Eshil

Eshil
Datum rođenja	523. p. n. e.
Mesto rođenja	Eleusina, Eleusin, danas Grčka
Datum smrti	456. p. n. e.
Mesto smrti	Đela, Gela, danas Sicilija

Eshil (grč. Αισχυλος; rođen 523. p. n. e. u Eleusini blizu Atine, umire u Geli, Sicilija, 456. p. n. e.) pored Sofokla i Euripida, jedan je od najznačajnijih pesnika antičke tragedije. On se često opisuje kao otac tragedije. Akademici smatraju da taj žanr počinje sa njegovim radom, i razumevanje ranijih tragedija je u znatnoj meri bazirano na zaključcima izvedenim iz njegovih preživelih pozorišnih komada. Prema Aristotelu, on je uvećao broj uloga u pozorištu i omogućio konflikt među njima; likovi su ranije imali interakcije jedino sa horom.

Preživelo je samo sedam od Eshilovih procenjenih 70 do 90 drama. Postoji dugotrajna debata u vezi sa autorstvom jedne od njih, Okovani Prometej, i deo naučnog sveta tvrdi da bi to moglo biti delo njegovog sina Euforiona. Fragmenti iz drugih drama su preživeli kao citati, a još uvek bivaju otkriveni na egipatskim papirusima. Ovi fragmenti često daju dalji uvid u Eshilovo delo. Verovatno je bio prvi dramaturg koji je predstavio drame kao trilogiju. Njegova Orestija je jedini sačuvani antički primer. Najmanje jedna od njegovih drama bila je pod uticajem druge invazije Persijanaca na Grčku (480–479. p. n. e.). Ovo delo, Persijanci, jedna je od retkih klasičnih grčkih tragedija koja se bavi savremenim događajima, i jedino sačuvano. Značaj rata sa Persijom bio je toliko veliki za Eshila i Grke da njegov epitaf komemoriše njegovo učešće u grčkoj pobedi na Maratonu, a ne pominje njegov uspeh kao dramskog pisca.

Biografija

Književnost

antička književnost

helenska književnost

antička tragedija

Eshil je pripadao je bogatom gornjem staležu, što mu je obezbedilo dobro obrazovanje i ekonomsku sigurnost. Stvara u vreme kada demokratski poredak u Atini odnosi pobedu nad tiranidom. Pripadao je intelekualnoj eliti svog vremena. U svojim Hiketidama veliča demokratski poredak i slobodu, a kao posledicu novog demokratskog uređenja doživljava pobede nad Persijancima na Maratonu.

Ispunjavao je svoje građanske obaveze i kao vojnik, borio se u odlučujućim bitkama protiv Persijanaca kod Maratona, Salamine i Plateje. Sama tragedija Persijanci (472. p. n. e.) je proistekla iz tog iskustva. U njoj je dramatizovao jedan istinit događaj i osvojio nagradu za najbolju antičku tragediju iste godine.

Putovanjima je nastojao da proširi svoje znanje i iskustvo. U dva navrata posećuje Sirakusu gde je gost tiranina Hijerona, koji je na svoj dvor pozivao najslavnije umetnike i mislioce svog vremena. Hijeron je osnovao grad Etnu 476. p. n. e. i za njenog glavara postavio sina Dinomena. Za tu priliku Eshil je napisao i prikazao tragediju Etnjanke. Prilikom druge posete Sirakusi prikazuje po drugi put tragediju Persijanci. Godine 458. p. n. e. prikazana je njegova Orestija u Atini. Putuje na Siciliju gde umire u Geli 456. p. n. e. U svom epitafu ne spominje ni jednom rečju svoju pesničku slavu i umeće, već veliča borbeni zamah svoje ruke i ponos što se borio protiv persijske osvajačke najezde.

Dela

Napisao je devedeset drama. Sedamdeset i devet je poznato po naslovu. Sačuvano je samo sedam tragedija. Tragedije

• Agamemnon,
• Hoefore (Pokajnice) i
• Eumenide

čine organsku celinu, trilogiju koja je nazvana Orestija (458). Pored toga sačuvane su i sledeće tragedije:

• Hiketide, (Pribeglice)
• Persijanci (472)
• Sedmorica protiv Tebe, (467)
• Okovani Prometej

Na tragičarskim nadmetanjima Eshil je trinaest puta pobeđivao.

Poetičke odlike

Aeschyli Tragoediae septem, 1552

Eshil je građu za svoje tragedije preuzimao iz mitova, odnosno iz priča o herojima i bogovima zabeleženih u Homerovim epopejama, u Hesiodovu Katalogu žena i horskoj lirici.

U tragedijama Eshil pokreće pitanja odnosa čoveka i boga, države i pojedinca, sudbine i slobode, odnosa čovekovog života i njegovog smisla. Kod Eshila nad ljudskim delanjem stalno je prisutna viša, božanska volja i mudrost. Međutim, u slikanju sveta bogova udaljio se od homerskog antropomorfizma. On mitove podvrgava etičkoj kritici nastojeći da prikaže bogove, naročito Zevsa, kao moralno savršenstvo, ističući njihovu mudrost i pravednost. Delovanje bogova nije izraz njihove samovolje, već pravednosti kojom oni uspostavljaju narušenu ravnotežu u poretku stvari.

Eshil se u svojim sačuvanim tragedijama bavi prikazivanjem čovekove krivice i njenog otkajanja. Krivica se zasniva na čovekovoj teomahiji, odnosno pobuni protiv opštih, iskonskih načela ili posebnih božanskih zakona. Kada se čovek drzne da sruši poredak uspostavljen božanskom pravdom, izaziva gnev bogova, čuvara mere i poretka. Glavna tema njegovih sačuvanih tragedija je prikazivanje takve krivice i njeno nužno otkajanje, ispaštanje.

U Okovanom Prometeju prikazana je teomahija titana Prometeja. On se usprotivio Zevsu koji je nameravao da uništi nesavršeni ljudski rod, hoteći da stvori savršenije ljude. Zbog prkosne pobune protiv vrhovnog boga i čovekoljublja, trpi strašne muke u okovima. Eshilov Prometej je simbolizovao ljudsku neobuzdanu težnju za napretkom za koju ne postoje prepreke i koja se ne plaši nikakvih stradanja. Tragedije Oslobođeni Prometej i Prometej vatronoša sa Okovanim Prometejem činili su trilogiju.

Kod Eshila se teomahijska krivica predaka prenosi i na potomstvo (u Sedmorici protiv Tebe i trilogiji Orestija). Međutim, krivica se ne prenosi na nova pokolenja kao besmisleni slučaj, već se gresima predaka pridružuju gresi potomaka kao uzrok njihovog stradanja i ispaštanja. Po Eshilu, čovekovu sudbinu određuje njegov karakter. Nesrećna sudbina, božanska kazna, izazvana je tek teomahijskim delovanjem čoveka. Čovek svojim delovanjem izaziva svoju nesrećnu sudbinu i stradanje.

Pored toga, u svojim delima slavi atinsku demokratiju, veliča novi poredak i u njemu vidi snagu koju država crpe. Tako da i mit kod Eshila doživljava preobražaj prema demokratskom idealu države.

Eshil je uveo drugog glumca, smanjio horske delove, a najviše pažnje posvećivao dijaloškim partijama. U Orestiji je uveo trećeg glumca, novina koju je prihvatio od Sofokla.

Literatura

• Schlegel, August Wilhelm von (decembar 2004). Lectures on Dramatic Art and Literature. str. 121. 
• Dr Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1988. ISBN 978-86-17-01560-0..
• Ljudi koji su menjali svet, 2007, Beograd.
• Bates, Alfred (1906). „The Drama: Its History, Literature, and Influence on Civilization, Vol. 1”. London: Historical Publishing Company. 
• Bierl, A (1997). Die Orestie des Aischylos auf der modernen Bühne: Theoretische Konzeptionen und ihre szenische Realizierung. Stuttgart: Metzler. 
• Cairns, D., V. Liapis, Dionysalexandros: Essays on Aeschylus and His Fellow Tragedians in Honour of Alexander F. Garvie (Swansea: The Classical Press of Wales, 2006)
• Critchley, Simon (2009). The Book of Dead Philosophers. London: Granta Publications. ISBN 978-1-84708079-0. 
• Cropp, Martin (2006). „Lost Tragedies: A Survey”. Ur.: Gregory, Justine. A Companion to Greek Tragedy. Blackwell Publishing. 
• Deforge, B (2010). Une vie avec Eschyle. Vérité des mythes. Paris, Les Belles Lettres. 
• Freeman, Charles (1999). The Greek Achievement: The Foundation of the Western World. New York City: Viking Press. ISBN 978-0-670-88515-2. 
• Goldhill, Simon (1992). Aeschylus, The Oresteia. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40293-4. 
• Griffith, Mark (1983). Aeschylus' Prometheus Bound. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27011-3. 
• Herington, C.J. (1986). Aeschylus. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-03562-9. 
• Herington, C.J. (1967). „Aeschylus in Sicily”. The Journal of Hellenic Studies. 87: 74—85. JSTOR 627808. S2CID 162400889. doi:10.2307/627808. 
• Kopff, E. Christian (1997). Ancient Greek Authors. Gale. ISBN 978-0-8103-9939-6. 
• Lattimore, Richmond (1953). Aeschylus I: Oresteia. University of Chicago Press. ISBN 9780226307787. 
• Lefkowitz, Mary (1981). The Lives of the Greek Poets. University of North Carolina Press. 
• Lesky, Albin (1979). Greek Tragedy. London: Benn. 
• Lesky, Albin (1966). A History of Greek Literature. New York: Crowell. 
• Levi, Peter (1986). „Greek Drama”. The Oxford History of the Classical World. Oxford University Press. 
• Martin, Thomas (2000). „Ancient Greece: From Prehistoric to Hellenistic Times”. Yale University Press. 
• Murray, Gilbert (1978). Aeschylus: The Creator of Tragedy. Oxford: Clarendon Press. 
• Podlecki, Anthony J. (1966). The Political Background of Aeschylean Tragedy. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Pomeroy, Sarah B. (1999). Ancient Greece: A Political, Social, and Cultural History. New York City: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509743-6. 
• Rosenmeyer, Thomas G. (1982). The Art of Aeschylus. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-04440-1. 
• Saïd, Suzanne (2006). „Aeschylean Tragedy”. A Companion to Greek Tragedy. Blackwell Publishing. 
• Smith, Helaine (2005). Masterpieces of Classic Greek Drama. Greenwood. ISBN 978-0-313-33268-5. 
• Smyth, Herbert Weir (1922). Aeschylus. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 
• Sommerstein, Alan H. (2010). Aeschylean Tragedy (2nd izd.). London: Duckworth. ISBN 978-0-7156-3824-8. 
• — . Greek Drama and Dramatists. London: Routledge Press. 2002. ISBN 978-0-415-26027-5. 
• Spatz, Lois (1982). Aeschylus. Boston: Twayne Publishers Press. ISBN 978-0-8057-6522-9. 
• Summers, David (2007). Vision, Reflection, and Desire in Western Painting. University of North Carolina Press. 
• Thomson, George (1973) Aeschylus and Athens: A Study in the Social Origin of Drama. London: Lawrence and Wishart (4th edition)
• Turner, Chad (2001). „Perverted Supplication and Other Inversions in Aeschylus' Danaid Trilogy”. Classical Journal. 97 (1): 27—50. JSTOR 3298432. 
• Vellacott, Philip (1961). Prometheus Bound and Other Plays: Prometheus Bound, Seven Against Thebes, and The Persians. New York: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044112-3. 
• Winnington-Ingram, R. P. (1985). „Aeschylus”. The Cambridge History of Classical Literature: Greek Literature. Cambridge University Press. 
• Zeitlin, Froma (1982). Under the sign of the shield: semiotics and Aeschylus' Seven against Thebes. . Lanham, Md.: Lexington Books, 2nd ed. 2009 (Greek studies: interdisciplinary approaches)
• Zetlin, Froma (1996). "The dynamics of misogyny: myth and mythmaking in Aeschylus's Oresteia", in Froma Zeitlin, Playing the Other: Gender and Society in Classical Greek Literature. Chicago: University of Chicago Press. pp. 87–119.
• Zeitlin, Froma (1996). "The politics of Eros in the Danaid trilogy of Aeschylus", in Froma Zeitlin, Playing the Other: Gender and Society in Classical Greek Literature. Chicago: University of Chicago Press. pp. 123–171.

Spoljašnje veze

• Eshil na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Dela Aeschylus (translated by George Gilbert Aimé) na sajtu Fejdid pejdž Kanada

• Eshil na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Eshil na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Selected Poems of Aeschylus
• Aeschylus-related materials at the Perseus Digital Library
• Complete syntax diagrams at Alpheios
• Online English Translations of Aeschylus
• Photo of a fragment of The Net-pullers
• Crane, Gregory. „Aeschylus (4)”. Perseus Encyclopedia. 
• "Aeschylus, I: Persians" from the Loeb Classical Library, Harvard University Press
• "Aeschylus, II: The Oresteia" from the Loeb Classical Library, Harvard University Press
• "Aeschylus, III: Fragments" from the Loeb Classical Library, Harvard University Press