Zdravstvene prilike u Zemunu tokom 18. veka

Zemunska luka u drugoj polovini 18. veka, pred­sta­vljala je „glav­na vra­ta“ ne samo za ula­zak putnika u Habzbur­ške mo­nar­hi­ju i Zapadnu Evro­pu, već i za importovanje epi­de­mi­ja za­ra­znih bole­sti ko­je bi se mo­gle pro­ši­re s te­ri­to­ri­je Osman­skog car­stva.

Zdravstvene prilike u Zemunu tokom 18. veka karakterišu se pojovam školovanih lekara i prenošenjem i raz­vojem zdrav­stve­nih usta­no­va kao or­ga­ni­zo­va­nog oblika zdrav­stve­ne za­šti­te iz Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je u ovo po­gra­nič­no n­aselje sa sta­tu­som slo­bod­nog voj­nog ko­mu­ni­te­ta u okvi­ru ca­re­vi­ne. Ra­to­vi Hab­zbur­škog i Osman­skog car­stva kra­jem 17. i po­čet­kom 18. ve­ka do­ne­li su mno­ge pro­me­ne, najviše u et­nič­kom i ge­o­graf­skom po­gle­du, jer su se gra­ni­ca iz­me­đu ova dva car­stva tih go­di­na če­sto me­nja­la, sve dok Be­o­grad­skim mi­rom 1739. godine ona ko­nač­no nije utvr­đe­na za du­ži pe­ri­od, što je Ze­munu donelo, bo­lje ustroj­stvo no­vih in­sti­tuci­ja i usta­no­va ko­je su se raz­vi­ja­le i koje su poklanjale vi­še pa­žnje sa­ni­tar­no-me­di­cin­skim pri­li­ka­ma.

Zdravstvene prilike u drugoj polovini 18. veka

Iako je Ze­mun u sa­stav Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je ušao 1717. go­di­ne, što je po­tvr­đe­no i mi­rom u Po­ža­rev­cu 1718. godine, tek Be­o­grad­skim mirom, koji je potipsan 1739. go­di­ne, Ze­mun je ste­kao sta­tus po­gra­nič­nog gra­da Habzbur­ške mo­nar­hi­je. Započeo je mirniji i stabilniji život, što je rezultovalo i zna­čaj­nom ulo­gom njegovih stanovnika u po­li­tič­kom i eko­nom­skom ži­vo­tu. Kako je Zemun pred­sta­vljao „glav­na vra­ta“ za ula­zak u Austri­ju već i Zapadnu Evro­pu od 1746. go­di­ne ušao je u sa­sta­v Voj­ne gra­ni­ce, i dobio status voj­nog komu­ni­te­ta.

Nagla ekspanzija grada pimorala je no­voustrojenu vla­st, da sa sve većim prometom putnika i robe spre­či pojavu (importovanje) epi­de­mi­ja za­ra­znih bole­sti ko­je bi mo­gle da se pro­ši­re s te­ri­to­ri­je Osman­skog car­stva, ne samo u Zemun već i u Habzbur­ške mo­nar­hi­ju.

Ka­da je Zemun do­bio sta­tus slo­bod­nog kra­ljev­skog gra­da 1749, od­no­sno sta­tus slo­bod­ nog voj­nog komu­ni­te­ta s ure­đe­nom upra­vom – ma­gi­stra­tom, njegova uprava do­bila je i pra­va da ne­ka pi­ta­nja iz obla­sti zdrav­stva sa­mo­stal­no re­gu­li­še i or­ga­ni­zu­je. U okviru vojnog komunitata, Ze­mun je bio na­se­ljen pre­te­žno srp­skim sta­nov­ni­štvom. Pre­ma po­pi­su iz 1777. go­di­ne, imao je 3.918 sta­nov­ni­ka, od to­ga 3.114 (77,48%) Sr­ba, 756 (19,29%) Ne­ma­ca i 47 (1,1%) Je­vre­ja. Po­sle ula­ska Ze­mu­na u gra­ni­ce Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je, pri­liv ne­mač­kog sta­nov­ni­štva je bio sve br­ži.

Prema bol­nič­ki iz­ve­šta­jima koji su pod­no­še­ni me­seč­no, di­jag­no­ze bolesti su pi­sa­ne na ne­mač­kom, uglav­nom pre­ma simp­to­mi­ma, a broj bolničkih bo­le­sni­kaje bio do 25. Me­đu bo­le­sti­ma naj­če­šće su po­mi­nja­ne: ma­la­ri­ja, tr­bu­šni ti­fus, pe­ga­vac, dif­te­ri­ja, su­ši­ca, re­u­mat­ske bo­le­sti, di­zen­te­ri­ja, cr­ve­ni ve­tar, ko­žne bo­le­sti, či­re­vi, vo­de­na bo­lest, skle­ro­za, za­pa­lje­nje pluć­ne ma­ra­mi­ce, oto­ci, ka­plja, ve­li­ki ka­šalj, za­pa­lje­nje plu­ća, ra­ne, ope­ko­ti­ne, du­šev­ne bo­le­sti. Od ve­ne­rič­nih bo­le­sti po­mi­nju se si­fi­lis i go­no­re­ja. Od za­ra­znih bo­le­sti če­sti su bi­li i šar­lah, ru­be­o­le i ma­le bo­gi­nje. Po­ne­kad su se ja­vlja­le i ve­li­ke bo­gi­nje.

Medicinsko osoblje

Le­če­njem lju­di u Zemunu pr­vo su se ba­vi­li ber­be­ri, ko­ji su pu­šta­li krv ku­pi­ca­ma i pi­ja­vi­ca­ma, va­di­li zu­be, le­či­li ra­ne i ozle­de, na­me­šta­li iš­ča­še­nja i lo­mo­ve. Pre­ma Re­gu­ la­ti­vu od 1787. go­di­ne, ško­lo­va­ni le­ka­ri su bi­li:

Hirurzi - magistri hirurgije

Oni su bilii pr­vi ško­lo­va­ni le­ka­ri u Ze­mu­nu. Po­sle osnov­ne ško­le, tri raz­re­da la­tin­ske ško­le i prak­tič­nog ra­da kod ne­kog ugled­ni­jeg hi­rur­ga, išli su na uni­ver­zi­te­te ili u Jo­ze­fin­sku aka­de­mi­ju u Be­ču, gde su se ško­lo­va­li još dve go­di­ne.

U Ze­mu­nu su hi­rur­ga zva­li op­štin­skim le­ka­rom (nem. Kommunitätsarzt) i on je bio asi­stent me­di­ka. Pr­vi op­štin­ski hi­rurg u Ze­mu­nu po­sta­vljen je 1768. go­di­ne, kad je po­kre­nu­to i pi­ta­nje po­sta­vlja­nja pr­ve struč­ne ba­bi­ce.

Medici

Medik je le­čio bo­le­sne i na­ba­vljao po­treb­na sred­stva u vre­me epi­de­mi­ja. On je nad­gle­dao rad hi­rur­ga i apo­te­ka­re, pi­sao ob­duk­ci­o­ne pro­to­ko­le i pod­no­sio iz­ve­šta­je ma­gi­stra­tu. Si­ro­ma­šne bo­le­sni­ke i ho­spi­tal­ce le­čio je bes­plat­no (jer je medik za taj svoj rad do­bi­jao go­di­šnju pla­tu od 400 fo­rin­ti, stan i 12 hva­ti dr­va). Od imuć­ni­jih bo­le­sni­ka medik je na­pla­ći­va za pr­vu po­se­tu 20, a za osta­le 10 kraj­ca­ra.

Zdravstvene i sanitarne ustanove

Prve bolnice (hospitali) u Zemunu osnivaju se u verskim opštinama. Rimokatolička župa formirala je bolnicu 1758. godine, a Zemunci Srpske nacionalnosti osnovali su bolnicu u neposrednoj blizini Nikolajevske crkve. Obe bolnice izdržavale su se od opštinske pomoć od opštine.

Sanitarnu ustanovu (kontumac) osnovala je zemunska opština 1740. godine, u skladu sa novim „Za­kon­skim pro­pi­sima o sa­ni­tar­noj od­bra­ni Hab­zbur­škog car­stva”, kojim se regulisoa sanitarni nadzor u graničnim područjima, i za­o­kru­že­na „Na­red­be o kon­tu­ma­cu i ras­ku­žbi“ (nem. Contumaz – und respective Reinigungsordunung) od 3. ok­to­bra 1730. godine.

Bolnice

U drugoj polovini 18. veka u Zemunu su postojale dve veće (srpska i katolička) i dve manje (vojna i jevrejska) bolnica:

Srpska bolnica

Srpska bolnica se pominje kao Greci ritus non uniti Spital ili Raitzisches Lazaret i das illyirische Spital. Tačan datum osnivanja ove bolnice nije poznat, a prvi dokument u kojem se pominje potiče iz 1769. godine. Nakon osnivanja ona nije bila bolnica u pravom smiuslu te reči već više sklonište za ostarele i siromašne građane pravoslavne vere...u kome su...lečeni i zbri-njavani najsiromašniji stanovnici Zemuna, dok su imućnije i dalje lečili privatni lekari kod kuće.

Prvi sačuvani dokument o ovoj bolnici je sudski zapisnik od 18. septembra 1769. godine, u kojem se kao staratelji bolnice pominju Dimčo Miloš i Mitar Zamfirović.

Srpska bolnica je (i pored objedinjavanja sa Nemačkom ili katoličkom bolnicom 1784. godine) opstajala u sopstvenoj zasebnoj zgradi sve do odluke o njenom ukidanju 23. marta 1799. godine. U odluci o ukidanju bolnice je navedeno:

da prostorije više ne odgovaraju svrsi i da je, i pored prepravki izvedenih sedamdesetih godina 18. veka, sklona urušavanju. Zgrada je naredne godine prodata zemunskom trgovcu Lazaru Petroviću, a novac je ušao u Bolnički fond magistrata iz kojeg se izdržavalaGradska bolnica.

Nemačka ili katolička bolnica

Ova bolnica (nem. Deutsches Spital или Katholisches Spital) osnovana je 1758. godine.

Vojna bolnica i Jevrejska bolnica

Po­red ovih u Ze­mu­nu su jed­no vre­me po­sto­ja­le i Voj­na bol­ni­ca (od 1788) i Je­vrej­ska bol­ni­ca (od 1814).

Objedinjavanje bolnica u jednu — Gradsku bolniicu

Kako je zemunska valst uvidela da su troškovi za održavanje više bolnica preveliki, kako bi sma­nji­la troškove uki­nu­la je dvo­stru­ki ob­ra­ču­n, a Ge­ne­ral­na ko­man­da je potom 25. fe­bru­a­ra 1784. go­di­ne na­re­di­la spa­ja­nje srpske i katoličke bol­ni­ce u jed­nu. Na­red­bom je pro­pi­sa­no da se od tog da­na ka­se ove dve bol­ni­ce spo­je u jed­nu i da se pri­stu­pi iz­ra­di pro­je­ka­ta o iz­grad­nji no­ve zgra­de bol­ni­ce. Tekst na­red­be je gla­sio:

Carsko-kraljevskom Slobodnom vojnom komunitetu Zemun

(službeno primljeno 3. marta 1784. bolnički stan)

Sledstveno naredbi Generalne vojne komande od 25. februara tekuće godine trebalo bi značajno smanjiti nepotrebne troškove za dve odvojene bolnice, kao i ukinuti obračunavanje preko različitih bolničkih blagajni. Isto tako, u svim ostalim komunitetima ubuduće bi trebalo da postoji bolnička zgrada, koja mora raspolagati dovoljnim prostorom za smeštaj bolesnika svih dozvoljenih religija. Takođe bi trebalo da postoji samo jedna bolnička blagajna pod nadzorom Magistrata. Što se tiče poslednjeg, počevši od 1. novembra 1783. godine da se vodi samo jedan račun. Ovo se otpravlja Magistratu radi saznanja i pri­ državanja, s tim da nakon prijema preduzme polaganje bolničkih računa i spajanje obe bolničke blagajne. Odmah da se izvrši prodaja obe zasebne bolnice i, prema tome, da se za buduću bolnicu kupi druga zgrada, koja će odgovarati visokom propisu. Zemun, 3. mart 1784. austrijski major J. Majzner.

Na osnovu pu­bli­ko­vanog do­ku­men­ta u ko­jem se go­vo­ri o na­či­nu fi­nan­si­ra­nja i bu­du­ćoj or­ga­ni­za­ci­ji bol­ni­ce u Zemunu za­ključ­eno je da se kao da­tum osnivanja Grad­ska bol­ni­ca u Zemunu (nem. Bürgerliches Spital) mo­že uze­ti 25. fe­bru­ar 1784.go­di­ne, kada je počev od ubo­žni­ce i sklo­ni­šta za si­ro­ma­šne, pa preko nekoliko bol­ni­ca, koje su u svo­joj isto­ri­ji pro­la­zi­la kroz raz­li­či­te fa­ze, ukidanja ili daljeg razvoja, nastala, za ono vreme moderna bolnica, od čiju tradiciju nakon brojnih transformacija nastavlja današnji mo­de­ran kli­nič­ko-bol­nič­ki cen­tar.

Sanitarne ustanove

Zemunski kontumac

Kako su ve­li­ke epi­de­mi­je, po­seb­no ku­ge 1738–1739. i 1763. godine i poznatija iri­ška ku­ga 1795. godine, za­tim epi­de­mi­je pe­ga­vog ti­fu­sa 1764. i 1780. godine, sa­mo su ne­ke od epi­de­mi­ja ko­je su ko­si­le sta­nov­ni­štvo Zemuna i Vojvodine. Ovakva situacija nametnula je u Zemunu po­red voj­nih me­di­cin­skih slu­žbi, po­seb­no i raz­voj slu­žbi za kon­tro­lu put­ni­ka i ro­be ko­ji su sti­za­li iz Osman­skog car­stva u Zemun, u skladu sa naredbom cara Jozefa I (1705–1711) od 25. ju­na 1710. go­di­ne, i pr­vim pro­pisom kojim je voj­ni, gra­nič­ni kor­don oba­ve­ziao i na sa­ni­tar­nu ulo­gu. Reč je o „Pa­ten­tu o kugi”, ko­jim je pro­pi­sa­no da se na gra­ni­ci spre­či sav pro­met to­kom tra­ja­nja za­ra­ze.

Ka­ko se ova me­ra po­ka­za­la ne­do­volj­nom, Kar­lo VI (1711–1740) do­neo je niz novih od­red­bi od 1713. godine o traj­noj or­ga­ni­za­ci­ji „ku­žnog kor­do­na“. U skladu sa ovim propisima u Zemunu je pr­vo or­ga­ni­zo­va­no „ku­žno re­dar­stvo“ (nem. Pestopolizey), ko­je je či­ni­lo oso­blje za hi­gi­jen­sku slu­žbu pro­tiv ku­ge i osta­lih za­ra­za, da bi potom „Pa­ten­tom” od 22. ok­to­bra 1728. na­re­đeno da se gra­nični Zemun po­sta­ne stal­na bra­na pro­tiv ku­ge.

Novim „Za­kon­skim pro­pi­sima o sa­ni­tar­noj od­bra­ni Hab­zbur­škog car­stva” sanitarni nadzor u graničnim područjima, za­o­kru­že­n je do­no­še­njem „Na­red­be o kon­tu­ma­cu i ras­ku­žbi“ (nem. Contumaz – und respective Reinigungsordunung) od 3. ok­to­bra 1730. godine. U skladu sa ovim zakonom u Zemunu je te godine, zbog njegovog značaja, osnovana prva sanitarna ustanova kon­tu­mac (ka­rantin), u kome je pro­pi­sa­no ka­ko se postupa sa „sum­nji­vim li­ci­ma”. Koliki je značaj kontumac imao za Hab­zbur­ško car­stvo najbolje ilustruje činjenica da je Zemun­ski kon­tu­mac otvo­ren 1730, dok su osta­li ka­ran­ti­ni si­stemski otva­ra­ni tek od 1740. godine. Zemunski kon­tu­mac je ra­dio do 1872, či­ta­ve 142 go­di­ne.

Kontumac

Glavni članak: Kontumac u Zemunu

Kontumac se nalazio na porstoru današnjeg Gradskog parku u jugozapadnom delu Starog jezgra Zemuna, i bio je poput kakvog zatvora u celini opasan visokim, jakim zidom od opeke i kamena, palisadama i gradskim jarkom (nem. Stadtgraben или Schanzen), oko 6 metara dubine i 8 metara širine, koji je uvek bio ispunjen vodom. Dugogodišnje postojanje Kontumaca koristilo je tadašnjoj državi dvostruko, ne samo kao zaštita od epidemija zaraznih bolesti već i kao pokretač višestrukog ekonomskog razvoja Zemuna, stimulisan prometom znatne količine raznovrsne robe, koje su prolazile preko Zemuna, i upućivane drugim, rečnim i pomorskim putem.

Prostrano zemljište kontumaca bilo je podeljeno na spoljni (eksponirani) i unutrašnji deo.

Spoljni deo

U spoljnom delu nalazili su se ovi objekti: šest manjih kuća, takozvanih koliba (Kolliven), sa po četiri sobe za smeštaj kontumacista (putnika s Orijenta, koji izdržavaju propisani karantin),

• zgrada sa četiri sobe za lica od položaja,
• lazaret (bolnica),
• zatvor za austrijske podanike prekršioce koje su turske vlasti vraćale u Austriju,
• dva velika magacina za robu i njeno čišćenje,
• odeljenje za kađenje pisama i manjih pošiljki,
• parlatorija (ograđeni prostor za razgovor pod nadzorom),
• grede za provetravanje robe,
• mrtvačnica...

Unutrašnji deo

U unutrašnjem delu nalazio se niz zgrada:

• zgrada za administraciju i smeštaj službenika i njihovih porodica,
• jednospratnica za lekara, njegovog pomoćnika,
• pravoslavna i rimokatolička crkvica,
• zgrade za smeštaj kola i konja, hrane i
• druge neophodne zgrade za smeštaj i funkcionisanje ove ustanove.

Organizacija rada

U kontumacu se primljena roba čistila i provetravala po posebnoj proceduri, pa tek onda puštala u promet, a svi putnici sa teritorije ondašnjeg Osmanlijskog carstvae su na licu mesta bili podvrgavani lekarskim pregledima. Oni kod kojih bi se manifestovali simptomi zaraznih bolesti, vraćani su ili su bivali izmešteni u jednu izolovanu baraku na Dunavu. Ostali zdravi putnici su zadržavani izvesno vreme u Kontumacu koji je zidom bio ograđen od ostalog dela varoši. S obzirom na to da je njihov boravak ovde mogao da traje i duže od sedam nedelja, javila se potreba za podizanjem bogomolje u sklopu ovog karantina. Podignute su prva i na njenom mestu i druga, današnja, crkva posvećene Svetom Arhangelu Gavrilu, kao i Rimokatolička crkva nedaleko od nje.

Rad kontumaca treba shvatiti kao značajnu instituciju za zdravstvene prilike u Evropi, koja u 19. veku nije više strahovala od najopasnije zarazne bolesti (kuge), jer su u kontumacu sprovođene mere koje su sprečavale širenje epidemija sprovođenjem sve savršenijijih mera: stalni zdravstveni nadzor i moderan način suzbijanja zaraza (dezinfekcija, dezinsekcija, deratizacija) i lečenja.

Literatura

• Marković P. (1896), Zemun od najstariji vremena pa do danas (Zemun). Čelebija E. (1957), Putopis, (Sarajevo).
• Škalamera Ž. (1967), Staro jezgro Zemuna II, ZZSKGB, (Beograd).
• Škalamera Ž. (1966), Staro jezgro Zemuna I, ZZSKGB, (Beograd).

Spoljašnje veze

• Karantin na granici Istoka i Zapada („Politika”, 18. april 2020)