Daktilograf

Pisaća mašina, portabl, marka Remington, 1936

Daktilograf, ili Daktilografkinja je osoba koja prekucava rukom pisane tekstove na pisaćoj mašini. Takođe su mogle da rade po diktatu tj. osoba koja bi im diktirala tekst je brzinu svog govora - diktata prilagođavala brzini kojom je daktilografkinja kucala tekst.

Daktilografi su završavali daktilografski kurs, posle osnovne škole. Kurs je trajao obično tri meseca.

Daktilografkinje su se delile po brzini i tačnosti kucanja na klase, prvu (najbolju), drugu i treću.

Daktilografija se učila kao poseban predmet u srednje ekonomskim školama.

Postojalo je i takozvano „slepo“ kucanje, koje se sastojalo u tome da daktilograf ne gleda u tastaturu pisaće mašine već u tekst koji prekucava. To je naravno značilo da zna raspored slova na mašini napamet.

Ovo je bio vrlo težak posao, poredio se sa rudarskim. Daktilografi su imali pravo na pauzu od 15 minuta na svakih sat i po neprekidnog kucanja. Pogotovu u početku kada su pisaće mašine bile čisto mehaničke i trebalo je prstima snažno udarati po tastaturi tj. pojedinačnim slovima. Pojavom električnih mašina taj posao je donekle olakšan.

Održavana su i takmičenja u brzom i kvalitetnom kucanju tekstova.

U većim firmama je postojao daktilobiro u kome su sedele daktilografkinje. One su imale šefa koji bi od stranaka (zaposlenih u firmi) dobijao rukopise i određivao prioritete - dinamiku kojom se tekstovi prekucavaju. U daktilobiroima je bio zavidan nivo buke.

Daktilografi su radili i na teleprinterima - električnim pisaćim mašinama koje su bile povezane na telefonsku liniju i bile u mogućnosti da šalju telekse na druge teleprintere u teleks mreži.

Daktilografi su radili i pripremu štampe na geštetnerima. Za pripremu tzv. matrice (koja je ličila na papir formata A4 ali malo duži) na toj matrici bi se bez trake kucao tekst „na slepo“. Tek kada bi tekst bio otkucan i izvađen iz pisaće mašine na kopiji matrice bi se moglo videti šta je otkucano. Matrica bi se montirala na geštetner koji je kao štamparska mašina (nešto slično današnjim mašinama za kopiranje) izbacivao identične primerke. Postojali su geštetneri koji su bili na „ljudski pogon“ i električni.

Pojavom ličnih računara (ali i drugih kancelarijskih mašina), devedesetih godina ovaj posao se rapidno gubi tako da su danas daktilografkinje gotovo retkost. Pogotovu pojavom tekst procesora koji prepoznaju ljudski glas i pretaču ga u gotov tekstualni dokument.