Danijel Štajn
Danijel Štajn | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1952. |
| Mesto rođenja | Milvoki, Viskonsin |
Danijel Štajn (Milvoki, SAD, 1952) - američki savremeni umetnik fizičkog teatra, poznatijeg kao telesna pantomima.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen u Milvokiju, država Viskonsin, Štajn je počeo da se bavi glumom i dramom, ali slučajno. U 8. razredu na predmetu Američka istorija, dobio je zadatak da napravi projekat Rodžer Vilijams, osnivača Rod ajlend i Providens plantaža. Štajn je napisao, režirao i glumio u 12-minutnom super 8mm filmu u boji na svoju temu. Snimljen je na strmim obalama jezera Mičigen, njegov otac je bio snimatelj. Štajn i dalje čuva originalni snimak filma iz 1967. godine.
U srednjoj školi, Štajn se zvanično upoznao sa dramskim umetnostima, učeći od inovativnog i provokativnog dramskog režisera Dejla Gutzmana[1] u Vajtfiš Bej srednjoj školi u predgrađu Milvokija. Štajn se pojavio se u raznim predstavama, poput Pir Gant, Drakula, Veliki Sebastijani i Gucmanov autorski mjuzikl Fleš Gordon. Kao predskazanje budućih događaja, takođe je glumio u Gucmanovom autorskoj mjuzikl tragediji Bogovi, multimedijskoj produkciji, zasnovanoj na životu Žan-Gaspara Deburaja, čuvenog i inovativnog francuskog pantomimičara iz sredine 19. veka, koji je nastupao u pantomimi Blanš, nazvan zbog bele šminke koju su glumci nosili na licu.
Štajn je isto tako negovao svoje veštine dramskog čitanja, takmičeći se na srednjoškolskim takmičenjima izražajne poezije.
Profesionalna karijera[uredi | uredi izvor]
Štajn je predavao širom sveta u ustanovama, kao što je Džulijard škola drame, i Institut dramskih umetnosti, Tokio. Imao je svoju školu u Parizu, 15 godina. U 2007-08, Štajn bio gostujući umetnik Dramskih umetnosti u koledž centru u Danvilu, država Kentaki. Trenutno ima položaj Direktora za pokret i fizičko pozorište na Univerzitetu Braun/Triniti Rep MFA programa u Providensu, država Rod ajlend.[2] Štajn ima dvostruko američko i francusko državljanstvo.
Priče[uredi | uredi izvor]
Svoj prvi solistički nastup, Tajmpis, koji se bavi protokom vremena u životu čoveka, i kako se sukob i moć, a samim tim, radost i ljubav pojavljuju prolaskom vremena, se uopšteno smatra da je započeo doba pokreta telesne pantomime. U Tajmpisu, objekti na sceni su prevedeni iz njihove svakodnevne upotrebe u idealističke simbole. Stolica, na primer, ne služi samo da se sedi, već služi i kao slika podrške i snage. Ova predstava je vizuelna muzika sa početkom, sredinom i krajem.
Barton Vimbl iz Njujork Dejili Njuza je napisao o Tajmpisu: „Moguće je da kritičar nekoliko puta u svojoj karijeri može da sedne u pozorište i u rasponu od samo sat vremena vidi kako izvođač menja celokupan tok uspostavljenog oblika umetnosti, ali to je upravo ono što se desilo kada je Danijel Štajn otvorio Plesni teatar radionice 'Nove pantomiičarske serije.”
Silvi Drejk iz Los Anđeles Tajmsa je pohvalio Tajmpis kao: „jedno od onih retkih otkrivačkih iskustava koje čekate u pozorištu”.
Kritički stav[uredi | uredi izvor]
Štajn je izjavio o „fizičkom pozorištu”: „mislim da je fizičko pozorište mnogo više visceralno i na publiku utiče mnogo više visceralno nego intelektualno. Osnova za pozorište je živo, ljudsko iskustvo, koje se razlikuje od bilo koje druge forme umetnosti koje ja znam. Slikarstvo, književnost, muzika nastaju uglavnom na interpretativni način, što će reći, da neko sedi i piše nešto, a onda neko drugi to tumači, često pred kamerom. Živo pozorište, gde stvarni ljudi stoje pred stvarnim ljudima, se zasniva na činjenici da smo sve ostavili po strani; razmena ide u oba smera. Činjenica da je to krajnje fizički, viscerali oblik čini da to bude sasvim drugačije iskustvo od skoro svega ostalog u čemu učestvujemo u našim životima. Ne mislim da smo mogli da to da uradimo isto tako, da smo radili književno pozorište”.
Nagrade[uredi | uredi izvor]
Štajn je dobio bespovratna sredstva od Nacionalne zadužbine za umetnost, SAD/Japan komisije, Pju Dobrotvornog fonda i bio je imenovan za prijatelja Džon Sajmon Gugenhajma.
Neke od knjige u kojima se pominju Štajnovi nastupi su Savremena i postsavremena pantomima Tomasa Lebharta (savremena dramaturgija); Od grčkih Pantomimičara do Marsela Marzoa i šire: Pantomimičari, Glumci, Pieroi i Klovnovi: Hronika mnogih lica pantomime u pozorištu od Anet Berkut Last (2002) (Skerkrou Pres); i pozorište Du Gest od Žaka Lekoka (Bordas – Pariz).
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „"Dale Gutzman: kiss, kiss, bum, bum osnivača napusti zidove pozorišta govori o kompaniji Novi 'db sveenei Todd'"”. Arhivirano iz originala 11. 01. 2014. g. Pristupljeno 22. 03. 2017.
- ^ „"Novi radovi", Kalifornija, Hronika, 27. februar 2009”. Arhivirano iz originala 08. 07. 2011. g. Pristupljeno 22. 03. 2017.