Era gospodarâ rata

Glavne koalicije kineskih gospodara rata od 1925. godine.

Era gospodarâ rata je bio period u istoriji Republike Kine kada je kontrola nad zemljom bila podeljena između bivših vojnih klika Beijanške armije i drugih regionalnih frakcija od 1916. do 1928. godine.

U istoriografiji, era gospodarâ rata počela je 1916. godine nakon smrti Juan Šikaja, de fakto diktatora Kine nakon što je Sinhajska revolucija zbacila dinastiju Ćing i uspostavila Republiku Kinu 1912. godijne. Juanova smrt je stvorila vakuum moći koji se proširio Sečuanom, Šansijem, Ćingajem, Ningsijaom, Guangdongom, Guangsijem, Gansuom, Junanom i Sinđijangom. Nacionalistička vlada Kuomintanga predsednika Sun Jat-sena sa sedištem u Guangdžouu počela je da osporava Juanovu Beijanšku vladu sa sedištem u Pekingu koja je bila legitimna vlada Kine. Eru gospodarâ rata karakterisao je stalni građanski rat između različitih frakcija, od kojih je najveći bio Rat Centralnih ravnica (1929–1930) koji je uključivao više od milion vojnika.

Nakon smrti Juan Šikaja, nasledili su ga Li Juanhong na mestu predsednika, Duan Ćirui na mestu premijera i Feng Guožang kao potpredsednik, ali nisu mogli da se dogovore oko podele ovlašćenja između svojih kancelarija, a Feng je takođe bio rival Duanu u kontroli nad Juanovom Beijanškom armijom. Ovo je dovelo do toga da se Beijanška vlada podelila između dve frakcije, Duanove Anhuej klike i Fengove Džili klike. U leto 1917. Li je pokušao da ukloni Duana sa premijerske funkcije, a drugi general, Džang Sun, stigao je u Peking da posreduje u njihovom sporu. Umesto toga, primorao je Lija da podnese ostavku i nakratko pokušao da obnovi dinastiju Ćing, pre nego što su Duanove trupe stigle u prestonicu da okončaju restauraciju. Nakon toga, Feng je postao vršilac dužnosti predsednika zbog Lijeve ostavke, ali stvarnu vlast je imao Duan, koji je naterao Fenga da ode sa vlasti krajem 1918. Feng je ubrzo umro, ali sredinom 1920. novi šef klike Džili, Cao Kun , predvodio je svoje snage da poraze Duana u Džili-Anhuej ratu, u savezu sa Džang Zuolinom iz Fengcijan klike. Tada je izbila borba za vlast između Caoa i Džanga, koja se završila tako što je Cao pobedio Džanga u Prvom Džili-Fengcijan ratu, 1922. godine. On je ostao pod kontrolom do 1924, kada ga je tokom Drugog Džili-Fengcijan rata izdao njegov podređeni Feng Jusijang, koji se pridružio Džangu i izvršio državni udar protiv Caoa. Njih dvojica su delili vlast godinu dana, a takođe su vratili Duana Ćiruija da bude predsednik, pre nego što je Džang odlučio da ih obojicu ukloni, uz pomoć Caoovog bivšeg podređenog, Vu Pejfua. Džang Zuolin je potom vodio vladu Beijanga do 1928. godine.

Ratni gospodari južnih provincija Kine sarađivali su protiv Juanove diktature, a potom i pokušaja Duan Ćiruija da proširi kontrolu Bejanga na jug, ali su takođe bili podeljeni između klika Junan, Guangsi, Guidžou i Sečuan. Sun Jat-sen je stvorio alternativnu vladu u Guangdžou (Kanton) kako bi se suprotstavio vojskovođama Bejanga, ali je ona imala lokalnu podršku samo u Guangdongu, a ne i drugih lidera na jugu. Guangsi klika Lu Čongtinga se takmičila sa Sunom za kontrolu nad vladom Guangdžoua, i njihov spor je doveo do toga da su je Sun i njegove pristalice Kuomintanga napustili 1918. godine. Južna vlada je održala mirovnu konferenciju sa predstavnicima Bejanga, ali dogovor nije mogao biti postignut. 1920. vojskovođa Čen Điongming napao je Guangdong i okončao Luovu kontrolu u ratu Guangdong-Guangsi, nakon čega se Sun vratio. Ali nisu se složili oko strategije, s tim što Čen nije želeo da izvrši invaziju na sever, a njihovo neslaganje je dovelo do toga da se Čen okrenuo protiv Suna. Ratni gospodari Junana su intervenisali da podrže Sun Jat-sena, pobedivši njegovog rivala, ali su učinili da Sun postane zavisan od njihove podrške. Da bi rešio ovaj problem, prihvatio je sovjetsku pomoć u izgradnji sopstvene partijske i vojne infrastrukture, stvarajući vojnu akademiju Vampoa i Nacionalnu revolucionarnu armiju. Nakon što je Sun umro 1925. godine, šef akademije Vampoa, Čang Kaj Šek, postao je vojni vođa Kuomintanga.

Era gospodarâ rata je formalno završena 1928. kada je Kuomintang pod Čang Kaj Šekom zvanično ujedinio Kinu kroz Severnu ekspediciju, označivši početak Nankinške dekade. Međutim, nekoliko gospodara rata nastavilo je da održava svoj uticaj tokom 1930-ih i 1940-ih, što je bilo problematično za nacionalističku vladu tokom Drugog kinesko-japanskog rata i Kineskog građanskog rata.

Literatura

• Billingsley, Phil (1988). Bandits in Republican China. Stanford, California: Stanford University Press. 
• Chan, Anthony B. (1. 10. 2010). Arming the Chinese: The Western Armaments Trade in Warlord China, 1920–28, Second Edition. UBC Press. str. 69—. ISBN 978-0-7748-1992-3. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Chesneaux, Jean (1972). „Secret Societies in China's Historical Evolution”. Ur.: Jean Chesneaux. Popular Movements and Secret Societies in China 1840-1950. Stanford, California: Stanford University Press. str. 1—21. 
• McCord, Edward A. (1993), The Power of the Gun: The Emergence of Modern Chinese Warlordism, Berkeley, CA: University of California Press 
• Fenby, Jonathan (2004). Generalissimo: Chiang Kai-shek and the China He Lost. London. ISBN 9780743231442. 
• Jowett, Philip. Chinese Warlord Armies 1911–30 (Men-at-Arms Series 2010)
• Lary, Diana. “Warlord Studies.” Modern China 6#4 (1980), pp. 439–470. online
• Lary, Diana (1985). Warlord Soldiers: Chinese Common Soldiers 1911–1937. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13629-7. 
• McAleavy, Henry. "China Under The Warlords, Part I." History Today (Apr 1962) 12#4 pp 227–233; and "Part II" (May 1962), 12#5 pp 303–311.
• Michael, Franz H. “Military Organization and Power Structure of China during the Taiping Rebellion.” Pacific Historical Review 18#4 (1949), pp. 469–483. online
• Novikov, Boris (1972). „The Anti-Manchu Propaganda of the Triads, ca. 1800–1860”. Ur.: Jean Chesneaux. Popular Movements and Secret Societies in China 1840–1950. Stanford, California: Stanford University Press. str. 49—63. 
• Sheridan, James E. (1975). China in Disintegration: The Republican Era in Chinese History, 1912–1949. New York: Free Press. ISBN 978-0029286104. 
• Waldron, Arthur (1991). „The Warlord: Twentieth Chinese Understandings of Violence, Militarism, and Imperialism”. American Historical Review. 96 (4): 1073—1100. JSTOR 2164996. doi:10.2307/2164996. 
• —— (1995). From War to Nationalism: China's Turning Point, 1924–1925. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52332-5. 
• Jowett, Philip S. (1997). Chinese Civil War Armies 1911–49. Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-665-1. 
• Jowett, Philip S. (2014). The Armies of Warlord China 1911–1928. Atglen, Pennsylvania: Schiffer Publishing. ISBN 978-0764343452. 
• Jowett, Philip S. (2017). The Bitter Peace. Conflict in China 1928–37. Stroud: Amberley Publishing. ISBN 978-1445651927. 
• Perry, Elizabeth J. (1980). Rebels and Revolutionaries in North China, 1845-1945. Stanford, California: Stanford University Press.