Pređi na sadržaj

Ignjac Brul

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ignjac Brul

Ignjac Brul (nem. Ignaz Brüll; Prostjejov, 7. novembar 1846 – Beč, 17. septembar 1907) bio je pijanista i kompozitor rođen u Moravskoj, koji je živeo i radio u Beču.

Njegova najpoznatija operska kompozicija bila je Zlatni krst (nem. Das goldene Kreuz), koje je postalo repertoarsko delo nekoliko decenija nakon prve produkcije 1875. godine, ali je zanemareno pošto su ga nacisti zabranili zbog Brulovog jevrejskog porekla. Napisao je i dela za koncertnu salu i recitale. Brulov kompozicioni stil bio je živahan, ali neskriveno konzervativan, u duhu Mendelsona i Šumana.

Brul je takođe bio veoma cenjen kao darovit koncertni pijanista. Johanes Brams je redovno želeo da mu Brul bude partner u privatnim izvođenjima četvororučnih klavirskih dueta.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine[uredi | uredi izvor]

Ignjac Brul je rođen u Prostjejovu (nem. Proßnitz) u Moravskoj, kao najstariji sin Katarine Šrajber i Zigmunda Brula. Njegovi roditelji su bili uspešni jevrejski trgovci i veliki zaljubljnici u muziku; njegova majka je svirala klavir, a otac (koji je bio u bliskom srodstvu sa učenjakom Talmuda Nehemijom Brulom) pevao je bariton.[1] Porodica je 1848. preselila svoj posao u Beč, gde je Ignjac Brul živeo i radio do kraja života.[2]

Majka je počela da uči Ignjaca da svira klavir kad mu je bilo osam godina. Iako je bio viđen kao naslednik porodičnog biznisa, njegov talenat za klavijaturom podstakao je roditelje da mu pruže ozbiljno muzičko obrazovanje. Sa deset godina je uzimao časove klavira kod Julijusa Epštajna, profesora na Bečkom konzervatorijumu i Bramsovog prijatelja.[3] Godine 1857. počeo je da uči kompoziciju kod Johana Rufinače i instrumente kod Feliksa Ota Desofa.[3]

U svojoj četrnestoj godini života (1860.) Brul je počeo da piše svoj Koncert za klavir br. 1, koji je sledeće godine dobio svoje prvo javno izvođenje u Beču sa Epštajnom kao solistom. Dalje ohrabrenje za nastavak muzičke karijere došlo je uz podršku istaknutog pijaniste-kompozitora Antona Rubinštajna.[4]

Godine uspeha i Zlatni krst[uredi | uredi izvor]

Brul je postigao još jedan uspeh sa svojom Serenadom br. 1 za orkestar, koja je premijerno izvedena u Štutgartu 1864. U svojoj 18. godini života je završio komponovanje svoje prve opere, Samarkandski prosjaci (nem. Die Bettler von Samarkand). Nažalost, planovi za predstavu u Dvorskom pozorištu u Štutgartu 1866. nisu se ostvarili, a delo očigledno nikada nije odigrano. Godine 1872. postavljen je za profesora na Horak institutu u Beču.[2]

Brulova druga opera, Zlatni krst, bila je njegovo daleko najuspešnije delo: zadržala je mesto na repertoaru nekoliko decenija i skoro preko noći dovela svog kompozitora u žižu javnosti. Na premijeri u Berlinu u decembru 1875. godine, Brula je lično pohvalio imperator Vilhelm Prvi. Opera, sa libretom Salomona Hermana Mozentala zasnovana na priči Melesvila, sadržala je emotivnu dramu pogrešnih identiteta tokom Napoleonovih ratova.[5] [6]

Paralelno sa karijerom kompozitora, Brul je gradio karijeru kao koncertni pijanista, svirajući kao solista i recitalista širom nemačkog govornog područja. Londonska premijera Zlatnog krsta, u produkciji Opere Karl Rosa iz 1878. godine, poklopila se sa prvom od dve opsežne koncertne turneje po Engleskoj,[9] tokom kojih je svirao svoj Klavirski koncert br. 2, koja je takođe bila kompozicija koju je napisao u mladosti, 1868. godine. Brul je takođe svirao na turneji sa Georgom Henšelom.[10]

Ignjac Brul, kompozitor snimljen 1907. godine

Bramsov krug i kasnije godine[uredi | uredi izvor]

Brul se 1882. oženio Mari Šosberg, ćerkom bankara koja je postala popularna domaćica bečkog muzičkog i umetničkog društva. Brul se od tada okrenuo komponovanju i smanjio je broj koncertnih angažmana i trajno je odustao od turneja. Takođe se priključio krugu prijatelja Johanesa Bramsa, uključujući moćnog muzičkog kritičara Eduarda Hanslika, talentovanog muzičara i eminentnog hirurga Teodora Bilrota, i kompozitora kao što su Karl Goldmark, Robert Fuks, pa čak i Gustav Maler.[4]

Brul je bio počasni britanski konzul u Budimpešti i imenovan je za počasnog nosioca Ordena Svetog Mihaila i Svetog Đorđa na listi Počasnih odlikovanja 1902. (26. juna 1902).[11]

Umro je 17. septembra 1907. u Beču gde je i sahranjen na Središnjem groblju.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Značajnije Brulove opere su:

  • Mir u zemlji (nem. Der Landfriede, Beč, 1877),
  • Bjanka (nem. Bianca, Drezden, 1879),
  • Kraljica Marijeta (nem. Königin Mariette, Minhen, 1883),
  • Kameno srce (nem. Das Steinerne Herz, Prag, 1888),
  • Gringor, jedan čin (nem. Gringoire, Minhen, 1892)
  • Šah kralja (nem. Schach dem König, Minhen, 1893).
  • Za balet je napisao orkestarsku plesnu svitu Bajka iz Šampanja (nem. Ein Märchen aus der Champagne, 1896).

Pogledajte spisak kompozicija Ignjaca Brula na posebnoj stranici na Vikipediji (englesko izdanje).

Orkestarska koncertna dela Brula uključuju uvertire U šumi (nem. Im Walde) i Magbet, simfoniju i tri serenade, violinski koncert i dva klavirska koncerta, kao i tri druga klavirska koncertantna dela. Njegova kamerna i instrumentalna muzika obuhvata svitu i tri sonate za klavir i violinu, trio, sonatu za violončelo, sonatu za dva klavira i razne druge kompozicije za klavir. Pisao je i pesme i deonice.[12]

Snimci[uredi | uredi izvor]

Dok je izbor Brulovih koncertnih i recitalnih dela sada dostupan na CD-u, vokalni izlaz je u velikoj meri zaobiđen: nekoliko poznatih komercijalnih snimaka, između ostalih, Brulovog moravskog sunarodnika Lea Slezaka i Emanuela Lista, i dalje su ograničeni na vinil. Drugi klavirski koncert je dva puta snimljen na pločama, a 1999. godine, Hiperion rekords je objavio snimak dva klavirska koncerta i Koncertštukk koji je svirao Martin Rosko sa Škotskim simfonijskim orkestrom BBC-ja pod vođstvom Martina Bransbija.[13] Brulovu Sonatu za klavir snimila je Aleksandra Eler za CPO zajedno sa nekim drugim kraćim komadima za klavijaturu.[14]

Za stogodišnjicu Brulove smrti 2007. izdavačka kuća Kameo Klasiks i Brul Rediskoveri Prodžekt započeli su program snimanja sa ciljem da Brulova orkestarska dela postanu poznata široj publici. Njegovu Simfonija op. 31 i Serenada br. 1, op. 29 je snimio Beloruski državni simfonijski orkestar pod vođstvom Mariusa Stravinskog.[15] Dženet Olni je snimila izbor solo klavirskih dela Brula (CC9030CD). Njegovu Sonatu za klavir br. 3 snimila je 2010. Valentina Seferinova, kao i njegovu Serenadu br. 2, op. 36 za orkestar (CC9031CD). Godine 2011. muzički direktor Malteške filharmonije, Mihael Laus, ispravio je i dovršio partituru Brulovog Violinskog koncerta i snimio kompletno delo sa Iljom Hofmanom kao solistom. Snimljena je i uvertira Magbet.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bollert, Werner (1955). „Ignaz Brüll”. Neue Deutsche Biographie 2 (na jeziku: nemački). www.deutsche-biographie.de. Pristupljeno 7. 5. 2012. 
  2. ^ a b „Ignaz Brüll”. Jewish Encyclopedia. 1901—1906.  Retrieved 7 May 2012.
  3. ^ a b Gorse, Philip S; Olney, Janet (2008—2009). „Brüll Rediscovery Project”. www.ignazbrull.com. Arhivirano iz originala 24. 01. 2022. g. Pristupljeno 7. 5. 2012. 
  4. ^ a b Wecker, Hartmut (1998). „The Romantic Piano Concerto, Vol. 20 – Brüll”. Hyperion Records. Pristupljeno 7. 5. 2012. 
  5. ^ von Mosenthal; Hermann Salomon (1875). „Das goldene Kreuz”. Boosey & Hawkes. Pristupljeno 8. 5. 2012. 
  6. ^ Upton, George (2005) [First published 1885]. The Standard Operas: Their Plots, Their Music And Their Composers. Kessinger Publishing. str. 56—58. ISBN 978-1-4179-6970-8. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  7. ^ „Goldene Kreuz, Das”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  8. ^ John Alexander Fuller Maitland (1900). „Ignaz Brüll”. Ur.: Grove, George. A Dictionary of Music and Musicians (A.D. 1450–1889), Volume 4. London: MacMillan & Co., Ltd. str. 566. 
  9. ^ His other English tour was in 1881, when he played at eight concerts. The 1878 tour comprised at least 20 concerts. The Carl Rosa production of Das goldene Kreuz, in which Lilli Lehmann played the leading role, was not a remarkable success.[7][8]
  10. ^ Elson, Arthur (1904). Modern Composers of Europe. Boston: L. C. Page & Co. str. 85—86. ISBN 978-0-89341-419-1. Pristupljeno 18. 5. 2012. 
  11. ^ „The Coronation Honours”. The Times. London. 
  12. ^ „Ignaz Brull (1846-1907)”. Mahler Foundation (na jeziku: engleski). 2019-08-10. Pristupljeno 2022-06-15. 
  13. ^ Fenech, Gerald (maj 1999). „[CD review]”. musicweb-international.com. Pristupljeno 8. 5. 2012. 
  14. ^ Hurwitz, David (8. 3. 2009). „Brüll: piano works”. classicstoday.com. Pristupljeno 8. 5. 2012. 
  15. ^ Barnett, Rob (decembar 2009). „[CD review]”. musicweb-international.com. Pristupljeno 8. 5. 2012. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Schwarz, Hermine (1922). Ignaz Brüll und sein Freundeskreis : Erinnerungen an Brüll, Goldmark und Brahms (na jeziku: nemački). Vienna: Rikola Verlag. OCLC 7997320. 
  • Wecker, Hartmut (1994). Der Epigone, Ignaz Brüll: ein jüdischer Komponist im Wiener Brahms-Kreis (na jeziku: nemački). Pfaffenweiler: Centaurus-Verlagsgesellschaft. ISBN 978-3-89085-919-4. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игњац_Брул&oldid=26020004”