Pređi na sadržaj

Empijem pleuralne šupljine

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Empijem pleuralne šupljine
SinonimiPyothorax, purulent pleuritis, lung empyema
CT grudnog koša koji pokazuje veliki desni pleuralni empijem. „Strelice A: vazduh, B: tečnost“
SimptomiGroznica, bol u grudima tokom udaha, kašalj, kratak dah
UzrociBakterije (često Streptokokus pneumonije)
Dijagnostički metodRendgen grudnog koša, ultrazvuk, CT skeniranje, torakocenteza
Slična oboljenjaPneumonija, pleuralni izliv, plućna embolija
LečenjePodrška, antibiotici, hirurgija, grudna cev

Empijem pleuralne šupljine jeste nakupljanje gnoja između dva lista pleure ili plućne maramice uzrokovano mikroorganizmima (obično bakterijama).[1] Često se javlja u kontekstu upale pluća, povrede ili operacije grudnog koša i jedan je od različitih vrsta pleuralnog izliva.[1]

Postoje tri stadijuma: eksudativni, kada postoji povećanje pleuralne tečnosti sa ili bez prisustva gnoja; fibrinopurulentni, kada fibrozne pregrade formiraju lokalizovane gnojne džepove; i završni stadijum ili organizaciona fazu, kada dolazi do formiranja ožiljaka na membranama pleure sa ograničenom mogućnošću širenja pluća. Jednostavni pleuralni izlivi javljaju se u do 40% bakterijskih pneumonija. Obično su mali i rešavaju se odgovarajućom antibiotskom terapijom. Međutim, ako se empijem razvije, potrebna je dodatna intervencija.[1]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]

Frekvencija

[uredi | uredi izvor]

Ne postoje dobre procene o međunarodnoj incidenci pneumonije. Svetska zdravstvena organizacija je prijavila da je 2004. godine teret bolesti povezan sa smrtnim slučajevima od infekcija donjih disajnih puteva iznosio 4,2 miliona. Učestalost pleuralnog izliva i empijema može se ekstrapolirati koristeći procenu SAD, ali se savetuje oprez jer nedostatak lečenja i odloženo lečenje u nerazvijenim zemljama mogu da iskrive međunarodnu incidencu naviše.

Morbiditet i mortalitet

[uredi | uredi izvor]

Morbiditet i mortalitet od pneumonije se povećava kada se pacijent javi sa parapneumoničnim izlivom i empijemom, jer ova faza korelira sa uznapredovalom pneumonijom. Pacijenti sa empijemom imaju prijavljenu stopu mortaliteta od 5% do 30%, sa incidencom koja varira u zavisnosti od komorbidnih stanja.[2]

Stopa mortaliteta može biti i do 40% među imunokompromitovanim domaćinima.[3]

Bilateralni parapneumonični izlivi i empijem u vreme prijema u bolnicu je povezana sa povećanim mortalitetom (relativni rizik, 2,8).[4]

Rasne razlike

[uredi | uredi izvor]

Ne postoji specifična etnička predispozicija za empiem; međutim, veći broj etničkih manjina ima ograničena finansijska sredstva, ograničen pristup zdravstvenoj zaštiti i više komorbiditeta, što zauzvrat može povećati njihov rizik od upale pluća, pleuralnog izliva i empijema.

Polne razlike

[uredi | uredi izvor]

Empijem nema poznate polne sklonosti.

Starost

[uredi | uredi izvor]

Ne postoji specifična starosna predispozicija za empiem, iako starenje i prateći komorbiditeti povećavaju rizik od pneumonije i, posledično, pleuralnog izliva i empijema. Takođe je poznato da postoje razlike u empiemu koji se javlja kod dece u poređenju sa odraslima. Najupečatljivije razlike uključuju razvoj empijema kod ranije zdrave dece (za razliku od odraslih koji obično imaju neki prateći komorbiditet) i niži prag za lečenje tromboliticima i hirurškom drenažom kod dece u poređenju sa odraslima.

Etiologija

[uredi | uredi izvor]

Praktično svaka vrsta pneumonije (npr. bakterijska, virusna, atipična) može biti povezana sa parapneumonijskim pleuralnim izlivom. Međutim, relativna učestalost parapneumoničnih pleuralnih izliva varira u zavisnosti od organizma. Virusna pneumonija i mikoplazma pneumonija izazivaju mali pleuralni izliv kod 20% pacijenata.[5]

Bakterijska pneumonija, pneumonija zbog atipičnih bakterija i virusna pneumonija su sve povezane sa parapneumoničnim izlivom i empijemom; međutim, relativna učestalost parapneumoničnog izliva i empijema varira u zavisnosti od organizma. Virusna pneumonija i mikoplazmom izazvana pneumonija izazivaju mali pleuralni izliv kod 20% pacijenata.[6]

Streptokokus pneumonijeizaziva parapneumonični izliv i empijemom u 40%–57% slučajeva,[7] a slučajevi pneumonije izazvane Stafilokokus aureus, gram-negativnim bacilima ili anaerobima su povezani sa pleuralnim izlivom u ∼50% slučajeva.[8]

Kod empijem grudnog koša, bakterijska pneumonija je uzrok u 70% slučajeva.[9] U sve većem broju slučajeva, empijem grudnog koša je komplikacija prethodnih operacija, što čini 30% svih slučajeva.

Trauma takođe može biti komplikovana infekcijom pleuralnog prostora.

U odsustvu traume ili operacije, iz inficiranih organa infekcija se može proširiti putem krvi ili u direktnom dodiru sa drugih organima u pleuralni prostor. Ovi empijemi se mogu razviti u subdijafragmatične apscese, rupturu jednjaka, medijastinitis, osteomijelitis, perikarditis, holangitis i divertikulitis...[10]

Klasifikacija

[uredi | uredi izvor]

Praktična, klinička klasifikacija empijem pleuralne šupljine je sledeća:

1. Nekomplikovani parapneumonični izliv (NPPI) koji se rešava samo antibiotskom terapijom, bez posledica u pleuralnom prostoru;

2. Komplikovan parapneumonični izliv (KPPI) zahteva drenažu pleuralnog prostora da bi se sprečila pleuralna sepsa i progresija do empijema;

3. Empijem u završnom stadijumu

Empijem se definiše po izgledu; to je neprozirna, beličasto-žuta, viskozna tečnost koja je rezultat proteina koagulacije proteina seruma, ćelijskih ostataka i taloženja fibrina. Empijemi nastaju prvenstveno zbog odloženog pojavljivanja kod pacijenata sa uznapredovalom pneumonijom i progresivnom infekcijom pleure i, ređe, usled neodgovarajućeg kliničkog lečenja. Rano lečenje antibiotikom sprečava napredovanje pneumonije i razvoj PPE. Rani tretman antibioticima će sprečiti razvoj KPPI i progresiju u empijema.

Faktori rizika

[uredi | uredi izvor]

Faktori rizika za empijem uključuju:

  • godine starosti (empijemi se najčešće javljaju kod dece i starijih osoba),
  • oslabljenost organizma,
  • muški pol,
  • pneumoniju koja zahteva hospitalizaciju
  • komorbidne bolesti, kao što su bronhiektazije, hronična opstruktivna bolest pluća, reumatoidni artritis, alkoholizam, dijabetes i gastroezofagealna refluksoza bolest.[11]

Pacijent sa empijemom obično predstavlja zanemarenu pleuralnu infekciju. Pacijenti koji su hospitalizovani sa empijemom i koji primaju odgovarajući antibiotski tretman retko (u < 2% slučajeva) razvijaju empijem.[12] U velikoj studiji iz Ujedinjenog Kraljevstva, pacijenti su se javili svom lekaru 5 dana nakon pojave simptoma pneumonije, sa dodatnim intervalom od 13 dana od vremena prve ambulantne posete i prijema u bolnicu. Lekar koji je primio je u obzir infekciju pleuralnog prostora samo kod 29 (17%) od 119 pacijenata[2]. Odložena torakocenteza u bolnici je takođe povezana sa produženim boravkom u bolnici.[12]

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]

Znaci i simptomi u kliničkoj slici kod odraslih i pedijatrijskih pacijenata sa empijemom pleure zavisi od nekoliko faktora, uključujući uzročnik mikroorganizma. Međutim stariji pacijenti često nemaju klasične simptome, već imaju anemiju i iscrpljenost.[13]

Većina slučajeva se manifestuje pneumonijom, iako do jedne trećine pacijenata nema kliničke znake upale pluća, a čak 25% slučajeva je povezano sa traumom (uključujući operaciju).[14]

Simptomi uključuju:[15]

  • groznicu, povišenu temperaturu,
  • suv kašalj,
  • znojenje,
  • otežano disanje
  • nenamerni gubitak telesne težine.

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Auskultacijim (kada se sluša grudni koš stetoskopom) može se primetiti promena u zvukovima disanja ili nenormalan zvuk (zvuk trljanja ili trenja).[15]

Testovi koji se mogu primeniti u dijagnostici uključuju:

  • Radografiju grudnog koša
  • CT skeniranje grudnog koša
  • Torakocentezu, kod mogućeg ili definitivnog prisustvo pleuralne tečnosti zabeleženr na rendgenskom snimku grudnog koša, treba uraditi ultrazvučno vođenu torakocentezu.[16] Odložena torakocenteza u bolnici je često povezana sa produženim boravkom u bolnici.[17]
  • Analizu pleuralne tečnosti, koju bi trebalo uraditi svim pacijentima sa pneumonijom da se procene na prisustvo pleuralne tečnosti.
  • Ultrasonografiju, koja može otkriti nasukanje ili septaciju u tečnosti koja sugeriše empijem i može olakšati njenu drenažu. Međutim, ako je pacijent relativno asimptomatski i ima samo minimalnu zapreminu tečnosti koju pokazuje ultrazvuk, samo posmatranje je opravdano.
  • Ultrasonografija empijema pleure
  • Empijem pleure kako što se vidi na ultrazvuku[18]
  • Empijem pleure kako što se vidi na ultrazvuku.[18]
  • Empijem pleure kako što se vidi na ultrazvuku.[18]
  • Empijem pleure kako što se vidi na ultrazvuku.[18]
    Empijem pleure kako što se vidi na ultrazvuku.[18]

Diferencijalne dijagnoze

[uredi | uredi izvor]

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Početni tretman pacijenta sa pneumonijom i pleuralnim izlivom podrazumeva dve velike odluke. Prva odluka uključuje izbor odgovarajućeg antibiotika koji će pokriti verovatne patogene. Druga odluka uključuje potrebu za drenažom pleuralne tečnosti.[19]

Farmakoterapija

[uredi | uredi izvor]

Ciljevi farmakoterapije su smanjenje morbiditeta i sprečavanje komplikacija, u tom cilju koriste se antibiotici, fibrinolitici i mukolitici.

Antibiotici

[uredi | uredi izvor]

Početni izbor antibiotika se obično zasniva na tome da li je pneumonija stečena u zajednici ili u bolnici i na težini bolesti pacijenta. Za pacijente sa pneumonijom stečenom u zajednici, preporučeni agensi su cefalosporini druge ili treće generacije pored makrolida. Za pacijente hospitalizovane sa teškom pneumonijom stečenom u zajednici, započeti lečenje makrolidom plus cefalosporinom treće generacije sa antipseudomonalnom aktivnošću. Enterični gram-negativni bacili često izazivaju upalu pluća stečenu u ustanovama (npr. u bolnicama, staračkim domovima). Prema tome, početna pokrivenost antibiotikom treba da uključi antibiotik efikasan protiv pseudomonada. Ako je aspiracija očigledna ili se sumnja na anaerobni mikroorganizam takođe ga treba pokriti odgovarajučim antibiotikom. Prema tome terapija mora biti sveobuhvatna i obuhvatiti sve verovatne patogene u kontekstu ovog kliničkog okruženja.

Terapiju treba započeti intravenskim antibioticima i potom preći na oralne lekove ili ekvivalentne agense na osnovu kliničkog odgovora. Oralni antibiotici se mogu koristiti za prelazak sa intravenske terapije; jer omogućavaju završetak punog oblika terapije bez potrebe za intravaskularnim pristupom ili hospitalizacijom u bolnici. Izbor antibiotika treba da se fokusira na najverovatnije patogene, u rasponu od anaerobnih infekcija do patogena stečenih u zajednici, preko bolničkih ili zdravstvenih patogena, do rezistentnih gram-pozitivnih pneumonija.

Fibrinolitici

[uredi | uredi izvor]

Fibrinolitička sredstva su indikovana za obnavljanje cirkulacije kroz prethodno začepljene krvne sudove rastvaranjem intraluminalnog tromba ili embolusa koji nije rastvoren endogenim fibrinolitičkim sistemom. Kod pleuropulmonalnih infekcija, fibrinolitička aktivnost i rastvaranje fibrinskih niti povećava drenažu pleuralne tečnosti, što zauzvrat može olakšati rešavanje infekcije. Važno je napomenuti da streptokinaza i urokinaza više nisu dostupne u Sjedinjenim Državama.

Alteplaza je tkivni aktivator plazminogena koji deluje na fibrinolitički sistem da bi se plazminogen pretvorio u plazmin. Plazmin razgrađuje fibrin, fibrinogen i prokoagulantne faktore 5 i 8. Njegovo poluvreme eliminacije u serumu je 4-6 minuta, ali se produžava kada se veže za fibrin u ugrušku. Koristi se u lečenju akutnog infarkta miokarda, akutnog ishemijskog moždanog udara i plućne embolije. Heparin i aspirin se ne daju 24 sata nakon aktivatora tkivnog plazminogena. Mora se dati u roku od 3 sata od početka moždanog udara. Isključite krvarenje pomoću CT skeniranja. Ako imate hipertenziju, snizite krvni pritisak labetalolom, 10 mg intravenozno. Bezbednost i efikasnost istovremene primene sa aspirinom i heparinom tokom prva 24 sata nakon pojave simptoma nisu ispitivane. Važno je napomenuti da streptokinaza i urokinaza više nisu dostupne u Sjedinjenim Državama.

Mukolitici

[uredi | uredi izvor]

Velike količine DNK dobijene iz neutrofila oslobođene iz mrtvih neutrofila povećavaju viskozitet sputuma. Mukolitici, kao što je dornaza alfa, jeste enzim koji hidrolizuje DNK, i koristi se za poboljšanje klirensa disajnih puteva. Dornaza alfa je rekombinantna ljudska DNAza (rhDNaza) koja cepa i depolimerizuje ekstraćelijsku DNK i odvaja DNK od proteina. Ovo omogućava endogenim proteolitičkim enzimima da razgrađuju proteine, smanjujući tako viskoelastičnost i površinski napon gnojnog sputuma.[20]

Torakocenteza

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Torakocenteza

Izlivi sa slojevima pleuralne tečnosti manjim od 10 mm na rendgenskim snimcima grudnog koša sa dekubitusom se skoro uvek rešavaju odgovarajućim sistemskim antibioticima. Pacijenti sa pleuralnim izlivima koji imaju slojeve pleuralne tečnosti veće od 10 mm na rendgenskim snimcima lateralnog dekubitusa treba da imaju dijagnostičku torakocentezu osim ako ne postoji kontraindikacija za proceduru.[19]

Ako dijagnostička torakocenteza daje gust gnoj, pacijent ima empijem neophodna je definitivna pleuralna drenaža. Ako pleuralna tečnost nije gust gnoj, onda rezultati bojenja ili kulture pleuralne tečnosti po Gramu, pH pleuralne tečnosti i nivoi glukoze, kao i prisustvo ili odsustvo lokulacija pleuralne tečnosti treba da vode tok akcije prema preporučenim smernicama.[19]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Redden, Mark D; Chin, Tze Yang; van Driel, Mieke L (2017-03-17). Cochrane Acute Respiratory Infections Group, ur. „Surgical versus non-surgical management for pleural empyema”. Cochrane Database of Systematic Reviews (na jeziku: engleski). 2017 (3). doi:10.1002/14651858.CD010651.pub2. 
  2. ^ a b Ferguson, A.D.; Prescott, R.J.; Selkon, J.B.; Watson, D.; Swinburn, C.R. (1996-04-01). „The clinical course and management of thoracic empyema”. QJM. 89 (4): 285—290. ISSN 1460-2725. doi:10.1093/qjmed/89.4.285. 
  3. ^ Niederman, Michael S.; Mandell, Lionel A.; Anzueto, Antonio; Bass, John B.; Broughton, William A.; Campbell, G. Douglas; Dean, Nathan; File, Thomas; Fine, Michael J. (2001-06-01). „Guidelines for the Management of Adults with Community-acquired Pneumonia”. American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. 163 (7): 1730—1754. ISSN 1073-449X. doi:10.1164/ajrccm.163.7.at1010. 
  4. ^ Hasley, Peggy B. (1996-10-28). „Do Pulmonary Radiographic Findings at Presentation Predict Mortality in Patients With Community-Acquired Pneumonia?”. Archives of Internal Medicine. 156 (19): 2206. ISSN 0003-9926. doi:10.1001/archinte.1996.00440180068008. 
  5. ^ Niessen, Timothy (2016). „Pleural Effusions (Parapneumonic Process and Empyema)”. Oxford Medicine Online. doi:10.1093/med/9780199976805.003.0024. 
  6. ^ Fine, Norman L.; Smith, Lawrence R.; Sheedy, Patrick F. (1970-10-08). „Frequency of Pleural Effusions in Mycoplasma and Viral Pneumonias”. New England Journal of Medicine. 283 (15): 790—793. ISSN 0028-4793. doi:10.1056/nejm197010082831505. 
  7. ^ Taryle, David A.; Potts, Daniel E.; Sahn, Steven A. (1978). „The Incidence and Clinical Correlates of Parapneumonic Effusions in Pneumococcal Pneumonia”. Chest. 74 (2): 170—173. ISSN 0012-3692. doi:10.1378/chest.74.2.170. 
  8. ^ JERNG, JIH-SHUIN; HSUEH, PO-REN; TENG, LEE-JENE; LEE, LI-NA; YANG, PAN-CHYR; LUH, KWEN-TAY (1997-11-01). „Empyema Thoracis and Lung Abscess Caused by Viridans Streptococci”. American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. 156 (5): 1508—1514. ISSN 1073-449X. doi:10.1164/ajrccm.156.5.97-03006. 
  9. ^ Sahn, S. A. (2007-12-01). „Diagnosis and Management of Parapneumonic Effusions and Empyema”. Clinical Infectious Diseases. 45 (11): 1480—1486. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/522996. 
  10. ^ Limsukon,, Atikun (2022-06-29). „Parapneumonic Pleural Effusions and Empyema Thoracis: Background, Pathophysiology, Etiology”. emedicine.medscape.com. 
  11. ^ Ferguson AD, Prescott RJ, Selkon JB, Watson D, Swinburn CR. The clinical course and management of thoracic empyema, QJM, 1996, vol. 89 (pg. 285-9
  12. ^ a b Heffner, John E. (1995-04-01). „Management of Parapneumonic Effusions”. Archives of Surgery. 130 (4): 433. ISSN 0004-0010. doi:10.1001/archsurg.1995.01430040095021. 
  13. ^ Feller-Kopman, David; Light, Richard (2018-02-22). Ingelfinger, Julie R., ur. „Pleural Disease”. New England Journal of Medicine (na jeziku: engleski). 378 (8): 740—751. ISSN 0028-4793. doi:10.1056/NEJMra1403503. 
  14. ^ Fernández-Cotarelo, María José; López-Medrano, Francisco; San Juan, Rafael; Díaz-Pedroche, Carmen; Lizasoain, Manuel; Chaves, Fernando; Aguado, José María (2007). „Protean manifestations of pleural empyema caused by Streptococcus pneumoniae in adults”. European Journal of Internal Medicine (na jeziku: engleski). 18 (2): 141—145. doi:10.1016/j.ejim.2006.09.017. 
  15. ^ a b „Empyema: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. medlineplus.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-10-12. 
  16. ^ Mayo, Paul H.; Doelken, Peter (2006). „Pleural Ultrasonography”. Clinics in Chest Medicine. 27 (2): 215—227. ISSN 0272-5231. doi:10.1016/j.ccm.2006.01.003. 
  17. ^ Heffner, John E. (1995-04-01). „Management of Parapneumonic Effusions”. Archives of Surgery. 130 (4): 433. ISSN 0004-0010. doi:10.1001/archsurg.1995.01430040095021. 
  18. ^ a b v g „UOTW #28 - Ultrasound of the Week”. Ultrasound of the Week. 3. 12. 2014. Pristupljeno 27. 5. 2017. 
  19. ^ a b v Colice, Gene L.; Curtis, Anne; Deslauriers, Jean; Heffner, John; Light, Richard; Littenberg, Benjamin; Sahn, Steven; Weinstein, Robert A.; Yusen, Roger D. (2000). „Medical and Surgical Treatment of Parapneumonic Effusions”. Chest. 118 (4): 1158—1171. ISSN 0012-3692. doi:10.1378/chest.118.4.1158. 
  20. ^ „Parapneumonic Pleural Effusions and Empyema Thoracis Treatment & Management: Medical Care, Surgical Care, Consultations”. 2022-06-29. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емпијем_плеуралне_шупљине&oldid=27442775”