Dvoboj među Srbima s kraja 19. i početkom 20. veka
Dvoboji među Srbima s kraja 19. i početkom 20. veka bili su društvena pojava i vrsta razračunavanja, u jednoj zatvorenoj istorijskoj celini u kojoj se dokazivala krivica, čuvala čast i obraz. Vladari nisu voleli da se njihovi potčinjeni ubijaju. U tom smislu Kraljevina Srbija je ozakonila dvoboj, usvajanjem Zakona o vojnodisciplinskom sudu Kraljevine Srbije 1899. godine. U određenom istorijskom razdoblju bila je jedina zemlja u Evropi koja je priznavala dvoboj, kao oblik zaštite časti. jer je pravilima podvela pod kontrolu već postojeću praksu dvoboja. Tema dvoboja, iz ovog perioda Srpskog društva, omogućava da se iz jednog veoma posebnog ugla stekne jasan uvid u svet koji više u njoj ne postoji, jer se po tradicijama, poreklu, nasleđu, inkorporiranosti u oficirski stalež, obrazovanju i velikom broju običaja, uklapa u sliku društava iz doba monarhije. Društva u kome je kralj bio središte političke vlasti, a ne predsednik vlade. A u toj monarhiji su viši društveni redovi bili za dvoboj, jer su spremniji da na kocku ne stavljaju samo ugodnosti života i imovinu, već i sam život, dok srednji slojevi (seoski posednici i građanstvo) za to nisu bili.[1][2]
Dvoboj — pojam[uredi | uredi izvor]
U srpskim rečnicima iza reči dvoboj najčešće stoji — da je dvoboj „borba između dva lica naoružana kakvim smrtonosnim oružjem (mačevima, revolverima i sl.), po strogo utvrđenim pravilima i u prisustvu svedoka, radi rešavanja pitanja časti ili kakvog drugog spora.[1]”
Sava Vitas, učitelj mačevanja na Vojnoj akademiji Kraljevine Srbije, preveo je i objavio (1892) poznati austrougarski priručnik za dvoboje sa naslovom Pravila dvoboja (Regeln des Duells) Franca fon Bolgara (Franz von Bolgár), u kome postoji ova definicija dvoboja:
„Dvoboj je s dogovorom uređena borba dveju osoba s oružjem i u prisustvu obostranih svedoka, a usled uvredom osnovanog izazivanja.“[1][3]
Prema tome dvoboj se može smatrati vrstom razračunavanja, u kome se krivica dokazivala porazom, a ne pred sudom.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Dvoboj ima dugu istoriju u svetu. Postojao je kroz istoriju u skoro svim svetskim kulturama i tradicijama. O borbama dva pojedinca za vreme bitaka govori se u Starom zavetu, Ilijadi, nordijskim sagama i brojnim srednjovekovnim zapisima. Dvoboj je i velika tema svetske književnosti. Prvi put je ovaj agresivni čin, pominje u jednom aktu, iz 501. godine kralja Burgundije Gundobad, gospodar Zapadnog rimskog carstva između 472. i 473. godine, a zatim kralj Burgundije (drugog Burgundskog kraljevstvg) između 473. i 516. godine.[1][4][5]
- Dvoboj na prostoru današnje Srbije
Na prostoru današnje Srbije dvoboji su opevani u narodnom pesništvu. Dvoboj nad dvobojima“ srpskog narodnog pesništva je megdan Kraljevića Marka i Muse (Arnauta) Kesedžije.[6] Kod ovih dvoboja obično je bila reč o ratnim dvobojima ili o „mirnodopskim“ dvobojima održavanim na širokom prostoru balkanske vojne granice, gde je ceo život imao ratničko obeležje. Primer za jedan takav dvoboj bio je i dvoboj na Tičaru održan pred brojnim svedocima: Karađorđem, srpskim i turskim vojnim zapovednicima i suprotstavljenim vojskama. Na osnovu opisa tog dvoboja može se saznati da je osnovna struktura ratnog dvoboja skoro istovetna sa mirnodopskim (uvreda, usmeni poziv, prijem poziva, dvoboj — pred svedocima).[7]
- Dvoboj zbog lične uvrede
Podrazumevali su se i dvoboji koji se ne vode protiv neprijatelja, već zbog lične uvrede, odnosno pitanja časti. Iako su mnogi srpski državni pitomci studirali na nemačkim univerzitetima, praksa studentskih dvoboja sa ranjavanjem (Mensur), koja se i danas neguje u više zemalja Evropske unije, nije prihvaćena u Srbiji 19. veka.[1]
.jpg)
S vremenom se stara tradicija dvoboja posredovala različitim evropskim pravilima dvoboja, u kojima su zbog izbegavanja zloupotreba uvođeni sve stroži protokoli.[8] Tako je npr, dvoboj koji je propisivao i Dušanov zakonik, zabranjivao svađe za vreme vojnog pohoda, a za rešavanje ličnih sporova predviđen je dvoboj u koji drugi ne smeju da se mešaju (čl. 131 [220]), kako se lične svađe ne bi izrodile u šire sukobe.[1][9][10]
Potom se ovakvo rešenje spora dve sukobljene stranke (u kome se krivica dokazivala porazom), raširilo svuda po Evropi. S vremenom dvoboj dobija veće razmer jer se izrodio u provocirane i bezrazložne sukobe, prvenstveno, da bi se protivniku naškodilo ili da bi se dokazala sopstvena hrabrost, a manje da bi se porazom dokazala krivica. Ovakve namere aktera dvoboja najbolje ilustruju priče o dvobojima iz 19. veka, koje su vezane za život u salonima, punim spletkama, srcima i besnim trenucima kada se kroz igru i lično dokazivanje išlo u susret smrti. To najbolje ilustruje nezaobilazna storija o pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu:
Koji je išao iz dvoboja u dvoboj, ležerno doručkovao trešnje i dobacivao koštice do nogu svog rivala. Svoju literaturu zvanu život završiće februara 1837. godine, u dvoboju sa Francuzom Dantesom, koji je bio precizniji s pištoljem.[1]
Četiri godine kasnije, u dvoboju je ubijen još jedan velikan ruske književnosti, Mihail Jurjevič Ljermontov. Danas je teško shvatljivo da suzdržani i ljubazni ljudi, koji odlaze na balove, pišu pesme i romane razgovaraju na francuskom, mogu biti opasni, jer prema ruskom zakonodavstvu, dvoboji su bili zabranjeni (što nije sprečavalo njihovu učestalost).[11] Nešto kasnije dvoboji su ozakonjeni carevim ukazom (1894), ali po strogim pravilima i pod uslovom da budu pod nadzorom.[1]
Ovakvo nasiliničko i nehumano ponašanje aktera dvoboja rezultovalo je da se svuda u Evropi u 19. veku zakonski dvoboj zabrani.[12] Ali u toj Evropi Kraljevina Srbija je bila jedini izuetak.[1]
Sloboda dvoboja u Zakona o vojnodisciplinskom sudu Kraljevine Srbije[uredi | uredi izvor]
Ozakonjenje prava, da dve osobe sa oružjem u ruci stanu jedna naspram druge, učinjeno je na sednici Narodne skupštine Kraljevine Srbije od 10. januara 1899. godine.
- Rasprava u Skupštini Kraljevine Srbije
Usvajanju Zakona o vojnodisciplinskom sudu Kraljevine Srbije prethodila je rasprava, u Skupštini Kraljevine Srbije na kojoj je prvo predlog podneo jedan od poslanika, po struci pravnik, Dragomir Rajević i svoj predlog ovako obrazložio:
U krivičnom zakonu što god nije zabranjeno - dozvoljeno je. A u njemu, gospodo, dvoboj nije zabranjen, nije označen kao kažnjiv. I pitanje časti u celom svetu raspravlja se upravo ovim činom brani od bahatosti i uvreda, ali i da je preventivna mera. I naglašava da svi treba da budu spremni da za svoju reč založe svoj život, „a na prvom mestu oficiri, koji nose odličje i oružje, koje i kralj nosi“... Tu nema mučkog ubistva, već tu čovek s oružjem u ruci svoju čast pere.[1][13]
Ilija Stojanović, poslanik Okruga crnorečkog („tribun iz Boljevca“), suprotstavio se ovom predlogu i u diskusiji je naglasio da je „blizu vreme kada će naši mlađi oficiri prolivati krv na bojnom polju, a ne da se među sobom tuku“.[13]
Predlog Rajevića podržao je još jedan poslanik, i to predsednik suda, koji je u svojoj diskusiji bio izričit:
Dvoboj među nama Srbima je stara stvar. Možemo mi to osuđivati i odbaciti, ali to je bilo, biće i mora biti... Dakle, gospodo, hoćemo da dopustimo da neko u odbrani svoga imanja ubije čoveka, a nećemo da dopustimo da to isto uradi u odbrani svoje časti i časti svoje porodice?![1]
- Odluka kralja Aleksandra
Pošto je ovakvo pitanje nužno moralo biti odobreno sa najvišeg mesta, predstavlja i mišljenje vladara, kralja Aleksandra, koji je u to vreme armijski general i komandant Aktivne vojske. Potom je sledilo donošenja Zakona o vojnodisciplinskom sudu Kraljevine Srbije. U prilog, ove odluke u dvobojima se navodno vidi njihov vaspitni i preventivni karakter, jer se smatralo da dvobojo deluje preventivno, jer sprečava nepristojnost, bahatost, drske ispade, nekontrolisane tuče, lične obračune i mučke napade. A koji su sve bili razlozi koji su rukovodili vladara da ozakone dvoboj, sledeći ruski primer, složeno je pitanje, za istoričare prava onoga vremena.[1]
Primeri dvoboja u Kraljevini Srbiji[uredi | uredi izvor]
- Sudski dvoboji
Sudski dvoboj se zasnivao na verovanju da Bog neće dozvoliti da nevino lice strada. Dvoboj se sastojao u tome što se u nedostatku drugih dokaza ostavljalo oružju da reši ko ima pravo ili ne. On se vršio do pobede jedne strane ili do zalaska sunca. Na njega se mogao pozvati i optuženi i tužilac, a tvrđenje onog ko je u borbi podlegao se smatralo neistinitim. Dvoboj se morao lično vršiti, a samo izuzetno se dopuštala zamena, pa je ženu mogao da zameni muž a decu otac.
Stojan Novaković je smatrao da se sudski dvoboj upotrebljavao i u srednjovekovnoj srpskoj državi, pa ga je Dušanov zakonik ukinuo kao redovni dokaz a ostavio da se primenjuje za vojnike kad su na pohodu. Rešavanje spora dvobojem se dugo zadržalo u srpskom narodu, što govori i Karađorđev predlog Petru Dobrnjcu i Milenku Stojkoviću da svoje razmirice reše dvobojem.
- Dvoboji u ratno vreme
Dvoboji u Srbiji nisu prestajali ni u ratno vreme.[1] Sačuvano je punomoćje za „kapetana gospodina Aleksandra Naumovića“ (40. kl. VA), kojim ga rezervni konjički poručnik (vodnik beogradskog 4. konjičkog puka „velikog kneza Konstantina Konstantinoviča“) Tadija R. Sondermajer (17–30. juna 1915), inače brat od tetke, pismeno obaveštava o incidentu i ovlašćuje da pregovara o uslovima izvinjenja ili dvoboja:
„17. tek. meseca ujutro kapetan g. Dim. Vučićević naneo mi je uvredu, udarivši me pesnicom po glavi. Pošto sam mišljenja, da nikakvi razlozi ne mogu opravdati ovakvu uvredu, to Vas molim, da me zastupate u ovom sporu. Moji su uslovi ovi: 1) ili da mi se kapetan g. Dim. Vučićević izvinipred mojim i njegovim svedocima, ili 2) da mi da zadovoljenja putem oružja. (17. juni 1915. god, N. Adžibegovac)“[1]
Istovetnim tekstom i na istom listu papira Sondermajer je dao punomoćje i kapetanu (budućem divizijskom generalu) Žarku P. Majstoroviću (40 kl. VA). Ne znamo kako se spor završio.[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Boris Milosavljević, Dvoboj u Srbiji: istorijski, društveni, pravni, politički i moralni aspekt Godišnjak za društvenu istoriju 1, 2014.
- ^ „G. St. Protić o dvoboju“, Politika, 6–19. februar (1905). str. 3.
- ^ S.C.: J. Phinney, Charleston, 1838 (1858); le comte Du Verger de Saint-Thomas, Charles, Nouveau code du duel: histoire, législation, droit contemporain, Paris (1879). str. 7
- ^ Cited in C.D. Gordon, The Age of Attila: Fifth-Century Byzantium and the Barbarians (Ann Arbor: University of Michigan, 1966),
- ^ Drew, The Burgundian code: book of constitutions or law of Gundobad (Philadelphia: University of Pennsylvania, 1972)
- ^ Karadžić, Vuk, „O Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji“, u: Narodna srpska pjesmarica (posvećena Jerneju Kopitaru, carsko-kraljevskom pridvornom bibliotekaru i cenzoru u Beču), J. Šnirer, Beč (1815). str. 114–124.
- ^ Pavlović, Gojko [sudski kapetan 1. kl.], O dvoboju, Beograd 1903, pp. 5, 9.
- ^ Thimm, Carl A., A Complete Bibliography of Fencing and Duelling, London 1896.
- ^ Stojan Novaković, Zakonik Stefana Dušana cara srpskog 1349. i 1354, Beograd 1878.
- ^ Novaković, Stojan, „Stara srpska vojska“, [iz Ratnika, 1893], u: Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, Beograd (2002). str. 99–100;
- ^ Teodorović, Sava (prof. i katiheta u Kraljevskoj velikoj realci u Zemunu), „O dvoboju“ u: „Samoubistvo sa religiozno-moralnog gledišta (po ruskom izvorniku)“, Srpski sion, nedeljni list za crkveno-prosvetne i avtonomne potrebe Srpske pravoslavne mitropolije Karlovačke, sa blagoslovom Svetog Sinoda, vlasnik Njegova Svetost Srpski Patrijarh Georgije Branković, ur. Sergije Šakrak-Ninić i Sava Petrović, Novi Sad (1892). str. 238.
- ^ Anita Frugiuele, Reati d'altri tempi: il duello, fascinosa riparazione dell'onore, in Notiziario del Consiglio dell'Ordine degli Avvocati di Cosenza, n. 2, dicembre (2007). str. 11-12.
- ^ a b Stenografske beleške Narodne skupštine, 1898/ (1899). str. 2601.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Susret sa istorijom: Dvoboji među Srbima s kraja 19. i početkom 20. veka: Viteštvo ili uzavrela krv? — Večernje novosti on lajn, 24. april 2016.