Pređi na sadržaj

Digitalni domoroci

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dete koristi tablet

Pod terminom „digitalni domorodac“ smatra se osoba koja odrasta u digitalnoj eri, a ne osoba koja se sa digitalnim sistemima upoznaje tek u odraslom dobu, kao „digitalni imigrant“. Oba termina su počela da se koriste još 1996. godine u okviru Deklaracije o nezavisnosti sajber prostora [1]. Njih je popularizovao savetnik za obrazovanje Mark Prenski svojim člankom iz 2001. godine pod nazivom „Digitalni domoroci i digitalni imigranti“, u kome sadašnji pad kvaliteta američkog obrazovanja povezuje sa nemogućnošću nastavnika da razumeju potrebe današnjih studenata.[2] Prenski je u svom članku ukazao da su „pojava i brzo širenje digitalne tehnologije u poslednjoj deceniji 20. veka” promenili način razmišljanja i obrade informacija kod đaka i studenata, što im je otežalo akademsko usavršavanje korišćenjem zastarelih nastavnih metoda današnjice. Drugim rečima deci koja su odrasla u digitalnom svetu zasićenom medijima, neophodno je obrazovno okruženje obogaćeno medijima kako bi im se zadržala pažnja. Prenski je ovu decu nazvao „digitalnim domorocima“. Kontekstualno, njegove ideje su uvedene nakon decenije zabrinutosti zbog povecćanog broja mladih sa dijagnozom ADD i ADHD[3] which itself turned out to be largely overblown.[4] (poremećaj deficita pažnje i hiperaktivnosti), koja se sama po sebi pokazala izrazito preteranom. Prenski nije u svom članku iz 2001. godine precizno definisao digitalnog domoroca, ali ga je kasnije uslovno primenio na mlade rođene posle 1980. godine, jer su u to vreme sistemi računarskih biltena BBS i korisničke mreže već bili u upotrebi.[5] Ideja je postala popularna među nastavnicima i roditeljima, čija su deca spadala u definiciju termina „digitalnog domoroca“ koju je Prenski postavio, i od tada je prihvacćena kao efikasna marketinška alatka. Važno je napomenuti da originalni članak Prenskog nije bio naučni rad, i da nema empirijskih podataka koji podržavaju njegove tvrdnje. Prenski je od tada napustio svoju metaforu digitalnog domoroca u korist digitalne mudrosti.[6] Nedavno je predložena ideja o „Digitalnim posetiocima i stanovnicima“ kao alternativa razumevanju različitih načina na koji se pojedinci uključuju u digitalne tehnologije.

Na globalnom nivou, 30% stanovništva rođenih između 1988. i 1998. godine koristilo je internet više od pet godina počev od 2013. godine.[7]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

U delu „Digitalni domoroci, digitalni imigranti“, autor Mark Prenski, definiše termin „digitalni domorodac” i primenjuje ga na novu grupu studenata koji se upisuju u obrazovne ustanove, a prema mladoj generaciji se odnosi kao prema „maternjim govornicima“ digitalnog jezika računara, videa, video igrica, društvenih medija i drugih sajtova na internetu. Ljudi koji su „rođeni digitalni” prvi put su se pojavili u nizu prezentacija Džoša Spera (Josh Spear) početkom maja 2007.[8][9] A Digital Native research project[10] Istraživački projekat o digitalnim domorocima zajednički vode Berkmanov centar za internet i društvo na Pravnom fakultetu Harvard i Istraživački centar za informaciono pravo na Univerzitetu St. Gallen u Švajcarskoj. Zajedničkim istraživačkim projektom upravljaju Hivos, Holandija i Centar za Internet i društvo sa sedištem u Bangaloru. Projekat o susretu internet generacije sa e-učenjem na univerzitetu [11] koga su finansirali istraživački saveti Velike Britanije, završeno je marta 2010. U novije vreme Muzej socijalnih medija[12] , osnovan 2012. godine, postavio je izložbu na temu „Digitalni domoroci i prijatelji“.

Međugeneracijski konflikti[uredi | uredi izvor]

Zbog očigledne podele nastale između digitalnih domorodaca i digitalnih imigranata, obe generacije se ponekad moraju susresti, što često rezultira konfliktnim uverenjima po pitanju digitalne tehnologije. Svakodnevni režim posao-život, postaje sve napredniji tehnološki, uz sve bolje računare u kancelarijama, složenije mašine u industriji, itd. Uz tehnologiju koja se tako brzo razvija, teško je digitalnim imigrantima da održe korak.

Tako nastaju konflikti između starijih supervizora i menadžera sa sve mlađim zaposlenima. Slično tome, roditelji se sukobljavaju sa decom kod kuće zbog igrica, slanja poruka, Jutjuba, Fejsbuka i drugih pitanja u vezi sa internet tehnologijom. Većina pripadnika Milenijumske i Generacije Z na svetu su digitalni domoroci.[13] Prema profesoru prava i edukatoru Džonu Palfraju (John Palfrey), postoje značajne razlike između digitalnih domorodaca i ne-digitalnih domorodaca u pogledu toga kako ljudi vide odnose među ljudima i institucije i kako pristupaju informacijama.[14] Uprkos tome, raspored obuke i mladih i starijih za novu tehnologiju približno je isti.[15] Kako je naveo Prenski, obrazovanje predstavlja najveći pojedinacni problem sa kojim se suočava digitalni svet, jer naši instruktori koji su digitalni imigranati, a koji govore zastarelim jezikom iz pre-digitalnog doba, imaju probleme sa podučavanjem populacije koja govori potpuno novim jezikom. Digitalni domoroci su više izlošeni tehnologiji, što je promenilo način na koji oni komuniciraju i deluju i reaguju na digitalne uređaje.[16] Da bi se zadovoljile specifične potrebe za učenjem kod digitalnih domorodaca, nastavnici treba da se odvoje od tradicionalnih nastavnih metoda koje su udaljene od načina na koji učenici danas uče. Tokom poslednjih 20 godina priprema nastavnika za nove tehnologije stavljena je u prvi plan nastavne strategije.[17] Ipak, imigranti imaju muke sa podučavanjem domorodaca da razumeju okruženje koje je njima „prirodno“, a imigrantima strano. Nastavnici ne samo da imaju probleme sa nivoom stručnosti i svojim sposobnostima da integrišu nove tehnologije u učionice, već imaju i otpor prema integraciji digitalnih sredstava.[18] Pošto tehnologija može ponekad biti frustrirajuća i komplikovana, neki nastavnici su zabrinuti za održavanje svog nivoa ili profesionalizma u učionici. Nastavnici su zabrinuti da se ne pokažu „neprofesionalnim“ pred svojim učenicima. Iako tehnologija predstavlja izazov u učionici, i dalje je veoma važno da nastavnici razumeju koliko su prirodna i korisna ova digitalna sredstva za njihove učenike.

Da bi zadovoljili jedinstvene potrebe učenja kod digitalnih domorodaca, Forcani i Leu su predložili da digitalni alati u današnje vreme treba da budu takvi da odmah reaguju na prirodni, istraživački i interaktivni stil učenja današnjih studenata. Učenje korišećenja digitalnih alata ne samo da obezbeđuje jedinstvene mogućnosti učenja za digitalne domoroce, već omogućava i sticanje neophodnih sposobnosti koje će definisati njihov uspeh u digitalnoj eri u budućnosti. Jedan od prioriteta u pristupu ovom problemu je kreiranje kompjuterskih igrica pomoću kojih bi digitalni domoroci naučili lekcije koje treba da nauče, bez obzira na to koliko su one ozbiljne. Ova ideologija je već umnogome uvedena u praksu. Tako na primer pilotiranje bespilotnom vazdušnom letelicom (BPL) u vojsci sastoji se od osobe koja sedi ispred ekrana računara i izdaje komande BPL-u preko ručnog upravljača koji veoma liči na model upravljača koji se koristi u igricama na Iksboksu 360 konzoli za igru. (Džodi C. Spredburi, Odeljenje Vojske za regrutaciju i obuku) (Jodie C Spreadbury, Army Recruiting and Training Division)[19].

Gejmifikacija, kao korišćenje kompjuterskih igrica kao nastavnog sredstva, izazvala je interesovanje u obrazovnom sistemu, a autor Gi (Gee) je pokazao da je razlog tome što igre imaju posebna svojstva koja udžbenici ne mogu da ponude digitalnim domorocima. Na primer, gejmifikacija obezbeđuje interaktivno okruženje za učenike da se angažuju i vežbaju veštine 21. veka, kao što su saradnja, kritičko razmišljanje, rešavanje problema i digitalna pismenost. Gi navodi četiri razloga zašto gejmifikacija omogućava poseban način učenja za unapređenje veština 21. veka. Prvo, igre su zasnovane na rešavanju problema, a ne na sposobnosti memorisanja sadržaja znanja. Drugo, gejmifikacija unapređuje kreativnost kod digitalih domorodaca, podstičući ih da razmišljaju kao dizajneri ili da modifikuju i redizajniraju igrice. Treće, digitalni domoroci postaju koautori svoje igrice kroz izbore koje prave da bi rešili problem i suočili se sa izazovima. Zbog toga se razmišljanje studenata stimuliše ka unapređenju metakognicije, jer moraju da razmišljaju o svojim izborima i kako da unaprede tok i ishod igre. Na kraju, putem onlajn igara, digitalni domoroci mogu da sarađuju i uče u širem društvenom okruženju. Na osnovu podataka iz literature mogu se sagledati potencijalne i jedinstvene prednosti digitalnih alata. Na primer, onlajn igre pomažu digitalnim domorocima da spoznaju svoje jedinstvene potrebe učenja. Dalje, onlajn igre izgleda da obezbeđuju interaktivno i angažovano okruženje koje promoviše neophodne veštine koje će digitalnim domorocima omogućiti da budu uspešni u svojoj buducćnosti.

Diskurs[uredi | uredi izvor]

Different approaches to educate the digital native

Ne slažu se svi sa jezikom i osnovnim konotacijama digitalnih domorodaca.[20][21] Termin, po definiciji, podrazumeva poznavanje tehnologije, koje nemaju sva deca i mladi koji bi se mogli smatrati digitalnim domorocima; neki od njih čak doživljavaju nelagodnost u dodiru sa tehnologijom, koju nemaju ni svi digitalni imigranti. Na primer, oni na lošijoj strani digitalne podele nemaju pristup tehnologiji. U svojoj primeni, koncept digitalnih domorodaca pretpostavlja da oni koji odrastaju uz tehnologiju imaju poseban status, ignorišući značajnu razliku između poznavanja i kreativne primene.

Termin „digitalni imigrant“ zanemaruje činjenicu da su mnogi ljudi, rođeni pre digitalnog doba, bili pronalazači, dizajneri, programeri i prvi korisnici digitalne tehnologije, i u tom smislu mogu se smatrati prvobitnim „domorocima“. Pogrešno tumačenjenje naprednog (i verovatno površnog) korišćenja digitalne tehnologije od strane sadašnjih adolescenata, kao pravo znanje i razumevanje, vodi ka potencijalno pogrešnom i neupotrebljivom diskursu. Termin takođe umanjuje šire i više holističko znanje, iskustvo i razumevanje koje starije generacije možda imaju u digitalnoj tehnologiji i njihovo potencijalno mesto u zajednici. Smatra se da digitalni imigranti sporije prihvataju nove tehnologije u odnosu na digitane domoroce. Posledice toga se mogu uporediti sa akcentom u korišćenju stranog jezika, kada se govori o načinu na koji oni uče i usvajaju tehnologiju. Čest primer je da bi digitalni imigranti radije odštampali dokument i prepravili ga ručno, nego što bi ga uredili na ekranu.

Klasifikacija ljudi na digitane domoroce i digitalne imigrante je kontroverzna. Neki digitalni imigranti prevazilaze digitalne domoroce u razumevanju tehnologije, ali postoji verovanje da rano izlaganje tehnologiji u osnovi menja način na koji ljude uče. Aktuelna podela ljudi na imigrante i domoroce je neprecizna, jer usvajanje digitalne tehnologije nije bio jedinstven fenomen širom sveta. U Severnoj Americi, većina ljudi rođenih pre 1980. godine smatra se digitalnim imigrantima. Oni bliži toj granici se smatraju srednjim nivoom digitalnog znanja, što znači da su počeli da koriste digitalnu tehnologiju u ranom tinejdžerskom dobu i time su bliži digitalnim domorocima što se tiče razumevanja i sposobnosti.

Termin „digitalni domoroci“ je sinonim za termin „digitalna inkluzija“. Biti ditigalno uključen, znači da imate urođenu sposobnost korišćenja pametnih telefona ili tableta: moderna tehnologija je omogućila nemima da govore, gluvima da čuju i slepima da vide.[22] Ono što je najbitnije, raspravlja se o tome da li ima odgovarajućih dokaza za tvrdnje o digitalnim domorocima i njihovom uticaju na obrazovanje. Benet, Meton i Kervin (2008), na primer, kritički razmatraju dokaze istraživanja i opisuju neke slučajeve digitalnih domorodaca koji imaju akademski oblik moralne panike. Zaključeno je da pripadnost generaciji ne objašnjava razlike u načinu na koji oni koji uče koriste tehnologiju i da ne postoje empirijska istraživanja koja bi podržala tvrdnje Prenskog i drugih zagovornika ideje digitalnih domorodaca. Upotreba takve terminologije je više znak nepoznavanja i egzotičnog pristupa u odnosu na digitalnu kulturu. Naravno, niko nije „rođen digitalan“; pa je kao i sa ostalim kulturnim tehnikama, kao što su i čitanje i pisanje, važan pristup obrazovanju i iskustvu.

Smatra se da su svi mladi u savremenom dobu ditigalni domorci. Ipak, to nije slučaj. Primarno se podela zasniva na kulturnim razlikama, a ne na starosnom dobu. Prema Henriju Dženkinsu (2007) “Deo izazova ovog istraživanja je razumevanje dinamike, ko zaista jeste, a ko nije, digitalni domorodac i šta to znači.” Postoji osnovni konflikt u definiciji termina „digitalni domoroci“ i pogrešno je reći da su svi mladi savremenog doba deo te kategorije, ili da su svi stariji odrasli digitalni imigranti. Neki odrasli su više tehnički upućeni od mnoge dece, u zavisnosti od drustveno-ekonomskih standarda, ličnih interesa, itd., ali kao profesori mi moramo da uključimo spoljni svet koji je blizak deci i da ga koristimo u učionici.

Formulacija digitalni domorodac je takođe dovedena u pitanje od strane istraživača koji prate novonastale tehnološke oblasti. Trenutni diskurs je najviše koncentrisan na razvijenu tehnologiju i ima određene predrasude prema mladim belcima iz srednje klase koji imaju privilegovan pristup tehnologiji. Nišant Šah(2009) kaže „Neophodno je promovisati istraživanje koje prihvata da nisu svi digitalni domoroci jednaki. Svaki kontekst će imati određene norme prema kojima će se pripadnost grupaciji digitalnih domorodaca razumevati i doživljavati. Raščlanjivanje univerzalnog digitalnog domoroca i razmatranje kontekstualnog identiteta digitalnog domoroca bi nam takođe pomoglo da prestanemo da govorimo o Digitalnom domorocu kao nužno elitnom korisniku tehnologije i da razumemo identitet kao tačku razdvajanja od prethodno postavljenih identiteta zavisnih od tehnološkog konteksta.“ On takođe sugeriše da je jedan način razumevanja digitalnih domorodaca da pogledamo kako oni oni koriste digitalnu tehnologiju u povezivanju sa svojom neposrednom okolinom i iniciranju procesa društvenih i ličnih promena.

Moguće je tvrditi da digitalnost nije pravo po rođenju, već produkt kulturnog kapitala. Prema njegovom tvorcu, Pjeru Bordiju (Pierre Bordieu), kulturni kapital je definisan kao „posedovanje određenih kulturnih sposobnosti, skup kulturnog znanja koje obezbeđuje definisane modele kulturne potrošnje“. Poznavanje tehnologije i lakoća korišćenja je oblik društvenog kapitala, koji omogućava onima koji ga imaju da napreduju u zajednici. U stvari, naučnici komentarišu varijabilnost tehnološke pismenosti u različitim socijalnim grupama. U „Zajednicama, kulturnim prestonicama i digitalnim podelama“, Vivijan Rohas naziva ovaj fenomen „tehnička sklonost“ ljudi. Ovo poznavanje tehnologije je jedna od mnogih privilegija koju donosi kulturni kapital. Ona eksplicitno definiše tehničku sklonost kao prakse, percepcije i stavove, tehničku obrazovanost, svest o tehnologiji, želju za informacijama, poslovne zahteve, društvene odnose sa članovima i organizacijama u okviru zajednice, kao i geografskom lokacijom”.[23] Ona tvrdi da je tehnička sklonost pojedinca u korenu svake digitalne podele [24], a ne samo prosto njegov pristup tehnologiji.

Na prelasku u drugu deceniju 21. veka, dovodi se u pitanje Digitalna/Imigrantska dihotomija Prenskog, po različitim osnovama. Džons i Šao (2011) su nedavno sproveli pregled literature za Akademiju višeg obrazovanja Velike Britanije, koja je otkrila da ne postoji empirijski dokaz ni o jednoj novoj generaciji mladih studenata. Oni su tvrdili da se dešavaju velike promene ali da nema dokaza o jazu među generacijama Priroda metafore je sama po sebi dovedena u pitanje sa Vajtom i Le Kornom (2011), koji su skrenuli pažnju na poteškoće do kojih dovodi analogija zasnovana na jeziku, posebno kada je u vezi sa uzrastom i mestom. Takođe ističu nagli tehnološki napredak dostignut u poslednjih deset godina, naročito zbog pojave platformi društvenih mreža. Vajt i Le Kornu zato predlažu alternativnu metaforu sa Posetiocima i Stanovnicima, koja po njima preciznije predstavlja načine na koji se oni koji uče povezuju sa tehnologijom u dobu socijalnih mreža.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "You are terrified of your own children, since they are natives in a world where you will always be immigrants" Arhivirano 2013-10-23 na sajtu Wayback Machine
  2. ^ Prensky, Marc (oktobar 2001). „Digital Natives, Digital Immigrants”. On the Horizon. 9 (5): 1—6. doi:10.1108/10748120110424816. 
  3. ^ Stolzer, J. M. (1. 1. 2007). „The ADHD Epidemic in America”. Ethical Human Psychology and Psychiatry. 9 (2): 109—116. doi:10.1891/152315007782021204. 
  4. ^ Merrow, John. „Attention Deficit Disorder: A Dubious Diagnosis?”. www.pbs.org. PBS. Arhivirano iz originala 27. 12. 2014. g. Pristupljeno 25. 05. 2018. 
  5. ^ Kipke, David. „A Millennial’s Digital Marketing Worldview”. www.adknowledge.com. Arhivirano iz originala 23. 4. 2015. g. Pristupljeno 1. 3. 2015. 
  6. ^ Prensky, Marc. „From Digital Native to Digital Wisdom” (PDF). marcprensky.com. Marc Prensky. Pristupljeno 4. 4. 2015. 
  7. ^ „Where in the World are Young People Using the Internet?”. Georgia Tech News. ATLANTA, GA. 7. 10. 2013. 
  8. ^ Spear, Josh Spear. „"Josh Spear presentation at Zeitgeist Europe 2007" .”. Youtube. 
  9. ^ „Wanna go to digital rehab? No No No: Talking to the born digital generation”. Iabuk.net. 18. 11. 2007. Arhivirano iz originala 21. 8. 2008. g. Pristupljeno 10. 12. 2013. 
  10. ^ digital-native.org
  11. ^ „The Net Generation encountering e-learning at university”. Open.ac.uk. Arhivirano iz originala 13. 12. 2013. g. Pristupljeno 10. 12. 2013. 
  12. ^ „Communication & Media Studies - Museum of Social Media: HOME - Wiley Online Library”. Onlinelibrary.wiley.com. Pristupljeno 10. 12. 2013. 
  13. ^ Shapiro, Evan. "TV: An Intervention." HuffPost TV. June 5, 2012
  14. ^ Mike Musgrove (17. 10. 2008). „Talkin' About the Digital Generation”. Washington Post. Pristupljeno 3. 2. 2013. „Palfrey... people who were born today... may well see relationships differently, they may see institutions differently, ...” 
  15. ^ Salajan, F.; Schonwetter, D.; Cleghorn, B. (2010). „Student and faculty inter-generational digital divide: fact or fiction?”. Computers and Education. 53 (3): 1393—1403. doi:10.1016/j.compedu.2010.06.017. 
  16. ^ Morgan 2014
  17. ^ Lei, J (2009). „Digital natives as preservice teachers: what technology preparation is needed?”. Journal of Computing in Teacher Education, Spring. 25 (3): 89. 
  18. ^ Hicks 2011
  19. ^ „Public email b November 4th, 2007 by Paul Maunder”. Arhivirano iz originala 10. 09. 2018. g. Pristupljeno 25. 05. 2018. 
  20. ^ Doug Holton, [1], EdTechDev, retrieved May 2010; Jamie McKenzie, 'Digital Nativism, Digital Delusions, and Digital Deprivation' [2], From Now On: the educational technology journal, Vol 17, No 2, retrieved 29 August 2010; G Kennedy, T Judd and B Dalgarno, 2010. "Beyond Natives and Immigrants: Exploring types of net generation students", Journal of Computer Assisted Learning, Vol 26, Issue 5. str. 332–343. Jones, C., Ramanau, R., Cross, S.J., and Healing, G. (2010). Net generation or digital natives: Is there a distinct new generation entering university? Computers & Education. Vol 54 (3) pp. 722–732. Jones, Chris and Shao, Binhui (2011). The net generation and digital natives: implications for higher education [3]. Higher Education Academy, York.
  21. ^ „'Technology and society: Is it really helpful to talk about a new generation of "digital natives" who have grown up with the internet?'”. The Economist. 4. 3. 2010. Pristupljeno 22. 4. 2012. 
  22. ^ Nachimuthu & Vijayakumari 2012
  23. ^ Rojas, str. 9
  24. ^ Rojas, Viviana "Communities, Cultural Capital and the Digital Divide"

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дигитални_домороци&oldid=26867251”