Pređi na sadržaj

Ernesto Laklau

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ernesto Laklau
Laklau 2012. godine
Datum rođenja(1935-10-06)6. oktobar 1935.
Mesto rođenjaBuenos Ajres, Argentina
Datum smrti13. april 2014.(2014-04-13) (78 god.)
Mesto smrtiSevilja, Španija
SupružnikChantal Mouffe

Ernesto Laklau (šp. Ernesto Laclau; Buenos Ajres, 6. oktobar 1935 — Sevilja, 13. april 2014) bio je argentinski politički filozof. Često se govorilo o njemu kao postmarksisti. Poznat je po saradnji sa svojom dugogodišnjom partnerkom Šantal Mufe.

Studirao je istoriju u Buenos Ajresu, gde je i diplomirao na Univerzitetu u Buenos Ajresu (University of Buenos Aires)1964. godine, i doktorirao na Univerzitetu u Eseksu (University of Essex) 1977. godine.

Od 1986. godine predavao je na Fakultetu Političkih Nauka na Univerzitetu u Eseksu, gde je osnovao i vodio program na postdiplomskim studijama iz idelogije i analize diskursa, kao i Centar za teorijske studije u humanističkim i društvenim naukama. Pod njegovim vođstvom, programi ideologije i analize diskursa su obezbedile okvir za istraživanje posebnog tipa diskursa analize koja se oslanjala na postrukturalnu teoriju (posebno rad Sosira, Derida i Vitgenštajna) i psihoanalizu (prvenstveno rad Lakana), kako bi obezedila naprednijuu analizu konkretnih političkih fenomena, kao što su identitet, govor i hegemonija. Ova teorijska i analitička orijentacija poznata je i danas kao „Škola analize diskursa“ (School of discourse analysis).[1]

Tokom svoje karaijere Laklau je predavao na univerzitetima širom Severne i Južne Amerike, Evrope, Australije i Afirke. Univerzitet Sani Bafalo i Severozapadni univerzitet su bili poslednji na kojima je predavao.

Preminuo je u Sevilji 2014. godine, od srčanog udara.[2]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Laklau je studirao istoriju na Univerzitetu u Buenos Ajresu (University of Buenos Aires)[3]) do 1969. godine, kada je britanski istoričr Erik Hobsbom (Eric Hobsbawm) podržao njegov dolazak na Oksford.[4] Bio je blizak sa Horhe Abelardo Ramosom (Jorge Abelardo Ramos), osnivačem organizacije PSIN.[4] U nekim intervjuima je trvrdio da je došao uz porodice Jirgojen (Yrigoyenista), i da je peronistički političar Artur Jaureče (Arturo Jauretche), snažan protivnik Justove diktature, tokom neslavne decenije 30ih godina 20. veka, bio je blizak prijatelj njegovog oca.[4]

U kasnijim godinama, bio je usko povezan sa argentinskom socijalističkom konfederacijom[5] i u Argentini je bio povezan sa peronizmom.[6]

Rad

[uredi | uredi izvor]

Laklauov najraniji rad je bio pod uticajem altiserovskog marksizma i bio je fokusiran na probleme unutar neo – marksističkih krugova 70ih godina 20. veka, kao što su uloga države, dinamika kapitalizma, značaj izgradnje narodnih pokreta i mogućnost revolucije. Laklauova najznačajnija knjia je „Hegemonija i Socijalna strategija“ (Hegemony and Socialist Strategy) iz 1985. godine, koja je nastala u koautorstvu sa Šantal Mufe. Ova knjiga se često klasifikijuje kao post-makrsistička[7] jer sadrži a) marksistički ekonomski determinizam; b) stanovište da je klasna borba najznačajniji sukob u društvu. 2001. godine u predgovoru drugog izdanja knjige, Laklau i Mufe priznali su da su i oni sami post – marksisti. Njihov rad, iako odstupa od tradicionalnog zapadnog marksizma, zadržava slične interese i ideje. Ključna novost u njihvom delu je je tvrđenje da levičarski pokreti treba da stvaraju saveze sa drguim grupama, ako žele da budu uspešne i ostvarene levičarkse „hegemonija“. U poslednjem poglavlju, projekat „radikala i pluralističke demokratije“ preporučena je; demokratija u kojoj subjekt prihvata važnost vrednosti jednakosti i slobode, ali se i bori za značaj ovih stvari.

U „Hegemoniji i Socijalnoj strategiji“ Laklau i Mufe predstavljaju jedistveno stanovište diskursa, oslanjajući se na rad Vitgenštajna. Tvrdili su da socijalni entiteti jedino postaju značajni kroz diskurzivnu artikulaciju. Kao takvo, značenje nečega nije nikada unapred dato, ali je umesto toga konstruisano kroz društvene vežbe. Laklau je koristio stanovište diskursa da preispita prirodu identiteta, tvrdeći da su svi politički identiteti diskurzivni – čak iako su iskusni kao „prirodne“ individue (čak i do tačke kad identitet nije prepoznat kao identitet). Npr. iako individua misli da je „rođeni muškarac“ ovo nije za Laklaua slučaj muškosti, jer je društvena konstrukcija kategorija koja nema urođeni smisao.

U poslednjim radovima Laklau se vratio njegovim najranijim temama – populizmu. U „Razlozima popopulizma“ (On Populist Reason), Laklau je učvrstio prirodu populizma u političkom diskursu, stvorio je osnovu za stvaranje popularnog hegemonijskog bloka kao što su „ljudi“ i značaj koji oni imaju u politici. Tvrdio je da osnova populizma leži u stvaranju „praznih označitelja“, reči i ideja koje izražavaju univerzalne ideje pravde, simboličke strukture iz političkog okruženja. Laklau je smatrao da je jedan od glavnih delova populizma čine upravo oni koji populizam gledaju kao pretnju demokratiji.[8]

Laklauov odnos sa Slavojem Žižekom

[uredi | uredi izvor]

Laklau je poznat po svom dugogodišnjem radu sa Slavojem Žižekom. Ovo prijateljstvo datira još od 1989. godine, kada je Laklau napisao predgovor u Žižekovoj prvoj knjizi na engleskom jeziku „Visoki predmet ideologije“ (The Sublime Object of Ideology)“. Žižek je direktno uticao da Laklau prihvati lakanovske ideje, i u svom eseju „Iznad Diskursa Analize“ (Beyond Discourse Analysis)[9], koje je objavljena u Laklaovoj knjizi „Novi prikaz revolucije našeg vremena“ (New Reflections on the Revolutions of Our Time) iz 1990. godine, obezbedila je psihoanalitičku kritiku Laklauvog rada. 2000. godine Laklau, Žižek i Džudit Batler (Judith Butler) objavili su dijalog Slučaja, Hegemonije i Univerzalnosti, u kojoj je svako od njih analizirao tuđi rad, koji se sastojao od pisanja eseja. Iako su Žižek i Laklau imali sličnosti i međusobno su se poštovali, pojavile su se značajne političke i teorijske razile između njih. Nakon nekoliko oštrih objava, ranih godina 21. veka, Laklau je 2005. godine u „Razlozima Populizma“ (Populist Reason) napisao da je Žižek imao zbunjujuć i delimičan pristup politici, opisivajući ga kao „nekoga ko čeka vanzemaljce“. Njihova svađa eskalirala je u stranicama „Kritičkog ispitivanja“ (Critical Inquiry) iz 2006. godine, gde su u esejima, na sveo oštriji način rapravljali o političkim dešavanjima, marksizmu, klasnoj borbi, Hegelu i populizmu.[10][11][11] U 2014. godini u intrevjuu sa Davidom Hauvartom, Laklau je izjavio da se njegov odnos sa Žižekom pogoršao, jer je Žižek usvojio veoma snažan ultra levičarski stav, koji je umotan u lenjinizam.

Knjige

[uredi | uredi izvor]
  • Politika i Ideologija u Marksističkoj teoriji (Politics and Ideology in Marxist Theory ), NLB, 1977
  • Hegemonija i Socijalna Strategija (Hegemony and Socialist Strategy), Sa Šantal Mufe, Verso, 1985
  • Novi Prikaz Rvolucije Našeg Vremena (New Reflections on the Revolution of our Time ), Verso, 1990
  • Emancipacija (Emancipation) Verso, 1996
  • Slučaj, Hegemonija, Univerzalnost (Contingency, Hegemony, Universality), Sa Džudit Batler i Slavojem Žižekom, Verso, 2000
  • Razlozi Populizma (On Populist Reason), Verso, 2005

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Pogledaj Jul Taunšend (Jules Townshend), 'Teorija Diskurska i političke analize (Discourse theory and political analysis): nova paradigma iz Eseks Škole?’, Britanski Dnevnik Politike i Međunarodnih osnosa (British Journal of Politics and International Relations), 5. izd. 1. br. (februar 2003). str. 129—142.
  2. ^ Blackburn, Robin. „Ernesto Laclau, 1935-2014”. VersoBooks.com. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  3. ^ Cuáles eran las principales ideas de la obra de Ernesto Laclau Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. septembar 2018) - La Nacion, 13 April 2014
  4. ^ a b v Las manos en la masa - Ernesto Laclau contra Negri, Hardt y Zizek, Pagina/12, June 5, 2005 (jezik: španski)
  5. ^ Una apuesta por la transformación - La Vanguardia
  6. ^ Ernesto Laclau, el ideólogo de la Argentina dividida Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. april 2015) - Perfil, 14 April 2014
  7. ^ Laclau, Erneso (2001). Hegemonija i Socijalna strategija (Hegemony and Socialist Strategy). London: Verso. 
  8. ^ Laclau, Ernesto (2005). On Populist Reason. London: Verso. str. 232. 
  9. ^ Žižek, Slavoj (1990). Beyond Discourse Analysis. London: Verso. str. 249—260. 
  10. ^ Laclau, Ernesto (2006). „Why Constructing A People is the Main Task of Radical Politics”. Critical Inquiry. Pristupljeno 24. 8. 2015. 
  11. ^ a b Žižek, Slavoj (2006). „Schlagend, aber nicht Treffend!”. Critical Inquiry. Pristupljeno 24. 8. 2015. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Laclau, Erneso (2001). Hegemonija i Socijalna strategija (Hegemony and Socialist Strategy). London: Verso. 
  • Laclau, Ernesto (2005). On Populist Reason. London: Verso. str. 232. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Ernesto Laklau na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ернесто_Лаклау&oldid=28616296”