Eva Peron

Eva Peron
Eva Peron
Datum rođenja	(1919-05-07)7. maj 1919.
Mesto rođenja	Los Toldos, Argentina
Datum smrti	26. jul 1952.(1952-07-26) (33 god.)
Mesto smrti	Buenos Ajres, Argentina
Potpis

Marija Eva Duarte de Peron (šp. María Eva Duarte de Perón; Los Toldos, 7. maj 1919 — Buenos Ajres, 26. jul 1952), poznata po nadimku Evita, bila je prva dama Argentine i druga žena predsednika Huana Perona.

Mladost

Huan Duarte i Huana Ibarguren

Fransoa Uart (1817-1868), poreklom francuski Bask iz Beask Lapita u Akvitaniji, odlučuje 1855. godine da se sa svojom ženom Marijom naseli u gradiću Ćivilkoj, u provinciji Buenos Aires, gde kupuje hiljadu hektara zemlje kako bi se bavio poljoprivredom i prehranio svoje osmoro dece. Međutim, 24. juna 1868. godine Fransoa umire i ostavlja za sobom ženu i četvoro preživele dece, tri ćerke i sina. Nakon njegove smrti, sud odlučuje da prezime, zbog različitih načina pisanja (D’Uart, Uart i Duart), promeni u Duarte.

Njegov jedini sin, Huan, rođen 1. novembra 1858. godine, sa svojih devet godina preuzima mnoge očeve poslove vezane za vođenje imanja. Osim poljoprivredom, Huan se bavio i politikom te vremenom postaje istaknuti član konzervativne partije. U međuvremenu se ženi Adelom Uart, ćerkom očevog mlađeg brata Dominika, i u tombraku se rađa šestoro dece: Adelina, Katalina, Pedro, Magdalena, Eloiza i Suzana Elvira.

Zbog ekonomskih problema, 1907. godine zakupljuje estanciju „Union“ u Los Toldosu, glavnom gradu okruga General Viamonte u provinciji Buenos Aires. Već naredne godine, odeljenje menja vlast, a Huan dobija mesto zamenika sudije porotnika što mu donosi veliki ugled ali i mnoge obaveze zbog kojih odlučuje da se sam, bez žene žene i dece, preseli u Los Toldos.

Po preseljenju, upoznaje Huanu Ibarguren, devojku rođenu 1894. godine koja vodi poreklo od španskih Baska iz grada Amezgeta (u severnoj španskoj provinciji Gipuskoa). Huana Ibarguren radi na estanciji koju je zakupljivao kao kuvarica. Započinju ljubavnu romansu i već 1908. godine zasnivaju porodicu, rađa im se prvo dete, ćerka Eliza.

Slučaj da imućan muškarac ima dve porodice nije bio usamljen u ruralnim delovima Argentine sa početka HH veka, između ostalog, zato što razvod nije bio dozvoljen. U prilog tome govori i činjenica da je trećina dece rođene u tom periodu bilo vanbračno. Međutim porodica koju bi muškarac imao sa nevenčanom suprugom bila je izložena različitim vidovima diskriminacije.

U narednih jedanaest godina rađa im se još četvoro dece, 1910. godine Blanka, 1914. godine Huan Ramon i 1916. godine Erminda Luhan. U sredu, 7. maja 1919. godine, rađa se njihovo peto i poslednje dete, Marija Eva. Devojčica je, kao prirodno dete Huana Duartea i Huane Ibarguren, krštena 21. novembra iste godine.

Prve godine života

Radikalna stranka, nakon višegodišnjih borbi, preuzima vlast 1919. godine. Ukidaju cenzuru i tim potezom uspevaju da zbace konzervativce sa vlasti i u provinciji Buenos Aires.

Sve to je znatno oslabilo položaj Huana Duartea, koji u strahu od mogućih ekonomskih problema, prihvata posao upravitelja imanja u obližnjem gradu Kirogi.

Seli se sa u Kirogu, ovog puta ne sam, već sa Huanom Ibarguren i njihovom decom. Ostaju tamo godinu dana pa Erminda tamo upisuje osnovnu školu. Međutim, pošto nisu ostvarili željene rezultate, materijalno stanje se nije popravilo, vraćaju se u Los Toldos.

Smrt Huana Duartea i selidba u Hunin

Jutra 6. januara 1926. godine, Huan Duarte je krenuo iz Los Toldosa u Ćivilkoj da uzme poklone koje je pripremio za svoje petoro dece povodom Bogojavljenske noći. Na tom putu je, usled teške saobraćajne nesreće, poginuo.

Dva dana kasnije, 8. januara, održana je sahrana kojoj su pored obe porodice, prisustvovali i visoki gradski funkcioneri. Kasnije će mnogi dovesti u pitanje prisustvo Huane Ibarguren i njene dece, pod sumnjom da im je Adela Duarte, venčana supruga Huana Duartea, zabranila da prisustvuju ceremoniji. Međutim, takav razvoj događaja nije bio moguć. Adela Duarte je umrla 19. septembra 1919. godine, više od šest godina pre muža. Osim toga, postoje i izjave mnogih očevidaca koji odbacuju ovu tvrdnju. Prisustvo svoje porodice na očevoj sahrani će, nakon mnogo godina, potvrditi Blanka i Erminda.

Huana Ibarguren nastavlja život u Los Toldosu, u kući sa svega dve sobe. Počinje da se bavi krojačkim zanatom kako bi prehranila porodicu. Prema sećanjima Erminde Duarte, Huana Ibarguren je radila po ceo dan ignorišući upozorenja lekara da treba da odmara zbog problema sa venama.

 Ерминда Дуарте се такође у својој књизи „Моја сестра, Ева“ присећа неких анегдота из детињства:

“Sećaš li se da mama nije mogla da nam kupi igračke? […] Ništa nisi tražila. Sve si nalazila među drvećem, travom i pticama. Onda je došlo Bogojavljenje. Mogla si od tri mudraca da tražiš bilo koju igračku. […]znala si šta želiš: lutku u prirodnoj veličini. […] Bila je zaista velika i lepa. Ali jedna noga je bila polomljena. Mama ti je brzo objasnila da je pala sa kamile jednog od mudraca i da joj je zato noga unakažena. Ono što ti mama nije rekla je to da ju je kupila za nekoliko novčića, verovatno zbog noge. Umesto toga, rekla ti je da su je tri mudraca donela tebi da brineš o njoj. […] Eliza joj je sašila tako dugu haljinu da je skoro dodirivala pod. Izvele smo je u šetnju u novoj haljini, ti si držala jednu, a ja drugu ruku.

 […]Сећаш ли се старог доброг господина Добар дан? Он је био један од оних људи који су толико патили и били понижавани да се чине старији него што заправо јесу. […] Питао је за помоћ. Чим је дошао, ти си прва притрчала да му помогнеш. […] Била си толико маштовита да си га назвала „господин Добар дан“. Не постоји прикладније име зато што је тај поздрав био карактеристичан за њега. […] Не само што би дотрчала прва до њега већ би и направила пометњу у кући када би дотрчала до маме тражећи јој да да нешто старом господину Добар дан. А мама, која је чинила чуда да би ми имали оно што је неопходно, никада није одбила да му помогне. Сећам се како смо трчали назад са нечиме за њега, али пошто си била најспретнија, стизала си увек прва.”

Osmogodišnja Eva kreće u školu u Los Toldosu. Pohađa je dve godine, tačnije do 1930. godine kada se porodica seli u Hunin (pogledati: Prilog 1) gde posao pronalaze: Eliza kao službenica u pošti, Blanka koja po završetku školovanja u Bragadu dobija mesto učiteljice u Katoličkoj školi i Huan koji postaje prodavac u lokalnoj apoteci.

 У Хунину, Ерминда и Ева настављају школовање, Ерминда уписује средњу школу док је Ева још увек у нижим разредима основне.

Materijalno stanje porodice se vremenom popravljalo pa se 1932. godine porodica seli u bolju kuću u kojoj Huana Ibarguren otvara neku vrstu restorana kako bi ljudi koje je posao doveo u Hunin mogli da uživaju u domaćim specijalitetima. Otvaranje restorana Huani pomaže da uda Elizu za majora Alfreda Arijeta i Blanku za doktora pravnih nauka Husta Hozea Alvareza Rodrigeza. Porodica 1934. godine prelazi u drugu kuću, takođe u Huninu.

Školovanje

Eva nije imala većih poteškoća u školi, ako se izuzme matematika. Pokazivala je interesovanje za glumu, pevanje i recitovanje. Kada bi dan bio kišovit, Eva bi molila svoju učiteljicu da ode do mlađe dece i zabavi ih pričama i pesmama. Svakog dana, posle škole, bi sa Ermindom obilazila paralizovanu ženu i zabavljala je pevajući, plešući, praveći piruete i smešne izraze lica.

Iako je još uvek bila u osnovnoj školi, bilo joj je dozvoljeno da se pridruži grupi mladih glumaca iz Ermindine srednje škole i sa njima učestvuje u predstavi “Napred, studenti”. Takođe učestvuje u još jednoj predstavi koja se izvodi kako bi se skupio novac za školsku biblioteku.

Blanka će se decembra 1997. godine u svom spisu “Naš stvarni život” prisećati trenutka kada se po prvi put glas njene najmlađe sestre javno emitovao:

“[…] Tokom popodneva u Huninu, lokalna prodavnica muzičke opreme postavila bi zvučnike na ćošku ispred prodavnice. Po prvi put, Evin glas je emitovan tako da ga svi čuju. Na njenom repertoaru našlo se nekoliko pesama, recitovala ih je istom uverljivošću i profesionalizmom koji će joj kasnije pomoći da pokori prestonicu kao glumica. Još kao dete je pokazivala zapanjujuć talenat. U početku smo mislili da je njena želja da postane glumica samo detinjarija. Ali njena istrajnost u borbi za svoj san prouzrokovala je mnoge probleme u kući. Majčino protivljenje Evinom snu zasnivalo se na njenoj potrebi da zaštiti svoje dete.”

Eva 1934. godine završava osnovnu školu, odlučuje da ne nastavi školovanje nego da se posveti svom snu. Želi da učestvuje na takmičenju mladih talenata koje se održavalo u Buenos Airesu. Na nagovor brata budućeg Blankinog muža, majka joj to dopušta. U Buenos Aires dolazi u pratnji majke i ubrzo ima nastup na radiju, posle kojeg joj nude posao zbog kojeg je neophodno da se preseli u glavni grad. Huana smešta svoju petnaestogodišnju ćerku kod svojih prijatelja, porodice Bustamente i vraća se kući.

Postojalo je verovanje da je Eva pobegla u Buenos Aires u pratnji tango pevača Agustina Magaldija, međutim, Magaldi u to vreme nije imao nastupe u tom delu Argentine pa njihov susret nije bio moguć.

Život u Buenos Airesu

Glumačka karijera

Zbog ekonomske krize, početkom tridesetih godina, cena poljoprivrednih proizvoda i životnih namirnica znatno pada što dovodi do velike nezaposlenosti u ruralnim delovima zemlje i masovnih migracija iz sela u grad . Starosedeoci Buenos Airesa su doseljenike, zbog njihovog izgleda, pogrdno nazivali zebama .

Eva Duarte se 3. januara 1935. godine seli u Buenos Aires i ubrzo se pridružuje Argentinskom društvu komedijaša. Dvadeset i osmog marta 1935. godine, Eva Duarte ima prvu predstavu kao profesionalna glumica. Igra malu ulogu u komadu “Gospođa Perez” za koju dobija pohvale kritičara. Sa Argentinskim društvom komedijaša do januara 1936. godine, kada odlazi iz društva, igra u još tri predstave: “Svaka kuća je svet”, “Gđa San Žin” i “Dama, vitez i lopov”. U tom periodu živi skromno, a društvo joj u prestonici pravi brat Huan, poznatiji pod nadimkom Huansito, koji je u Buenos Aires došao nekoliko meseci pre nje.

U maju 1936. godine kreće na četvoromesečnu turneju po Rosariju, Mendozi i Kordobi. Eva u jednom lokalnom listu Rosarija dobija pohvalu za komediju o prvom osnivanju Buenos Airesa, “Gospa Marija od Buenos Airesa” . U julu iste godine prvi put se pojavljuje na naslovnoj strani tog časopisa. U decembru glumi u predstavi “Nevini”, a početkom 1937. godine je izvodi i u Montevideu, u Urugvaju. U martu dobija pohvale za predstavu “Nova Kolonija”, međutim, predstava ne nailazi na podršku publike.

Pjetra Delesi (glumica koja je angažovala Evu 1937. godine), prisećajući se njihovog poznanstva, govori o tome kako se Eva slagala sa svima, pričala bi, smejala se i pila mate čaj, koji bi Pjetra spremala u svojoj garderobi, sa drugaricama. Takođe kaže i da je Eva dolazila rano u pozorište i kupovala keks. Međutim, bila je tako mršava i slabašna da je glumica morala da joj skrene pažnju na to da treba više da jede i brine o sebi.

Eva nastavlja da glumi u pozorištu iako u avgustu prihvata da glumi u filmu “Sekunde napolju”.

Pojavljivanje na filmskom platnu

Tih godina, Eva postaje sve priznatija u svetu umetnosti, marta 1938. godine, sa devetnaest godina, primljena je u Argentinsku asocijaciju glumaca. Slika se za naslovnice časopisa posvećenih zabavi, takođe glumi i u drugorazrednim filmovima poput istorijske drame “Samo Valijant” iz 1940. godine. Ne pojavljuje se često na filmskom platnu, tako da sledeći film, “Najnesrećniji čovek u gradu” , izlazi 1941. godine. Eva ima još jednu kraću ulogu u filmu “Mlada u nevolji” koji počinje da se prikazuje naredne 1942. godine. Prvu veću ulogu dobija 1944. godine u filmu “Cirkuska kavalkada” u kojem je glavnu ulogu imala Libertad Lamark. Jednom prilikom, tokom snimanja, Libertad Lamark je ošamarila Evu. Taj događaj će kasnije biti povod za verovanje da je Eva, nakon što je postala uticajna ličnost u svetu politike, zabranila Libertad, koja je u to vreme živela u Meksiku, povratak u Argentinu i prikazivanje njenih ostvarenja. Međutim, sama Libertad Lamark će, četrdeset i dve godine kasnije, u svojoj autobiografiji poreći ove tvrdnje rekavši da joj je smetalo Evino kašnjenje na snimanja kao i česta nedolaženja.

Eva se na filmskom platnu poslednji put pojavljuje 1945. godine, kada ima glavnu ulogu u filmu “Darežljiva žena”. Glumi bogatu ženu koja na kraju filma odlučuje da ode u planine kako bi pomagala siromašnima. Film je iste godine zabranjen u Argentini i sve kopije su oduzete. (Film nije sadržao erotske scene niti scene u kojima je Eva oskudno odevena.) Ostala je sačuvana samo kopija čuvana u glavnom gradu Urugvaja.

Karijera na radiju

У исто време када јој је понуђена улога у филму, Радио Белграно јој нуди улогу у радио театру “Бело злато”, посвећеној свакодневици радника на плантажама памука у провинције Чако. У јануару 1939. године са колегама оснива глумачко друштво. Прво што су урадили био је радио театар “Јасмини осамдесетих”. Од 1941. снима радио театре за Радио Свет. Са Радио Белграном потписује 1943. године петогодишњи уговор и почиње да ради на емисији посвећеној женама које су обележиле историју. Неке од жена чије биографије је обрадила су Елизабета I и Катарина Велика.

Trećeg avgusta 1943. godine osniva sindikat radnika zaposlenih u radio stanicama, a 6. maja 1944. godine, biva izabrana za predsednicu.

Od 1941. godine, njeno materijalno stanje se popravlja pa 1942. godine kupuje stan u luksuznom naselju Rekoleta.

Dolazak Huana Perona na vlast

Huan Domingo Peron

Dvadeset i drugog januara 1944. godine Huan Domingo Peron koji se nalazio na čelu Sekretarijata za rad i socijalnu zaštitu organizuje dobrotvornu priredbu na stadionu Luna park, sakupljeni novac namenjen je žrtvama zemljotresa koji je sedam dana pre uništio 90% teritorije andskog grada San Huana. Na priredbu su pozvane mnoge poznate ličnosti među kojima i Eva Duarte. Te večeri započinje romansa između Eve i dvadeset i četiri godine starijeg Huana koji iza sebe ima jedan brak okončan 1938. godine smrću njegove žene Aurelije Tizon (umire od raka materice).

Huan i Eva, iako žive zajedno još od februara, svoju vezu potvrđuju devetog jula na proslavi povodom Dana nezavisnosti.

Grupa ujedinjenih oficira

Peron je kao ministar za rad napisao planove za radnička prava (pravo na kompenzaciju nakon bezrazložnog otpuštanja, godišnji bonus, plaćeni godišnji odmor) i organizovao esnafe tamo gde nije bilo sindikata.

Eva za to vreme vodi, na Radio Belgranu, program “Ka boljoj budućnosti” koji je veličao uspehe Revolucije iz 1943. godine koji se emitovao u jutarnjim časovima, program “Bura” u posle podnevnim časovima i u večernjim časovima program “Kraljica kraljeva”. Nakon Marša za ustav i slobodu (održanog 19. septembar 1945. godine, na kojem je učestvovalo 200 000 ljudi, mahom iz srednje i više klase, predvođenih pedesetoricom vođa opozicionih partija), koji je organizovao američki ambasador, vojnici iz vojnog logora Majski park trže 8. oktobra da predsednik Farel zatraži ostavku Perona zaslužnog za većinu uspeha vlade. Pošto su se vojnici iz Majskog parka okrenuli protiv njega, pod pritiskom javnog mnjenja, opozicije, američke ambasade i univerziteta, Peron bez borbe podnosi ostavku. Hapse ga 12. oktobra.

Ostalo je sačuvano njegovo pismo Evi od 14. oktobra u kojem govori kako je zatražio od Farela da ubrza njegovo povlačenje i obećava joj da će se venčati i otići negde da žive u miru čim izađe. Ako ga povuku, obećava da će se venčati već sledećeg dana, a ako ne onda će stvari urediti drugačije kako bi izbavio Evu iz bespomoćne situacije u kojoj se našla.

Čim se pročula vest o Peronovom hapšenju, počelo se sa organizacijom protesta prilikom kojih će se tražiti njegovo puštanje. Između 250 000 i 350 000 ljudi je 17. oktobra izašlo na ulice. Ne slažu se svi istorijski izvori o ovom događaju oko uloge koju je u njemu imala Eva Duarte. Neki navode da je pozivala ljude na protest, neki da je samo učestvovala u njemu, a treći da uopšte nije učestvovala. Eva tada nije imala kontakte u sindikatima i Ministarstvu rada koji su bili glavni akteri protesta. Ona nikada nije potvrdila da je bila organizator, već je isticala da je za Peronovo oslobađanje zahvalna narodu koji je tog dana izašao na ulice.

Perona puštaju iste večeri i on sa balkonu Ružičaste kuće objavljuje da će ubrzo biti održani predsednički izbori na kojima će biti izabran za kandidata Laburističke parije. Sa Evom sklapa građanski brak 22. oktobra u Huninu, a crkveni 10. decembra u crkvi Svetog Franje Asiškog u La Plati.

Predizborna kampanja i izbori

 По први пут у историји Аргентине, председничког кандидата, током предизборне кампање, прати жена. Ева чак 8. фебруара 1946. године, неколико дана пред изборе, покушава да одржи говор уместо Хуана (који је због болести био спречен да дође) на скупу на Луна парк стадиону. Окупљене жене, које су дошле да подрже кандидатуру Перона, који је раније предложио да  им  се да  право  гласа, ометале су говор и тражиле да се Перон појави кличући “Хоћемо Перона!”.

Peron na izborima 24. februara 1946. godine osvaja 54% glasova, dok drugoplasirani kandidat osvaja 7% glasova manje. Međutim izborni zakon mu omogućava da osvoji 13 provincija, sve osim Korijentesa, dve trećine Predstavničkog doma i skoro ceo Senat.

Prvi mandat

Ulazak u svet politike

Po stupanju Perona na dužnost, Eva prelazi da radi u zgradi Glavne pošte gde se sastaje sa radnicima kojima pomaže da steknu bolje uslove za rad. Krajem septembra, premešta se u Peronovu kancelariju u Sekretarijatu za rad i socijalnu zaštitu kako bi nesmetano mogla da se sastaje sa radnicima i kako bi bila u mogućnosti da na brži način reši probleme i nesuglasice. U početku, Eva o svemu brine sama, međutim, apela za pomoć bilo je sve više pa joj pomoć postaje neophodna te joj se na usluzi našao ministar rada. Već od oktobra, intenzivira posete fabrikama i siromašnim naseljima, u Kordobi otvara i jednu polikliniku za radnike železnice koju je izgradio Sekretarijat za rad. Evinoj poseti severnoj provinciji Tukman, prisustvuje toliko ljudi da policija nije u stanju da ih sve kontroliše zbog čega je nekolicina zadobila lakše povrede.

Sve brojnije obaveze dovode do produžetka radnog vremena. Ujutru bi, u rezidenciji primala najugroženije, a zatim bi odlazila u Sekretarijat i tamo se sastajala sa predstavnicima sindikata i siromašnima koji su je čekali ukoliko bi ona nakratko izašla da obavi neku protokolarnu aktivnost. Sredom bi Peron primao sindikalce koje je bi mu Eva, koja je retko prisustvovala tim sastancima, dovodila. Imala je pauzu za ručak oko 14 ili 15 časova, a kada bi imala previše obaveza, pauza je odlagana za 18 časova. Odlazila bi kući tek kada bi svi koji su tog dana došli bili zbrinuti.

Ostalo je upamćeno i to da su za značajne datume, Evi mnogi slali cveće. Pošto joj cveće nije bilo potrebno koliko i novac za nove radove, imala je dogovor sa osobljem da kada Peron (kojem se ova ideja nije sviđala) zaspi, pozovu cvećara i preprodaju cveće.

Januara 1947. godine, počelo se sa realizacijom projekta dečijeg turizma, grupa radničke dece poslata je na putovanje u planine Kordobe, a na leto, deca su poslata na more. U toku je bila i izgradnja poliklinika namenjena radnicima zaposlenim u tekstilnoj i staklarskoj industriji. Petsto najugroženijih porodica dobilo je novčanu pomoć od države. Osim novčane, pružana je pomoć i u naturi, pa je za siromašne nabavljana hrana, odeća, ali i stvari namenjene za opremanje domaćinstva. Istog dana kada su joj se na teške životne uslove požalili stanovnici jedne sirotinjske četvrti, Eva ih je obišla i obezbedila svim porodicama novi smeštaj za manje od mesec dana.

Evropska turneja

Početkom 1947. godine, odlučeno je da se Eva, kao ambasadorka dobre volje, pošalje na turneju po Evropi kako bi se bolje upoznala sa evropskim sistemima socijalne zaštite i kasnije ih prilagodila i primenila u svojoj domovini. Štampa turneji dodeljuje naziv “Duga” po slici koju Eva koristi prilikom posete Španiji.

Turneja započinje 6. juna, dolaskom u Madrid. Evu i njenu delegaciju dočekuje oko 3 000 000 simpatizera, na čelu sa Franciskom Frankom i njegovom ženom Karmen Polo sa kojom Eva nema najbolji odnos. Karmen nije imala lepo mišljenje o radnicima, šta više, krivila ih je za građanski rat i pogrdno nazivala „crveni“, a Evi, koja je tokom posete obilazila i radnička naselja i delila deci novčanice od 100 pezosa, takvo ponašanje bilo je neprihvatljivo. Pomaže sinu komunističke osuđenice da se njegovoj majci smrtna kazna preinači u zatvorsku. Franko, kojeg je kritikovala zbog nedostatka demokratije u zemlji i brojnih političkih zatvorenika, uručuje joj Orden Izabele katoličke (najviše špansko odlikovanje), a ona, u znak zahvalnosti španskom narodu, obećava da će obezbediti pošiljku pšenice.

 У Риму тих дана, комунисти протествују против фашизма, али ништа је не омета у намери да се сретне са радницима, министром спољних послова и другим представницима владе. Организован је и сусрет са папом Пијем XII, са којим води двадесетседмоминутни разговор у четири ока, након којег јој папа поклања бројаницу. Одустало се од посете Великој Британији пошто се краљевска породица одлучила да оде на одмор у Шкотску.

Turneju nastavlja u Portugalu gde se sastaje sa najvišim državnim zvaničnicima. U Parizu se sastaje sa Vinsentom Oriolom i prisustvuje potpisivanju trgovinskog sporazuma o kupovini pšenice. Njen lični ispovednik, Hernan Benitez, je upoznaje sa budućim papom Jovanom XXIII, donira sredstva za obnovu luke Brest nakon eksplozije, susreće se sa Šarlom de Golom i prima Legiju časti.

Nakon toga, odlazi u Švajcarsku. Ovu posetu argentinska opozicija koristi kako bi u medije plasirala priču o postojanju računa u švajcarskoj banci sa kojeg je Eva tom prilikom podigla novac.

Na putu kući, posećuje i Brazil gde prisustvuje jednoj ministarskoj konferenciji i Urugvaj gde se sastaje sa brojnim zvaničnicima.

U Argentini joj 23. avgusta mnogobrojne pristalice priređuju svečani doček.

Fondacija “Eva Peron”

Devetnaestog juna 1948. godine zvanično je osnovana Fondacija “Eva Peron”. Prvu donaciju, 10 000 pezosa, uplatila je sama Eva.

Vlada, takođe, prosleđuje sredstva namenjena za društvena dobročinstva fondaciji, što nije bilo ništa neobično (postojao je niz zakona kojima se obezbeđivao priliv sredstava, na primer, 3% poreza na dobitak u kladionici i kazne za kockanje odlazile su u ove svrhe). Svoj prilog daju sindikati, preduzeća i pojedinci. Ukupno, oko 70% novca dolazi od radnika koji se često odriču dela svojih zarada.

U periodu od 1948 do 1952. godine, fondacija zapošljava 14 000 žena, pruža smeštaj za 500 žena koje rade u Buenos Airesu (a u njemu ne žive), otvara restorane sa niskim cenama namenjene radnicima (Eva ih često posećuje), donira medicinska sredstva bolnicama širom zemlje, gradi dvadeset i jednu bolnicu (sa ukupno 22 650 bolesničkih kreveta), Dečiji grad (smeštaj za siročiće do 7 godina), Studentski grad u Buenos Airesu (za studente iz unutrašnjosti) pet staračkih domova. Izrađuje se plan za izgradnju 100 novih škola. Podignuta su i dva nova naselja, Predsednik Peron i Grad Evita (kuće su poređane u obliku Evinog profila koji je iz vazduha jasno uočljiv) u kojima dom pronalazi 25 000 porodica.

Fondacija šalje pomoć u vidu hrane, lekova i odeće u još 20 zemalja pogođenih prirodnim nepogodama.

Kako bi se promovisao sport, 1948. godine, organizuju se Dečije igre. Deca su se prvo takmičila samo u fudbalu, a kasnije i u mnogim drugim sportovima, a fondacija deci obezbeđuje 30 000 besplatnih pregleda.

Ostala je zabeležena anegdota o ocu koji je došao da od Eve, koja je kontrolisala sve poslove fondacije, zatraži da njegovog sina pošalje u Ameriku na lečenje. Nakon što je doktor pregledao nepokretnog dečaka, prišao je Evi i rekao da ništa nije moguće učiniti za njega pošto je došlo do oštećenja kičmene moždine. Eva je ipak odlučila da pošalje dečaka u Ameriku uz obrazloženje da ne želi da otac pati zato što nije imao dovoljno novca da obezbedi sinu lečenje, ovako će biti siguran da je učinio sve što je mogao i da on nije kriv što će mu sin ostati paralizovan do kraja života.

Borba za prava žena

Tri dana nakon izbora, 27. februara 1946. godine, Eva drži svoj prvi politički govor i traži pravo glasa za žene. Sredom u devet sati ujutru, se obraća ženama i pozivala ih na zajedničku borbu za opšte pravo glasa, organizuje proteste, štampa propagandne plakate i flajere.

Ova borba do tada je bila neuspešna i rezervisana pre svega za žene iz više i srednje klase.

Iako je predlog zakona o izjednačavanju političkih prava muškaraca i žena prezentovan vladi 1. maja 1946. godine, zbog protivljenja konzervativnih političara (i iz opozicije i iz redova peronista), donesen je 23. septembra 1947. godine na svečanoj ceremoniji koja se održava na Majskom trgu. Predsednik, nakon potpisivanja, zakon uručuje Evi koja se odmah nakon toga obraća okupljenim ženama i zahvaljuje im na dugoj i istrajnoj borbi za zakon od nekoliko redova.

Sredinom septembra, Peronistička partija se reorganizuje kako bi se omogućilo stvaranje još jednog njenog ogranka, Peronističke feminističke partije. Ova partija osniva se tek dve godine kasnije, krajem septembra 1949. godine, a Eva je izabrana za predsednicu.

Eva i nakon ovog uspeha nastavlja sa kritikama, protivi se tome što žena nema u skupštini, vladi, međunarodnim organizacijama, velikim korporacijama i tajnim društvima, smatra da je svet u potpunosti podređen muškarcima. U međuvremenu, uspeva da se izbori da novi ustav iz 1949. godine zagarantuje pravnu ravnopravnost supružnika.

Prilika da se u Argentini žene priključe, nekim od tih institucija bila je na vidiku. Redovni predsednički izbori trebalo je da se održe 11. novembra 1951. godine.

Drugi mandat

Bolest

U januaru 1950. godine Eva pada u nesvest na jednoj proslavi nakon čega je uspešno operišu zbog upale slepog creva, ali već tada se pojavljuju simptomi opasnije bolesti. Jedna od sobarica poziva Evinog doktora govori mu da je u nekoliko navrata primetila da Eva ima hemoragije. Doktor poziva Evu kako bi se bolje raspitao o njenom zdravstvenom stanju. Eva tom prilikom odbija da ode na predlog pošto nema dovoljno vremena za to. Počinje da oseća bolove u abdomenu i sve se brže umara.

Dijagnostikuju joj rak grlića materice (dijagnoza koja se od nje krije) u poodmakloj fazi. Novembra 1951. godine, šest dana pre izbora podvrgli su je histerektomiji. Operaciju je trebalo da obavi argentinski lekar, međutim, doveden je američki lekar koji odlazi pre nego što se Eva budi. Tokom operacije je utvrđeno da se rak proširio na druge delove tela tako de se stanje pogoršalo pa ona počinje sve više da gubi na kilaži. Kako se ona ne bi brinula, njen pomoćnik, Atilio Renci, pomerao je kazaljku na vagi, nekad bi toliko mnogo pomerio da je izgledalo kao da dobija na kilaži.

U ovom periodu piše autobiografiju “Razlog mog života” koja će ubrzo biti uvrštena u školsku lektiru.

Kandidatura za mesto potpredsednice

Na izborima 1951. godine, sindikalisti, kako bi sebi obezbedili nekoga ko će se u vladi zalagati za njihove interese, predlažu da Eva bude kandidat za mesto potpredsednice. Ovaj predlog pravi dubok razdor između peronista levičara i peronista desničara koji se ne mire sa idejom da bi Eva mogla dobiti još veći uticaj nego što je do tada imala. Na skupu, 22. avgusta, predstavnici trgovačkih sindikata zvanično je mole da prihvati kandidaturu, Eva ne želeli odmah da im odgovori već traži da joj daju četiri dana da razmisli o ponudi. Pošto prisutni veoma burno reaguju, Eva pokušava da ih ubedi da će doneti odluku u skladu sa voljom naroda ali ipak traži vreme kako bi razmislila o svemu. Iako su neki ove reči protumačili kao pristanak, Eva devet dana kasnije saopštava svojim bezkošuljašima (kako je nazivala radnike) da odbija kandidaturu.

Izbori 1951. godine

Dva meseca pre izbora, pokušan je državni udar, nekolicina penzionisanih i aktivnih oficira traži podršku vojnika iz vojnog logora Majski kamp kako bi smenili vlast. Međutim, ubrzo ih otkrivaju, ovom događaju ni štampa ne posvećuje veliku pažnje. Eva na ova dešavanja reaguje tako što okuplja odane ljude koji će joj biti od pomoći u slučaju da se ponovo pokuša nešto slično.

Po prvi put, tog 11. novembra, žene izlaze na birališta. Eva, tek operisana, glasa iz svoje postelje. Na izborima, Peron osvaja preko 60% glasova. Sedmog maja, na 33. rođendan, Eva dobija titulu Duhovnog vođe nacije. Početkom juna 1952. godine Eva se poslednji put pojavljuje u javnosti, prisustvuje inauguraciji svog supruga. Nije bila dovoljno jaka da bi mogla da stoji pa joj je napravljeno postolje koje će je držati u uspravnom položaju. Imala je oko 36 kilograma (bila je visoka 165 cm). Kasnije je otkriveno da je pre toga podvrgnuta (protiv svoje volje) lobotomiji.

Poslednji dani

Последње дане свог живота, Ева проводи у једној од соба председничке резиденције. Муж јој ретко навраћа у посету, али је окружена породицом, мајком Хуаном, сестрама и братом. Посећује је и исповедник Хернан Бенитез, ипак, највише времена, због посла, проводи поред Атилија Ренција. О њој брину младе медицинске сестре које су радиле за фондацију.

 И из болесничке постеље успева да контролише рад фондације, иако болесна још увек се састаје са синдикалцима. У тренуцима слободног времена, често тражи да јој пуштају филм“Дарежљива жена” у којем је играла главну улогу седам година раније. Скоро до последњег дана диктира књигу “Моје поруке”.

Толико је ослабила да више не устаје из кревета. Први пут је пала у кому 18. јула, а шест дана касније, једна од болничарки   која се није одвајала од ње током ноћи, чује њене последње речи. Ева говори да јој је још мало остало, на шта јој болничарка одговара да је у праву, још мало је остало да од купатила дође до кревета. Ева на то додаје да је мислила да је њој још мало остало. Болничарка је смешта у кревет и брише јој сузе платненом марамицом која се налазила испод јастука. Ту марамицу болничарка је сачувала и касније поклонила музеју.

Smrt

Smrt i sahrana

Dvadeset i šestog jula 1952. godine u 20 časova i 25 minuta, Marija Eva Duarte de Peron umire, ili, kako su mediji to preneli, zakoračuje u večnost. Proglašava se 30 dana žalosti. Zastave se spuštaju na pola koplja. Ministarstvo rada proglašava 3 neradna dana. Satovi na mnogim trgovima zaustavljaju se na 20:25 časova. Cvećare u blizini Buenos Airesa ostaju bez cveća.

Narod počinje de se okuplja, a razići će se tek nakon sahrane. Peron obećava da će Evino telo biti izloženo dovoljno dugo da svi koji to žele stignu da se oproste od nje. Da bi sve prošlo kako valja, odmah se poziva Pedro Ara koji je trebalo da, po Peronovoj želji, balsamuje Evino telo. Peron zahteva da se posao dobro obavi i da telo izgleda kao da Eva spava. Telo se tokom procesa potapa u parafin kako bi se zaštitilo od kiseonika i kako bi se uzeo otisak za posmrtnu masku i sarkofag koji je trebalo da bude čuvan u spomenku čija gradnja je uveliko planirana. Kao uzor je poslužila Palata invalidi, a spomenik je trebalo da nadvisi Kip slobode u Njujorku.

Do sahrane, Evino telo je izloženo u Ministarstvu rada. Pored kovčega prolaze milioni Argentinaca. Osam osoba koje su želele da priđu Evinom kovčegu izgubile su život u gužvama koje su vladale ulicama, a 2 000 osoba je teže i lakše povređeno.

Ministar zdravlja, Ramon Kariljo, naručuje sveću visoku 165 cm, koliko je i Eva bila visoka. Palio je svakog dvadeset i šestog u mesecu na samo sat vremena pa je očekivao da će sveća potrajati 100 godina. Narod upućuje papi Piju XII molbu da Evu proglasi za sveticu.

Sahrana, uz sve državne počasti, održava se 11. avgusta, prisustvuje joj dva miliona ljudi. Cveće je, tokom povorke, bacano sa zgrada pored kojih kovčeg prolazi. Zbog cveća, buke i venaca nekim ulicama bilo je nemoguće normalno se kretati.

Vojna hunta

Aprila 1953. godine, dolazi do sukoba oko snabdevanja Buenos Airesa mesom, Peron zato naređuje da se sprovede istraga. Došlo se do zaključka da iza spletke stoji Huan Duarte, Evin mlađi brat i Huanov lični sekretar, koji posle incidenta podnosi ostavku. Tri dana kasnije, Huan Duarte nađen je mrtav. Kao uzrok smrti navodi se samoubistvo.

Nekoliko dana kasnije, tokom Peronovog govora, eksplodiralo je nekoliko bombi, grupa ljudi napala je sedišta opozicionih partija. Mnogi opozicionari su tom prilikom uhapšeni. Tada Peron predlaže mirovnu inicijativu kako bi pridobio opoziciju, neke od njih je pustio iz zatvora. Peron situaciju okreće u svoju korist i na sledećim izborima odnosi ubedljivu pobedu, sa osvojenih 62% glasova. U svom trećem mandatu, stabilizuje inflaciju i cene, približava se SAD, ali se sukobljava, krajem 1944. godine, sa crkvom. Crkvene velikodostojnike naziva kontrašima i donosi niz zakona kojima se crkva snažno protivila (dozvoljen je razvod, veronauka više nije bila obavezan predmet, država više ne finansira privatne (katoličke) škole). Demonstranti jedne crkvene procesije, optuženi su za paljenje zastave koja je, zapravo, zapaljena u obližnjoj policijskoj stanici. Usledio je pokušaj likvidacije Perona, bombardovan je Majski trg, a prolaznici su ubijani. Peronove pristalice su, zbog toga, tokom noći, palile crkve. Paljenje crkava ostavilo je jači utisak tako da je Peron morao da popusti. Odlučuje da reformiše vladu i sa ključnih položaja uklanja svoje dugogodišnje saradnike.

Peron, pored ostalog, gubi poštovanje naroda. Iako šezdesetogodišnjak, druži se sa srednjoškolkama, a jednu četrnaestogodišnjakinju useljava u predsedničku rezidenciju i vodio sa sobom na javne događaje. Otkriven je tunel ispod rezidencije, kojim su devojke stizale do njega. Sve to, rezultiralo je time što narod ne izlazi na ulice da brani Perona prilikom sledećeg državnog udara, 1955. godine. Peron se tada predaje bez borbe i traži azil u Paragvaju.

Pošto ni Lonardi, koji državnim udarom dolazi na vlast, ne uspeva da deperonizuje zemlju, novi privremeni predsednik, Pedro Aramburu preduzima drastične mere. Osniva komisiju koja će istražiti zločine peronističkog režima, zabranjuje rad Fondacije “Eva Peron”, uništava sve što je na sebi imalo logo fondacije (od medicinskih aparata do kreveta), zabranjuje sva peronistička obeležja.

Двадесет и четвртог новембра 1955. године, Арамбуруови војници упадају у зграду Секретаријата за рад и краду тело Еве Перон које је ту било чувано.

Povratak

Šesnaest godina nije se znalo šta se desilo sa Evinim telom. Kružile su razne glasine: da je napravljeno nekoliko replika tela od voska i poslato na više lokacija da se ne bi znalo koje je pravo, da je telo bačeno u reku Paranu ili sahranjeno bez imena na drugoj lokaciji. Evine sestre i majka, koje su, takođe, otišle u egzil sa Huanom Peronom, pisale su molbe istaknutim ljudima širom sveta da im pomognu u pronalaženju sestre. Huana Ibarguren je umrla ne dočekavši da sazna šta se desilo sa njenom najmlađom ćerkom.

U Puerta de Hiero, Peronovo mesto boravka, stigle su vesti da je otkriveno gde se nalaze posmrtni ostaci njegove supruge. Eva je bila sahranjena u Milanu, od 17. maja 1957. godine, pod lažnim imenom Marija Mađi. Karlos Mađi, izmišljeni brat Marije Mađi, zatražio je 1973. godine ekshumaciju i prevezao telo u Španiju, u Peronovu kuću u kojoj je živi sa svojom trećom ženom, Marijom Estelom, poznatijom kao Izabela.

Kada je kovčeg otvoren, Peron je identifikovao telo i smestio ga na trpezarijski sto. Jedan od prisutnih prilikom predaje tela, zabeležio je da je Peron u tim trenucima bio veoma uzdržan, čak i ravnodušan. Telo je prvo očišćeno od prljavštine. Utvrđeno je da nedostaje poslednja falanga srednjeg prsta na levoj ruci, na nosu je postojalo veliko udubljenje, primećeni su tragovi udaraca po licu, grudima i leđima, koleno je bilo veoma oštećeno. Stopala su bila u veoma lošem stanju. Kasnije se došlo do saznanja da su povrede na stopalima nastale usled držanja tela u vertikalnom položaju dok je bilo u Vojnoj obaveštajnoj službi, a udubljenje na nosu, najverovatnije, zbog čuvanja u tesnom kovčegu. Takođe se došlo do podataka o tome gde se telo čuvalo prvih dana nakon što je oteto (bilo je vozano po Buenos Airesu, ali gde god bi se našlo, pojavljivale su se sveće i cveće).

Peron se vratio u Argentinu 1974. godine, a telo svoje bivše supruge, ostavio je u Madridu. Na sledećim izborima odneo je pobedu, ali 1. jula 1974. godine umire. Nasledila ga je druga supruga Izabela Peron koja je vratila Evine posmrtne ostatke u Buenos Aires i poziva restauratore da saniraju štetu nastalu u periodu od 1955. do 1974. godine.

Eva je sahranjena na groblju Rakoleta, u porodičnoj grobnici familije Duarte.

Situacija danas

Krajem devedesetih godina, u javnost izlazi žena koja tvrdi da je vanbračna ćerka Eve Peron, Nilda Argentina Kuartući, rođena 26. oktobra 1940. godine. Njen otac bio je Pedro Kuartući, poznati glumac koji je sa Evom glumio u jednom filmu.

 Пошто породица Дуарте одбија Нилдин захтев да ураде ДНК тест, она одлучује да од суда затражи помоћ. Тадасе у причу укључују и историчари који долазе до сазнања да Ева у периоду када је Нилда рођена, није престајала са радом. Оно што нису очекивали је сведочење Нилдине ћерке Роксане која је успела да интервјуише Хернана Бенитеза, пре његове смрти. Када се појавио на интервјуу, питао је каква је она то унука када није загрлила бисту своје баке. Када се осврнула, видела је да се у просторији налазила Евина биста. Ову тврдњу, подржава и једна биографкиња. Она је тражила писма у којима се Ева спомиње, у жељи да их објави у књизи. Када је питала Бенитеза за помоћ, дао јој је писмо које је упутио Бланки Дуарте. У писму говори о детаљу који ће историчари занемарити иако је он кључан за тумачење Евиног лика. Спомиње га као невероватно болан и пресудан у одлуци да се она касније посвети хуманитарном раду. Многи Евини познаници сведочиле су о постојању трудноће. Адвокат породице Дуарте је на ово одговорио подсећањем на то да Ева није могла да има децу због хистеректомије. Нађене су и Евине слике из новина, сликане у том периоду. На основу тих слика није се могло утврдити постојање трудноће.

Sud odbija da zatraži utvrđivanje materinstva zbog nedostatka dokaza.

Da se o Evi još uvek misli, govori i činjenica da je pre nekoliko godina, u Argentini je pokrenuta peticija da se Eva ekshumira i sahrani pored Perona. Peticiju su podržali i mnogi političari.

Uticaj na umetnost

Život i smrt Eve Peron bili su inspiracija mnogim umetnicima. Napisano je više romana, priča, pesama pa čak i stripova na ovu temu.Snimljeno je više od sedam filmova od kojih i jedan animirani, neki od poznatijih su: “Besmrtna Eva Peron” Luisa Cezara Amadorija (iz 1952. godine) i “Eva ne spava” Pabla Agvera (iz 2015. godine), takođe je napisano više pozorišnih komada. Osim pozorišnih postoji i mnogo muzičkih komada posvećenih Evi Peron, najpoznatiji je mjuzikl Endrua Lojda Vebera i Tima Rajsa pod nazivom “Evita”. Mjuzikl je 1996. godine ekranizovan, režirao ga je Alan Parker, a u ulozi Eve Peron našla se pevačica Madona. Ostala je upamćena i pesma “Ne plači za mnom, Argentino”, takođe iz mjuzikla “Evita”, koja se često izvodi i na koncertima klasične muzike.

U Argentini postoji šest memorijalnih muzeja, najposećeniji je Muzej Evita, u Buenos Airesu. Otvorila ga je Kristina Alvarez Rodrigez, unuka Evine sestre Blanke, 26. jula 2002. godine. Nalazi se u kući koju je 1948. godine kupila ”Fondacija Eva Peron” i pretvorila u privremeni smeštaj za žene i decu bez prihoda. Izložbe posvećene bivšoj prvoj dami Argentine održavaju se širom sveta, izložba “Eva Peron, ambasadorka mira” održana je u Vijetnamu i Rusiji, a “Gospođa Peron” u Francuskoj.

Danas svaki veći grad u Argentini ima spomenik posvećen Evi Peron. Najveći je na četrdeset i devetu godišnjicu smrti, otkrila tadašnja argentinska predsednica Kristina Fernandez de Kiršner. Nalazi se na zgradi ministarstva socijalnog razvoj, mestu ispred kojeg je 1951. godine objavila da povlači svoju kandidaturu za potpredsednicu. Visok je trideset jedan, a širok dvadeset i četiri metra, rađen je po uzoru na portret Če Gevare u Havani. Jedan od spomenik se nalazi u Havani i predstavlja poklon Republike Argentine narodu Republike Kube.

Lik Eve Peron često se nalazio na poštanskim markama, a jula 2012. godine postala je prva žena čiji se lik našao na nekoj od argentinskih novčanica nakon što je u platni promet puštena novčanica Od sto pezosa sa njenim likom.

Pošto svaka politička partija u Argentini, da bi obezbedila veći broj radnih mesta, proizvodi svoje pivo, jedno od piva Justicijalističke partije ponelo je naziv “Evita Peron”.

Literatura

• Luna Feliks, Kratka istorija Argentinaca, Akademska knjiga, Novi Sad, 2015. godina

Spoljašnje veze

• http://eviet.cancilleria.gov.ar/en/content/40th-anniversary-photo-exhibition-eva-perón-0, 10. april 2017. godine
• https://web.archive.org/web/20180114030513/http://vivoenglew.com/enfermera-de-evita-maria-eugenia-alvarez-la-vi-luchar-hasta-el-ultimo-momento/, 12. april 2017. godine
• http://www.cooperativa.cl/noticias/mundo/argentina/peron/eva-peron-es-la-protagonista-en-nuevo-billete-de-100-pesos-argentino/2012-07-25/225031.html, 10. april 2017. godine
• http://www.elfaro.net/es/201303/internacionales/11443/La-rivalidad-entre-peronistas-y-radicales-se-sirve-con-espuma.htm?st-full_text=all&tpl=11 , 10. april 2017. godine
• http://www.euskonews.com/0685zbk/kosmo68501es.html, 10. april 2017. godine
• http://www.evitaperon.org/index.htm , 10. april 2017. godine
• http://www.infobae.com/2015/09/27/1758269-la-pelicula-secreta-la-restitucion-del-cuerpo-eva-peron/, 12. april 2017. godine
• http://www.ipa-agency.net/event/it/1/277676/22-04-2015/Argentine+president+attends+opening+of+%22Eva+Peron,+Peace+Ambassador%22+exhibition+in+Moscow, 10. april 2017. godine
• http://www.lanacion.com.ar/209103-el-secreto-de-eva Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2017), 12. april 2017. godine
• http://www1.udel.edu/leipzig/270500/elc301000.htm
• https://www.worldcrunch.com/culture-society/evita-as-pure-icon-a-singular-eva-peron-exhibit-in-paris, 10. april 2017. godine
• Fondacija Eva Peron
• „Eva Peron umrla je zbog lobotomije koju je naručio njen suprug“ (B92, 14. jul 2015)