Epirski ustanak (1854)

Epirski ustanak (1854) podiglo je grčko stanovništvo u oblastima koje nisu oslobođene osmanske vlasti nakon Grčkog rata za nezavisnost. Ustanak je bio podstaknut izbijanjem Krimskog rata između Rusije i Turske. Završen je neuspešno.

Tok ustanka

Ustanak u Epiru 1854. godine podstaknut je Krimskim ratom koji je doveo do vrenja među balkanskim narodima. Vlaška i Moldavija držale su se mirno, jer su tokom rata okupirane. Ipak, ruske komande u Vlaškoj pomagale su do 1854. godine organizovanje bugarskih i drugih odreda i njihov prelazak na osmansku teritoriju radi podizanja ustanka. U Bukureštu je obrazovano i bugarsko Sredotočno praviteljstvo/Centralna vlada sa ciljem da organizuje borbu u zemlji. Georgi Rakovski je u Carigradu formirao tajno revolucionarno društvo sa ograncima u nekoliko gradova Bugarske. Otkriven je, te je pobegao u Staru planinu, a krajem 1855. se sklonio u Vlašku. Pokušaj Nikole Filipova da izazove ustanak u okolini Trnova takođe je propao. Srbi su se tokom ustanka takođe držali mirno, što je rezultat rada ustavobraniteljske vlade i kneza Aleksandra Karađorđevića.

Grci su u Krimskom ratu videli šansu za ostvarenje svog nacionalnog plana poznatog kao "Velika ideja". U Atini se prikupljaju dobrovoljci koji odlaze u Epir, u Tesaliju i u Makedoniju. Tamo turskih trupa skoro da nije ni bilo, jer su se sve povukle na sever za borbu protiv Rusa. Zimi 1853/4. se oko 7000 dobrovoljaca prebacilo u Epir pod komandom generala Mamurisa i Grivasa. Dobrovoljci dolaze i sa Zantea i Kefalonije. Januara 1854. izbija ustanak u oblasti Arte (u Epiru), a širi se i na Tesaliju, gde je delovao Hadži-Patros. U Makedoniji deuje Karatasos, a na Pindu Filateros. Februara meseca formirana je jedinstvena ustanička komanda pod generalom Cavelisom. Osmansko carstvo uputilo je Grčkoj ultimatum da povuče svoje odrede preko granice. Diplomatski odnosi dve države su prekinuti, a grčko stanovništvo u Carstvu proganjano. U bitkama kod Pete i Domokoa, dobrovoljački odredi su potučeni. Francuzi i Britanci pružili su podršku Turcima. Francuzi su potopili brod sa municijom poslat u Solun. Francusko-britanske jedinice okupiraju Pirej pod izgovorom da je novac određen za otplatu Zajma nezavisnosti potrošen za ratne pripreme i to je trajalo sve do 1857. godine. Grčka je morala da se preda i povuče odrede, nakon čega je ustanak ugušen.

Literatura

Ričard Klog, Istorija Grčke novog doba, Klio, Beograd (2000)
Stevan Pavlović, Istorija Balkana (1804—1945), Klio, Beograd (2004)
Jozef fon Hamer, Historija Turskog (Osmanskog) carstva 3, Zagreb (1979)