Žiga
Žiga je ples raširen u instrumentalnoj muzici XVII i XVIII veka. Potekao je od irskog plesa te se zatim razvijao u Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj na različite načine. U Engleskoj se žiga neguje u doba Elizabete I, u muzici za virdžinal i za lautu kao ples dvodelnog ili trodelnog metra i redovno dvodelnog oblika što su u pravilu zadržale sve varijante žige.
Žiga dobija veću važnost ulaskom u francusku svitu. Veruje se da ju je u francusku muziku za lautu uveo Ž. Goltie, a on i njegovi učenici potpuno su je izmenili, razvivši dva tipa žige. Italijanska žiga se po svojoj prilici razvila s jedne strane od završnih stavova, u 6/8 ili 12/8 taktu, italijanske instrumentalne kancone, a s druge, od francuske žige. Susreće se najviše u violinskoj sonati, zatim u trio-sonati, koncertu i klavirskoj muzici. Preko kompozitora napuljske škole (Samartini, Pergolezi) intalijanska je žiga ušla u kamernu i orkestarsku muziku rane klasike gde se često javlja kao završni Presto.
U Nemačkoj su rane žige pisane za lautu: prvobitno su francuskog tipa, a od 1700. i italijanskog. Raspored tipičan za nemačku svitu sa žigom kao finalnim stavom (alemanda, kurant, sarabanda, žiga), postao je pravilo za njegove naslednike. Uz Frobergera, nemačku su varijantu žige izgradili J. Pahelbel, J. K. F. Fišer, D. Bukstehude i dr.; u njoj se javljaju čas francuska, čas italijanska stilska obeležja, načelo kontrasta italijanske kancone kao i francuska tehnika figuriranja. J. S. Bah je prihvatio sve tipove žige i, sprovodeći dosledno kontrapunktski princip, izgradio žigu u obliku fuge.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Baskerville, Charles Read. The Elizabethan Jig (1929)
- Brissenden, Alan. Shakespeare and the Dance (1981)
