Daimjo
Daimjo (大名 Daimyō) je titula samuraja koja se odnosila na autoritet i vlast nad određenim teritorijama Japana od početka 14. veka. Naziv daimjo bi se mogao razložiti na dve celine, „dai“ (大) bukvalni prevod „veliki“, i „mjoden“ (名田) koje bi se moglo prevesti kao privatni posed.
U mnogim slučajevima, titula daimjoa je osiguravana podlostima, spletkama pa čak i ubistvima. Braća, pa čak i očevi su uklanjani. Ćerke su bile razmenjivane kako bi se osigurala savezništva zasnovana na braku, kako su teritorije rasle od jedne planinske tvrđave na dve, zatim tri, okružujući plodne doline.
Japan se ubrzo podelio na veći broj sitnih kraljevstva, koje su držali vojni zapovednici privatnih armija, a period od 1467. do 1615. naziva se Sengoku period - „doba zemlje u ratu“.
Većina sengoku daimjoa, velikih lokalnih gospodara iz šesnaestog veka koji su kontrolisali svoje teritorije, vodili su poreklo od vojnih guvernera (šugo) šogunata Muromači ili od njihovih vazala, zamenika šugoa (šugodaj).
Istorija[uredi | uredi izvor]
Reč daimjo obično se prevodi kao Veliko ime. Status daimjoa i njihova uloga u istoriji Japana ekvivalentna je oblasnim gospodarima nezavisnim od centralne vlasti u srednjovekovnoj Srbiji posle smrti cara Dušana, pa bi najbliži prevod na srpski jezik bio feudalac, velikaš ili oblasni gospodar.[1]
Daimjo su bili lokalna vlastela koja su držala zemlju nezavisno od centralne vlasti cara ili šoguna, oslanjajući se isključivo na svoje privatne oružane snage. Daimjo su nastali u periodu sloma centralne vlasti šogunata Ašikaga nakon Oninskog rata (1467-1477), poznatom kao Sengoku ili Period zaraćenih provincija (1467-1477). U periodu Sengoku je svaka od 66 provincija Japana bila podeljena između nezavisnih lokalnih velikaša, dok je centralna vlast šogunata Ašikaga do sredine 16. veka spala na Kjoto i neposrednu okolinu prestonice (provincije Jamaširo, Kavači, Jamato, Omi i Secu). Bilo je više vrsta ovih feudalnih gospodara, zavisno od načina na koji su došli do svojih poseda nakon sloma centralne vlasti krajem 15. veka:
- šugo daimjo (velikaši-ѓuverneri), bivši vojni guverneri (šugo) šogunata Ašikaga u provincijama, koji su se osamostalili od šogunove vlasti. Primer su klanovi Takeda, Imagava, Uesugi, Otomo, Šimazu.
- sengoku daimjo (velikaši-ratnici), koji su svoje posede stekli ratom i osvajanjem. Primer su klanovi Oda i Mori.
- gekokudžo daimjo (velikaši-uzurpatori), ljudi niskog porekla koji su došli do poseda svrgavanjem svojih gospodara. Najbolji primeri ovog fenomena bili su klanovi Saito, Hodžo i Rjuzodži.[1]
Japan je ponovo ujedinjen u periodu Azuči-Momojama (1568-1598) naporima dvojice državnika: Oda Nobunage, koji je počeo kao sitan daimjo u provinciji Ovari, da bi do smrti 1582. kontrolisao 20 provincija, i Tojotomi Hidejošija, koji je počeo kao običan pešadinac kod Oda Nobunage, a umro kao carski regent (kampaku) i vojni diktator celog Japana. Daimjoi koji su preživeli proces ujedinjenja postali su vazali šogunata Tokugava u periodu Edo (1600-1867) i zadržali su svoje posede kao namesnici ili guverneri potvrđeni od centralne vlasti.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 225—247. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Japan, lcweb2.loc.gov
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
