Dijagnostika
Dijagnostika je postupak kojim se definiše bolest ili patološko stanje, odnosno proces koji vodi do dijagnoze bolesti. U tom procesu lekar se rukovodi simptomima i znakovima bolesti. Pod simptomima se podrazumevaju tegobe koje sam bolesnik primećuje, dok znakove bolesti lekar uočava na pacijentu.
Dijagnozu, (koja je u suštini zaključak o jednoj bolesti), ne treba poistovećivati sa dijagnostikom (srp. утврђивање болести), koja je jasno propisana metodologija prikupljanja podataka, i čijom međusobnom analizom i upoređivanjem treba da proistekne zaključak, odnosno dijagnoza jedne bolesti na osnovu njenih bitnih obeležja i pojava. Dijagnoza se može dafinisati i kao zaključak o svim aspektima (vidovima) bolesti, nastao nakon prikupljenih činjenica koje su međusobno detaljno analizirane.[1][2]
Prikupljanje činjenica
[uredi | uredi izvor]Proces dijagnostike (ili proces prikupljanja činjenica o svim aspektima neke bolesti) se sastoji od:
- anamneze,
- fizikalnog pregleda i
- ostalih dijagnostičkih metoda.
Anamneza
[uredi | uredi izvor]Anamneza (grč. mnesis – sećanje) je ciljani razgovor, kojim lekar iz pacijentovog iskaza saznaje ono što je bitno za postavljanje dijagnoze. Anamneza se sastoji iz:
- Anamnesis morbi (lat. morbus – bolest) - zapažanja samog pacijenta od trenutka kada je bolest počela da ga muči do trenutka pregleda ;
- Anamnesis familliae (porodična istorija bolesti) bolesti od kojih su bolovali članovi porodice bolesnika
- Anamnesis vitae (lat. vita - život) - sećanje na druge bolesti od kojih je bolesnik bolovao ili eventualno još boluje u životu.
Nekad zbog prirode bolesti nije moguća komunikacija sa bolesnikom (nesvest, malodobnost, duševne bolesti itd), pa se anamneza uzima od trećeg lica (rodbina, staratelj) i tako uzeta anamneza se zove heteroanamneza (grč. heteros - drugi).
Fizikalni pregled
[uredi | uredi izvor]Fizikalni pregled je prikupljanje informacija o stanju zdravlja bolesnika čulima lekara. Prilikom fizikalnog pregleda koriste se samo najosnovniji medicinski instrumenti: fonendoskop, manometar, neurološki čekić, stetoskop, lupa itd.
Pre fizikalnog pregleda pacijent mora biti relaksiran što se može omogućiti uz razgovor, te pri obavljanju pregleda treba pratiti izraz pacijentovog lica. Na primer, pri papaciji abdomena izraz pacijentovog lica često govori o prisustvu ili odsustvu bolova.
Mada se generalno izbegava dodirivanje pacijenta bez preleda, ipak, blago tapšanje po ramenu može biti i deo lečenja jer daje osećaj toplote. Tokom fizikalnog pregleda dodir je dozvoljen i često može biti i koristan kada je pacijent pod stresom primanja loših vesti. I kod ovakvih fizičkih dodirivanja pacijenta dovoljan je samo blagi stisak ruke da bi se pacijent ohrabrio, ali i tada treba biti veoma oprezan i voditi računa o ličnosti samog pacijenta kao i o mogućnosti prisustva drugih lica, te voditi računa kako to može biti interpretirano od strane trećeg lica.
Načini fizikalnog pregleda su:
- inspekcija - pregled gledanjem;
- auskultacija – slušanje, osluškivanje;
- perkusija - lupkanje. Lupkanjem određenih delova tela bolesnika proizvode se različiti zvukovi ili pokreti tela na osnovu kojih se donosi određeni zaključak;
- palpacija - pipanje.
Ovo su osnovni metodi. Postoji čitava paleta kombinovanih metoda i „trikova“ zbog kojih, i pored napredovanja nauke i tehnike, fizikalni pregled lekara i dalje čini osnovni dijagnostički metod. Iako se u litaraturi ne navodi kao poseban metod, čulo mirisa je i te kako važno u postavljanju dijagnoze. Neki lekari smatraju da je intuicija posebni oblik mišljenja koji se stiče iskustvom i koji dovodi do dijagnoze bez jasnog uzročno posledičnog niza u misaonom procesu.
Ostali dijagnostički metodi
[uredi | uredi izvor]Ostali dijagnostički metodi počinju da dobijaju na značaju u 20. veku, naglim razvojem hemije, fizike i tehničkih nauka, i danas predstavljaju neodvojivi deo procesa dijagnostike većine bolesti i patoloških stanja. Primeri:
- biohemijske analize
- histopatološka dijagnostika
- mikrobiološka dijagnostika
- genetička dijagnostika
- rendgen dijagnostika
- primena radioizotopa
- nuklearna magnetna rezonanca
- elektrokardiografija, elekrtoencefalografija, elektromiografija
- endoskopija i sl.
Istorija
[uredi | uredi izvor]Prvi zabeleženi primeri medicinske dijagnoze nalaze se u zapisima Imhotepa (2630–2611. p. n. e.) u drevnom Egiptu (Papirus Edvina Smita).[3] Vavilonski medicinski udžbenik, Dijagnostički priručnik, koji je napisao Esagil kin-apli (fl. 1069–1046. p. n. e.), uveo je upotrebu empirizma, logike i racionalnosti u dijagnostici oboljenja ili bolesti.[4]</ref> Tradicionalna kineska medicina, kako je opisano u Unutrašnjem kanonu Žutog cara ili Huangdi Nejđing, precizirala je četiri dijagnostičke metode: pregled, auskultacija-olfakcija, ispitivanje i palpacija.[5] Poznato je da je Hipokrat postavljao dijagnoze testirajući mokraću svojih pacijenata i mirišući njihov znoj.[6]
Neželjeni efekti
[uredi | uredi izvor]Problemi s dijagnozom predstavljaju dominantan razlog plaćanja medicinskih zloupotreba, i čine 35% ukupnih plaćanja prema rezultatima studije koja je obuhvatala podatke za period od 25 godina i sa 350.000 zahteva.[7]
Prekomerna dijagnoza
[uredi | uredi izvor]Prekomerna dijagnoza je dijagnoza „bolesti” koja nikada neće uzrokovati simptome ili smrt tokom života pacijenta.[8] Ona je problem zato što nepotrebno pretvara ljude u pacijente i zato što može da dovede do ekonomske štete[9] (prekomerne upotrebe) i tretmana koji mogu naneti štetu. Prekomerna dijagnoza se javlja kada je bolest pravilno dijagnozirana, ali dijagnoza je nebitna. Tačna dijagnoza može da bude nevažna, jer lečenje bolesti nije dostupno, nije potrebno ili se ne želi.[10]
Greške
[uredi | uredi izvor]Prema izveštaju Nacionalne akademije nauka, inženjerstva i medicine iz 2015. godine, većina ljudi će doživeti najmanje jednu dijagnostičku grešku tokom svog života.[11][12]
Kašnjenja
[uredi | uredi izvor]Kada se postavlja medicinska dijagnoza, vreme kašnjenja je vremensko odlaganje dok se ne napravi korak ka dijagnozi bolesti ili stanja. Vrste vremena kašnjenja su uglavnom:
- Vreme kašnjenja od početka do medicinskog susreta, vreme od pojave simptoma do posete lekaru[13]
- Vreme kašnjenja od susreta do dijagnoze, vreme od prvog medicinskog susreta do dijagnoze[13]
- Vreme kašnjenja zbog kašnjenja u čitanju rendgenskih snimaka navedeno je kao veliki izazov u pružanju nege. Odeljenje za zdravstvo i socijalne usluge je navodno otkrilo da je tumačenje rendgenskih snimaka retko dostupno lekarima hitne pomoći pre otpuštanja pacijenta.[14]
Istorija
[uredi | uredi izvor]Prvi zabeleženi primeri medicinske dijagnoze nalaze se u spisima Imhotepa (2630–2611. p. n. e.) u starom Egiptu (Papirus Edvina Smita).[15] Vavilonski medicinski udžbenik, Dijagnostički priručnik koji je napisao Esagil-kin-apli (delovao 1069–1046. p. n. e.), uveo je upotrebu empirizma, logike i racionalnosti u dijagnozi bolesti ili bolesti.[16] Tradicionalna kineska medicina, kao što je opisano u unutrašnjem kanonu žutog cara ili Huangdi neiđing, navodi četiri dijagnostičke metode: inspekciju, auskultaciju-olfakciju, ispitivanje i palpaciju.[17] Poznato je da Hipokrat postavlja dijagnoze tako što je probao urin svojih pacijenata i mirisao njihov znoj.[18]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Antić R. Interna propedevtika, Institut za stručno usavršavanje i specijalizaciju zdravstvenih radnika, Beograd, 1976.
- ^ Ristić. S. M. Klinička propedevtika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990.
- ^ „Edwin Smith Papyrus”. Pristupljeno 28. 2. 2015.
- ^ H. F. J. Horstmanshoff; Stol, Marten; Cornelis Tilburg (2004). Magic and Rationality in Ancient Near Eastern and Graeco-Roman Medicine. Brill Publishers. str. 97—98. ISBN 978-90-04-13666-3.
- ^ Jingfeng, C. (2008). „Medicine in China”. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. str. 1529—1534. ISBN 978-1-4020-4559-2. doi:10.1007/978-1-4020-4425-0_8500.
- ^ „What Would Hipocrates Do?”. 23. 9. 2008. Pristupljeno 28. 2. 2015.
- ^ „Diagnostic errors are leading cause of successful malpractice claims”. The Washington Post. 30. 4. 2012. Arhivirano iz originala 05. 12. 2018. g. Pristupljeno 31. 10. 2016.
- ^ „What is overdiagnosis?”. NCBI.
- ^ Coon, Eric; Moyer, Virginia; Schroeder, Alan; Quinonez, Ricardo (2014). „Overdiagnosis: How Our Compulsion for Diagnosis May Be Harming Children”. Pediatrics. 134 (5): 1013—1023. PMID 25287462. S2CID 10441386. doi:10.1542/peds.2014-1778.
- ^ Gawande, Atul (4. 5. 2015). „America's Epidemic of Unnecessary Care”. The New Yorker.
- ^ National Academies of Sciences, Engineering, and Medicine (2015). Balogh, Erin P; Miller, Bryan T; Ball, John R, ur. Improving Diagnosis in Health Care. Washington, DC: The National Academies Press. str. S-1. ISBN 978-0-309-37769-0. PMID 26803862. doi:10.17226/21794. .
- ^ Johnson, P. E.; Duran, A. S.; Hassebrock, F.; Moller, J.; Prietula, M.; Feltovich, P. J.; Swanson, D. B. (1981). „Expertise and Error in Diagnostic Reasoning”. Cognitive Science. 5 (3): 235—83. doi:10.1207/s15516709cog0503_3 .
- ^ a b Chan, K. W.; Felson, D. T.; Yood, R. A.; Walker, A. M. (1994). „The lag time between onset of symptoms and diagnosis of rheumatoid arthritis”. Arthritis and Rheumatism. 37 (6): 814—20. PMID 8003053. doi:10.1002/art.1780370606.
- ^ Office of Health and Human Services: Office of Inspector General (1993). „Medicare's Reimbursement for Interpretations of Hospital Emergency Room X-Rays” (PDF). Department of Health and Human Services Office of Inspector General.
- ^ „Edwin Smith Papyrus”. Pristupljeno 2015-02-28.
- ^ H. F. J. Horstmanshoff, Marten Stol, Cornelis Tilburg , Magic and Rationality in Ancient Near Eastern and Graeco-Roman Medicine. 2004. str. 97—98. ISBN 90-04-13666-5., Brill Publishers.
- ^ Jingfeng, C. (2008). „Medicine in China”. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. str. 1529—34. ISBN 978-1-4020-4559-2. doi:10.1007/978-1-4020-4425-0_8500.
- ^ „What Would Hipocrates Do?”. 23. 9. 2008. Pristupljeno 28. 2. 2015.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Berger D (jul 1999). „A brief history of medical diagnosis and the birth of the clinical laboratory. Part 1--Ancient times through the 19th century”. Mlo. 31 (7): 28—30, 32, 34—40. PMID 10539661.
- Dal Canton A, Castellano M (avgust 1988). „Theory of urine formation and uroscopic diagnosis in the Medical School of Salerno”. Kidney International. 34 (2): 273—277. PMID 3054223. doi:10.1038/ki.1988.176 .
- Deng T (1999). „Section One: Examination Methods”. Practical Diagnosis in Traditional Chinese Medicine (5th reprint, 2005 izd.). Elsevier. str. 1—162. ISBN 978-0-443-04582-0. LCCN 98037012. OCLC 98037012.[mrtva veza]
- Diamandopoulos AA, Goudas PC (2005). „The late Greco-Roman and Byzantine contribution towards the evolution of laboratory examinations of bodily excrement. Part 2: sputum, vomit, blood, sweat, autopsies”. Clinical Chemistry and Laboratory Medicine. 43 (1): 90—96. PMID 15653449. S2CID 23368409. doi:10.1515/CCLM.2005.014.
- Ginzburg C (1984). „Morelli, Freud, and Sherlock Holmes: Clues and Scientific Method”. Ur.: Eco U, Sebeok T. The Sign of Three: Dupin, Holmes, Peirce. Bloomington, IN: History Workshop, Indiana University Press. str. 81—118. ISBN 978-0-253-35235-4. LCCN 82049207. OCLC 9412985.
- Goodman LE (2003). Islamic Humanism. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513580-0. LCCN 2002071525. OCLC 472527462.
- Horstmanshoff HF, Stol M, Tilburg C (2004). Magic and Rationality in Ancient Near Eastern and Graeco-Roman Medicine. Brill Publishers. ISBN 978-90-04-13666-3. LCCN 2004050576. OCLC 217878445.
- Kleisiaris CF, Sfakianakis C, Papathanasiou IV (15. 3. 2014). „Health care practices in ancient Greece: The Hippocratic ideal”. Journal of Medical Ethics and History of Medicine. 7: 6. PMC 4263393 . PMID 25512827.
- Lindberg DC, Shank MH (2013). The Cambridge history of science. Volume 2, Medieval science. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780511974007. doi:10.1017/CHO9780511974007.
- Manuel DE (1996). Marshall Hall (1790-1857): Science and Medicine in Early Victorian Society. Clio medica. 37. Rodopi.
- Mark JJ (decembar 2022). „Egyptian medical treatments”. World History Encyclopedia. Pristupljeno 8. 12. 2022.
- Metwaly AM, Ghoneim MM, Eissa IH, Elsehemy IA, Mostafa AE, Hegazy MM, et al. (oktobar 2021). „Traditional ancient Egyptian medicine: A review”. Saudi Journal of Biological Sciences. 28 (10): 5823—5832. PMC 8459052 . PMID 34588897. S2CID 237930766. doi:10.1016/j.sjbs.2021.06.044.
- Mooney LR (oktobar 1984). „A middle English verse compendium of astrological medicine”. Medical History. 28 (4): 406—419. PMC 1140013 . PMID 6390033. doi:10.1017/s0025727300036280. ProQuest 1301887378.
- Needham J, Lu GD (1980). Celestial Lancets. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21513-8. LCCN 79041734. OCLC 638024213.
- Peña JC (2002). „El concepto de enfermedad y de los padecimientos del riñón en la medicina náhuatl. Síntesis de la medicina precolombina mesoamericana” [The concept of illness and kidney diseases in Nahuatl medicine. Synthesis of Mesoamerican pre-Columbian medicine]. Revista de investigacion clinica (na jeziku: španski). 54 (5): 474—481. PMID 12587423.
- Pirmohamed M (oktobar 2001). „Pharmacogenetics and pharmacogenomics”. British Journal of Clinical Pharmacology. 52 (4): 345—347. PMC 2014592 . PMID 11678777. doi:10.1046/j.0306-5251.2001.01498.x.
- Scurlock JA, Andersen BR (2005). Diagnoses in Assyrian and Babylonian Medicine: Ancient Sources, Translations, and Modern Medical Analyses. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-02956-1. JSTOR 10.5406/j.ctt2ttfm5.
- Sivin N (1993). „Huang-ti nei-ching” [Yellow Emperor's Inner Canon]. Ur.: Loewe M. Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide. Berkeley: Institute for East Asian Studies, University of California, Berkeley. ISBN 978-1-55729-043-4. LCCN 93040281. OCLC 29356935.
- Skinner P (2001). „Unani-tibbi” [denotes Arabic or Islamic medicine]. Encyclopedia of Alternative Medicine.
- Stol M (1993). Epilepsy in Babylonia. Brill Publishers. ISBN 978-90-72371-63-8. OCLC 29232876.
- Ullmnn M (1978). Islamic Medicine. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-0907-9. JSTOR 10.3366/j.ctvxcrv7d.
- Wallis F (avgust 2000). „Signs and senses: diagnosis and prognosis in early medieval pulse and urine texts”. Social History of Medicine. 13 (2): 265—278. PMID 14535256. doi:10.1093/shm/13.2.265.
- Wittern-Sterzel R (decembar 1999). „Diagnosis: the doctor and the urine glass”. Lancet. 354 Suppl (SIV13): SIV13. PMID 10691423. S2CID 5274660. doi:10.1016/S0140-6736(99)90356-2.
- Ghasemzadeh N, Zafari AM (2011). „A brief journey into the history of the arterial pulse”. Cardiology Research and Practice. 2011: 164832. PMC 3147130 . PMID 21811677. doi:10.4061/2011/164832 .
- Holford-Strevens L (1993). „The harmonious pulse”. Classical Quarterly. 43 (2): 475—479. PMID 16437837. S2CID 38648246. doi:10.1017/s0009838800040015.
- Shamsi M, Haghverdi F, Changizi Ashtiyani S (jul 2014). „A brief review of Rhazes, Avicenna, and Jorjani's views on diagnosis of diseases through urine examination”. Iranian Journal of Kidney Diseases. 8 (4): 278—85. PMID 25001133.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |