Pređi na sadržaj

Doping

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Antidoping kotrole su redovna pojava na velikim sportskim takmičenjima.

Doping je način na koji sportisti zloupotrebom hemijskih sredstava, ali i drugim vrstama medicinskih intervencija (npr. zamena krvi), pokušavaju da nadmaše u rezultatima ostale sportiste ili sopstvene najbolje rezultate na štetu sopstvenog zdravlja.

Doping nije karakterističan samo za sport, mada je tu najviše korišćen, a nije ni nastao u sportu. Doping su navodno koristile prvo neke vojske u ratovima da bi na veštački način podigle hrabrost i izdržljivost svojih vojnika.

Danas je doping redovna pojava u ekstremnom sportu, naročito biciklizmu. Dopinški skandali su česti na trkama Tur de Frans i Điro di Italija. Poslednje žrtve dopinga su najbolji biciklisti poput Jana Ulriha, Bjarne Rijsa, Stefana Garcelija, Ivana Basa, Flojd Landisa i Lens Armstronga kome su oktobra 2012. oduzete svih sedam titula Tur de Fransa jer su osvojene pod uticajem dopinga.[1]

Verovatno najveći uticaj do sada su bili česti uspesi sportista iz DDR (Nemačke Demokratične Republike). Sport je bio značajno pod uticajem politike i samog Štazi-ja. Sportisti DDR-a su bili često dopingovani, čak i na skrivni način. Primer je Hajdi Kruger, višestruka prvakinja u bacanju kugle, koju su dopingovali sa tabletama oral-turinabol.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Upotreba droga u sportu seže vekovima unazad, otprilike sve do samog pronalaska koncepta sporta.[2] U davna vremena, kada su fizički najsposobniji u narodu izabrani za sportiste ili borce, oni su hranjeni sa zasebni jelovnikom i davani su im tretmani koji su smatrani korisnim za povećanje mišića. Na primer, skandinavska mitologija kaže da su Berserkeri mogli piti mešavinu koja se zove „batotens”, kako bi znatno povećali svoju fizičku moć uz rizik ludila. Jedna teorija je da je smeša bila pripremljena od gljive Amanita muscaria, mada je to osporavano.

Po nekim navodima drevne Olimpijske igre u Grčkoj su imale oblike dopinga. U starom Rimu, gde su trke na kočijama postale veliki deo njihove kulture, sportisti su pili biljne infuzije kako bi ojačali pre trka na kočijama.[2]

U skorije vreme, jedan od učesnika britanske trke izdržljivosti, Abraham Vud, izjavio je 1807. godine da je koristio laudanum (koji sadrži opijate) kako bi se održao budnim 24 sata dok se takmičio sa Robertom Barklejem Alardisom.[3] Do aprila 1877. godine, pešačke trke su se protegle na 800 km (500 mi), a sledeće godine, takođe u Poljoprivrednoj dvorani u Islingtonu u Londonu, na 840 km (520 mi). Ilustrovane londonske vesti su ukorile događaj rečima:

Možda je korisno znati da čovek može preći 520 milja za 138 sati i da može da preživi nedelju dana uz beskonačno malu količinu odmora, mada ne shvatamo kako bi bilo ko mogao biti stavljen u položaj i da pri tome ovakve njegove sposobnosti mogu biti od koristi [i] šta se može postići stalnim ponavljanjem te činjenice.[4]

Događaj se pokazao popularnim, pri čemu se svakodnevno okupljalo 20.000 gledalaca.[5] Ohrabreni, organizatori su razvili ideju i uskoro održavane slične trke za bicikliste.

"...i mnogo je verovatnije da će javno podneti svoju bedu; umorni pešak, na kraju krajeva, samo sedi - umorni biciklista pada i verovatno dovodi do pada drugih ljudi. To je mnogo zabavnije".[5]

Fascinacija šestodnevnim biciklističkim trkama proširila se preko Atlantika, i ista privlačnost izazvala je gomile i u Americi. I što je više gledalaca plaćalo na kapiji, nagrade su mogle biti veće i jači je bio podsticaj vozača da ostanu budni - ili da budu budni - da pređu najveću udaljenost. Njihovoj iscrpljenosti su umanjivali timovi pomagača sličnih onima u boksu. Među tretmanima koje su isporučivali bio je nitroglicerin, lek koji se koristio za stimulaciju srca nakon srčanih napada i koji je zaslužan za poboljšanje disanja vozača.[6] Biciklisti su patili od halucinacija od iscrpljenosti i možda i zbog droga. Američki šampion Mejdžor Tejlor odbio je da nastavi trku u Njujorku, rekavši: "Ne mogu da idem dalje sa sigurnošću, jer postoji čovek koji me goni oko kruga sa nožem u ruci."[7]

Reakcija javnosti se vremenom okrenula se protiv takvih takmičenja, bilo pojedinačnih trka ili u timovima dve osobe. Jedan izveštaj je naveo:

Atletsko takmičenje u kojem učesnici mentalno „zastranjuju“ i naprežu svoje sposobnosti sve dok im lica ne postanu odvratna od mučenja kojem se izlažu, nije sport, to je brutalnost. Iz izveštaja o ovom jedinstvenom nastupu proizilazi da su neki od biciklista zapravo privremeno poludeli tokom takmičenja ... Da bi se oporavili, bili su potrebni dani i nedelje nege, a verovatno se neki od njih nikada nisu oporavili od prekomernog napora.[8]

Otac anaboličkih steroida u Sjedinjenim Državama bio je Džon Cigler (1917–1983), lekar američkog tima za dizanje tegova sredinom 20. veka. Godine 1954, na putovanju u Beč sa svojim timom za svetsko prvenstvo, Cigler je od svog ruskog kolege saznao da je uspeh sovjetskog tima za dizanje tegova rezultat njihove upotrebe testosterona kao leka za poboljšanje performansi. Odlučivši da je američkim sportistima potrebna hemijska pomoć da bi ostali konkurentni, Cigler je radio sa CIBA farmaceutskom kompanijom na razvoju oralnog anaboličkog steroida. To je rezultiralo stvaranjem metandrostenolona, koji se pojavio na tržištu 1960. godine pod imenom Dijanabol. Tokom Olimpijskih igara te godine, danski biciklista Knud Enemark Jensen srušio se i umro dok se takmičio u trci na 100 km (62 mi). Obdukcija je kasnije otkrila prisustvo amfetamina i leka nazvanog nikotinil tartrat u njegovom telu.

Američki specijalista za doping, Mak M. Novič, napisao je: „Treneri stare škole koji su pružali tretmane koji su imali bazu kokaina izjavili su sa sigurnošću da će biciklista umoran od šestodnevne trke dobiti drugi udah nakon što konzimira ove mešavine.”[9] Džon Hoberman, profesor sa Univerziteta u Teksasu u Ostinu u Teksasu, rekao je da su šestodnevne trke "de fakto eksperimenti koji istražuju fiziologiju stresa, kao i supstancu koje bi mogle ublažiti iscrpljenost."[10]

Prevalencija

[uredi | uredi izvor]

Preko 30% sportista koji su učestvovali na Svetskom prvenstvu u atletici 2011. priznalo je da je tokom karijere koristilo zabranjene supstance. Prema studiji koju je naručila Svetska antidopinška agencija (WADA), zapravo ih je 44% koristilo. Ipak, samo kod 0,5% testiranih je doping potvrđen.[11][12]

Celom ruskom timu u atletici bilo je zabranjeno učešće na Olimpijskim igrama 2016, jer je ruska država sponzorisala i u suštini sankcionisala njihov program dopinga.[12]

Goldmanova dilema

[uredi | uredi izvor]

Goldmanova dilema je pitanje koje je elitnim sportistima postavio lekar, osteopata i publicista Bob Goldman, pitajući se da li bi uzeli lek koji bi im garantovao uspeh u sportu, ali bi posle pet godina preminuli. U njegovom istraživanju, kao i u prethodnom Mirkinovom istraživanju, otprilike polovina sportista je odgovorila da bi uzela lek,[13] dok su savremena istraživanja Džejmsa Konora i saradnika su dala mnogo manje brojke, pri čemu su sportisti koji imaju nivoe prihvatanja dileme po brojnosti bili slično zastupljeni u opštoj populaciji Australije[14][15]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Novosti: „Armstrongu oduzete titule sa Tura“, 24. 4. 2012
  2. ^ a b Kumar, R (2010). „Competing against doping”. British Journal of Sports Medicine. 44: i8. doi:10.1136/bjsm.2010.078725.23 Slobodan pristup. 
  3. ^ Jean-Pierre de Mondenard (2000). Dopage : L'imposture des performances. Wilmette, Ill: Chiron. ISBN 978-2-7027-0639-8. 
  4. ^ Grajewski, Tadeusw: The Building That Would Not Go Away, Royal Agriciultural Hall, UK, 1989
  5. ^ a b Woodland, Les: This Island Race, Mousehold Press, UK, 2005
  6. ^ Novich, Max M., Abbotempo, UK, 1964
  7. ^ Bearings, US, 24 December 1896, cited Ritchie, Andrew, Major Taylor, Bicycle Books, US, 1988
  8. ^ New York Times, US, 1897, cited McCullagh, James, American Bicycle Racing, Rodale Press, U.S., 1976
  9. ^ Novich, ibid. Cited De Mondenard, Dr Jean-Pierre: Dopage, l'imposture des performances, Chiron, France, 2000
  10. ^ Hoberman, John; Dopers on Wheels: The Tour's sorry history, MSNBC/id/19462071/ retrieved December 2007
  11. ^ Ulrich, R.; et al. (2017). „Doping in Two Elite Athletics Competitions Assessed by Randomized-Response Surveys” (PDF). Sports Medicine. 48 (1): 1—9. PMID 28849386. S2CID 207494451. doi:10.1007/s40279-017-0765-4. 
  12. ^ a b „Doping: More than 30% of athletes at 2011 Worlds admit to doping”. BBC Sport. 29. 8. 2017. 
  13. ^ Goldman, Robert; Ronald Klatz (1992). Death in the locker room: drugs & sports (2nd izd.). Elite Sports Medicine Publications. str. 24. ISBN 9780963145109. 
  14. ^ Connor, James; Woolf, Jules; Mazanov, Jason (januar 2013). „Would they dope? Revisiting the Goldman dilemma” (PDF). British Journal of Sports Medicine. 47 (11): 697—700. PMID 23343717. S2CID 32029739. doi:10.1136/bjsports-2012-091826. Pristupljeno 15. 7. 2013. 
  15. ^ Connor, J. M; Mazanov, J (2009). „Would you dope? A general population test of the Goldman dilemma”. British Journal of Sports Medicine. 43 (11): 871—872. PMID 19211586. S2CID 45227397. doi:10.1136/bjsm.2009.057596. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Допинг&oldid=27922358”