Eksperimentalne tehnike kontrole
Osnovno načelo kontrole konfundirajućih varijabli je princip dekorelacije tj. uklanjanja postojanja korelacije između sistematske spoljne varijable i NV (nezavisna varijabla). To se omogućava tako što se obezbeđuje da grupe objekata koje su različite s obzirom na NV ne budu različite s obzirom na spoljnu varijablu tj. da budu ujednačene s obzirom na nju. Tehnike kontrole se svode na preporučene postupke raspodele objekata na nivoe.
Postoje dve grupe tehnika kontrole konfundirajućih varijabli: tehnike kontrole koje se koriste samo kod eksperimentalnih NV i tehnike koje se koriste kod neeksperimentalnih NV.[1] Tehnike kontrole koje se koriste samo kod eksperimentalnih nezavisnih varijabli su: randomizacija, repeticija i kontrabalansiranje.
Randomizacija
[uredi | uredi izvor]Članovi uzorka se na slučajan način podele u podgrupe koje čine nivoe nezavisne varijable čime se postiže da sve grupe budu ujednačene po sastavu tako da ne postoje sistemske, već samo slučajne razlike. Randomizacijom se postiže automatska kontrola velikog broja spoljnih varijabli koje istraživač i ne zna da postoje. Takođe, uzorak je veći, raste stepen ujednačavanja grupa. NV mora biti ekperimentalna, jer samo tako istraživač može određivati kojem nivou pripada objekat. Randomizacija je slična slučajnom uzorku jer se slučajno bira kojoj će grupi pripasti koji objekat. Razlika između randomizacije i slučajnog uzorka je u tome što slučajnim uzorkovanjem samo mali deo populacije biva obuhvaćen, a randomizacijom svi ili većina članova uzorka biva dodeljena u grupe.
Idealan način da se minimiziraju efekti konfundirajuće varijable je da se sprovede veliko randomizovano kliničko ispitivanje tako da svaki subjekt ima jednake šanse da bude dodeljen bilo kojoj od opcija lečenja. Ako se ovo uradi sa dovoljno velikim brojem subjekata, drugi faktori rizika (tj. konfundirajuće varijable) treba da budu podjednako raspoređeni među grupama izloženosti. Lepota ovoga je u tome što će čak i nepoznati konfundirajući faktori biti podjednako raspoređeni među grupama za poređenje. Ako su svi ovi drugi faktori podjednako raspoređeni među grupama koje se porede, oni neće narušiti vezu između tretmana koji se proučava i ishoda.
Uspeh randomizacije se obično ocenjuje u jednoj od prvih tabela u kliničkom ispitivanju, tj. u tabeli u kojoj se porede karakteristike grupa izloženih. Ako grupe imaju sličnu distribuciju svih poznatih zbunjujućih faktora, onda je randomizacija bila uspešna. Međutim, ako randomizacija nije bila uspešna u proizvodnji jednakih distribucija konfundirajućih faktora, onda se u analizi podataka moraju koristiti metode prilagođavanja za konfundirajuće.[2]
Prednosti randomizacije
[uredi | uredi izvor]- Ne postoji ograničenje broja konfundirajućih varijabli koji se mogu kontrolisati
- Kontroliše i poznate i nepoznate konfundirajuće
- Ako uspe, nema potrebe da se vrši „prilagođavanje“ za konfundirajuće
Ograničenja randomizacije
[uredi | uredi izvor]- Ograničeno je na intervencijske studije (klinička ispitivanja)
- Možda neće biti potpuno efikasno za mala ispitivanja
Repeticija
[uredi | uredi izvor]Na svakom nivou NV učestvuje ista grupa tj. svi članovi uzorka. Svi objekti prolaze sve nivoe NV tako da se dobijaju ponovljene mere kojih ima onoiliko koliko ima i nivoa NV. Svaki objekat je sam sebi kontrola tako da su svi nivoi maksimalno ujednačeni. Stepen ujednačavanja je viši nego kod randomizacije.
Potrebno je koristiti eksperimentalnu NV. Negativna osobina, mana repeticije je u tome što omogućuje javljanje jedne nove vrste spoljnih varijabli – sekvencijalne varijable, koje se odnose na vremenski redosled kojim jedan subjekat prolazi kroz različite nivoe NV.
Problem je što može doći do efekta prenosa – uticaj prethodnog učešća subjketa na određenom nivou NV na naredne nivoe. Efekt prenosa ne postoji kod randomizacije. Sekvencijalne varijable se odnose na zamor, uvežbavanje ili promenu strategije odgovaranja. One se otklanjaju kontrabalansiranjem. Kontrabalansiranje ne eliminiše efekte prenosa, već ih neutrališu, uvođenjem suprotnih efekata.[1]
Sličnosti randomizacije i repeticije
[uredi | uredi izvor]- Obe su primenljive samo kod eksperimentalnih NV
- Samo kod njih eksperimentator može da odredi pripadnost grupi
- Obema se kontroliše veliki broj SSV, čije postojanje ne mora biti ni poznato istraživaču
Razlike randomizacije i repeticije
[uredi | uredi izvor]- U repeticiji ista grupa učestvuje na svim nivoima
- U randomizaciji različite grupe učestvuju na različitim nivoima
Kontrabalansiranje
[uredi | uredi izvor]Postoji intrasubjektivno i intersubjektivno kontrabalansiranje.
Kontrabalansiranje uklanja konfundirajuće varijable iz eksperimenta dajući malo drugačije tretmane različitim grupama učesnika. Na primer, ukoliko istraživači žele da ispitaju da li ljudi reaguju pozitivno ili negativno na seriju slika, koriste levi kliker za pozitiv, a desni kliker za negativ. Potencijalni problemi sa ovim dizajnom uključuju činjenicu da su levoruki ljudi možda skloniji da kliknu levo i obrnuto. Ovu potencijalnu konfundirajuću varijablu mogu ukloniti tako što će imati eksperiment sa kontrabalansiranjem: dodeljivanjem jedne grupe desnih klikera za pozitivne, a druge grupe levih klikera za pozitivne.
Kada se daje jedan set tretmana, ali se u celini koristi mnogo sekvenci, poziva se na kontrabalansiranje među subjektima. Učesnici dobijaju sve kombinacije tretmana različitim redosledom. Ovo je da se zaštiti od efekata redosleda (mogućnost da je položaj tretmana u redosledu tretmana važan) i efekata sekvence (mogućnost da na tretman utiče tretman koji mu prethodi). Na primer, da studija za depresiju imala dva tretmana: savetovanje i meditaciju. Podelili bi grupu za tretman na dve, dajući jednim grupno savetovanje, a zatim meditaciju. Druga grupa bi prvo dobila meditaciju, a zatim savetovanje.[3]
Intersubjektivno kontrabalansiranje
[uredi | uredi izvor]_anim.gif)
Kod različitih subjekata se koriste različiti poreci. Zato se uzorak deli na blokove čiji članovi prolaze različitim redosledom kroz različite nivoe. Tako, ako NV ima dva nivoa n1 i n2, uzorka se deli na dva bloka tako da jedan prolazi kroz nivoe redolsedom n1n2, a drugi n2n1. Pretpostavlja se da je dejstvo prethodnog prolaska kroz prvi nivo na ponašanje na drugom nivou približno jednako dejstvu prethodnog prolaska kroz drugi nivo na ponašanje subjekta na drugom nivou.
Ako ima više nivoa NV, moguće je odustati od kontrabalansiranja ili uraditi delimično kontrabalansiranje. Za to se koristi latinski kvadrat. Latinski kvadrat je u vidu matrice gxg i sadrži g2 kućica u kojima se nalaze simboli tako da se u svakom redu ili koloni svaki simbol sreće samo jednom. Redovi su blokovi, a kolone redosled izlaganja uslova. Na primer, latinski kvadrat četvrtog reda (umesto kod potpunog kontrabalansiranja koje zahteva 24 različita poretka, delimično kontrabalansiranje zahteva 4 poretka.[1]
Intrasubjektivno kontrabalnsiranje
[uredi | uredi izvor]Kod istih subjekata se koriste različiti poreci. Kada NV ima dva nivoa, ceo uzorak prolazi dva puta kroz oba nivoa n1n2n2n1 ili n2n1n1n2. Ovde se pojavljuje neujednačenost s obzirom na izbor poretka jer se javlja poredak n2n2 koji se ne javlja u drugoj verziji ili n1n1 koji se ne javlja u prvoj verziji. Za više od dva nivoa intrasubjektivno kontrabalansiranje se retko vrši.
Kontrabalansiranje stimulusa
[uredi | uredi izvor]Koristi se kada se subjektima prikazuje izvestan broj različitih kategorija stimulusa i problem je u poretku prikazivanja stimulusa. Postoje dve mogućnosti: prikazivanje u blokovima i slučajnim redosledom.
Prikazivanje u blokovima znači da jedan za drugim prikazuje veći broj stimulusa iste kategorije što se koristi kada stalne promene stimulusa dekoncentrišu subjekte. Ovakvo rešenje može izazvati pojavu sekvencionih stimulus varijabli i navikavanje subjekata na isti tip stimulusa.
Slučajni redosled stimulusa znači da de kategorije stimulusa smenjuju na slučajan način čime se izbegava navikavanje i očekivanje, a kontrolišu se i sekvencione varijable.[1]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g Todorović, Dejan (2008). Metodologija psiholoških istraživanja. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
- ^ „Three Methods for Minimizing Confounding in the Study Design Phase”. sphweb.bumc.bu.edu. Pristupljeno 2022-01-13.
- ^ Stephanie (2014-12-09). „Counterbalancing in Research”. Statistics How To (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-13.
