Žuta boja

Ukoliko ste tražili jugoslovenski film, pogledajte članak Žuta (film).

Žuta
Spektralne koordinate
Talasna dužina	575–585 nm
Frekvencija	521–512 THz
Kordinate boje
Heksadecimalni	#FFFF00
sRGBB  (r, g, b)	(255, 255, 0)
CMYKH   (c, m, y, k)	(0, 0, 100, 0)
HSV       (h, s, v)	(60°, 100%, 100%)
Referenca	HTML/CSS
B: Normalizovano na [0–255] (bita) H: Normalizovano na [0–100] (stotina)

Nijanse boje

Žuta boja ima talasnu dužinu od 570 do 590 nm. Asocira na blizinu, toplotu i lakoću. Ne utiče bitnije na fiziološke parametre čoveka i radnu sposobnost. Donekle deluje uravnotežavajuće. U društvenom životu koristi se termin „žuta štampa“ kojim se označavaju senzacionalistička štampa, pornografija i štampa koja uopšte podilazi „nižem ukusu“ publike zarad finansijske dobiti.

Žuta je boja između narandžaste i zelene na spektru vidljive svetlosti. Nju izaziva svetlost sa dominantnom talasnom dužinom od oko 575–585 nm. To je primarna boja u sistemima oduzimajuće boje, koji se koristi u slikanju ili štampanju u boji. U RGB modelu boja, koji se koristi za kreiranje boja na televizijskim i računarskim ekranima, žuta je sekundarna boja napravljena kombinovanjem crvene i zelene podjednakog intenziteta. Karotenoidi daju karakterističnu žutu boju jesenjem lišću, kukuruzu, kanarincima, narcisima i limunu, kao i žumancima, ljutikama i bananama. Oni apsorbuju svetlosnu energiju i u nekim slučajevima štite biljke od fotooštećenja. Sunčeva svetlost ima blagu žućkastu nijansu kada je Sunce blizu horizonta, zbog atmosferskog rasipanja kraćih talasnih dužina (zelena, plava i ljubičasta).

Zahvaljujući svojoj širokoj dostupnosti, pigment žuti oker je bio jedna od prvih boja koja se koristila u umetnosti; pećina Lasko u Francuskoj ima sliku žutog konja starog 17.000 godina. Pigmenti oker i auripiment su korišćeni za predstavljanje boje zlata i kože u egipatskim grobnicama, zatim u muralima u rimskim vilama. U ranoj hrišćanskoj crkvi, žuta je bila boja povezana sa Papom i zlatnim ključevima kraljevstva, ali je takođe bila povezana sa Judom Iskariotskim i koristila se za obeležavanje jeretika. U 20. veku Jevreji u nacistički okupiranoj Evropi bili su primorani da nose žutu zvezdu. U Kini je svetlo žuta bila boja Srednjeg kraljevstva i mogli su je nositi samo car i njegovo domaćinstvo; posebni gosti dočekani su na žutom tepihu.

Prema istraživanjima u Evropi, Kanadi, Sjedinjenim Državama i drugde, žuta je boja koju ljudi najčešće povezuju sa zabavom, blagošću, humorom i spontanošću, ali i sa dvoličnošću, zavišću, ljubomorom, škrtošću i, u SAD, kukavičlukom. U Iranu ima konotacije bledila/bolesti, ali i mudrosti i povezanosti. U Kini i mnogim azijskim zemljama to se smatra bojom sreće, slave, harmonije i mudrosti.

Nauka i priroda

Optika, štampanje u boji i ekrani računara

• 
  Štampanje u boji obično koristi tintu sa četiri boje: cijan, magenta, žuto i ton (crno). Kada se CMY „primari” kombinuju punom snagom, rezultujuće „sekundarne” smeše su crvena, zelena i plava.
• 
  Mešanjem sve tri teoretski se dolazi do crne boje, ali nesavršene formulacije tinte ne daju pravu crnu boju, zbog čega je potrebna dodatna komponenta K.
• 
  Primer štampanja u boji iz 1902. Kombinovanjem slika u žutoj, magenta i cijan boji dobija se slika u punoj boji. Ovo se naziva CMYK modela boja.
• 
  Na ekranu računara žuta boja nastaje kombinovanjem zelenog i crvenog svetla odgovarajućeg intenziteta na crnom ekranu.

Žuta se nalazi između zelene i narandžaste na spektru vidljive svetlosti. To je boja koju ljudsko oko vidi kada gleda u svetlost sa dominantnom talasnom dužinom između 570 i 590 nanometara.

U štampanju u boji, žuta je jedna od tri oduzimajuće primarne boje mastila tinte sa magentom i cijanom. Zajedno sa crnom, one se mogu preklapati u odgovarajućoj kombinaciji za štampanje bilo koje slike u punoj boji. (Pogledajte CMYK model boje). Koristi se određena žuta boja, koja se naziva procesna žuta (takođe poznata i kao „pigmentno žuta”, „printerska žuta” i „kanarska žuta”). Procesno žuta nije RGB boja i nema fiksne konverzije iz CMYK primara u RGB. Za tintu štampača koriste se različite formulacije, te može doći do varijacija u štampanoj boji koja je čisto žuto mastilo.

Žuta na televizoru u boju ili ekranu računara nastaje na potpuno drugačiji način; kombinovanjem zelenog i crvenog svetla na pravom nivou intenziteta. (Pogledajte RGB model boja).

Komplementarne boje

Vidi još: Komplementarne boje

Komplementi žute boje imaju dominantnu talasnu dužinu u rasponu od 380 do 480 nm. Zelene linije prikazuju nekoliko mogućih parova komplementarnih boja u odnosu na različite neutralne temperature boje crnog tela, ilustrovane „Plankijanskim lokusom”.

Tradicionalno, komplementarna boja žutoj je ljubičasta; te dve boje su suprotne jedna drugoj na krugu boja koji slikari već dugo koriste. Vinsent van Gog, strastveni student teorije boja, koristio je kombinacije žute i ljubičaste na nekoliko svojih slika radi maksimalnog kontrasta i harmonije.

Hant definiše da su „dve boje komplementarne kada je moguće reprodukovati vrednosti tristimulusa specificiranog ahromatskog stimulusa pomoću aditivne mešavine ova dva stimulusa.“ Drugim rečima, kada se dve obojene svetlosti mogu mešati tako da odgovaraju određenoj beloj boji (ahromatsko, neobojeno) svetlo, boje ta dva svetla su komplementarne. Ova definicija, međutim, ne ograničava koja će verzija bele boje biti navedena. U devetnaestom veku naučnici Grasman i Helmholc su izvodili eksperimente u kojima su zaključili da je teško pronaći dobar komplement za spektralnu žutu boju, ali da je rezultat indigo, odnosno talasna dužina koju bi današnji naučnici boje nazvali ljubičastom ili purpurnom. Helmholc navodi da su „žuta i indigo plava“ komplementi. Grasman rekonstruiše granice Njutnovske kategorije u smislu talasnih dužina i piše „Ovaj indigo stoga spada u granice boje između kojih, prema Helmholc, leže komplementarne boje žute.”

Njutnov krug boja ima žutu boju direktno na granici između indiga i ljubičaste. Ovi rezultati, da komplement žute ima talasnu dužinu kraću od 450 nm, mogu se izvesti iz savremenog CIE 1931 sistema kolorimetrije ako se pretpostavi da je žuta na oko 580 nm ili kraćoj talasnoj dužini, a navedena bela boja je boja crnotelesnog radijatora temperature 2800 K ili niže (to jest, bela obične sijalice sa užarenom niti). Tipičnije, sa dnevnom svetlošću ili oko 5000 do 6000 K bele boje, komplement žute boje biće u opsegu plavih talasnih dužina, što je standardni savremeni odgovor za komplement žute boje.

Zbog karakteristika pigmenata boje i upotrebe različitih krugova boja, slikari tradicionalno smatraju da je komplement žute boje indigo ili plavo-ljubičasta.

Laseri

Laseri koji emituju u žutom delu spektra ređi su i skuplji od većine drugih boja. U komercijalnim proizvodima se koristi DPSS tehnologija za stvaranje žutog svetla. Infracrvena laserska dioda na 808 nm koristi se za pumpanje kristala neodrijum-legiranog itrijum-vanadijum-oksida (Nd:YVO₄) ili neodijum-dopiranog itrijum-aluminijumskog garneta (Nd:YAG) i indukuje ga da emituje na dve frekvencije (281,76 THz i 223,39 THz: 1064 nm i 1342 nm talasne dužine) istovremeno. Ovo dublje infracrveno svetlo se zatim propušta kroz drugi kristal koji sadrži kalijum, titan i fosfor (KTP), čija nelinearna svojstva stvaraju svetlost na frekvenciji koja je zbir dva upadna zraka (505,15 THz); u ovom slučaju to odgovara talasnoj dužini od 593,5 nm („žuto”). Ova talasna dužina je takođe dostupna, mada još ređe, od helijum-neonskog lasera. Međutim, ovo nije prava žuta boja, jer prelazi 590 nm. Varijanta ove iste DPSS tehnologije koja koristi donekle različite početne frekvencije bila je dostupna 2010. godine, proizvodeći talasnu dužinu od 589 nm, što se smatra pravom žutom bojom. Upotreba žutih lasera na 589 nm i 594 nm nedavno je postala sve rasprostranjenija zahvaljujući polju optogenetike.

Literatura

• Roelofs, Isabelle; Petillion, Fabien (2012). La couleur expliquée aux artistes. Paris: Eyrolles. ISBN 978-2-212-13486-5. 
• Doran, Sabine (2013). The Culture of Yellow, or, The Visual Politics of Late Modernity. Bloomsbury. ISBN 978-1-4411-8587-7. 
• Ball, Philip (2001). Bright Earth, Art and the Invention of Colour. Hazan (French translation). ISBN 978-2-7541-0503-3. 
• Heller, Eva (2009). Psychologie de la couleur – Effets et symboliques. Pyramyd (French translation). ISBN 978-2-35017-156-2. 
• Keevak, Michael (2011). Becoming Yellow: A Short History of Racial Thinking. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14031-5. 
• Pastoureau, Michel (2005). Le petit livre des couleurs. Editions du Panama. ISBN 978-2-7578-0310-3. 
• Gage, John (1993). Colour and Culture – Practice and Meaning from Antiquity to Abstraction. Thames and Hudson (Page numbers cited from French translation). ISBN 978-2-87811-295-5. 
• Varichon, Anne (2000). Couleurs – pigments et teintures dans les mains des peuples. Seuil. ISBN 978-2-02084697-4. 
• Zuffi, Stefano (2012). Color in Art. Abrams. ISBN 978-1-4197-0111-5. 
• Ethan Russo; Melanie Creagan Dreher; Mary Lynn Mathre, ur. (2003). Women and Cannabis: Medicine, Science, and Sociology (1st izd.). Psychology Press (objavljeno mart 2003). ISBN 978-0-7890-2101-4. Pristupljeno 9. 10. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Willard, Pat (2002). Secrets of Saffron: The Vagabond Life of the World's Most Seductive Spice. Beacon Press (objavljeno 11. 4. 2002). ISBN 978-0-8070-5009-5. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Arvon, Henri (1951). Le bouddhisme. Presses Universitaires de France. ISBN 978-2-13-055064-8. 
• John Gage (1993). Couleur et Culture, Usages et significations de la couleur de l'Antiquité à l'abstraction. Thames and Hudson. ISBN 978-2-87811-295-5. 
• Philip Ball, Histoire vivante des couleurs (2001), Hazan Publishers, Paris. ISBN 978-2-754105-033
• Goethe (1982). Theory of Colours. ISBN 0-262-57021-1. , trans. Charles Lock Eastlake, Cambridge, MA: MIT Press,
• Hammond, Lee (2006). Acrylic Painting With Lee Hammond. North Light Books. str. 17. ISBN 9781600615801. „paint violet mix red blue.” 
• Maloney, Tim (2009). Get Animated!: Creating Professional Cartoon Animation On Your Home Computer. Random House Digital. str. PT32. ISBN 9780823099214. 
• Young, T. (1802). „Bakerian Lecture: On the Theory of Light and Colours”. Phil. Trans. R. Soc. Lond. 92: 12—48. doi:10.1098/rstl.1802.0004 . 

Spoljašnje veze

• Briggs, David (2007). „The Dimensions of Color”. Pristupljeno 2011-11-23.