Dug
Dug je iznos sredstava koje jedna strana (dužnik) duguje drugoj strani (poverilac).[1]
Kredit je vrsta duga, poverenje jedne strane da obezbedi novac ili resurse drugoj strani, gde druga strana ne uzvraća nikakvu vrednost u tom trenutku, već umesto toga daje obećanje da će vratiti novac ili resurse u kasnijem periodu. Komercijalni dug uglavnom podleže ugovornim uslovima u pogledu iznosa i vremena otplate glavnice i kamate.[2] Javni dug je dug države prema poveriocima. Kada pojedinac, preduzeće ili država ne mogu izmiriti dug proglašava se stečaj i dolazi do plana izlaska iz krize i načina naplate potraživanja.
Uslovi[uredi | uredi izvor]
Glavnica je iznos novca koji je prvobitno uložen ili pozajmljen, na osnovu kojeg se obračunavaju kamata i prinosi.[3]
Vrste davanja finansija[uredi | uredi izvor]
Pojedinci[uredi | uredi izvor]
Uobičajeni tipovi duga koje duguju pojedinci i domaćinstva uključuju hipotekarne kredite, kredite za automobile, dug po kreditnim karticama i poreze na dohodak. Za pojedince, dug je sredstvo za korišćenje očekivanog prihoda i buduće kupovne moći u sadašnjosti pre nego što je stvarno zarađen. Obično ljudi u industrijalizovanim zemljama koriste potrošačke dugove za kupovinu kuća, automobila i drugih stvari koje su preskupe za kupovinu gotovinom.
Veća je verovatnoća da će ljudi potrošiti više i zadužiti se kada koriste kreditne kartice u odnosu na gotovinu za kupovinu proizvoda i usluga.[4][5][6][7][8] Ovo je prvenstveno zbog efekta transparentnosti i potrošačkog „bola plaćanja“.[6][8] Efekat transparentnosti se odnosi na činjenicu da što ste dalje od gotovine (kao kod kreditne kartice ili drugog oblika plaćanja), manje je transparentno i manje se sećate koliko ste potrošili.[8] Što je oblik plaćanja koji se koristi manje transparentan ili udaljeniji od gotovine, to manje pojedinac oseća „bol plaćanja“ i stoga će verovatno potrošiti više.[6] Štaviše, različit fizički izgled/forma koju kreditne kartice imaju od gotovine može dovesti do toga da se na njih gleda kao na „monopolski“ novac u odnosu na pravi novac, privlačeći pojedince da potroše više novca nego što bi to uradili da imaju samo gotovinu na raspolaganju.[7][9]
Osim ovih formalnijih dugova, privatne osobe takođe neformalno pozajmljuju drugim ljudima, uglavnom rođacima ili prijateljima. Jedan od razloga za takve neformalne dugove je taj što mnogi ljudi, posebno oni koji su siromašni, nemaju pristup pristupačnim kreditima. Takvi dugovi mogu izazvati probleme kada se ne vrate u skladu sa očekivanjima zajmodavca. U 2011. godini, 8 procenata ljudi u Evropskoj uniji je prijavilo da njihova domaćinstva kasne sa dugovanjima, odnosno da nisu u stanju da plaćaju prema rasporedu „plaćanja u vezi sa neformalnim zajmovima od prijatelja ili rođaka koji ne žive u istom domaćinstvu“.[10]
Preduzeća[uredi | uredi izvor]
Kompanija može koristiti različite vrste dugova za finansiranje svojih operacija kao deo svoje ukupne strategije korporativnih finansija.
Oročeni kredit je najjednostavniji oblik korporativnog duga. Sastoji se od sporazuma o pozajmljivanju fiksnog iznosa novca, koji se naziva glavnica, na određeni vremenski period, s tim da se ovaj iznos vraća do određenog datuma. Kod komercijalnih kredita kamata, izračunata kao procenat od sume glavnice godišnje, takođe će morati da se plati do tog datuma, ili se može plaćati periodično u intervalima, na primer godišnje ili mesečno. Takvi zajmovi se takođe kolokvijalno nazivaju „zajmovi u vidu metaka“, posebno ako postoji samo jedno plaćanje na kraju – „metak“ – bez „toka“ plaćanja kamata tokom trajanja kredita.
Zajam za finansiranje zasnovan na prihodima dolazi sa fiksnim ciljem otplate koji se postiže u periodu od nekoliko godina. Ova vrsta kredita obično dolazi sa iznosom otplate od 1,5 do 2,5 puta većom od iznosa kredita. Rokovi otplate su fleksibilni; preduzeća mogu vratiti dogovoreni iznos ranije, ako je moguće, ili kasnije. Pored toga, vlasnici preduzeća ne prodaju vlasnički kapital niti se odriču kontrole kada koriste finansiranje zasnovano na prihodima. Zajmodavci koji obezbeđuju finansiranje zasnovano na prihodima bliže sarađuju sa preduzećima nego bankarski zajmodavci, ali koriste pristup koji je više distanciran od privatnih investitora u kapital.[11]
Akreditiv ili kreditno pismo takođe može biti izvor plaćanja za transakciju, što znači da će se otkupom akreditiva platiti izvoznik. Akreditivi se prvenstveno koriste u međunarodnim trgovinskim transakcijama značajne vrednosti, za poslove između dobavljača u jednoj zemlji i kupaca u drugoj. Takođe se koriste u procesu uređenja zemljišta kako bi se osiguralo da će se graditi odobreni javni objekti (ulice, trotoari, jezerca za atmosferske vode, itd). Strane u akreditivu su obično korisnik[12] koji treba da primi novac, banka izdavalac čiji je podnosilac zahteva klijent i banka savetodavac čiji je korisnik klijent.
Vlade[uredi | uredi izvor]
Vlade izdaju dugove za plaćanje tekućih troškova, kao i velikih kapitalnih projekata. Državni dug mogu izdati suverene države, kao i lokalne samouprave, ponekad poznate kao opštine.
Dug koji je izdala vlada Sjedinjenih Država, koji se zove Trezori, služi kao referentna tačka za sve ostale dugove. Postoje duboka, transparentna, likvidna i otvorena tržišta kapitala za trezore.[13] Štaviše, trezori se emituju u širokom spektru rokova dospeća, od jednog dana do trideset godina, što olakšava poređenje kamatnih stopa na drugi dug sa hartijem od vrednosti uporedivog roka dospeća. U finansijama, praktičari često aproksimiraju teorijsku „bezrizičnu kamatnu stopu“ korišćenjem tekućeg prinosa trezora istog trajanja.
Cilj 17 održivog razvoja Ujedinjenih nacija, sastavni deo Agende 2030, ima za cilj rešavanje spoljnog duga visoko zaduženih siromašnih zemalja kako bi se smanjio dug.[14]
Opštine[uredi | uredi izvor]
Municipalne obveznice (ili muni obveznice) su tipične dužničke obaveze, za koje uslove jednostrano definiše opština koja ih izdaje (lokalna uprava), ali je to sporiji proces akumulacije potrebnog iznosa. Obično se finansiranje dugova ili obveznica neće koristiti za finansiranje tekućih operativnih troškova, svrhe ovih suma su lokalni razvoj, kapitalne investicije, izgradnja, sopstveni doprinos drugim kreditima ili stipendijama.[15]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „debt”. Macmillan Dictionary (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 9. 2019.
- ^ Superior Court of Pennsylvania (1894). „Brooke et al versus the City of Philadelphia et al”. Weekly Notes of Cases Argued and Determined in the Supreme Court of Pennsylvania, the County Courts of Philadelphia, and the United States District and Circuit Courts for the Eastern District of Pennsylvania. Kay and brother. 34 (18): 348.
- ^ Chen, James. „Principal”. Investopedia (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-01.
- ^ Chatterjee, P., & Rose, R. L. (2012). Do payment mechanisms change the way consumers perceive products? Journal of Consumer Research, 38(6), 1129–1139.
- ^ Pettit, N. C., & Sivanathan, N. (2011). The plastic trap. Social Psychological and Personality Science, 2(2), 146-153.
- ^ a b v Prelec, D. & Loewenstein, G. (1998). The red and the black: Mental accounting of savings and debt. Marketing Science, 17(1), 4-28.
- ^ a b Raghubir, P. & Srivastava, J. (2008), Monopoly money: The effect of payment coupling and form on spending behavior Arhivirano 15 februar 2015 na sajtu Wayback Machine. Journal of Experimental Psychology: Applied, 14 (3), 213–25.
- ^ a b v Soman, D. (2003). The effect of payment transparency on consumption: Quasi experiments from the field. Marketing Letters, 14, 173–183.
- ^ Chatterjee, P., & Rose, R. L. (2012). Do payment mechanisms change the way consumers perceive products? Journal of Consumer Research, 38(6), 1129–1139.
- ^ „Household over-indebtedness in the EU: The role of informal debts.” (PDF). eurofound.europa.eu. Publications Office of the European Union, Luxembourg. 2013. Pristupljeno 19. 4. 2016.
- ^ Uzialko, Adam. „Using Revenue-Based Financing to Grow Your Business”. Business News Daily. Pristupljeno 5. 12. 2018.
- ^ „Debt Consolidation: What Are the Benefits?”. Genistar (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-16.
- ^ Lew, Jacob (2016), America and the Global Economy, Foreign Affairs, May/June 2016.
- ^ „Goal 17 | Department of Economic and Social Affairs”. sdgs.un.org. Pristupljeno 2020-09-26.
- ^ Vértesy, László (2020). „Debt Management Strategies of Local Governments in the EU”. Pro Publico Bono – Magyar Közigazgatás. 8: 146—169. S2CID 229409912. doi:10.32575/ppb.2020.1.8
— preko REAL-MTAK.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- World Bank, 2019. Global Waves of Debt: Causes and Consequences. Edited by M. Ayhan Kose, Peter Nagle, Franziska Ohnsorge, and Naotaka Sugawara.
- Gaspar, Vitor; Medas, Paulo; Perrelli, Roberto (15. 12. 2021). „Global Debt Reaches a Record $226 Trillion”. IMF Blog.
- International Monetary Fund (2014). „Government Finance Statistics Manual 2014” (PDF).
- Swedish National Debt Office. „What governs the size of central government debt?”.
- „IMF Podcasts, Barry Eichengreen: In Defense of Public Debt”. International Monetary Fund. 21. 12. 2021.
- Alesina, Alberto; Drazen, Allan (decembar 1991). „Why Are Stabilizations Delayed?”. The American Economic Review. American Economic Association. 81 (5): 1170—1188.
- Alesina, Alberto; Tabellini, Guido (1990). „A Positive Theory of Fiscal Deficits and Government Debt”. Review of Economic Studies. 57 (3): 403—414. JSTOR 2298021. doi:10.2307/2298021.
- „Consolidated version of the Treaty on European Union – PROTOCOLS – Protocol (No 12) on the excessive deficit procedure”.
- „Applying the rules of the stability and growth pact”.
- Eichengreen, Barry J.; El-Ganainy, Asmaa; Esteves, Rui; Mitchener, Kris James (2021). In Defense of Public Debt (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-757792-9.
- Stasavage, David (2003). Public Debt and the Birth of the Democratic State: France and Great Britain 1688–1789. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80967-2. doi:10.1017/cbo9780511510557.
- Eichengreen, Barry J.; El-Ganainy, Asmaa; Esteves, Rui; Mitchener, Kris James (2021). In Defense of Public Debt (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-757792-9.
- Ferguson, Niall (2008). The Ascent of Money: A Financial History of the World. Penguin Books, London. str. 76. ISBN 9780718194000.
- „IMF Podcasts, Barry Eichengreen: In Defense of Public Debt”. International Monetary Fund. 21. 12. 2021.
- Gaspar, Vitor; Medas, Paulo; Perrelli, Roberto (15. 12. 2021). „Global Debt Reaches a Record $226 Trillion”. IMF Blog.
- de Rugy, Veronique; Salmon, Jack (april 2020). „Debt and Growth: A Decade of Studies”. Mercatus Center: George Mason University. S2CID 233762964. doi:10.2139/ssrn.3690510.
- Grennes, Thomas; Caner, Mehmet; Koehler-Geib, Fritzi (2013-06-22). „Finding the Tipping Point -- when Sovereign Debt Turns Bad”. Policy Research Working Papers. The World Bank. doi:10.1596/1813-9450-5391. hdl:10986/3875. Pristupljeno 2020-09-10.
- Kessler, Glenn (2020-09-09). „Mnuchin's claim that the pre-pandemic economy 'would pay down debt over time'”. The Washington Post. Pristupljeno 2020-09-10. „The debt-to-GDP ratio is considered a good guide to a country’s ability to pay off its debts. The World Bank has calculated that 77 percent public debt-to-GDP is about the highest a developed country should have before debt begins to hamper economic growth.”
- Blundell-Wignall, Adrian (2012). „Solving the Financial and Sovereign Debt Crisis in Europe” (PDF). OECD Journal: Financial Market Trends. 2011 (2): 201—224. doi:10.1787/fmt-2011-5k9cswmzsdwj.
- Buchanan, James M. (1976). „Barro on the Ricardian Equivalence Theorem”. Journal of Political Economy. The University of Chicago Press Journals. 84 (2): 337—342. S2CID 153956574. doi:10.1086/260436.
- Hedlund, Stefan (2004). „Foreign Debt”. Encyclopedia of Russian History (reprinted in Encyclopedia.com). Pristupljeno 3. 3. 2010.
- Tootell, Geoffrey. „The Bank of England's Monetary Policy” (PDF). Federal Reserve Bank of Boston. Pristupljeno 22. 3. 2017.
- „EU accused of 'head in sand' attitude to Greek debt crisis”
. Telegraph.co.uk. Arhivirano iz originala 2022-01-12. g. Pristupljeno 2012-09-11.
