Eduard Ševardnadze

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Eduard Ševardnadze
Lični podaci
Datum rođenja(1928-01-25)25. januar 1928.
Mesto rođenjaMamati, Zakavkaska SFSR, SSSR
Datum smrti7. jul 2014.(2014-07-07) (86 god.)
Mesto smrtiTbilisi, Gruzija
NarodnostGruzijac (pre Sovjet)
ReligijaGruzijsko pravoslavlje (pre ateizam)
Profesijapolitičar
Politička karijera
Politička
stranka		Komunistička partija Sovjetskog Saveza (1948–1991)
Građanski savez Gruzije (1993–)
2. predsednik Gruzije
26. novembar 1995 — 23. novembar 2003.
PrethodnikZvijad Gamsahurdija
on sam (kao predsednik Državnog veća)
Naslednik(v.d) Nino Burdžanadze
Mihail Sakašvili
Ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza
2. jul 1985 — 20. decembar 1990.
PrethodnikAndrej Gromiko
NaslednikAleksndar Besmjertnih
Prvi sekretar Komunističke partije Gruzije
29. septembar 1972 — 6. jul 1985.
PrethodnikVasil Mdžavanadze
NaslednikJumber Patijašvili

Eduard Ambrosis dze Ševardnadze (gruz. ედუარდ შევარდნაძე, rus. Эдуард Амвросиевич Шеварднадзе; Mamati, 25. januar 1928 — Tbilisi, 7. jul 2014) bio je sekretar Komunističke partije Gruzije (1972—1985), ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza (1985—1991), a nakon raspada Sovjetskog Saveza, vratio se u Gruziju i bio predsednik države (1995—2003). Politiku je napustio 2003. godine nakon tzv. revolucije ruža.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u mestu Mamati, zapadna Gruzija. Školovao se u Državnom pedagoškom institutu u mestu Kutaisi. Njegovu ranu karijeru obeležio je uspon kroz Komsomol, od 1946. do 1957. godine. Član Svesavezne komunistička partije (boljševika) postao je 1948. godine, a zatim član Vrhovnog sovjeta Gruzijske Sovjetske Socijalističke Republike.

Doživeo je kratak pad u izgradnji karijere kada je 1961. uvredio službenika višeg stepena[1]. Nekoliko godina je živeo povučeno, a na političku scenu se vratio kao prvi sekretar KP za grad Tbilisi[2]. Godine 1965. imenovan je za ministra unutrašnjih poslova Gruzijske SSR. Ovu funkciju je obavljao sve do 1972. godine.

Prvi sekretar KP Gruzije[uredi | uredi izvor]

Tih je godina Ševardnadzeovu kampanju protiv kriminala i političke korupcije zapazila savezna vlada u Moskvi[3], koja ga je imenovala generalnim sekretarom Komunističke partije Gruzije 1972. godine[4]. Posle toga je takođe nastavio kampanju suzbijanja korupcije, koja je u Sovjetskom Savezu najviše maha uhvatila u Gruziji[4]. Tokom mandata Vasila Mdžavanadzea je osim korupcije bilo rašireno i kapitalističko crno tržište[5]. Ševardnadze je u svrhu suzbijanja korupcije smenio većinu pripadnika pogranične policije, koja je uz dobivanje mita slobodno puštala seljake da prodaju svoje proizvode. Uprkos svemu, korupcija je i nakon isteka njegovog mandata ostala velik problem, posebno nakon sticanja nezavisnosti 1991. godine[6].

Četiri godine kasnije, Ševardnadze je 1976. postao je član Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Tih se godina suočio s rastom gruzijskog nacionalizma, posebno 1978. godine. Tada je vlast u Moskvi nakon usvajanja novog ustava 1977. pokušala da ukine gruzijski jezik kao državni u Gruziji. Demonstracije protiv ovog čina izbile su širom zemlje, ali je Ševardnadze uskoro uspeo da smiri stanje kompromisom. Gruzijski je zadržan kao državni jezik, ali je Vrhovni sovjet Sovjetskog Saveza doneo zakon koji je zahtevao veći procenat poznavanja ruskog jezika u ne-ruskim republikama[7].

Ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti Konstantina Černjenka, Ševardnadze je pružio podršku kandidaturi Mihaila Gorbačova za novog vođu Sovjetskog Saveza[8]. Samo dan nakon što je postao član Politbiroa KPSpp. 1985. godine, Gorbačov ga je imenovao za ministra spoljnih poslova Sovjetskog Saveza. Gorbačov je s tog mesta smenio Andreja Gromika i okružio se relativno mlađom administracijom (deo koje je bio i Ševardnadze)[9].

Kao ministar spoljnih poslova, Ševardnadze je menjao sliku o Sovjetskom Savezu. Prema novom mišljenju Gorbačovljeve administracije, antagonizam prema kapitalističkim zemaljama zamenjen je saradnjom i kompromisima. Podrška nacionalnim oslobodilačkim pokretima i finansijska podrška socijalističkim režimima poput onoga na Kubi radikalno je smanjena. Gorbačov je ohrabrivao demokratske promene u istočnoj Evropi, što je dovelo ka padu socijalističkih vlada u tim zemljama. Ševardnadze je bio žestok zagovornik povlačenja sovjetskih vojnika iz Avganistana, što je dovršeno u februaru 1989. godine. Takođe se zalagao za smanjenje konvencionalnog i nuklearnog naoružanja. Učestvovao je i u pripremama sastanaka između Gorbačova i predsednika Sjedinjenih Država Ronalda Regana u Švajcarskoj (1985) i na Islandu (1986).

Godine 1990, Ševardnadze je podneo ostavku na mestu ministra spoljnih poslova kako bi upozorio sovjetski parlament da zemlji preti vojna diktatura. Nakon neuspelog vojnog udara, novembra 1991. ponovo je bio imenovan za ministra spoljnih poslova. Na tom mestu je ostao do narednog meseca kada je raspušten Sovjetski Savez.

Predsednik Gruzije[uredi | uredi izvor]

Ševardnadze se posle raspada Sovjetskog Saveza vratio u Gruziju i pokrstio se u Gruzijskoj pravoslavnoj crkvi[10] . Godine 1992, bio je izabran za predsednika Državnog veća nezavisne Gruzije. Kasnije iste godine, na referendumu potvrđeno mu je to mesto s više od 90% dobivenih glasova. Nakon sticanja gruzijske nezavisnosti, Ševardnadze je postao zaokupljen rešavanjem sukoba sa separatistima u autonomnoj republici Abhaziji koja se nalazi na severozapadu Gruzije. Kao predsednik Državnog veća poslao je u Abhaziju gruzijske snage, s ciljem da spreči prodiranje trupa koje su podržavale bivšeg gruzijskog predsjednika Zviada Gamsahurdiju. U julu 1993, Ševardnadze je pristao na primirje koje bi nadzirali Rusi. U septembru iste godine Abhazi su prekršili primirje. Pobunjenici su zauzeli Suhumi, glavni grad Abhazije, i naterali gruzijske snage na povlačenje. S gruzijskim snagama iz područja koje su sada kontrolisali pobunjenici izbeglo je više od 200.000 Gruzijaca. U aprilu 1994. Ševardnadzeova vlada je potpisala primirje koje je dopuštalo povratak nenaoružanih osoba u Abhaziju. Prema sporazumu, Abhazija bi ostala delom Gruzije, ali bi joj bilo dopušteno da ima sopstveni ustav i parlament. Međutim, u novembru je vlada Abhazije proglasila nezavisnost i povukla svoj potpis sa sporazuma. Kako bi osigurao rusku podrušku u ratu protiv Abhazije Ševardnadze je pristao na priključenje Gruzije Zajednici nezavisnih država (ZND) u oktobru 1993. godine.

Ševardnadzeovi politički protivnici protestirali su protiv priključenja Gruzije ZND-u, što je primoralo Ševardnadzea da u novembru 1993. godine osnuje novu političku stranku, Građanski savez Gruzije. Politički protivnici takođe su mu prigovarali zbog potpisivanja sporazuma o vojnoj saradnji s Rusijom, a koji je Ševardnadze potpisao u februaru 1994. godine. Tim sporazumom Rusiji je jamčeno pravo da na gruzijskoj teritoriji ima svoje operativne vojne baze. U martu 1994, Ševardnadze je zatražio obnovu institucije predsednika države, instituciju koja je ukinuta nakon zbacivanja Gamsahurdije u januaru 1992. godine.

U avgustu 1995. godine, Ševardnadze je zadobio posekotine i lakše ozlede na rukama i licu kada je u njegovoj blizini eksplodirao auto-bomba dok je napuštao zgradu parlamenta u Tbilisiju[11]. Taj mesec gruzijska zakonodavna vlast odobrila je novi ustav koji je obnovio instituciju predsednika republike. Iako je novi ustav proširio ovlasti predsednika republike, u odnosu na one koje je imao kao predsednik Državnog veća, one su bile manje od onih kojima se Ševardnadze nadao. Tako na primer predsednik republike nije mogao da raspusti parlament, iako se Ševardnadze zalagao za to. U novembru 1995, Ševardnadze je ponovo bio izabran za predsednika Gruzije s više od 70% dobivenih glasova. Drugi mandat si je osigurao i u aprilu 2000. godine. Gruzija je za to vreme i dalje bila opterećena korupcijom na sve strane i zadobila reputaciju jedne od najkorumpiranijih država u svetu. Iako sam Ševardnadze nije bio beskurpulozni profiter, velik deo gruzijske javnosti optužio ga je štiti upravo takve ljude samo kako bi se održao na vlasti. S vremenom su i njegovi američki saveznici odustali od podrške Ševardnadzeu.

Pad s vlasti[uredi | uredi izvor]

Parlamentarne izbore u Gruziji, održane 2. novembra 2003. godine, strani posmatrači, vlada SAD i Ujedinjene nacije označili su kao nepoštene. Ovo je podstaklo na burnu reakciju mnogih Gruzijaca, koji su počeli da protestuju na ulicama Tbilisija. Demonstranti su 22. novembra provalili u zgradu parlamenta na dan prvog zasedanja nove vlade, što je natrealo Ševardnadzea da pobegne sa svojim telohraniteljima. Kasnije je proglasio vanredno stanje i objavio da neće odstupiti s vlasti.

Uprkos rastućoj napetosti, obe strane izrazile su rešavanje stanja na miran način. Nino Burdžanadze, glasnogovornica gruzijskog parlamenta, objavila je da će preuzeti dužnost predsednice dok se situacija ne razreši. Vođa opozicije, Mihail Sakašvili, zagarantovao je Ševardnadzeu bezbednost, ako raspiše vanredne predsedničke izbore.

Ševardnandze se 23. novembra sastao s vođama opozicije u društvu Igora Ivanova, ruskog ministra spoljnih poslova, kako bi razgovarali o nastaloj situaciji. Ševardnadze je naposletku dao ostavku na mesto predsednika izjavivši da na taj način želi da izbegne krvoproliće. Veruje se da se odlučio na ovaj potez, jer su oružane snage odbile da sprovedu njegov dekret o vanrednom stanju. Nakon njegove objave, učesnici protesta počeli su da slave i svoje proteste prozvali revolucijom ruža. Analitičari su ove događaje uporedili s padom Slobodana Miloševića nakon protesta 2000. godine. Paralela s događajima u Jugoslaviji je bila još jača nakon što je otkriveno da Sorošev Institut za otvoreno društvo održavao kontakte između gruzijske opozicije i organizacije Otpor. Članovi Otpora su prvenstveno davali instrukcije gruzijskim opozicionarima u organizovanju demonstracija.

Nemačka vlada ponudila je Ševardnadzeu politički azil u Nemačkoj, imajući u vidu njegovu ulogu u ujedinjenju Nemačke 1990. godine. Ševardnadze je odbio njihovu ponudu i ostao u Gruziji. Nakon toga se posvetio pisanju memoara koji su objavljeni 2006. godine pod naslovom „Razmišljanja o prošlosti i budućnosti“.

Preminuo je 7. jula 2014. u Tbilisiju u 87-oj godini života.[12].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ekedahl & Goodman 2001, str. 10
  2. ^ Ekedahl & Goodman 2001, str. 10–11.
  3. ^ Ekedahl & Goodman 2001, str. 11–12.
  4. ^ a b Ekedahl & Goodman 2001, str. 11
  5. ^ „Soviet Union: Southern Corruption”. Time. 03. 12. 1973. Arhivirano iz originala 14. 09. 2012. g. Pristupljeno 31. 01. 2013. 
  6. ^ Ekedahl & Goodman 2001, str. 26
  7. ^ Ekedahl & Goodman 2001, str. 23.
  8. ^ Ekedahl & Goodman 2001, str. 14–15.
  9. ^ Hough 1997, str. 178
  10. ^ Kolstø, Pål. Political Construction Sites: Nation-Building in Russia and the Post-Soviet States. pp. 70. Westview Press, Boulder, Colorado, 2000.
  11. ^ Katz, Samuel M. "Relentless Pursuit: The DSS and the manhunt for the al-Qaeda terrorists", 2002
  12. ^ На 87-ом году жизни в Тбилиси скончался экс-перзидент Грузии Эдуард Шеварднадзе

Literatura[uredi | uredi izvor]

M.: Izdatelьstvo "Evropa", 2009, 428 s. ISBN 978-5-9739-0188-2.

  • Kui raudne eesriie rebenes. Translation from German to Estonian. Estonian license ("Als der Eiserne Vorhang zerriss", Peter W. Metzler Verlag, Duisburg 2007). Olion, Tallinn. 2009. ISBN 978-9985-66-606-7.
  • The Future Belongs To Freedom, by Edvard Shevardnadze, translated by Catherine A. Fitzpatrick

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Eduard Ševardnadze na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Едуард_Шеварднадзе&oldid=27566374”