Pređi na sadržaj

Evropa (satelit)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Evropa

Evropa u prirodnoj boji
Evropa u prirodnoj boji

Planeta Jupiter
Otkriće
Otkrio Galileo Galilej
Datum otkrića 1610.
Karakteristike orbite
Srednji poluprečnik orbite 670.900[1] km
Periapsis 664.862[a] km
Apoapsis 676.938[b] km
Ekcentricitet 0.009[1]
Period revolucije 3,551181 dana[2]
Period rotacije 3,551 Tage
Nagib 0,470
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik 1569 km
Površina 3,09 × 107[v] km²
Masa 4,80 × 1022 kg
Zapremina 1,593 × 1010[g] km³
Gustina 3,01 g/cm³
Gravitacija 1,314 m/s²
Magnituda 5,29
Albedo 0,67 ± 0,03

Evropa (lat. Europa — Evropa) je jedinstven mesec Jupitera koji je zapanjivao naučnike stotinama godina. Blistavo narandžaste boje, drugi je Galilejev satelit Jupitera. Malo manja od Zemljinog Meseca, Evropa se prvenstveno sastoji od silikatnih stena i ima vodenu-ledenu koru[3] i verovatno gvozdeno–nikalsko jezgro. Ona ima veoma tanku atmosferu koja se uglavnom sastoji od kiseonika. Njena površina ima veoma čudan izgled, jedinstven u Sunčevom sistemu, i ubraja se među najsjajnije, što je posledica reflektovanih Sunčevih zraka sa relativno mlade ledene površine. Površina je izbrazdana pukotinama i prugama, ali ima relativno mali kratera. Osim pomoću teleskopskih opservatorija na Zemlji, Evropa je izučavana pomoću sukcesije svemirskih sondi koje su proletele pored nje, prva od kojih je to učinila tokom ranih 1970-ih.

Takođe se ubraja u najglatkije,[4] jer za razliku od Ganimeda i Kalista, oskudeva u kraterima. Pokrivena je lavirintima linija i traka, koje podsećaju na Marsove kanale. Dužina nekih linija dostiže i hiljade kilometara a širina 20–40 km. Satelit ima ledenu koru debljine 75–100 km, a linije i trake, sugerišu na postojanje različitih tenzija ispod kore. To se može lako shvatiti ako se setimo blizine Jupitera i plimskih sila usled kojih je unutrašnjost Evrope vrela. Mada je srednja temperatura na površini oko – 150 °C, u dubljim slojevima ledene kore temperatura bi mogla biti znatno povoljnija zbog tople unutrašnjosti. Ledena kora stalno poravnava površinu satelita, zbog čega je Evropa najglatkije telo, na kome se „planine” uzdižu samo 40 m iznad površine. Ona liči na jako izgrebanu narandžastu kristalnu kuglu. Mnogobrojni primeri prisustva udarnih kratera, ukazuju na, u astronomskim razmerama, gotovo trenutno zaceljivanje rana. Do sada je nađeno samo tri kratera prečnika većih od 5 km.

Poluprečnik Evrope iznosi 1.565 km, dakle nešto manji od Mesečevog radijusa. Evropa poseduje metalno jezgro koje se verovatno sastoji od gvožđa i nikla. Na jezgro naleže stenoviti sloj, dok na ovaj naleže sloj ledene ili tečne vode. Površinski sloj se dosta razlikuje od ostalih. Fotografije svemirske sonde Galileo nagovestile su postojanje vodenog okeana ispod sloja leda, čija debljina iznosi 10–30 km.[5] Podpovršinski okean je dubine oko 100 km, a zapremina vode u okeanu iznosi oko 3 × 1018 m³ što je količina više nego dva puta veća od vode u svim vodenim površinama na Zemlji.

Prividna mladost i glatkoća površine doveli su do hipoteze da postoji vodeni okean ispod nje, za koji se može pretpostaviti da udomljuje vanzemaljski život.[6] Prevladavajući model sugeriše da toplota od zagrevanja usled plime i oseke uzrokuje da okean ostane tačan i dovodi do pokretanja leda koje nalikuje kretanju tektonskih ploča, pri čeum se apsorbuju hemikalije sa površine u okean ispod.[7][8] Moguće je da je morska so iz podpovršinskog okeana prevlaka nekih geoloških svojstava Evrope, što sugeriše da okean formira interakcije sa morskim dnom. To može da bude važno u utvrđivanju naseljivosti Evrope.[9] Osim toga, teleskopom Habl su detektovani oblaci vodene pare slični onima koji su uočeni na na Saturnovom mesecu Enkeladu, za koje se smatra da su uzrokovani erupcijama kriogejzera.[10] U maju 2018, astronomi su pružili podržavajuću evidenciju o aktivnostima struja vodene pare na Evropi, baziranu na ažuriranoj kritičkoj analizi podataka dobijenih sa Galileo svemirske sonde, koja je kružila oko Jupitera od 1995. do 2003. godine. Takva aktivnost oblaka mogla bi da pomogne istraživačima u potrazi za životom iz podpovršinskog okeana Evrope bez sletanja na taj mesec.[11][12][13][14]

Galileo misija, lansirana 1989, pružila je najveći deo sadašnjih podataka o Evropi. Nijedna svemirska letelica još nije sletela na Evropu, mada je nekoliko takvih istraživačkih misija bilo predloženo. Istraživač Jupiterovih ledenih satelita (engl. Jupiter Icy Moon Explorer - JUICE) Evropske svemirske agencije je misija na Ganimedu koja bi trebalo da bude lansirana 2022. godine, i koja će obuhvatati dva obletanja Evrope.[15] NASA je planirala misiju Kliper Evrope koja bi trebalo da bude lansirana tokom sredine 2020-ih.[16] U septembru 2016. objavljeno je da su koristeći teleskop Habl naučnici primetili potencijalne gejzire koji izbacuju vodu na visinu od skoro 200 km od površine Evrope. Ovi nalazi pomoći će inženjerima pri dizajniranju budućih svemirskih sondi kako bi se Evropa što detaljnije istražila.[17]

Otkriće i imenovanje

[uredi | uredi izvor]

Evropu, zajedno sa tri druga Jupiterova meseca, Ija, Ganimed, i Kalisto, je otkrio Galileo Galilej dana 8. januara 1610,[18] i verovatno ju je nezavisno otkrio Simon Marij. Prve objavljene opservacije Ija i Evrope je napravio Galileo Galilej dana 7. januara 1610 koristeći refraktirajući teleskop sa 20×-magnifikacijom na Univerzitetu u Padovi. Međutim, u toj opservaciji, Galileo nije mogao da razdvoji Iju i Evropu usled niske magnifikacije njegovog teleskopa, tako da su ta dva objekta zapisana kao jedna svetla tačka. Sledećeg dana, 8. januara 1610 (koji se koristi kao datum otkrića Evrope od strane IAU), Ija i Evropa su viđeni po prvi put kao zasebna tela tokom Galileovih opservacija Jupiterovog sistema.[18]

Evropa je imenovana po Evropi, ćerki kralja Tira, feničanskog plemića u grčkoj mitologiji. Poput svih Galilejevih satelita, Evropa je imenovana po Zevsovim ljubavnicama, grčkim pandanom Jupitera. Evropi se udvarao Zeus i postala je kraljica Krita.[19] Shemu imenovanja je predložio Simon Marij, koji je nezavisno otkrio ova četiri satelita.[20] Marij je pripisao predlog Johanu Kepleru.[20][21]

Ta imena su dugo vremena bila zanemarena i tek su sredinom dvadesetog veka ušla u opštu upotrebu.[22] U većini ranije astronomske literature, Evropa se jednostavno naziva po njenoj rimskoj numeričkoj dezignaciji kao Jupiter II (sistem koji je uveo Galileo) ili kao „drugi satelit Jupitera”. Godine 1892, otkriće Amalteja, čija orbita leži bliže Jupiteru nego Galilejovi meseci, potisnula je Evropu na treću poziciju. Sonda Vojadžer je otkrila još tri unutrašnja satelita 1979. godine, tako da je Evropa sad smatrana šestim Jupiterovim satelitom, mada se još uvek ponekad naziva Jupiter II.[22]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Periapsis is derived from the semimajor axis (a) and eccentricity (e): a(1−e).
  2. ^ Apoapsis is derived from the semimajor axis (a) and eccentricity (e): a(1+e).
  3. ^ Surface area derived from the radius (r): 4πr 2
  4. ^ Volume derived from the radius (r): 4/3πr 3

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Overview of Europa Facts”. NASA. Arhivirano iz originala 26. 3. 2014. g. Pristupljeno 27. 12. 2007. 
  2. ^ „JPL HORIZONS solar system data and ephemeris computation service”. Solar System Dynamics. NASA, Jet Propulsion Laboratory. Pristupljeno 10. 8. 2007. 
  3. ^ Chang, Kenneth (12. 3. 2015). „Suddenly, It Seems, Water Is Everywhere in Solar System”. The New York Times. Pristupljeno 13. 3. 2015. 
  4. ^ „Europa”. Arhivirano iz originala 26. 06. 2015. g. Pristupljeno 19. 02. 2019. 
  5. ^ Park, Ryan S.; Bills, Bruce; Buffington, Brent B. (jul 2015). „Improved detection of tides at Europa with radiometric and optical tracking during flybys”. Planetary and Space Science. 112: 10—14. Bibcode:2015P&SS..112...10P. doi:10.1016/j.pss.2015.04.005. Pristupljeno 24. 8. 2015. 
  6. ^ Tritt, Charles S. (2002). „Possibility of Life on Europa”. Milwaukee School of Engineering. Arhivirano iz originala 9. 6. 2007. g. Pristupljeno 10. 8. 2007. 
  7. ^ „Tidal Heating”. geology.asu.edu. Arhivirano iz originala 29. 3. 2006. g. 
  8. ^ Dyches, Preston; Brown, Dwayne; Buckley, Michael (8. 9. 2014). „Scientists Find Evidence of 'Diving' Tectonic Plates on Europa”. NASA. Pristupljeno 8. 9. 2014. 
  9. ^ Dyches, Preston; Brown, Dwayne (12. 5. 2015). „NASA Research Reveals Europa's Mystery Dark Material Could Be Sea Salt”. NASA. Pristupljeno 12. 5. 2015. 
  10. ^ Cook, Jia-Rui C.; Gutro, Rob; Brown, Dwayne; Harrington, J.D.; Fohn, Joe (12. 12. 2013). „Hubble Sees Evidence of Water Vapor at Jupiter Moon”. NASA. Arhivirano iz originala 15. 12. 2013. g. Pristupljeno 19. 02. 2019. 
  11. ^ Jia, Xianzhe; Kivelson, Margaret G.; Khurana, Krishan K.; Kurth, William S. (14. 5. 2018). „Evidence of a plume on Europa from Galileo magnetic and plasma wave signatures”. Nature Astronomy. 2 (6): 459—464. Bibcode:2018NatAs...2..459J. doi:10.1038/s41550-018-0450-z. 
  12. ^ McCartney, Gretchen; Brown, Dwayne; Wendel, JoAnna (14. 5. 2018). „Old Data Reveal New Evidence of Europa Plumes”. Pristupljeno 14. 5. 2018. 
  13. ^ Chang, Kenneth (14. 5. 2018). „NASA Finds Signs of Plumes From Europa, Jupiter’s Ocean Moon”. The New York Times. Pristupljeno 14. 5. 2018. 
  14. ^ Wall, Mike (14. 5. 2018). „This May Be the Best Evidence Yet of a Water Plume on Jupiter's Moon Europa”. Space.com. Pristupljeno 14. 5. 2018. 
  15. ^ Amos, Jonathan (2. 5. 2012). „Esa selects 1bn-euro Juice probe to Jupiter”. BBC News Online. Pristupljeno 2. 5. 2012. 
  16. ^ Borenstein, Seth (4. 3. 2014). „NASA plots daring flight to Jupiter's watery moon”. Associated Press. Arhivirano iz originala 5. 3. 2014. g. Pristupljeno 19. 2. 2019. 
  17. ^ Northon, Karen. „NASA’s Hubble Spots Possible Water Plumes Erupting on Jupiter's Moon Europa”. NASA. Pristupljeno 27. 9. 2016. 
  18. ^ a b Blue, Jennifer (9. 11. 2009). „Planet and Satellite Names and Discoverers”. USGS. 
  19. ^ Arnett, Bill (oktobar 2005). „Europa”. Nine Planets. Pristupljeno 27. 4. 2014. 
  20. ^ a b Marius, S.; (1614) Mundus Iovialis anno M.DC.IX Detectus Ope Perspicilli Belgici [1], where he attributes the suggestion to Johan Kepler
  21. ^ „Simon Marius (January 20, 1573 – December 26, 1624)”. Students for the Exploration and Development of Space. University of Arizona. Arhivirano iz originala 13. 7. 2007. g. Pristupljeno 9. 8. 2007. 
  22. ^ a b Marazzini, Claudio (2005). „I nomi dei satelliti di Giove: da Galileo a Simon Marius (The names of the satellites of Jupiter: from Galileo to Simon Marius)”. Lettere Italiane. 57 (3): 391—407. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Evropa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Европа_(сателит)&oldid=28464943”