Dante Aligijeri

Dante preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Dante (višeznačna odrednica).

Dante Aligijeri
Dante u seriji fresaka poznatih ljudi, Andrea del Kastanjo, (Galerija Ufici)
Lični podaci
Datum rođenja	maj 1265
Mesto rođenja	Firenca, Firentinska republika
Datum smrti	14. septembar 1321.(1321-09-14) (56 god.)
Mesto smrti	Ravena, Papska država
Književni rad
Period	kasni srednji vijek
Uticao na	Džefri Čoser Džon Milton Alfred Tenison
Najvažnija dela	Božanstvena komedija Novi život
Univerzitet u Bolonji

Dante i Beatrice u bašti, 1903., remek-delo prerafaelitskog stila Cesare Saccaggi iz Tortone

Dante Aligijeri (ital. Dante Alighieri; Firenca, maj/jun 1265 — Ravena, 14. septembar 1321) bio je najveći italijanski pesnik kasnog srednjeg veka. Njegovo najveće delo, Božanstvena komedija, prvenstveno objavljena pod nazivom Komedija, a kasnije je Bokačo dodao epitet „božanstvena“, predstavlja kulminaciju srednjovekovnog pogleda na svet i osnovu modernog italijanskog jezika. Takođe, smatra se jednim od najvećih remek dela svetske literature.

U kasnom srednjem veku, velika većina poezije je bila na latinskom jeziku, i samim tim dostupna samo bogatim i obrazovanim građanima. Dante se zalagao za pisanje na narodnom jeziku, te je svoje radove Novi život (1295) i Božanstvenu komediju napisao i objavio na njegovom maternjem toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo jako neuobičajeno, ali su pojedini pesnici, poput Petrarke i Bokača, nastavili da prate. Kao rezultat toga, Dante je odigrao ključnu ulogu u formiranju modernog italijanskog jezika. Kao uzor, Dante je poslužio mnogima, između ostalog Džefriju Čoseru, Džonu Miltonu, Alfredu Tenisonu i mnogim drugima. Takođe, Dante se smatra osnivačem strofa od tri stiha, tzv. tercina.

Dante se često naziva „ocem italijanskog jezika“ i jednim od najvećih pesnika svetske literature. U Italiji, za njega se vezuje oslovljavanje sa il Sommo Poeta (vrhovni pesnik), a zajedno sa Petrarkom i Bokačom čini „tri krune italijanske poezije“.

Biografija

Kada je Danteu bilo 12 godina (1277) veren je Đemom Donati. Ugovorena venčanja u ranim godinama, u to doba su bila uobičajena.

U osamnaestoj godini Dante je sreo Gvida Kavalkantija, Lapo Đianija, Ćina da Pistoja i nešto kasnije Bruneta Latinija. Oni su zajedno postali vođe literarnog pokreta „Slatki novi stil“ (Dolce Stil Nuovo). Bruneto je kasnije dobio poseban pomen u Božanstvenoj komediji zbog onoga čemu je naučio Dantea.

U tom periodu je sreo i Beatriče Portinari, kćerku Folka Portinaria. Teško je odgonetnuti od čega se sastojala ova ljubav, ali se dogodilo nešto veoma bitno za italijansku kulturu. U znak ove ljubavi Dante je ostavio svoj trag pomogavši pesnicima i piscima da otkriju temu ljubavi koja nikada do tada nije bila toliko naglašena. Ljubav prema Beatriče je očigledno postala razlog za poeziju i život.

Kada je 1290. Beatriče umrla, Dante je pokušao da nađe spas u latinskoj literaturi. Poznato je da je u to doba čitao Botetiusova filozofska dela i Ciceronovu De amicitia. Njegova strast za filozofijom je kasnije bila kritikovana u „Čistilištu“ kroz lik Beatriče.

Firenca i politika

Dante

Dante je takođe u jednom periodu bio vojnik i 1289. godine učestvovao u bici kod Kampaldina (11. juna), sa fiorentinskim vitezovima protiv Areca. Takođe je postao i lekar i farmaceut. On nije želio da se bavi tim profesijama, ali je zakon donesen 1295. godine zahtijevao da plemići koji žele da rade u javnoj službi moraju biti članovi nekog esnafa, tako da je Dante pristupio apotekarskom esnafu da bi se mogao baviti politikom. Izabrao je apotekarski esnaf jer su se u to doba knjige prodavale u apotekama.

Baviti se politikom nije bilo lako kada je papa Bonifacije VIII planirao da vojno osvoji Firencu. 1301. godine Šarl de Valoa, brat Filipa IV kralja Francuske, je posjetio Firencu jer ga je papa imenovao mirotvorcem za Toskanu. Ali gradske vlasti su odranije papine ambasadore loše tretirale, tražeći nezavisnost od papinog uticaja. Takođe moglo se očekivati da će Šarl de Valoa dobiti i druga, nezvanična naređenja. Gradski savjet je poslao delegaciju u Rim, sa namjerom da doznaju papine namjere. Dante je bio vođa ove delegacije.

Izgnanstvo i smrt

Bonifacije je otjerao ostale predstavnike i tražio od Dantea da sam ostane u Rimu. U isto vrijeme (1. novembar 1301) Šarl de Valoa je ušao u Firencu sa Crnim Guelfima koji su u sljedećih šest dana razorili grad i ubili skoro sve svoje neprijatelje. Novu vlast su činili Crni Guelfovi, a Kante de Gabrijeli di Gubio je imenovan za gradonačelnika. Dante je osuđen na dvogodišnje izgnanstvo i veliku novčanu kaznu. Pjesnik je još uvijek bio u Rimu gdje mu je papa sugerisao da ostane. On nije bio u mogućnosti da plati kaznu i na kraju je osuđen na doživotno izgnanstvo.

Pjesnik je učestvovao u nekoliko pokušaja da Bijeli Guelfi steknu moć koju su izgubili, ali su svi pokušaji propali. U to vrijeme je počeo da piše skicu za Božansku komediju.

Dante je otišao u Veronu kao gost Bartolomeja dela Skale, zatim otišao u Sarcanu u Liguriji, a nakon toga je neko vrijeme živio u Luki sa gospođom Đentuka, koja je njegov boravak učinila udobnim i kasnije je pomenuta u Čistilištu. Neki izvori kažu da je boravio u Parizu između 1308. i 1310. godine. Drugi izvori kažu da u to vrijeme u Oksfordu.

Henri VII od Luksemburga je 1310. godine napao Italiju. Dante je u njemu vidio šansu za osvetu, tako da mu je napisao nekoliko pisama žestoko ga podstičući da razori Crne Guelfe. Mješajući religijske i privatne razloge dozivao je božiji bijes na Firencu, predlažući nekoliko određenih meta koje su direktno bile i njegovi lični neprijatelji.

U Firenci Baldo d'Aguglione je pomilovao većinu Bijelih Guelfova i dozvolio im povratak u grad. Dante nije bio među njima i njegovo izgnanstvo je produženo.

Arigo je 1312. godine napao Firencu i porazio Crne Guelfe, ali nema dokaza da je Dante bio umiješan. Neki kažu da nije želio da učestvuje u napadu na svoj grad na strani stranaca, drugi da nije bio rado viđen ni među Bijelim Guelfima i da je svaki dokaz o njegovoj umješanosti u napad pažljivo uklonjen. 1313. godine Arigo je umro i sa njim i svaka nada za Dantea da će ponovo vidjeti Firencu. Dante se vratio u Veronu gdje mu je Kangrande dela Skala omogućio siguran i ugodan boravak. Kangrande se pominje u Danteovom „Raju“.

Firenca je 1315. amnestirala ljude u izgnanstvu. Na listi pomilovanih je bio i Dante, ali Firenca je tražila da pomilovani budu tretirani kao javni grešnici u vjerskim ceremonijama. Dante je odbio ovakav povratak i odlučio da ostane u izgnanstvu.

Danteova grobnica

Dante se i kasnije nadao da će biti pozvan u Firencu pod časnim uslovima. Za Dantea je izgnanstvo predstavljalo oblik smrti. Naravno da se to nikad nije dogodilo. Njegove kosti su još uvijek u Raveni, a ne u Firenci.

Gvido Novelo da Polenta, princ Ravene, ga je pozvao u Ravenu 1318. godine, i Dante je prihvatio ponudu. U Raveni završava Raj i nedugo nakon toga umire, pretpostavlja se od malarije. Sahranjen je u crkvi Sv. Pjera (kasnije preimenovanoj u San Frančeska).

Na grobu se nalazi stih Bernarda Kanaćia, Danteovog prijatelja:

parvi Florentia mater amoris

"Firenca, majka male ljubavi"

Božanstvena komedija

Glavni članak: Božanstvena komedija

Božanstvena komedija pisana je početkom 14. veka, od 1308, pa sve do Danteove smrti 1321. godine kao autorova etička i religiozna poruka čovečanstvu za koje je verovao da je ogrezlo u greh. Božanstvena komedija je zato jedno vertikalno stremljenje, poziv na kontemplaciju – osnova Danteovog sveta je u moralnoj ideji, kaže De Sanktis – ta ideja je svojstvena drugom svetu – ona je njegova definicija. Rajem upravlja takva filozofija kakvu je Dante želeo da uspostavi na zemlji, a do njenog spoznanja se dolazi preko zaborava tela, vođstvom razuma, ljubavi i milosti božije.

Sama koncepcija Komedije nastaje u skladu sa Commedia del anima – Ona prati standardnu putanju duše kroz tri carstva – Ljudskost, Očišćenje i Preporod. Standardnoj alegoriji o uspenju duše Dante je udahnuo život novim načinom alegorije, čineći da likovi koje sreće na svom putovanju uz nužnu tipiziranost poseduju individualnost- Dante piše u Convitu da doslovan smisao mora biti nezavisan od alegorijskog, da bi bio shvatljiv sam po sebi. Upravo to čini u svom najvećem delu.

Sa likovima Komedije nalazimo se u međuprostoru zato što je individualno postalo opšte i opšte individualno, i postojanje stanovnika drugom sveta je sasvim specifično. Ono varira u zavisnosti količine božanske milosti kojoj su izloženi. Put Božanstvene Komedije polazi od tela, materijalne patnje, da bi završio sa blaženstvom bestelesnog postojanja koje se smrtnicima pojavljuje kao svetlost.

Dante nikada ne zaboravlja svoj zadatak, a to je, da izloži moralni poredak, oceni svačije mesto u večnosti, a to se jedino može apsolutnim eklekticizmom – paganska filozofija, rimski pesnici, narodna verovanja, i običaji, biblija i metafizički epovi Alana – sav kulturan opus srednjeg veka Dante ugrađuje u svoja tri sveta i izlaže njegovim strogim pravilima nauke – filozofije i teologije, bojeći celu stvar ličnim afinitetima.

Tako, na prvoj lestvici i raja i pakla zatičemo jednu istu sortu – indiferentne, razlika je i vrsti indiferencije jer oni rajski su bili sprečeni da deluju protiv nasilnika, i tako su svrstani jer nisu učinili čudo. Iako njihova kazna nije strašna kao Ruđijerijeva, Pjera De la Vinje ili Odiseja, u samom govoru pesnika oseća se prezir – potpuno drukčije nego u Limbu, Vergilijevom Elisiju, gde uvaženi čamuju jer su rođeni p. n. e..

Pakao

Pakao je levak u kome se zamračuju duhovi, dok se ne uguše u apsolutnoj materiji i ledu. Demoni koji se u njemu nalaze, prikupljeni iz predanja i mitologije, okončali su svoje delovanje i predstavljaju simbol i sliku greha koji muči čoveka.

Tamo gde je, kao u Paklu, poredak pervertiran, Dante pristupa aristotelovskoj klasifikaciji grehova ukrštenoj sa egzemplarnom figurom poroka. Novost je simboličko atraktivan broj grešnika. Iako je njih koliko ptica u jatu, on iz jata izdvaja npr. samo 7. Ako u tom pevanju npr saberemo Paola i Frančesku dobijamo broj 9. Prema Danteu oni dobijaju svoj puni smisao tek kada su dovedeni u vezu sa prethodnih 7 egzemplarnih figura kojima se kao savremeni likovi suprotstavljaju. Kurcijus ovo naziva eksplozivnim prodorom doživljene istorije. Epski mitološki filozofski, retorički obeležen obrazovni svet srednjeg veka. Kasnije imamo i deset nasilnika protiv bližnjeg, sedam sodomita... Koncept raspodele zasniva se na Aristotelovoj Etici.

Haron, ilustracija Gistav Dore.

U početku pakla, čovek je samo lišen razuma, jednostavno je prepušten vlastitim silama svoje duše. To je začetak životinje. Osnovna crta za razdvajanje zločinaca je namera, i ona Pakao razdvaja na tri dela. Oni koji su grešili bez razuma i volje, Oni koji su grešili protiv drugog i sebe, i na kraju, oni koji su imali zao cilj i hladno ga razradili.

Tako u drugom krugu, su raspusnici – kod kojih je strast pobedila razum i oni su joj se predali bez namere. Frančeska i Paolo – Ljubavnici koje je strast savladala i životu, i sada su neodvojivi u paklenom vihoru, koji nosi i Tristrana sa Izoldom. U Frančeskinoj ispovesti, jednostavno i sa merom, oživljen je prizor nežnog ali i strastvenog ispoljavanja ljubavi, što turobni mrak pakla načas osvetljuje ljudskom toplinom i neizrecivom lepotom. To je umetničko središte i najbolji deo V pevanja koje je nadahnulo mnogobrojne umetnike. Zajedničko čitanje viteškog romana, uzajamni pogledi zbog njegovog sadržaja, bledilo zbog žudnje i zbog strepnje da ne odaju sakrivenu želju, provala neizdržive strasti u poljupcu, neraskidiva spona s Paolom u ljubavi, smrti i kazni; ćutnja i suze Paola koje prate pripovedanje lepe, ženstvene i plemenite Frančeske, gubljenje svesti i (još jedan) fizički pad Dantea – ceo taj ljubavni roman sažet je u poznatoj epizodi. Dramatičnost se nalazi u susretu duše koju je pobedio greh i duše koja teži savladati uslove koji na greh navode.

Kazna za Paola i Frančesku je Vihor koji ih nosi kao golubove. Veliko saosećanje stvara tu sliku. Tako Dante čini stvarnošću ono što piše – Svoje sažaljenje suprotstavlja usudu. Oni su još uvek bića – u Paklu osećaju i plaču. Čako, proždrljivac trećeg kruga, šiban je jakom kišom. On proriče Danteu politički rasplet u Firenci: jedna partija će da pobedi drugu i uz tu će da stane papa. Upućuje ga da će u daljem Paklu sresti i Farinatu i Rustikučija. Ovi grešnici još uvek zadržavaju ljudska osećanja i lik.

Početak jaruga je Grad Dis. Tu su jeretici, a kažnjeni su jer nisu verovali u besmrtnost duše. Zato leže u grobovima, kao mrtvaci, i ljudskost u njima se gubi. Ostaju samo prirodni nagoni kojima ne vlada razum i tako, Farinata, uspravljen u grobu, kao da prkosi paklu. Oslobodilac Firence, uzvišen za Dantea. Progoni koje je vršio bili su njegova politička veština, i proriče Danteu da će i njega prognati. Onda hoće da se opere – Kako to da je on gori od ovih drugih koji će proterati Dantea?

Farinata je već u toj uzvišenosti okamenjen. Šta da kažemo o Pjeru De la Vinji među samoubicama koji je pretvoren u Drvo i žuri da opravda istu nepravdu zbog koje se ubio udarajući glavom o zid. Samoubica je pesnik sicilijanske škole koga Dante nalazi među samoubicama, pretvorenog u drvo. Utamničen i oslepljen u očekivanju nasilne smrti sam sebi je presudio razbivši glavu o zid. U nostalgiji s kojom se seća srećnog razdoblja kad je bio mio vladaru, u osudi dvorske zavisti, u uverenosti u svoju nevinost, Dante implicitno projektuje i vlastiti udes nepravedno osuđenog prognanika koji je i sam upoznao spletke.

Pravi pakao nastaje u zlim jarugama, i tu prvi put vidimo na delu ovaj etički princip. Ono što je bila nekontrolisana strast ovde postaje porok (strast koja se ponavlja). Pošto ti ljudi za života nisu imali kontrolu nad svojim ljudskim strastima, u paklu njihovo ljudsko lice nestaje. Ljudi se fizički uvrću i gube strukturu. Još je odblesak telesnog u Kapaneju – on leži, pun prezrenja u vreloj buri. Kakav je bio živ takav je i mrtav. Stanje smrti ga po njegovom mišljenju nije promenilo, te Jupiter nije pobedio..

Među nasilnicima sodomitima u sedmom krugu, nailazi i na Bruneta Latinija. Ovaj mu proriče da će postići sjajna dela, ali da će ga zbog toga mrzeti. On je prvi astrolog u Paklu.

Pakao, ilustracija Gistav Dore.

Zle Jaruge – Deset jama za Varalice koje se nalaze u osmom krugu pakla. Tu sreće Papu Nikolu trećeg koji misli da je Dante tu da vidi njegov papski plašt - U 3. jarugu Dante smešta simonijance, tj, trgovce crkvenim dobrima i, umesto da epski izvesti o novoj fazi putovanja, svečanim i gnevnim tonom direktno optužuje one za koje je smatrao najvećim krivcima zla u društvu svog doba – one koji su podmićivanjem i međusobnim svađama radi crkvenih časti bili krivi za anarhiju u svetu. Prema Danteu, pravda i red su mogli nastati da je vlast pripala caru, a da su se crkvom bavili nepodmitljivi. Pošto su na Zemlji voleli zlato iz zemlje, tako u paklu korumpirani crkvenjaci leže naopako zabijeni u šupljine kamena, izvan im vire noge do lista, a tabani im gore na površini kao zapaljeni masni predmeti, pa od bola prevrću nogama. Dante koji je u svojoj invektivi sledio zdravo rasuđivanje, sretan je što je Vergilije, simbol razuma, sa zadovoljstvom slušao njegove reči. U sedmoj zlorupi dolazi do metamorfoze Vani F-učija u zmiju. Nagoni i nesvesno postali su prejaki. Fučija ujeda zmija za vrat, i brže nego što se napiše slovo on se pretvara u pepeo pa se ponovo stvara. Proriče mu da će stranka Crnih doći iz Pistoje u Firencu, i da će se biti bitka na Pičenskom polju. Kaže da mu to priča da bi mu zadao naglu bol. Priča se nastavlja u novoj pesmi, gde se na fučija lepe zmije..

U devetoj zlorupi osmog kruga je rasporen Muhamed gde mu vise creva. Đavo ih šiba do žida, pa se vraćaju na novo rasporavanje kad im rane zarastu. Tu se nalazi i Bertran de born sa glavom pod miškom poput svetiljke. Razdvajao je druge, a sad je sam razdvojen.

Ono što je najgore mučenje za stanovnike zlih jaruga je što oni imaju životinjske prohteve i nagone, ali imaju ljudsku savest. Ka dnu jaruga ta savest slabi, kao što se smrdljiva voda zamrzava.

U Kocitu, antenori, nalazimo Ugolina koji priča ispovest kako mu je umiralo jedno po jedno dete u kuli gladi.

Od životinje čovek postaje okamenjeno biće. U tri pojasa – Kain, Antenora i Judeka duše su uronjene u led, glupa materija bez duha. Tragičnost pakla je u večnom, čistom karakteru duša koji uprkos Bogu zadržavaju večnu pozu svoje strasti – Kao Frančeska, Farinata i Kapanej. Iz te tragike, ulazi se u svet satirično komičnog u kome su i Vani Fuči, i Odisej, i kao vrhunac Lucifer.

Čistilište

Dante i Vergilije u Čistilištu, slikar Domeniko Moreli.

Čistilište je mesto na kome se strasti i čula smiruju i zato na njegovim vratima stoji Katon. Etički princip ovde je nalik onom kojem su težili antički mudraci. U Predčistilištu dva anđela teraju zmijskog demona i poslednji put se javlja telo. Ovde je Pakao uspomena, a Raj želja. Duše sude svojim greškama i raduju se svojim vrlinama.

U čistilištu preovladava paralelizam egzemplarnih figura i tu se percepcija pretvara u simboličku viziju. Stvarnost postaje očigledan znak nečeg drugog. Kao i duhovi, stvarnost se izdiže i traži slobodu. Duše su gledaoci a ne akteri. Uspinjući se oni posmatraju simbolične slike dobra i zla, sve dok je ne spoznaju svojom vrlinom. Tada simbolička vizija postaje ekstatička.

Osnovno osećanje u čistilištu je seta. Kao ona koju pokazuju Bonkonte i Pija de Tolomeji. Nastavljajući put, pesnici sreću Sordela, trubadura koji je pevao na italijanskom jeziku. Pošto se (kao Mantovac) zagrlio sa zemljakom Vergilijem, on im pokazuje dolinu vladara, gde su duše “nemarnih u obavljanju dužnosti” koji su se takođe zakasnili sa obraćanjem Bogu. Zatim Dante čuje još jedno proročanstvo o svom progonstvu, pa ga, usnulog, Lucija (simbol milosti koja prosvetljuje) prenosi do vrata čistilišta. Još jedan Vergilijev učenik, Stacije koji se pridružuje pesnicima na putu u 6. krug gde su proždrljivci kažnjeni glađu i žeđu dok oko njih sve teče i zri.

Gvido Gviničeli – pesnik koga sreću u 7. krugu gde su seni razbludnih. Dante ovom pesniku izražava oduševljenje i naziva ga ocem svojih drugova u dolce stil nuovo.

Arno Danijel – Sreće ga na istom mestu i ovaj mu govori provansalskim stihovima.

Zemaljski raj – poslednja stanica u Čistilištu gde će se Dante sresti sa Beatriče i Anđelima, i nakon dužeg korenja morati da odgovara na pitanja u vezi svojee grešnosti. U idiličnom krajoliku zemaljskog raja, polaganim korakom pesnik dolazi do reke Lete, a s druge strane mu se obraća prelepa Matelda. Zatim mu se u velikom sjaju ukazuje mistična ophodnja u kojoj vidi 7 upaljenih svećnjaka, 24 starca okrunjena ljiljanima i 4 životinje što okružuju kola koja vuče grif, a sledi ih 7 staraca okrunjenih crvenim cvećem: to je alegorijska procesija koja simbolizuje stari i novi zavet, Crkvu, Hrista, razne kreposti i vrline. Na kraju procesije, u oblaku cveća koje bacaju anđeli, 3 puta pozvana, na trijumfalnim se kolima pojavljuje Beatriče, i tu počinje centralni prizor poslednjeg dela Čistilišta.

Lirski tonovi najavljuju poeziju jednog od dominantnih motiva speva u kojem je sva pažnja usredsređena na Beatričin lik. Ona se pojavljuje u punoći svoje ljudske prirode, lepote i etičke uzornosti, bacajući puniju svetlost na Danteovu ljudsku i moralnu dramu. Posle njene pojave, Dante s bolom zapaža da je nestao voljeni učitelj koji ga je dotle mudro i očinski vodio, a sad se morao vratiti u Limb.

Beatriče Dantea dočekuje strogim rečima prekora koje ciljaju na njegovu privrženost zemaljskim dobrima zbog kojih je zaboravio pravu sreću do koje je sada, u zemaljskom raju, dospeo. U njenim rečima sintetizovana je drama Danteovog života između težnji k dobru i greha, ljubavi i stranputice… Posle njih, pesnik, pokajnički skrušen, ispoveda uzrok svojih zabluda. Pozvan da pogleda Beatriče, u unutrašnjem konfliktu kajanja i mržnje prema učinjenim gresima, gubi svest u koju ga vraća Matelda zagnjurivši ga u Letinu vodu zaborava što briše svako sećanje na greh. Tek tada, doveden do Beatriče, može izdržati pogled blistavih očiju.

Zatim vidi velelepnu alegorijsku predstavu u kojoj se simbolično predočava put čovečanstva i korumpiranost crkve. Beatriče prorokuje dolazak božanskog glasnika koji će obnoviti svet – a to je poziv Danteu da zalutalom čovečanstvu pokaže put ka spasu. Posle toga, Matelda odvodi Dantea i Stacija do Evnoje, reke sećanja na učinjena dobra i tako pesnik postaje čist i dostojan da se uzdigne prema krugovima neba. Bilo je to 30. marta (ili 13. aprila) oko podneva.

Ilustracija za Božanstvenu komediju, Gistav Dore.

Precizan opis fizičkih patnji koje je podneo od ruke plaćenih ubica, Đakopo je dao smireno i s distancom, jer je emotivno daleko od tih događaja (za razliku od sena u paklu), kao i druge sene čistilišta kojima je uglavnom ovladala žudnja za rajem, bitna osećajna sastavnica junaka druge kantike. Iako sene čistilišta nemaju onako plastičan pesnički lik kao stanovnici pakla, ipak se i one međusobno razlikuju, pa su i u ovoj epizodi junaci podjednako setni zbog patničkog svršetka na Zemlji, sadašnjeg stanja, usamljenosti i nebrige srodnika koji se za njih ne mole…

Sedam pečata koje je dobio na čelu, Dante svakim krugom briše, i na kraju se kupa u vodama Lete i Evnoje.

Uspenje prate himne i psalmi povorki koje se spasavaju, da bi na vrhu bio spektakl – Sedam svećnjaka na čelu povorke, za njima puk obučen u belo koji peva, pa zatim crkva kao kočija između četiri životinje jevanđelja, praćeni svetim Lukom i Pavlam, četiri pisca poslanica i na kraju Sv Jovanom Bogoslovom.

Procesija se prekida gromom, dolazi Madona, i Vergilije napušta Dantea, koji mora da odgovara Beatriči o svojoj grešnosti. Posle prizora na Adamovom drvetu, nastaje Raj.

Raj

Raj je kraljevstvo kakvo je Dante želeo da ustanovi na zemlji. U njemu caruje filozofija. Put rajem predstavlja penjanje od zvezde do zvezde do Empirejskog neba u kome je izvor sve milosti, Bog. Svetlost na tom putu polako zasenjuje sve forme. U sedam rajskih nebesa spadaju junaci aktivnog života: zakonodavci, čovekoljupci, crkveni oci, mučenici i pravednici, dok je Saturnovo nebo rezervisano za kontemplativne duše. Skupine likova objedinjuju ista osećanja i oni ih izražavaju formirajući figure svetlosti.

I Raju ponovo vlada korporativni princip, povezan sa kompozicijom brojeva. Sunčano nebo obuhvata dve grupe od po 12 predstavnika mudrosti. Jedni zajedničko nosiocima imena mudrih je to što su oni predstavnici artes, istorije i pravnih nauka. Deset filozofa i mislilaca predstavljaju sapientia – mudrost, dok sedam naučnika predstavljaju scientia – nauku. I treću grupu blaženih čini 9 ljudi a vodi je Kačagvida.

Kompoziciju raja ne čine samo brojevi već i svetlosne figure – nakon koncentričnih krugova dolazi krst, pa zatim orao šestorice pravednih vladara na Jupiterovom nebu..

Mesečevo nebo – rajski lenjivci – oni koji zbog tuđeg nasilja nisu ispunili zavet čistote Među dušama u mesecu, jedinima u raju koji još imaju obris ljudskih likova, vidi Pikardu Donati, koja diskretnim aluzijama, bez gorčine, evocira dramu svog života – kad ju je brat izvadio iz samostana i prisilio da se uda.

Justinijan – Obitava na Merkurovom nebu i Danteu veliča istoriju Rimskog carstva od Eneje do Karla Velikog. Tu su blaženi koji su bili delatni u životu zbog zemaljske slave a ne zbog ljubavi prema Bogu.

Venerino nebo – Mesto gde obitava Karlo Martel, čijim je srcem zavladala ljubav, ali je on brže bolje usmerio ka Bogu.

Toma Akvinski – Dante ga sreće u Sferi Sunca, među svetiljkama vencakoji peva i pleše. Toma hvali Franju Asiškog – a obojica kore svoje izrode od sledbenika.

Kaćagvida – Među dušama koje su umrle boreći se za veru. Ovde se otvara epizoda značajna za shvatanje političke i idejne motivisanosti speva i u njemu ostvarene Danteove misije. Nasuprot “novim ljudima” koji su Firenci doneli gramziv duh, politički razdor, raskoš i pokvarenost – Kaćagvida sa tugom govori o treznom i skromnom gradu starih porodica i o njihovom poštenom i mirnom životu – suprotnosti savremene Firence. Nakon toliko nepotpunih aluzija koje je dobio tokom putovanja, Dante od svog čukundede dobija svečano proročanstvo o svom progonu, ali i o slavi koja će mu se u dalekom potomstvu proneti zahvaljujući uzvišenoj obnoviteljskoj misiji. Zato ga on podstiče da istinu o svemu što je video objavi čovečanstvu i da mu neustrašivo razotkrije uzroke pokvarenosti i zla, kako bi mu pokazao put ka spasenju.

Rifej - nebeski orao - U šestom, Jupiterovom nebu, duše pravednika lete oblikujući slova, među kojima se slovo M (kojim počinje reč ‘monarhija’) preobražava u sliku orla (simbol pravde i Carstva).

Sveti Petar i Benedikt – nalaze se među kontemplativnim dušama u sedmom nebu i kritikuju pohlepu crkvenih dostojanstvenika i moralno opadanje redovnika.

Zvezdano nebo – veliki test - Sv. Petar ispituje ga o veri, Sv. Jakov o nadi, Sv. Jovan o ljubavi, dok mu Adam tumači pojam istočnoga greha. U susretu sa utemeljiteljem rimske Crkve Dante preko njega izriče žestoku, u spevu najoštriju, osudu protiv pokvarenosti papa.

Dante i Beatriče u Raju, ilustracija Gistav Dore.

Sledeći Beatričine oči, Dante se uzdiže u deveto, kristalno nebo, gde se kao neizmerno sjajna tačka ukazuje Bog oko kojeg kruže anđeoski zborovi u obliku 9 ognjenih krugova, a Beatriče mu tumači njihovu narav i zadatak. Obuhvaćen svetlošću kao munjom, napokon pređe u Empirej i vidi svetlosnu reku rascvetalih obala i prebelu ružu blaženih, a bezbrojni anđeli neprestano lete prema Bogu i vraćaju se u golemi cvet prenoseći mir i žar ljubavi blaženima. Stigavši već na kraj putovanja, Dante iz središta te ruže u neiskazivoj sreći posmatra radosne likove blaženika koji kruže u moru svetlosti. Beatriče se vraća na svoje mesto u Empireju, a umesto nje Dantea vodi sv. Bernard koji ga poziva da gleda Mariju, a ona će mu svojim zagovorom omogućiti da vidi Boga (otići će do boss-a i apelovati na njega da primi Dantea na kratko iako nema zakazano). Celi raj moli za pesnika i najzad mu je dopušteno da neposrednim gledanjem prodre u najviše tajne svemira, sv. Trojstva i Utelovljenja, da dosegne stanje blaženika neizrecivo rečima.

Pored svetlosti javljaju se pevanje i intelektualna vizija. Pevanje blaženih su glasovi a ne reči. Takav, Raj je najspiritualnije predstava Boga – neposredna pojava duha, samo svetlo bez sadržaja. Svi stanovnici Raja žive jedno u drugom, a zajedno u Bogu.

Simbolika brojeva

a) Simbolika brojeva

Dante je, zahvaljujući tradiciji i vrsti svog obrazovanja bio opsednut kompozicijom brojeva. Njegova tri carstva stala su u tri poeme, od koje se svaka sastoji od 33 pevanja. Svako pevanje se sastoji od određenog broja tercina povezanih principom ulančavanja. U svakoj šestoj pesmi sve tri poeme govori se o politici. Brojeve Dante upotrebljava na više nivoa – pri čemu kroz poeziju propliće numerološke i astrološke odrednice i motive.

Sadržajem dela dominira red, karakterističan za Dantea; ono ima čvrstu idejnu i konceptualnu strukturu. Poema se sastoji od 14,233 stiha u jedanaestercu, lančano povezanim rimovanim tercinama (aba bcb). Alegorijski simbolizam brojeva, utkan već u Novi život, u Komediji postaje načelo pesničke kompozicije. U skladu sa Danteovim shvatanjima, Komedija je izgrađena u trojnoj arhitekturi koja simbolizuje sveto Trojstvo - spev je podeljen na 3 dela. Svaka kantika sastoji se od 33 pesme, s tim što Pakao ima i uvodnu pesmu, što čini ukupno 100 pesama (što je savršeni broj u mističkom tumačenju brojeva). Unutrašnja podela je takođe simetrična: Pakao ima 9 krugova i predvorje, što čini deset; Čistilište ima zemaljski raj i devet delova (plaža, pretčistilište i 7 pojaseva); Raj ima 9 neba i Empirej. Svaki od tri dela poeme završava se rečju zvezde. Svaka šesta pesma govori o politici: Firence, Italije, Carstva. Duše grešnika, duše pokajnika i duše blaženih razvrstane su u tri grupe. Pesnika na početku ometaju tri zveri. Ima tri vodiča: Vergilije – razum, Beatriče – božanska milost i ljubav, sveti Bernard.

Jedno od takvih proročanstava mu i u Raju daje Kačagvida, i u njegovom razgovoru sa Danteom dolazi do poređenja sadašnje i nekadašnje Firence. Istupajući kao predskazalac budućih događaja, Dante sebe diže na pijedestal apostola Komedije i proroka.

Danteov jezik

Jezik Komedije ima za osnovu toskanski, odnosno firentinski dijalekat. U upotrebi su i svakodnevne reči, narodni izrazi, žargoni. Uključuje galicizme i neologizme, oko petsto latinizama. Dante pokazuje veliki talenat u nijansiranju značenja. Stilski je vrlo različit – od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Dante je zaslužan za ime treće poetske škole trinaestog veka dolce stil nuovo. To pominje u Čistilištu Bonađunte iz Luke. To je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu.

Oplođivanje romanskih jezika latinskom duhovnom i književnom tradicijom je ono što je u Italiji, koja je još uvek gajila jezičke sličnosti sa latinskim svetom, dalo Danteu krila. Opsednutost latinskim obrazovanjem i sklonost ka tehničkim eksperimentima u Danteu je stvorila jezičku napetost – jezik volgare merio je prema latinskom. Preuzimanje teškog stila trobar clus od Arnoa Danijela učinilo je Dantea tehničarom i artistom govora.

Dante poznaje četiri značenja – doslovno i alegorijsko, moralnu pouku, i anagogijsko. Anagogijsko značenje je značenje naviše – opisanim stvarima označavamo pojave večite slave – kao kada se kaže da je Judeja odlaskom naroda Izrailja iz Egipta postala slobodna i sveta. – Duša, izašavši iz greha postaje svetom i slobodnom.

Srednjovekovna simbolizacija sveta zapravo je alegorizacija koja ima za cilj sinhronizaciju svih pojava shodno hrišćanskoj paradigmi o mogućnoj koincidenciji božanske večnosti i ljudskog trenutka. Po Danteu, alegorijski prenos je pesničko oplođavanje jezika unutrašnjim značenjem, istinitijem nego stvarnost spoljašnjih znakova kojim su dati. Orfej je globalna alegorija za odnos jezika i uma (Pesmom pomerati kamenje).

Alegorija se dalje deli na moralno i anagogijsko – pouka alegorije može biti u socijalnom ili svetovnom polju života, ili u naznačenju koje je vezano za semantičke projekcije koje dopiru u sferu transcedentalnog i večnog. Moralno značenje povezuje znake i pojedinačno, dok anagogijsko povezuje znake i večnost.

Danteova Alegorija je imala neke uslove koje je određivala tradicija. Postići fiktivan glas, koji ne zvuči kao beleženje stvarnih događaja bilo je sredstvo tehnike. Alegorija se koristila i u vidu produžene metafore. Sa ova dva zahteva alegorija kojoj su pesnici težili se predstavlja unutrašnjom, kao da se dešava u duši pojedinačnog čoveka, tanscendirajući Evrimena. Ponekad, likovi srednjovekovnih alegorija bili su personifikacije egzemplarnih likova – Filozofija, Vera... i standardnih poroka.

Umesto da usvoji alegoriju pesnika, za koju se moralo tvrditi da joj doslovan smisao netačan, Dante upotrebljava alegoriju teologa, pa zato sve u poemi tretiramo kao istorijski događaj. Slažući se sa Borhesovim shvatanjem Danteovog načina, Čarls Singlton kaže da u Komediji vlada iluzija da ono što se dešava nije iluzija, kao u snu.

Egzemplarne figure

Paralelizam biblijskih i antičkih egzemplarnih figura bio je deo srednjovekovne tradicije, što je moralo biti poznato Danteu jer ih je upravo ugradio u svoj Purgatorio kao noseću konstrukciju... Tu je, kaže Kurcijus sa velikom preciznošću oblikovana jedna stilistička shema srednjovekovne latinske tradicije – herojski kanon hrišćanskog sveta.

U određenom smislu, kako to kaže Kurcijus, sa progonstvom Danteov svet se iščašio iz zglobova, i veliki pesnik je dobio priliku da ga uzglobi. Metod koji će to činiti smatra se njegovim najvećim uspehom – uvođenjem velikog broja ličnosti iz savremenosti. Pred sudom komedije niko nije preveliki ni premali. Komediju uokviruju dve elite – Lepa škola limba u Paklu, i osam starozavetnih i sedam novozavetnih svetaca, koji je zaključuju. Kanonom starozavetnih likova začudo preovladavaju žene, a proroci su izbegnuti. Jedine žene u hrišćanskoj eliti su Lucija i Beatriče, dok je od evanđelista zastupljen samo Jovan, a od apostola Petar. Od crkvenih otaca, Avgustin mora da deli stih sa Franjom i Benediktom.

Dela

Danteov autobiografski Inferno

Božanstvena komedija opisuje Danteov put kroz Pakao (Danteovo delo) (Inferno), Čistilište (Danteovo delo) (Purgatorio), i Raj (Danteovo delo) (Paradiso), vođen prvo rimskim epskim pesnikom Vergilijem a kasnije svojom voljenom Beatriče. Dok je vizija pakla, Inferno, živahna za moderne čitaoce, teološke sitničavosti u drugim knjigama zahtevaju veliku pažnju i obrazovanje da bi bile shvaćene. Čistilište je najliričnija i najhumanija od ovih knjiga, dok je Raj najmirnija i najkontemplativnija.

Drugi radovi na italijanskom jeziku uključuju:

• (Il Fiore) - „Cvet (Danteovo delo)“
• (Detto d’Amore) - „O ljubavi (Danteovo delo)“
• (Le Rime) - „Rime“
• (La Vita Nuova) - „Novi život“
• (Il Convivio) - „Gozba (Danteovo delo)“

Na latinskom je napisao:

• (De vulgari eloquentia)- „O narodnom jeziku“

  

  De vulgari eloquentia, 1577

• (De Monarchia) - „Monarhija (Danteovo delo)“
• (Epistole) - „Pisma (Danteovo delo)“
• (Eclogues) - „Ekloge (Danteovo delo)“
• (Questio de Aqua et Terra) - „Pitanja vode i zemlje“

Izvori

• Dante Aligijeri − Britanika

Spoljašnje veze

• Sajt posvećen Danteu, na engleskom. Sadrži biografske podatke, slike i dela: http://www.internetculturale.it/directories/ViaggiNelTesto/dante/eng/index.html