Zabel Jesajan
| Zabel Jesajan | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Zabel Hovhanesjan (Zabel Hovhanesяn) |
| Datum rođenja | 4. februar 1878. |
| Mesto rođenja | Skutari, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1943. (64/65 god.) |
| Mesto smrti | Sibir, Sovjetski Savez |
| Nacionalnost | Jermenka |
| Univerzitet | Sorbona |
| Zanimanje | romanopisac, prevodilac i profesor književnosti |
| Porodica | |
| Supružnik | Dikran Jesajan |
| Deca | Sofi Hrant |
| Roditelji | Mkrtič Hovhanesjan |
| Književni rad | |
| Žanr | romantizam |
| Potpis |  |
Zabel Jesajan (jerm. Զապէլ Եսայեան, Zabel Yesayan) bila je osmansko-jermenski romanopisac, prevodilac i profesor književnosti.
Detinjstvo i obrazovanje
[uredi | uredi izvor]Zabel Jesajan je rođena 4. februara 1878. kao Zabel Hovhanesjan, ćerke Mkrtiča Hovhanesjana u Silahdarskoj četvrti grada Skutarija (sadašnji Üsküdar) u vreme rusko-turskog rata.[1] Kuća u kojoj je njena porodica živela bila je crvenkasta, drvena dvospratnica.[2] Pohađala je Osnovnu školu Svetog Krsta (Ս. Խաչ). Od 1895. godine seli se u Pariz, gde je studirala književnost i filozofiju na Univerzitetu Sorbona.
Književni rad
[uredi | uredi izvor]Inspirisana francuskim romantičarskim pokretom i preporodom jermenske književnosti na zapadnojermenskom dijalektu tokom 19. veka, ona je započela svoju plodonosnu književnu karijeru. Njeno prvo prozno delo „Noćna pesma” pojavilo se 1895. godine u časopisu Tsaghik „Cvet” Aršaka Čobanjana. Ona je nastavila sa objavljivanjem kratkih priča, eseja, članaka i prevoda (na francuski i jermenski) u časopisima poput Mercure de France, Massis, Anahit, i Arevelian Mamoul.[3] U Parizu se udala za slikara Dikrana Jesajana. Imali su dvoje dece, Sofi i Hranta.
Nakon mladoturske revolucije 1908. godine, Zabel Jesajan se vratila u Konstantinopolj, a 1909. odlazi u Kilikiju i objavila niz članaka o masakru u Adani.[4] Tragična sudbina Jermena u Kilikiji je takođe predmet njenih dela „Među ruševinama” (Աւերակներու մէջ, Konstantinopolj 1911), novele „Kletva” (1911), kao i kratkih priča "Safije" (1911), i knjige „Nova mlada” (1911).
Progon
[uredi | uredi izvor]Jesajan je bila jedina žena na listi jermenskih intelektualaca koje je osmanska mladoturska vlada želela da uhapsi i deportuje 24. aprila 1915. godine.[5] Ona je ipak uspela da izbegne hapšenje i pobegne u Bugarsku, a zatim na Kavkaz, gde je radila sa izbeglicama dokumentujući svedočenja očevidaca o gnusnim zločinima koji su se desili tokom genocida nad Jermenima.
Godine 1918. bila je na Bliskom istoku, gde je organizovala preseljenje izbeglica i siročadi. Tom periodu pripadaju i novele „Poslednja čaša” (Վերջին բաժակը), i „Moja duša u egzilu” (Հոգիս աքսորեալ, 1919; prevedena na engleski jezik 2014. godine), gde je otkrila mnoge nepravde kojima je svedočila. Njena podrška sovjetskoj Jermeniji je svesrdna, a u romanu „Snage u povlačenju” (Նահանջող ուժեր, 1923) ona opisuje društvene i političke uslove svog vremena. Ona je posetila Jermeniju 1926. godine i ubrzo nakon toga je objavio svoje utiske u „Oslobođenom Prometeju” (Պրոմէթէոս ազատագրուած, Marsej, 1928). Od 1933. je odlučila da se preseli u Sovjetsku Jermeniju sa svojom decom, a 1934. godine je učestvovala na prvom Kongresu unije sovjetskih pisaca u Moskvi. Ona je predavala francusku i jermensku književnost na Jerevanskom Državnom Univerzitetu i nastavila je da piše. Tom periodu pripada novela „Vatrena majica” (Կրակէ շապիկ, Jerevan, 1934; prevedena na ruski 1936), kao i njena autobiografska knjiga „Bašte Silihdara” (Սիլիհտարի պարտէզները, Erevan, 1935; prevedena na engleski jezik 2014. godine).
Tokom Velike čistke ona je iznenada optužena za „nacionalizam” i uhapšena je 1937. Umrla je u nepoznatim okolnostima, spekuliše se da je udavljena ili umrla u egzilu, možda u Sibiru, oko 1943. godine.[4]
Lara Aharonijan, osnivač Jermenskog ženskog istraživačkog centra i Talin Sucijan, jerevanski dopisnik za turski list na jermenskom jeziku Agos režirali su dokumentarni film o njoj pod nazivom „U potrazi za Zabel Jesajan”. Film je objavljen u saradnji sa „Utopijanom” i premijerno je prikazan 7. marta 2009. godine.[6]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Baliozian, Ara (1982). The Gardens of Silihdar and Other Writings (1st izd.). New York, New York: Ashot Press. str. 53. ISBN 978-0-935102-07-9.
- ^ Baliozian, Ara (1982). The Gardens of Silihdar and Other Writings (1st izd.). New York, New York: Ashot Press. str. 54. ISBN 978-0-935102-07-9.
- ^ Bardakjian, Kevork (2000). A reference guide to modern Armenian literature, 1500-1920: with an introductory history. Wayne State University Press. str. 714.
- ^ a b Ruth Bedevian. „WRITING - HER LIFE’S MISSION”. An electronic library featuring a huge collection of documents on Armenian literature, history, religion and anything Armenia-related. Armenianhouse. Pristupljeno 9. 9. 2016.
- ^ Atamian, Christopher (28. 10. 2011), „Finding Zabel Yesayan, Finding Ourselves”, Ararat Magazine, Arhivirano iz originala 04. 11. 2011. g., Pristupljeno 09. 09. 2016
- ^ „Armenian Reporter: Finding Zabel Yesayan, a film”. Arhivirano iz originala 13. 03. 2014. g. Pristupljeno 09. 09. 2016.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Bardakjian, Kevork (2000). A reference guide to modern Armenian literature, 1500-1920: with an introductory history. Wayne State University Press. str. 714.
- Baliozian, Ara (1982). The Gardens of Silihdar and Other Writings (1st izd.). New York, New York: Ashot Press. str. 53. ISBN 978-0-935102-07-9.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
