgovor na nervne, endokrine ili parakrine stimuluse, kao i lokalni faktori u lumenu želuca.[4]
Želudačna kiselina inhibira oslobađanje gastrina, stvarajući negativnu povratnu spregu. Pa tako dok koncentracija vodonikovih jona (kiselost) ostaje niska zbog puferskog efekta hrane, oslobađanje gastrina se nastavlja. Kako se varenje odvija i želudac počinje da se prazni, kiselost se povećava zbog smanjenog neutralizacionog efekta hrane. Kada sadržaj želuca u kontaktu sa sluzokožom antruma dostigne određeni nivo kiselosti (pH od 2,5 ili manje), oslobađanje gastrina prestaje.[5]
Stoga, smanjenje sekrecije želudačne kiseline, bilo zbog bolesti (npr. gastritis) ili zbog lečenja lekovima (npr. inhibitori protonske pumpe), ima tendenciju da poveća oslobađanje gastrina. Efekti kiseline su posredovani oslobađanjem somatostatina iz D ćelija u antrumu, koje zatim potiskuju G ćeliju parakrinim mehanizmom.[6]
Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ „G cell”. Knowledge. Pristupljeno 2024-09-25.
- ^ Guyton, Arthur C.; John E. Hall (2006). Textbook of Medical Physiology (11 izd.). Philadelphia: Elsevier Saunders. str. 797. ISBN 0-7216-0240-1.
- ^ Mommersteeg MC, Yu BT, van den Bosch TP, von der Thüsen JH, Kuipers EJ, Doukas M, Spaander MC, Peppelenbosch MP, Fuhler GM (oktobar 2022). „Constitutive programmed death ligand 1 expression protects gastric G-cells from Helicobacter pylori-induced inflammation”. Helicobacter. 27 (5): e12917. PMC 9542424
. PMID 35899973. doi:10.1111/hel.12917 .
- ^ Smith, Margaret E.; Morton, Dion G. (2010), OVERVIEW OF THE DIGESTIVE SYSTEM, Elsevier, str. 1—18, ISBN 978-0-7020-3367-4, Pristupljeno 2024-09-25
- ^ „Human digestive system - Intestinal Gas, Digestive Process, Nutrition | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-09-14. Pristupljeno 2024-09-25.
- ^ Dockray, Graham J. (2018), Gastrin, Elsevier, str. 525—528, ISBN 978-0-12-812200-6, Pristupljeno 2024-09-25
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor] | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
