Dragutin Kalor Milodanović
Dragutin Kalor Milodanović | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 1847. |
| Mesto rođenja | Subotica, Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 9. mart 1883. (35/36 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina Srbija |
Kalor, odnosno Dragutin Milodanović (Subotica, 1847 — Beograd, 25. februar/9. mart 1883[1]) bio je bunjevačko-srpski novinar, urednik i izdavač „Misečne kronike“ (1872—1873), a potom i „Subotičkog glasnika“ (1873—1876). Kao dobrovoljac uzeo je učešća u srpsko-turskim ratovima 1876—78, da bi se po okončanju ratnog dejstva skrasio u Beogradu, u kojem je ostao do kraja života (1883).
Kako prenosi Dušan Petrović, autor Milodanovićeve biografije,[2] Milodanović je bio jedna vrlo simpatična pojava: oduševljeni patriota, koji je pravilno shvatio potrebe bunjevačkog plemena. On se svojski iskreno starao, često uprkos nedaćama koje su mu u radu smetale, da zadovolji potrebama svojih sunarodnika.[3]
Biografija
[uredi | uredi izvor]Počeci na kulturno-prosvetnom radu
[uredi | uredi izvor].jpg)
O detinjstvu Kalora Milodanovića malo se zna. Njega je poznavao uzak krug ljudi, s kojima je zajedno radio i koji su ga podupirali u kulturno-prosvetnom radu. Pa ipak, nije se našao niko sem Dušana Petrovića da dâ opširan opis njegovog rada.[4]
Potiče iz jedne zemljoradničke porodice. Roditelji su mu bili veoma skromnog materijalnog stanja. Gimnazijske dane proveo je u više mesta u Ugarskoj. Prošao je kroz osam latinskih škola, pa zbog lošeg materijalnog stanja dalje nije mogao nastaviti s daljim školovanjem. Neko vreme je bio u Kaloči, gde ga je pripomagao uvaženi biskup Ivan Antunović. Antunović je tokom 70-ih godina 19. veka izdavao nedeljni list — „Bunjevačke i šokačke novine“ sa mesečnim prilogom za zabavno štivo sa slikama — „Bunjevačko-šokačka vila“. Na tim listovima je Milodanović radio, a zauzvrat je bio nagrađen od Antunovića.[5][6]
Rad na „Misečnoj kronici“ i „Subotičkom glasniku“
[uredi | uredi izvor]Među predstavnicima bunjevačke inteligencije, koja je nastojala da svojim radom prosveti svoje sunarodnike, izuzetno mesto zauzima i Kalor, u Srbiji nazvan Dragutin Milodanović.[7] Bunjevačku ideju, bunjevačko ime, bunjevačku prosvetu prvi su uzeli na pero i izneli u širu javnost najveći i najučeniji bunjevački rodoljubi, pomenuti kaločki biskup Antunović i advokat Boza Šarčević 1865. godine. Njima su se pridružili kako bunjevački (Ivan Mihalović, Blaž Modrošić, Ago Mamužić, Stipan Grgić i dr.) tako i srpski (Tona Hadžić, Samko i Đuro Manojlović, Božidar Vujić, Jovan Radić, Mita Popović i dr.) i hrvatski kulturni delatnici (đakovački biskup Josip Štrosmajer,[8] ban Mažuranić, dr Rački, Ilija Okrugić i dr.), a među svima njima se našao i Milodanović koji je tada bio novinar.[9]
Milodanović je prvi osnovao u Subotici mesečne novine („Misečna kronika“), koje je posle dvogodišnjeg trajanja počeo nedeljno izdavati pod nazivom „Subotički glasnik“.[3][7] Oba lista izdavao je uz saradnju Age Mamužića, Božidara Vujića i Josipa Manić-Jukića.[10]
„Misečna kronika“
[uredi | uredi izvor]| „ | Mnoge je gorčine imao da podnosi pokojni Kalor što je imao u sebi toliko rodoljublja i smilosti, da taj nevini listić (novine) pokrene, hoteći time da pokrči puta narodnoj prosviti u buđenju uspavane narodne svisti Bunjevaca u Subotici, u toj velikoj varoši slovenskoj. | ” |
— Petrović, Uspomena. стр. 15. | ||
„Misečna kronika“ (1872—1873) je bio prvi bunjevački list u Subotici. Štampan je u Štampariji Karla Bitermana, a izlazio je svakog 15. dana u mesecu.[11] Prema rečima savremenika, „Misečna kronika“ je za Suboticu je bila velika novost, za tada još dosta uzak krug rodoljuba radosna vest, a za protivnike nemila pojava protiv koje su odmah ustali. Međutim, taj list je bio isključivo lokalnog značaja i vrednosti.[6][12] Izlazio je na osam strana sa „političkim, ozbiljnim i šaljivim sadržajem“, bez naznake imena glavnog urednika. Autori članaka u „Misečnoj kronici“ kriju se pod pseudonimima Priklapalo, Uvlačilo, „Nji više“, što, kako ocenjuje Nevenka Bašić-Palković, dovoljno pokazuje ondašnju slobodu štampe za Bunjevce pod tuđinskom vlašću „koja bi odmah reagovala na članke obojene malo izrazitijim južnoslovenskim bojama otpora potpunom obnarodivanju naroda u Austrougarskoj monarhiji“.[13]
U „Misečnoj kronici“ je pokrenuta partijska borba, koja je naposletku urodila plodom. Posle višegodišnje borbe opštinska stranka, u kojoj su u velikoj većini bili Bunjevci, dobila je većinu u gradskom predstavništvu Subotice.[6][14][15][16]
„Subotički glasnik“
[uredi | uredi izvor]Ni pokretanje „Subotičkog glasnika“, nedeljnog lista za prosvetu, zabavu i gazdinstvo nije pošteđeno otpora u krugovima mađarskih nacionalista i šovinista. Taj list je bio prvi odlučan borac za narodna prava. U njemu je Milodanović vatreno zastupao zakonite želje i težnje za ravnopravnost Bunjevaca i Šokaca. Naročito se zauzimao za prava narodnog jezika kako u opštini tako i u školi. Istina, zakon ih je priznavao, ali su putem mađarskog birokratskog aparata bila uskraćena. Dalje se Milodanović zauzimao za narodnu prosvetu, iznoseći u listu koliko su Bunjevci zaostali u prosveti od Srba i Hrvata.[6][13]
U mađarskom „Subotičkom listu“ (mađ. Szabadkai Közlöny) zabeležen je jedan poduži citat iz Milodanovićevog „Subotičkog glasnika“, u kojem on žestoko napada bunjevačke renegate koji su zarad karijere i privilegija prihvatili mađarsku nacionalnu svest. Sledi pomenuti citat:
| „ | Pa gde i možemo mi tražiti pomoći za prosvećivanje našeg naroda, nego kod Hrvata i Srba? Valjda kod Mađara? Ne možemo je tražiti ni kod vas, ni kod Mađara. Prvo, zato što je između nas i vas, pomađarena bunjevačka gospodo, velika razlika u načelima. Drugo, zato što vi niste ni u stanju nekoga prosvetiti. Vi niste u stanju drugoga prosvetiti, jer ko hoće drugoga da uči i prosvećuje, mora imati nacionalan karakter, a toga vi nemate. Vi ste uškopljenici nacije. Od mađarske pak braće ne možemo želeti da prosvećuju naš narod; delom zato, što bi za ovo bila potrebna velikodušnost, a delom zato što velika većina mađarskog naroda stoji na vrlo niskom stupnju prosvete, pa ne stižu da prosvećuju druge narode. Nama dakle ništa drugo ne preostaje nego da se obratimo Hrvatima i Srbima i da tražimo njihovo bratstvo, jer jedino od njihove saradnje i pomoći zavisi naš i našega bratstva spas.[17] | ” |
Uz sve to, Milodanović je Bunjevce i Srbe smatrao jednim narodom kojeg deli samo vera.[7]
Zbog tih svojih ideja, koje svakako nisu odgovarale pomenutima, Milodanović je neretko u ondašnjim novinama bio nazivan „moskovskim panslavom i prorokom umišljene Jugoslavije“ (a képzelt dészlávia profétája).[3][6][7][18] Pa ipak, zahvaljujući Milodanovićevom umeću da izdrži razne napade i optužbe, svesrdnoj pomoći pretplatnika među kojima je bilo dosta Srba, i nesebičnim zauzimanjem već pomenutog Božidara Vujića, „Subotički glasnik“ se održao preko tri godine: od jula 1873. do jula 1876, kada je Milodanović prešao u Srbiju.[6]
Značaj Milodanovićevog kulturno-prosvetnog rada
[uredi | uredi izvor]Što se tiče kulturno-prosvetnog rada, Subotica ipak nije ostala indiferentno polje u odnosu na Baju i Kaloču. Seme nacionalnog preporoda i tu je niklo, pri čemu je Milodanović pokretanjem pomenutih listova odigrao ne malu ulogu.[19]
Uopšteno gledajući, rad Mihalovića na školskom polju, Antunovićeve „Bunjevačke i šokačke novine“ i „Bunjevačko-šokačka vila“, Milodanovićeva „Misečna kronika“ i „Subotički glasnik“ bili su ne samo nosioci i širitelji bunjevačke prosvete, nego i zagovornici i zaštitnici svakog bunjevačkog društvenog i političkog pitanja i pokreta.[9]
Učešće u srpsko-turskim ratovima (1876—78)
[uredi | uredi izvor]| „ | Milodanović nije ni časa promišljao, nego je napustio svoj zavičaj i staru majku i svoj dragi Subotički Glasnik, i došao je u Srbiju, da krvlju svojom zapečati svoje uverenje, za koje je dotle perom delovao. | ” |
— Србадија. Часопис за забаву и поуку, 1883, III, св. 3. стр. 118. | ||
Po izbijanju Prvog srpsko-turskog rata (1876) Milodanović je prešao u Srbiju. Kao srpski dobrovoljac borio se i bio ranjavan u oba srpsko-turska rata (1876. i 1878). „Subotičke novine“ cene i uvažavaju njegovo oduševljenje što je potekao srpskoj braći u pomoć, ali ipak osuđuju njegov odlazak, jer je u Subotici bio potrebniji nego u Srbiji. Posle njegovog odlaska osetila se velika praznina u Subotici, jer više nije bilo centra za javne, opšte narodne poslove Bunjevaca.[6]
| „ | Otišao je dakle i on, kao i drugi mnogi plemeniti oduševljeni Slaveni, da se jednokrvnoj braći nađe u pomoći, da se bori za „krst časni i slobodu zlatnu“. | ” |
— Petrović, Uspomena. стр. 23. | ||
U Prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine bio je na Drini pod komandantom Đokom Vlajkovićem.[6]
U Drugom srpsko-turskom ratu je bio poručnik u onom delu vojske koji je posle oslobođenja Niša prodro sve do Kosmeta. Kako prenose „Subotičke novine“, Milodanović se i pored teškoća zimskog ratovanja radovao što je bio dodeljen prvim bataljonima, koji su se našli ispred glavne vojske. Ta prethodnica, koja se sastojala od svega par stotina vojnika sa nekolicinom oficira, umalo da nije upala u nevolje. Toliko je duboko ušla u tursku teritoriju, da je izgubila svaku vezu sa glavnom vojskom. Međutim, uskoro je uspostavljeno primirje, i njegov bataljon je dobio zapovest da stane i ne ide dalje.[6]
Život u Srbiji
[uredi | uredi izvor]Ne mogavši da se vrati u rodnu Suboticu, da nastavi započeti rad, Milodanović je ostao u Srbiji. Nastanio se i dobio posao u Beogradu. Tamo se oženio i primio pravoslavlje. Radio je kao činovnik u Ministarstvu spoljnih poslova u odseku za štampu, tj. bio je prevodilac mađarskih listova. Izveštavao je Jovana Ristića, tadašnjeg predsednika ministarstva u Srbiji, o tome šta pišu mađarski listovi o Srbiji i srpstvu. Posle pada Ristićeve vlade 1880. godine i po dolasku vlade Milutina Garašanina, bio je neko vreme stalan saradnik (saurednik) političkog lista „Videla“, organa napredne stranke. Zbog zasluga učinjenih naprednoj stranci dobio je mesto mlađeg poštara na Glavnoj poštanskoj stanici u Beogradu.[3][7][20] Bio je i član Beogradskog novinarskog društva.[1]
Kako prenosi Petrović, dva su uzroka zbog kojih je Milodanović posle rata ostao u Srbiji:[21]
- Zato što je u Austrougarskoj bio pod vojničkom obavezom. Pošto je u ratno vreme prešao u Srbiju, postojala je opasnost da bude izveden pred Vojni sud.
- Zato što je Milodanović izgubio svaku veru i nadu u budućnost Bunjevaca. Bio je ogorčen na bunjevačku gospodu, koja se odrekla svog jezika i porekla iz već pomenutih razloga.
Što se tiče njegovog prelaska na pravoslavlje, Petrović je zabeležio sledeće. Kada se 1880. godine sastao s njim u Beogradu (prvi i poslednji put po odlasku dotičnog u Srbiju), u jednom razgovoru mu je rekao da nije trebalo da to čini i da mu to ne odobrava. Kao razlog naveo je da ga njegovi saplemenici neće smatrati za Bunjevca ukoliko se vrati u Suboticu, i da ih je on time otuđio od sebe.[22]
Milodanović mu je na to odgovorio sledeće:
| „ | Ta za Boga, obe su vire prave čiste hrišćanske, nema među njima nikakve bitne razlike, ja sam to učinio iz uvirenja. Mene nije na to u Srbiji niko gonio, ta Bunjevci su i tako po jeziku i krvi rođena braća Srbima, a virska razlika u današnje vrime ne dili srodne narode... Ja ne mislim vraćati se u svoju staru domovinu, to sam učinio dobro promišljeno, iz najdubljeg uvirenja bez nagovora, pritiska i prisiljavanja, no ja htedoh da priđem na pravoslavnu viru još u Subotici, ali me baš sami Srbi odvraćahu, veleći, da bih ja, koji zastupam uvirenje, da su Bunjevci Srbi rimokatoličke vire, i koji se borio za to, da to uvirenje postane općim, veoma pogrišio, da priđem u pravoslavlje, upravo da bih time škodio našoj stvari, i da bi moglo izgledati, kao da sam to učinio uslid kakvog pritiska. Ti su razlozi mogli važiti za tadašnje moje prilike, no pošto ja ne mislim vraćati se u staru domovinu, i pošto sam postao srpskim državljaninom, to su sada pristali oni razlozi. Što učinih, učinih iz najdubljeg ubeđenja svoga i uviren sam da se neću pokajati.[23] | ” |
Njegovim preseljenjem u Srbiju prestao je izlaziti „Subotički glasnik“.[6] Tada je ponovo nastupilo razdoblje zatišja, koje će trajati jedanaest godina, sve dok „Neven“ definitivno nije prešao u Suboticu, čime je otvorena trajnija perspektiva književnog i opštekulturnog rada među Bunjevcima.[19]
Milodanović je preminuo 25. februara (9. marta) 1883. godine od tifusa. Nije ostavio poroda, a bio je sahranjen na tadašnjem beogradskom groblju na Tašmajdanu. Njegova prerana smrt, kako ocenjuje Alba Kuntić, značila je veliki gubitak za bačke Bunjevce.[3][7] Povodom Milodanovićeve smrti pisali su mnogi srpski i hrvatski listovi.[24]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b Srbadija. Časopis za zabavu i pouku, III, sv. 3, (1883). str. 117.–118.
- ^ Dušan Petrović, Uspomena na Kalora Dragutina Milodanovića, Subotica 1894.}- COBISS.SR 81979143
- ^ a b v g d „Успомена на Калора Драгутина Милодановића“, Дело. Лист за науку, књижевност и друштвени живот, књ. 3 (1894). стр. 318.–19.
- ^ Petrović, Uspomena. стр. 10.
- ^ Petrović, Uspomena. стр. 12.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Ivan Ivanić, O Bunjevcima. Povesničko-narodopisna rasprava, Subotica (1894). стр. 59–63. COBISS.SR 67269127
- ^ а б в г д ђ Алба Кунтић, „Препород Бачких Буњеваца и улога Илије Гарашанина“, Историјски часопис, 32 (1985). стр. 240.–41. COBISS.SR 170147335
- ^ Модерна историографија отворено ставља под знак питања југословенство Ј. Ј. Штросмајера. Види о томе Saša Marković, Politički život Bunjevaca Vojvodine u Kraljevini SHS-Jugoslaviji 1918-1941. godine, Subotica (2010). стр. 10. COBISS.SR 253517831
- ^ а б Mijo Mandić, Pedesetgodišnjica subotičke Pučke kasine (1878—1928), Subotica (1928). стр. 3–4. COBISS.SR 40554247
- ^ Mandić, Pedesetgodišnjica. стр. 11.
- ^ Ivan Kujundžić, „Bunjevačko-šokačka bibliografija. Prilog kulturnoj povijesti bunjevačko-šokačkih Hrvata“, u: Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Odjel za suvremenu književnost, knj. 12 (1969). стр. 758. COBISS.SR 175712519
- ^ Petrović, Uspomena. стр. 13–15.
- ^ a b -{Nevenka Bašić-Palković, „Razvoj ‘Bunjevačkih novina’ kroz vrime“, „Bunjevačke novine. Informativno-političko glasilo” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 05. 10. 2011. g., III, avgust 2007, br. 26. str. 10–11.
- ^ Kako objašnjava Petrović, čitav pravac lista svedoči da je taj list bio pokrenut iz partijskih razloga, a pokrenuli su ga prvaci tadašnje malobrojne vladine stranke u cilju da pridobiju bunjevačke birače. Ovi su im poslužili kao sredstvo pomoću kojeg su srušili „mađarsku stranku“ Ivana Mukića. O tome više videti u: Petrović, Uspomena. str. 16.
- ^ Upor. Nevenka Bašić-Palković, „Misečna kronika (1872-1873). prvi bunjevački list u Subotici“, Bunjevačke novine. Misečnik za kulturu, književnost i informacije, III, 30. mart 2000, br. 3. str. 9.
- ^ Kako prenosi „Neven“ (1886), „Misečna kronika“ je „bila ništa drugo, već puko oruđe za kortešaciju tadašnje Deakove stranke“. Vidi o tome u: Krunoslav, „Našim Subotičanom, o našem ‘Nevenu’“, Neven. Zabavno-poučni misečnik za Bunjevce i Šokce, III, 15. rujna 1886, br. 9. str. 124.
- ^ Prevod mađarskog prevoda iz Szabadkai Közlöny, 1876, br. 22 adaptiran je iz: Vasa Stajić, „Mađarizacija i demađarizacija Bunjevaca“, Letopis Matice srpske, god. 104, knj. 325, sv. 1/3 (juli-avg.-sept. 1930). str. 185. COBISS.SR 152009479
- ^ Upor. Nevenka Bašić-Palković, „Subatički glasnik (1873-1876). list za prosvitu, zabavu i gazdinstvo“, Bunjevačke novine. Misečnik za kulturu, književnost i informacije, III, 27. april 2000, br. 4. str. 14.
- ^ a b Geza Kikić, Antologija proze bunjevačkih Hrvata, Zagreb (1971). str. 10–11. COBISS.SR 108124167
- ^ Petrović, Uspomena. str. 32–33.
- ^ Petrović, Uspomena. str. 30.
- ^ Petrović, Uspomena. str. 33–34.
- ^ Petrović, Uspomena. str. 34–35.
- ^ Petrović, Uspomena. str. 36.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- „Kalor Milodanović“, u: Suzana Kujundžić, „Priporodna književnost. Ivan Antunović i njegovi slidbenici”. Pristupljeno 19. 6. 2011. na bunjevci.net.
