Žene u crnom (Srbija)
Žene u crnom (ŽUC) su aktivistička grupa i mreža feminističke i antimilitarističke orijentacije. Osnovane su 9. oktobra 1991. u Beogradu. Cilj organizovanja je bilo pružanje nenasilnog otpora ratu u formi različitih uličnih akcija.[1][2]
Antiratne akcije 1990-ih
[uredi | uredi izvor]Beogradske Žene u crnom nastale su inspirisane međunarodnom grupom Žena u crnom, osnovanom u Izraelu 1988. Beogradski ŽUC se formirao i svoje prvo stajanje u tišini održao 9. oktobra 1991. godine,[3] posle čega su Žene u crnom nastavile sa redovnim akcijama sve do kraja rata i Dejtonskog sporazuma 1995.
”U slučaju Srbije, mi, feministkinje okupljene u Ženama u crnom, odabrale smo jezik koji je srbijanski režim nedvosmisleno označavao odgovornim za rat. Svake srede smo stajale na ulici obučene u crno i koristile sopstvena tela kako bismo protestovale. “Neposlušne očevima, političkim vođama i bogu” bio je jedan od slogana koji je sumirao našu politiku. Naše feminističke drugarice su prevodile Izvore totalita- rizma Hannah Arendt, kao i Tri gvineje Virginije Woolf. Čitale smo ova dela o krivici i odgovornosti pokušavajući da bolje razumemo sadržaj sopstvene politike.”[4] - Lepa Mlađenović, jedna od članica Žena u crnom
U periodu od 1991. do 1996. Žene u crnom su aktivno učestvovale u organizovanju i izražavanju nesaglasja sa tadašnjom zvaničnom politikom. Najpoznatija akcija koju su organizovale bilo je okupljanje sredom popodne u tišini sa trasparentima podrške ratom zahvaćenim područjima (poznato kao “stajanje sredom”).[5] Jedna aktivistkinja objašnjava kako se uključila u Žene u crnom zahvaljujući upravo akciji ”stajanja sredom”:
”Kada je rat već počeo, na moju nesreću i na nesreću svih nas, tražila sam ljude koji su protiv rata, ne obavezno žene, nego ljude koji su protiv rata... i tako sam nabasala na Žene u crnom koje su na ulici stajale i imale svoj protest u Be- ogradu, onaj u sredu od 15:30 do 16:30. Ja sam jednostavno njih videla, jednoga zimskog dana ‘92. i priključila sam im se i tu sam našla za sebe, kako da ti obja- snim, jedan azil duše, zato što sam tu spojila to što sam godinama tražila. Našla sam na jednom mestu i tu reč feminizam koju sam tražila, a nisam znala šta je, koja me jako definiše i našla sam i tu hrabrost koju sam imala u sebi, ali ipak nisam mogla da na ulici stojim sama. Tako sam svake srede dolazila na trg da bih mogla da dišem. Borile smo se za vazduh.”[6]
Protesti Žena u crnom su organizovani i protiv nasilnih i nezakonitih mobilizacija muškaraca i odvođenja na ratište, progona dezertera u Srbiji, kao i protiv otmice putnika bošnjačke nacionalnosti u Srbiji (u Sjeverinu i Štrpcima), protiv progona i diskriminacije drugih i različitih u Srbiji (u etničkom, ideološkom, religijskom, seksualnom pogledu), protiv egzodusa civilnog stanovništva iz Krajine (Hrvatska) nakon vojnih operacija hrvatske vojske ”Bljesak” i ”Oluja”.
Žene u crnom su nastavile da deluju i posle rata i do danas su organizovale oko 2 500 akcija. Pored žena, čine ih i muškarci različite generacijske i etničke pripadnosti, obrazovnog nivoa, socijalnog statusa, životnih stilova i seksualnih izbora.[7]
Od samog osnivanja, na čelu Žena u crnom nalazi se Staša Zajović.[8]
Kasniji angažman
[uredi | uredi izvor]Tokom zime 1996/97. u vreme antirežimskih protesta Žene u crnom su bile među onima koji su uzeli aktivno učešće. U periodu od 1997. do 1999. protestovale su protiv ”aparthejda nad albanskim stanovništvom na Kosovu, izražavajući solidarnosti sa nenasilnim narodnim i ženskim pokretom na Kosovu”. Takođe su podržavale mirovne pregovore između srpske i albanske strane u Rambujeu pod sloganom ‘Bolje pakt nego rat’. Posle vojne intervencije NATO (1999) organizovale su akcije protiv progona nealbanskog stanovništva na Kosovu. Od 1999. i 2000. akcije su bile usmerene protiv rastuće političke represije nad političkim protivnicima u Srbiji. Nakon pada Miloševićevog režima u oktobru 2000. godine, najveći broj akcija Žena u crnom vezan je za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i posvećen je uporanim zahtevima za preuzimanje odgovornosti srpskih vlasti za zločine činjene u ime srpskog naroda.
ŽUC je jedina grupa, nastala iz najranijih antiratnih inicijativa, koja je sačuvala svoj aktivistički karakter, i koja i dalje organizuje proteste i performanse, obeležava sve važnije datume i godišnjice i podseća javnost u Srbiji na neophodnost „suočavanja sa prošlošću”.
Kritike i napadi
[uredi | uredi izvor]Od prvog svog pojavljivanja, Žene u crnom su izložene mnogobrojnim oblicima represije i pritisaka.[3] Često su napadane, i verbalno i fizički, a njihove prostorije su više puta oštećivane. Napadi nisu prestali ni posle završetka ratova.[9]
Publikacije
[uredi | uredi izvor]Žene u crnom su većinu svog rada temeljno dokumentovale, u zbornicima Žene za mir, Žene protiv rata, Ženska strana rata i dr. Većina ovih publikacija dostupna je onlajn.[10]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „30 godina neposlušne” (PDF). Pristupljeno 18. 12. 2022.
- ^ „I dalje smo na ulicama”. Pristupljeno 18. 12. 2022.
- ^ a b Bilić, Bojan (2015). Borile smo se za vazduh. Zagreb. str. 134.
- ^ Bojan Bilić,, Vesna Janković (2015). Opiranje zlu, (Post)jugoslavenski antiratni angažman. Zagreb. str. 149.
- ^ „Poziv na proteste svake srede” (PDF). Pristupljeno 18. 12. 2022.
- ^ Bilić, Bojan (2015). Borile smo se za vazduh. Zagreb. str. 142.
- ^ „I dalje neposlušne”. Pristupljeno 18. 12. 2022.
- ^ „Staša Zajović o mirovnom aktivizmu 1990-ih”. Pristupljeno 18. 12. 2022.
- ^ Hajke, psovke i ostalo. Dosije o napadima na Žene u crnom. Beograd. 2022.
- ^ „Žene u crnom - arhiva”. Pristupljeno 18. 12. 2022.