Episkop timočki Melentije
| Melentije Vujić | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 27. jul 1857. |
| Mesto rođenja | Osečenica, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 7. novembar 1921. (64 god.) |
| Mesto smrti | manastir Hilandar, Grčka |
Melentije Hilandarac (svetovno Ljubomir Vujić; Osečenica, 27. jul 1857 — Sveta gora, 7. novembar 1921) bio je episkop timočki, hilandarski podvižnik i srpski bogoslovski pisac.
Životopis
[uredi | uredi izvor]
Ljubomir Vujić, potonji episkop timočki i podvižnik hilandarski Melentije, rođen je u selu Osečenici kod Valjeva 1857. godine, od oca Živojina i majke Ane. Osnovnu školu završava u Krčmaru, a gimnaziju u Beogradu. Odmah posle gimnazije se zamonašio (25. juna 1877) u manastiru Vraćevšnici i dobio monaško ime Melentije. Kao monah završava Beogradsku bogosloviju 1883. godine. Na poziv mitropolita Mihaila, izgnanog tada u Rusiju, odlazi kao pitomac u Kijevsku duhovnu akademiju, koju završava 1887. Po povratku postavljen je za rektora u Prizrenskoj bogosloviji. Na predlog mitropolita Mihaila, Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji izabrao ga je za timočkog episkopa i posvetio 10. oktobra 1891. godine.
Kao timočki vladika preosvećeni Melentije radio je više od 20 godina. Uprkos slabom zdravlju, neumorno se trudio na podizanju duhovne svesti u narodu, naročito protiv praznoverica. Osobito se trudio da poboljša duhovno, prosvetno i materijalno stanje svoga sveštenstva. Nastojao je da sveštenstvo materijalno obezbedi ukidanjem nezgodnog načina naplate svešteničke zarade, ali u tome nije uspeo. Posle 22 godina rada zatražio je umirovljenje (penzionisanje), što mu je odobreno 15. juna 1913.[1] Godine 1913, odmah po razrešenju, odlazi na Svetu goru. Odlazeći sa eparhije, dao je sledeću izjavu: „Odlazim sa uprave eparhije stoga što nisam bio u stanju da ispunim svoju datu reč parohijskom sveštenstvu za preuređenje njegovog materijalnog stanja. A odlazeći u Svetu goru da tamo poslužim manastiru Sv. Hilandaru, dajem svoju srpsku vladičansku reč da se neću vratiti na vladičanski položaj sve dotle dok ne čujem da je svešteničko stanje obezbeđeno na pouzdanoj materijalnoj podlozi“.[2]
Preosvećeni Melentije nije se više vratio na eparhiju, ostao je u Svetoj gori. Sveti vladika Nikolaj Velimirović opisuje njegov život na Svetoj gori kao trostruki podvig: „na poslu oko ispravljanja samoga sebe, na poslu oko ispravljanja bratstva Hilandarskog, i na poslu pisanja poučnih spisa za Srpski narod“.[2] Među sveštenstvom i narodom je zapamćen kao blag i pravičan čovek.
Posle kraće bolesti umro je 7. novembra 1921. godine. Pokopan je na hilandarskom manastirskom groblju.
Bogoslovski rad
[uredi | uredi izvor]Vladika Melentije je i pre Hilandara, napisao i objavio više pastirskih, duhovnih, bogoslovskih i istorijskih radova, kao što su: „Pastirske i praznične Poslanice i Besede"; „O Časnom Krstu i krsnom znaku"; „O Sv. Tajnama po učenju Pravoslavne crkve sa kratkim razmatranjem pogrešnih mišljenja"; „Istorijska zasluga Srpskog sveštenstva oba reda u službi Sv. Pravoslavlja i naroda svoga“, i dr. U Hilandaru je ostavio iza sebe priličan broj dela u rukopisima.
Njegovo najpoznatije delo je knjiga „Duhovno zlato kojim se nebo kupuje“, koja je do danas objavljena u četiri izdanja (1924, 1926, 1967, 1981). Knjiga je u stvari zbirka mudrih izreka za duhovni život, ponajviše od svetih otaca. Izdanje iz 1981. godine objavljeno je pod imenom „Duhovna gradina ", u redakciji i sa pogovorom episkopa Atanasija Jevtića.
Reference
[uredi | uredi izvor]Literatura
[uredi | uredi izvor]- Episkop Melentije Hilandarac, „Duhovna gradina“, Beograd 1981.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- episkop Melentije: Duhovno zlato kojim se nebo kupuje
- Predavanje hilandarskog igumana Metodija o Episkopu Melentiju timočkom (6. oktobar 2021)
